Evrointegracije protiv srpskih integracija

Srbija u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja mora ne samo odustati od vođenja integralističke politike u CG i BiH i reintegracije KiM, već je obavezna i da pomaže formiranje novih nacija

1. Šta je prioritet Evropske unije: stabilizacija ili pristupanje?

Proces pristupanja Zapadnog Balkana [1] Evropskoj uniji, u koji su uključene i tri matične zemlje srpskog naroda – Srbija, Republika Srpska (BiH) i Crna Gora, zbog brojnih obeležja spada u red onih političkih činilaca koji u srednjoročnom periodu mogu presudno uticati na državno-pravni, politički, ekonomski i kulturni status celokupnog srpskog naroda. Stoga je od izuzetne važnosti da se razmotre glavni pravno-politički instrumenti procesa pristupanja EU i pritom ne samo njihovo normativno lice, već pre svega geopolitička pozadina procesa evrointegracija na Zapadnom Balkanu.

Za političku ocenu procesa evrointegracija na Zapadnom Balkanu od posebne je važnosti činjenica da su prve formalne inicijative multilateralne saradnje Evropske unija sa državama jugoistočne Evrope pokrenute neposredno posle završenih ratova na Balkanu ili pred sam njihov kraj. Prva takva inicijativa bila je Proces iz Roajomona o dobrosusedstvu i stabilnosti u jugoistočnoj Evropi (Roajomnoski proces), koji je promovisan 13. decembra 1995. godine, neposredno nakon što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum kojim je okončan građanski rat u nekadašnjoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini. Ova inicijativa obuhvatala je sve bivše jugoslovenske republike, kao i Albaniju, Grčku, Tursku, Bugarsku i Rumuniju.

Sledeće 1996. godine, EU je formulisala tzv. regionalni pristup prema jugoistočnoj Evropi i kao glavni cilj svog angažovanja u regionu označila je konsolidaciju mira i stabilnosti i pomoć ekonomskoj obnovi regiona. [2] U suštini, „od država koje su učestvovale u navedenim mirovnim procesima se, prema regionalnom pristupu, tražilo da prvenstveno međusobno razvijaju što tešnju političku i ekonomsku saradnju, kako bi u skladu sa postignutim nivoom međusobnih odnosa mogle tražiti uspostavljanje adekvatnih bilateralnih odnosa sa Evropskom unijom. „U ekonomskom pogledu, EU je kroz regionalni pristup htela da osnaži „ekonomske aktivnosti prestruktuiranjem ekonomije, obnovom i poboljšanjem infrastrukture i preorjentacijom ranije ratne ekonomije ovih država na civilne aktivnosti i prelaskom na tržišnu mirnodopsku privredu.” [3]Novu inicijativu – Proces stabilizacije i pridruživanja, posredstvom koje se EU uključila u „rešavanje reformsko-razvojnih i bezbedonosnih pitanja Jugoistočne Evrope” [4], Evropska komisija je predložila državama Zapadnog Balkana (BiH, Hrvatska, SRJ, Makedonija i  Albanija) u jeku agresije NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju, 26. maja 1999. godine. Pošto je 9. juna 1999. u Kumanovu potpisan Vojno-tehnički sporazum, Savet Evropske unije je nedelju dana kasnije zvanično usvojio inicijativu Evropske komisije o pokretanju Procesa stabilizacije i pridruživanja. [5] Proces stabilizacije i pridruživanja nije obuhvatao Sloveniju, pošto je ona još 1996. godine sa Evropskom unijom zaključila sporazum o pridruživanju. [6]

Glavni pravni instrument Procesa stabilizacije i pridruživanja je sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). To su tipski dvostrani međunarodni ugovori koje zaključuje Evropska unija i svaka njena članica ponaosob (tzv. mešoviti ugovori), kao jedna ugovorna strana, i država Zapadnog Balkana članica Procesa stabilizacije i pridruživanja koja ima nameru da pristupi EU, kao druga ugovorna strana. Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju „po svojoj prirodi su preferencijalni trgovinski sporazumi sa političkim klauzulama koje odlikuje stavljanje u izgled državama ovog regiona mogućnosti da postanu kandidati za članove Evropske unije, ali bez automatskog prava na prijem u njeno članstvo”. [7] Do sada su sa Zapadnog Balkana sporazume o stabilizaciji i pridruživanju sa EU zaključile: Hrvatska (2001) Severna Makedonija (2001), Albanija (2006), Crna Gora (2007), Srbija (2008), BiH (2008)[8] i tzv. „Republika Kosova” (2015).

Izložena zastava EU u Palati „Srbija” tokom posete kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia Beogradu, 28. oktobar 2021. (Foto: AP Photo/Darko Vojinovic)

Sporazumi o pridruživanju Evropskoj uniji zemalja Zapadnog Balkana razlikuju se po ciljevima predviđenim u tim sporazumima, od sporazuma o pridruživanju koje je EU pre toga zaključivala sa državama centralne i istočne Evrope. Različiti ciljevi su posledica različitih pristupa Evropske unije ovim regionima. Naime, EU je prilikom definisanja regionalnog pristupa imala u vidu da su, „za razliku od država srednje i istočne Evrope, koje su po završetku hladnog rata krenule putem reformi i učlanjenja u EU, zemlje Zapadnog Balkana započele sa procesom dezintegracije i sukoba”. S obzirom na to, osnovni cilj Procesa stabilizacije i pridruživanja jesu „regionalne i bilateralne aktivnosti kako bi se najpre postigla stabilizacija ovih država, a zatim i njihovo pridruživanje Uniji, uz potrebu održavanja uravnoteženog napredka.”

Rečju Z. Radivojevića, „PSP (Proces stabilizacije i pridruživanja, prim. aut) počiva na ideji da pristupanje zemalja Zapadnog Balkana Uniji nije moguće bez političke i ekonomske stabilnosti u regionu”. Sledstveno, „takva stabilnost podrazumeva uspostavljanje zone mira, sigurnosti, prosperiteta i slobode na osnovu bilateralnih i multilateralnih veza koje vremenom treba da postanu sve čvršće i omoguće razrešenje svih zajedničkih problema u regionu”. [9] Jednom rečju, za Evropsku uniju je postkonfliktna stabilizacija regiona prioritetnija od pridruživanja pojedinih zemalja Zapadnog Balkana. Stoga nije slučajno što je samo u nazivu tipskih sporazuma o pridruživanju zemalja Zapadnog Balkana ukazano da u pogledu njih proces evrointegracija ima dva opšta cilja – stabilizaciju i pridruživanje.

Postkonfliktnu stabilizaciju Zapadnog Balkana, kao opšti cilj evrointegracija zemalja ovog regiona, EU procenjuje, pre svega, stepenom bilateralne regionalne saradnje zemalja Zapadnog Balkana. Regionalna saradnja, i to u svim oblastima koje su obuhvaćene sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, predstavlja ključni cilj koji država kandidat za članstvo u EU treba da ispuni u procesu pridruživanja. [10] Shodno tome se u članu 5. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije naglašava da „međunarodni i regionalni mir i stabilnost, razvoj dobrosusedskih odnosa i poštovanje ljudskih i manjinskih prava od ključnog su značaja za Proces stabilizacije i pridruživanja”. Prema članu 6. istog Sporazuma „Srbija se obavezuje da nastavi da podstiče saradnju i dobrosusedske odnose sa drugim državama regiona”. [11]

  1. Šta se stabilizuje u procesu evrointegracija?

Pošto je glavni cilj Evropske unije da u procesu evrointegracija stabilizuje postkonfliktnu situaciju na Zapadnom Balkanu, onda stabilizacija nije ništa drugo nego eufemizam za očuvanje i učvršćenje, uz pomoć institucionalnih jemstava regionalne saradnje iz sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, političke mape Balkana koja je rezultat ratova iz poslednje decenije prošlog veka.

Kod ocene rezultata jugoslovenskih ratova mora se imati, pre svega, u vidu da je njihov ishod najvećma opredeljen uzrokom, a uzrok je bio, rečju M. Ekmečića, „izrastanje SAD u svetsku supersilu neporecive veličine i pokušaj njene vlade da budući svet uredi po svojoj meri”. [12] Srbi su se našli na putu novonastalom zapadnom globalističkom projektu pod hegemonijom SAD iz dva razloga. Prvo, jedino je srpski narod na Balkanu početkom devedesetih godina imao demografski, moralno-istorijski, kulturni, politički i ekonomski potencijal da formira snažnu i za evropske prilike, a naročito balkanske, veliku nezavisnu državu. Uz to, kada su SAD presudile da je jugoslovenska država iscrpela svoju nekadašnju geopolitičku funkciju[13], ratni obračun sa srpskom državno-nacionalnom idejom bio je za zapadne globaliste idealna prilika da manifestujući svoju ničim neograničenu moć pošalju jasnu poruku drugim suverenim državama i istorijskim nacija. [14]

Drugo, kolektivni Zapad ni na vrhuncu moći nije na Balkanu, koji je „u modenoj istoriji bio poligon na kome je Rusija potvrđivala, ili gubila, status velike sile”, hteo da dozvoli takav luksuz da pristane na formiranje velike državne formacije „malih Rusa”. [15] Za kontrolu važnog geopolitičkog pojasa od Balkana do Zakavkazja zapadnim globalistima bile su znatno pogodnije teritorijalno male države sintetičkih političkih nacija od velikih državnih tvorevina istorijskih nacija, kakve su u ovom pojasu, pre svega, srpska i ruska. Pritom, neposredni povod za jugoslovenske ratove od 1992-1995. godine bila je nasilna hrvatska i muslimansko-hrvatska secesija u bivšoj SR Hrvatskoj i SR Bosni i Hercegovini uz podršku Zapada i istovremeno onemogućavanje srpskog naroda da na miran način ostvari pravo na samoopredeljenje u SR Hrvatskoj i SR Bosni i Hercegovini, u kojima je uživao ustavom zagarantovani status konstituitivnog naroda. A rat iz 1999. godine bio je pravi primer zločina agresije, koju je kolektivni Zapad – u liku NATO pakta – izvršio nad SRJ, s ciljem pružanja oružane podrške albanskoj secesiji na Kosovu i Metohiji.

Pripadnik počasne garde stoji pored zastava Srbije i EU u Beogradu, Srbija, 2. oktobar 2017. (Foto: AP Photo/Darko Vojinovic)

Dajući najpre političku i ekonomsku (sankcije protiv SRJ), a potom i oružanu podršku hrvatskom, muslimanskom i albanskom secesionizmu, (1995. agresija NATO pakta na Republiku Srpsku, a 1999. na SRJ) kolektivni Zapad, na čelu sa SAD kao hegemonom, uspeo je u prvoj i ujedno poslednjoj deceniji postojanja unipolarnog međunarodnog poretka da ostvari ključni cilj na Balkanu – državnu dezintegraciju srpskog naroda. Zbog toga što srpskom narodu u poslednjoj deceniji prošlog veka nije omogućeno da realizuje neotuđivo pravo na samoopredeljenje, Srbi danas na matičnom istorijskom prostoru ne žive u jednoj državi, već protiv svoje volje u tri države, od kojih je jedna pod međunarodnim protektoratom (Republika Srpska, odnosno BiH), a druga ima zvanični antisrpski identitet (Crna Gora). Pritom je nasilna politička partikularizacija srpskog nacionalnog prostora bila praćena, s jedne strane, planskim etničkim čišćenjem istorijskih srpskih zemalja (pre svega na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine, delova Visoke Krajine, doline Neretve, sarajevske regije i Kosova i Metohije), a s druge strane, afirmacijom novih antisrpskih nacionalnih i državnih identiteta (crnogorski, bosanski).

Sledstveno tome, stabilizacija postkonfliktne situacije uz pomoć mehanizma regionalne saradnje iz Procesa stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji zemalja Zapadnog Balkana, podrazumeva prihvatanje sledećih ratnih ishoda, kao konačnih činjenica: da je srpski narod u BiH (Republici Srpskoj) i Crnoj Gori zauvek lišen prava na samoopredeljenje, koje uključuje i pravo na prisajedinjenje Srbiji, da je srpsko državno i nacionalno pitanje na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine konačno rešeno „Bljeskom” i „Olujom” i najzad, da je nezavisnost tzv. „Republike Kosova” neupitna. [16] Dovođenje u pitanje makar jednog od navedenih ratnih ishoda je iz ugla Procesa stabilizacije i pridruživanja akt nedozvoljenog revizionizma i kao takav predstavlja težak oblik kršenja obaveze regionalne saradnje, predviđene svim pojedinačnim zapadnobalkanskim sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju.

Posmatran iz tog ugla Proces stabilizacije i pridruživanja zemalja Zapadnog Balkana nije ništa drugo nego sveobuhvatni institucionalni intrument za očuvanje rezultata ratova koje su NATO pakt i njegovi lokalni balkanski saveznici vodili protiv srpskog naroda i njegovih država (RSK, RS i SRJ) u deceniji globalne hegemonije kolektivnog Zapada. Budući da je smisao Procesa stabilizacije i pridruživanja da u postkonfliktnom stanju očuva sve ratne tekovne kolektivnog Zapada u regionu Zapadnog Balkana, Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja samo nastavak u mirnodopskim uslovima ratne politike kolektivnog Zapada, koja ima cilj da nastavi pacifikaciju i devastaciju u ratu poražene srpske nacije[17]. Shodno tome, politički, bezbedonosni, ekonomski, obrazovni, kulturni i drugi elementi zapadnobalkanske regionalne potkonfliktne konfiguracije, koja treba da se stabilizuje kroz Proces stabilizacije i pridruživanja, definisani su prema interesu kolektivnog Zapada, a u skladu sa tradicionalnim zapadnim shvatanjem balkanske ravnoteže snaga: jaka antisrpska koalicija – slabo srpstvo.

Jednom rečju, dok je obaveza stabilizacije uslov svih uslova koji prethodi pridruživanju i čija realizacija započinje odmah po uključenju zemlje u procesu evrointegracija, dotle pridruživanje ima samo karakter jednog neoročenog obećanja. Ono što je u ovom postkonfliktnom institucionalnom procesu ključno, a skriveno je iza eufemizma stabilizacija, to je očuvanje svih lokanih pretpostavki za dominaciju kolektivnog Zapada (SAD i EU) na Zapadnom Balkanu i u slučaju da zemlje Zapadnog Balkana koje do sada nisu postale članice Evropske unije trajno ostanu van EU.

  1. Na šta se Srbija obavezala u procesu evrointegracija?

  • Kosovo

Konkretne odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je sa Evropskom unijom zaključila Srbija, kao i odredbe drugih pratećih evrointegracionih dokumenta, jasno potvrđuju da je Proces stabilizacije i pridruživanja direktno protivan srpskim državnim i nacionalnim interesima, čiju krunu svakako predstavljaju srpske integracije. Notorni dokaz koji potvrđuje tu tezu sadržan je u činjenici da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, zaključen između Srbije, s jedne strane, i EU i njenih država-članica, s druge strane, „ne primenjuje”, shodno članu 135. st. 2, „na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999. godine”.

Stranke u Srbiji koje su se 2008. godine zalagale za potpisivanje i ratifikciju SSP-a, smatrajući da ovaj međunarodni ugovor nije u suprotnosti sa odredbom čl. 182. Ustava Republike Srbije prema kojoj Kosovo i Metohija imaju status suštinske autonomije u okviru Srbije, naročito su se tada pozivale na poslednju rečenicu člana 135. st. 2. SSP-a. [18] U njoj se naglašava da neprimenjivanje SSP-a na teritoriji Kosova „ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji” (1244, prim. aut). Da ova rečenica iz SSP ne pruža nikakva jemstva da će Evropska unija u Procesu stabilizacije i pristupanja poštovati teritorijalni integritet Srbije, garantovan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti, videlo se 27. oktobra 2015. godine kada je Evropska unija zaključila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa  tzv. „Republikom Kosova”.

Srbi sa Kosova protestuju (Foto: AP Photo/Darko Vojinovic)

Evropska komisija je, doduše, pokušala da objasni kako ovim činom nije izašla iz okvira politike „statusne neutralnosti”. [19] Reč je, međutim, o običnoj juridičkoj sofisteriji Evropske komisije, jer prema članu 217. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (Lisabonski ugovor), koji je služio kao pravni osnov za zaključenje SSP-a između EU i tzv. „Republike Kosova”, Evropska unija može zaključivati međunarodne ugovore samo sa državom, grupom država ili međunarodnom organizacijom. [20] I nauka međunarodnog javnog prava mišljenja da Evropska unija može zaključivati sporazume o stabilizaciji i pridruživanju samo sa državama. [21]

Da će „presudan značaj za nastavak evropskih integracija Republike Srbije imati dinamika i način normalizacije odnosa Beograda i vlasti u Prištini, koja se postavljaju kao ultimativni uslov” [22], videlo se već po tome što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije stupio na snagu tek 1. septembra 2013. godine, jer se čekalo da Srbija prethodno, 19. aprila iste godine, zaključi prvi Briselski sporazum, kao dokaz spremnosti Srbije da „normalizuje“ odnose sa tzv. „Republikom Kosova”.

U Opštoj poziciji EU u pristpnim pregovorima sa Srbijom, koja je predstavljena zajedno sa Pregovaračkim okvirom na Prvoj međuvladinoj konferenciji Srbija-EU, 21. januara 2014. godine, briselska birokratija je poslala jasnu poruku zvaničnom Beogradu: „Pregovarački okvir takođe uzima u obzir i kontinuirano angažovanje Srbije i sve korake koje je preduzela ka postizanju vidljivog i održivog unapređenja u odnosima sa Kosovom. Ovaj proces obezbeđuje da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući pri tom da jedna drugu mogu ometati u ovim naporima, i treba postepeno da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, uz izglede da obe strane budu u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze”. [23]

Na isti način su u zajedničkom Pregovaračkom okviru definisane obaveze Republike Srbije u dijalogu sa tzv. „Republikom Kosova”, kao i krajnji cilj tog dijaloga koji se realizuje u okviru procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. U tački 23. ovog dokumenta propisuje se: „Ovaj proces će obezbediti da obe strane (Srbija i tzv. ‘Republika Kosova’, prim. aut) mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze”. [24]

Srbija se tačkom 27. Pregovaračkog okvira iz 2014. godine obavezala „da mora da prihvati rezultate bilo kojih drugih pristupnih pregovora onakve kakvi jesu u momentu njenog pristupanja”, što znači da mora da prihvati sve odluke koje EU može doneti u procesu pristupanja tzv. „Republike Kosova” (npr. dodeljivanje statusa kandidata). [25] I najzad, Srbija se tačkom 38. Pregovaračkog okvira obavezala da iz svog zakonodavstva izuzme teritoriju Kosova i Metohije: „Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom”. [26]

Prilikom otvaranja pregovaračkog Poglavlja 35 na Drugoj međuvladinoj konferenciji, 30. novembra 2015. godine, koje se tiče „normalizacije između Srbije i Kosova”, EU je predstavila svoju Zajedničku poziciju u ovom pitanju. Iz nje se kristalno jasno vidi da se za Uniju glavni cilj procesa pridruživanja Srbije ne nalazi u sferi reformi i vladavine prava, već u sferi geopolitike. Naime, „napredak Srbije u pregovorima o pristupanju EU biće vođen napretkom Srbije u procesu priprema za pristupanje, koji će se meriti naročito u odnosu na stalnu angažovanost Srbije ka vidljivom i održivom poboljšanju odnosa sa Kosovom”.

Evropska unija je u Zajedničkoj poziciji ukazala da „da procesi pristupanja (Srbije, prim. aut) EU i normalizacije (sa tzv. ‘Republikom Kosova’, prim. aut) moraju da teku paralelno i da se međusobno podupiru”. EU je posebno upozorila Srbiju da ukoliko „napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom, značajno zaostaje za ukupnim napretkom pregovora, a da je razlog tome propust Srbije da postupa u dobroj veri, naročito kada je reč o primeni sporazuma koji su postignuti između Srbije i Kosova, Komisija (Evropska komisija, prim. aut) će na sopstvenu inicijativu ili na zahtev jedne trećine država članica, u skladu sa tačkom 25 pregovaračkog okvira, predložiti da preporuke za otvaranje i/ili zatvaranje drugih pregovaračkih poglavlja ne budu date, i prilagoditi pripadajući pripremni rad, prema potrebi, sve dok se ne pristupi rešavanju ove neujednačenosti.” [27] U Izveštaju Evropske komisije o napretku tzv. „Republike Kosova” u evrointegracijama za 2022. godinu ukazuje se da je potrebna „hitna posvećenost” u postizanju „sveobuhvatnog, pravno-obavezujućeg sporazuma za normalizaciju odnosa sa Srbijom”. [28]

U okviru obaveze regionalne saradnje, Srbija je prema članu 15. SSP-a dužna da u roku od dve godine zaključi ugovore o regionalnoj saradnji sa svim državama koje su pre Srbije potpisale sporazume o stabilizaciji i pridruživanju, ali i u neodređenom roku sa onim zemljama koje su posle Srbije potpisale SSP sa EU. Obavezni elementi ovih ugovora su „politički dijalog”, odnosno rešavanje nasleđenih spornih pitanja, uspostavljanje zone slobodne razmene robe, kapitala i radne snage, kao uzajamna saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. [29] Posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i tzv. „Republike Kosova” 2015. godine, stupila je na snagu obaveza Srbije da zaključi ugovor o regionalnoj saradnji i sa vlastima tzv. „Republike Kosova”.

  • Crna Gora i BiH

U Pregovaračkom okviru iz 2014. godine naglašeno je da „regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi takođe ostaju ključni elementi procesa proširenja”. Pritom se regionalna saradnja Srbije sa svim zemljama Zapadnog Balkana direktno dovodi u vezu sa postkonfliktnom stabilizacijom regiona kao osnovnim ciljem Procesa stabilizacije i pridruživanja: „Srbija treba da nastavi da konstruktivno učestvuje u inkluzivnoj regionalnoj saradnji i jača odnose sa susedskim zemljama. Pored toga, napredak će se meriti i u odnosu na to u kojoj meri se Srbija zalaže za rešavanje nerešenih pitanja i problema nasleđenih iz prošlosti, u skladu sa međunarodnim pravom i relevantnim zaključcima Saveta, kao i u skladu sa principima mirnog rešavanja sporova shodno Povelji Ujedinjenih nacija, uključujući, po potrebi, obavezno poštovanje nadležnosti Međunarodnog suda pravde ili mehanizama arbitraže”. [30]

Godišnji izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama redovo sadrže ocenu stepena regionalne saradnje Srbije sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. U vezi s tim, EU naročito prati da li se i u kojem obimu Srbija meša u politički život u Crnoj Gori i BiH, kao i da li poštuje obaveze koje ima na osnovu međunarodnih ugovora, a pre svega one koje proističu iz Dejtonskog mirovnog sporazuma. [31]

Zastave Crne Gore (Foto: Pierre Crom/Getty Images)
Srpska trobojka i zastava Crne Gore tokom jedne od litija ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici (Foto: Pierre Crom/Getty Images)

Pošto u procesu pridruživanja Bosne i Hercegovine Evropska komisija zahteva od BiH da ispuni 14 uslova koji se odnose na reformu političkog sistema i koji u zbiru treba da drastično izmene postojeću organizaciju vlasti predviđenu Aneksom 4 Dejtonskog sporazuma u pravcu znatno veće centralizacije (pre svega u sudskoj grani vlasti) [32], Republika Srbija zbog obaveze regionalne saradnje iz SSP može vrlo lako doći u situaciju da ćutke posmatra nastavak politike potkopavanja dejtonskih ustavnih nadležnosti Republike Srpske.

I kao što proces pridruživanja Srbije prvenstveno služi afirmaciji suvereniteta i nezavisnosti tzv. „Republike Kosova”, tako i proces pristupanja Bosne i Hercegovine služi, pre svega, centralizaciji BiH, pod opravdanje stvaranja funkcionalnije države i zaštite individualnih ljudskih prava, i posledičnoj razgradnji Republike Srpske. Tako proces pristupanja Evropskoj uniji zapravo služi da se pod opravdanjem obaveza preuzetih u ovom procesu na zabolizan način izmeni status KiM i Ustav BiH. Time kolektivni Zapad ostvaruje svoje gepolitičke ciljeve, a da nije inicirao u ovom trenutku politički neizvodljivu izmenu dva obavezujuća međunarodnopravna akta koji jedini regulišu status Kosova i organizaciju vlasti u BiH – Rezoluciju 1244 i Dejtonski mirovni sporazum. [33]

  1. Briselska reciklaža austrougarske balkanske politike

Apel kojim se zahteva ubrzavanje procesa pridruživanja EU zemalja Zapadnog Balkana, koji su u junu 2022. godine uputili EU, SAD i NATO paktu evroatlantski orjentisani intelektualci i predstavnici evroatlantskog civilnog sektora sa Zapadnog Balkana, čini se jasnije nego bilo koji evrointegracioni dokument pokazuje koje geopolitičke ciljeve u regionu treba da realizuje Proces stabilizacije i pridruživanja i koje su, shodno tome, pojave u regionu neprihvatljive sa stanovišta evroatlantskih integracija.

U Apelu se ističe da „bez međusobnog priznanja Srbije i Kosova region nema evropsku perspektivu. SAD i EU se pozivaju da pomognu BiH da izgradi funkcionalniji politički sistem, ali i poseban „bosansko-hercegovački identitet”, tako što će „da ohrabre objedinjavanje obrazovnog i kulturnog prostora” u BiH. Potpisnici ovog Apela ističu da bi EU i SAD trebalo „snažno i delotvorno” da podrže proces evrointegracija Crne Gore, ali „trebalo bi, takođe, sprečiti mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, koje potiču prvenstveno od vladajućih struktura u Srbiji, uz veliku pomoć Srpke pravoslavne crkve u Crnoj Gori, medija i bezbedonosnih službi u Srbiji, ali i posredno i neposredno Rusije”. [34]

Jednom rečju, Srbija mora u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja ne samo odustati od vođenja nacionalno-integralističke politike prema Crnoj Gori i BiH i politike reintegracije prema privremeno okupiranom KiM, već je obavezna da aktivno pomaže proces formiranja novih političkih nacija – crnogorske, bosanske i kosovarske. Time se pokazuje da Proces stabilizacije i pridruživanja kada je u pitanju vođenje srpske nacionalne politike vraća današnju Srbiju na model politike koju je pod Brozom vodila tzv. uža Srbija, a čije su osnove postavljene još daleke 1881. u tzv. Tajnoj konvenciji kojom se Kneževina Srbija na zahtev Austrougarske odrekla prava na vođenje nacionalne spoljne politike.

Prema članu 2. tzv. „Tajne konvencije” Srbija se obavezala da „neće trpeti političke, verske ili druge mutnje koje bi, polazeći sa njenog zemljišta, išle protivu Austrougarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu, i Novopazarski sandžak”. To je po rečima Slobodana Jovanovića značilo da „naša vlada imala da uguši ne samo svaku pripremu bune nego i svaku nacionalističku propagandu koja bi s našeg zemljišta bila upravljena protiv austrijskog režima u Bosni”. [35]

Mapa Srbije i Austrougarske iz 1899. godine (Foto: Wikimedia/Henry Lange/Public domain)

Ondašnji kolonijalnijalni položaj Srbije prema Austrougarskoj sprečavao je preko potrebno teritorijalno proširenje i političko i privredno osamostaljivanje Srbije. Austrugarske planove prema regionu koji se danas u dokumentima Evropske unije označava rečima „Zapadni Balkan”, najjasnije je objasnio posle aneksije BiH načelnik austrougarskog Generalštaba general Šemua: „Naš politički cilj može biti samo: bezuslovno sprečavanje jačanja (susednih jugoslovenskih) država, njihovo uvlačenje u našu sferu snaga, bar putem carinskih i trgovačkih saveza i vojničkih konvencija, i posednuće Kosova Polja za slučaj turskog sloma, da trajno razdvojimo Srbiju i Crnu Goru koja obuhvataju jugoslovensko područje Monarhije i da otvorimo za sebe put u Albaniju, koja bezuvetno spada u našu sferu”. [36] U navedenom citatu samo treba zameniti reč „monarhija” rečju „Evropska unija”, „carinske i trgovinske saveze” rečima „sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju”, a „vojne konvencije” skraćenicom „NATO”, da bi se dobio algoritam za utvrđivanje konstante u politici kolektivnog Zapada prema Balkanu. [37]

Proces pridruživanja onemogućava Srbiju da vodi bilo kakvu samostalnu spoljnu politiku, a naročito takvu koja podstiče srpske integracije, i zbog toga što Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju dovodi Srbiju u položaj potpune političke i ekonomske zavisnosti od EU. Brojnim odredbama SSP-a (čl. 10. st. 2. tač. b; čl. 18, 73) Srbija se odrekla mogućnosti vođenja samostalne spoljne, bezbedonosne, ekonomske i fiskalne politike. SSP zabranjuje Srbiji da merama fiskalne politike pomaže nejake domaće privrednike, dok istovremeno ukidanjem carinskih i vancarinskih barijera otvara tržište Srbije za inostrane kompanije i investitore.

Ako je, kao što tvrdi Nebojša Katić, „razvojni model koji se bazira na stranim investicijama ključni mehanizam moderne kolonizacije” [38], onda se ni od Srbije, u kojoj je posredstvom SSP-a implementiran takav ekonomski model, ne može očekivati da vodi samostalnu spoljnu politiku, a naročito ne nacionalno-ujediniteljsku. Iskustvo Kraljevine Srbije pokazuje da se mora najpre mora izvojevati ekonomska nezavisnost da bi mogla da se vodi aktivna nacionalna politika, jer se Srbija najpre u tzv. Carinskom ratu oslobodila ekonomske zavisnosti od Austrogarske, koja se temeljila na klauzulama Trgovinskog ugovora iz 1881. godine [39], pa je tek potom 1912. godine povela akciju za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje.

  1. Umesto zaključka: imperativi srpske nacionalne politike

Kao što je koletivnom Zapadu slabo i pocepano srpstvo bilo i ostalo ključno jemstvo za osigranje dominacije na Balkanskom poluostrvu, tako su i srpskom narodu srpske integracije uslov opstanka, jer samo neprestana borba za državno jedinstvo može sačuvati istorijsku svest o nacionalnom jedinstvu i spasiti srpski narod od identitetske konverzije u nove političke nacije. S druge strane, kao što bi borba za pravo srpskog naroda na samoopredeljenje i državno ujedinjenje morala biti zadatk broj jedan nacionalne politike u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, tako i političko oslobađanje Crne Gore, s obzirom na geopolitički značaj jadranske obale, predstavlja nužni preduslov za emancipaciju Srbije od zabisnosti kao posledici politike pridruživanja Evropskoj uniji.[40] Srpsko suprostavljanje evrointegrativnim procesima ima danas znatno više izgleda na uspeh zbog činjenice da je doživela konačni krah ideja o jedinstvenom evroazijskom bezbedonosnom i ekonomskom prostoru od Lisabona do Vladivostoka, koja je do februara 2022. godine uticala na zvaničnu rusku politiku da izbegava direktne konflikte sa EU, naročito na Balkanu. [41]

  • Rezime

Evrointegracije se u regionu koji Evropska unija označava pojmom „Zapadni Balkan” sprovode u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja, a najvažniji pravni instrument tog Procesa su sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju. Samo na Zapadnom Balkanu evrointegracije imaju dva opšta: stabilizaciju i pridruživanje. Pritom, realizacija stabilizacije, kao cilja, ne samo da prethodi pridruživanju, već za EU ima apsolutni prioritet.

To što je EU odluku o pokretanju Procesa stabilizacije i pridruživanja zemalja Zapadnog Balkana donela dan posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana oružana agresija NATO pakta na SRJ, pokazuje da Proces stabilizacije i pridruživanje nije drugo nego institucionalni mehanizam za stabilizaciju postkonfliktnog stanja. Sledstveno, eufemizmom stabilizacija označena je težnja EU da koristeći evrointegracije institucionalno učvrsti i osigura rezultate ratova (1992-1995. i 1999. godine) koje je u uslovima unipolarnog poretka poslednje decenije prošlog veka protiv srpskog naroda vodio kolektivni Zapad sa lokalnim balkanskim saveznicima.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Srbije Aleksandar Vučić poziraju fotografima pre sastanka u sedištu EU u Briselu, 26. april 2021. (Foto: Virginia Mayo/Pool via Reuters/File Photo)

Stoga se kroz obavezu regionalne saradnje, koja je ključni uslov za pristupanje Srbije EU, Srbija primorava da „normalizuje“ svoje odnose i zaključi „sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum” sa tzv. „Republikom Kosova”, da podrži zahteve EU da se Bosna i Hercegovina centralizuje, kao i da ne pruža bilo kakvu delotvornu pomoć srpskom narodu u Crnoj Gori. Jednom rečju, brojne obaveze regionalne saradnje koje je Srbija preuzela u procesu pristupanja EU, kao i godišnji nadzor koji EU vrši u pogledu izvršenja tih obaveza, jasno pokazuju da je Proces stabilizacije i pridruživanja pre svega osmišljen da spreči državno-pravnu reintegraciju KiM i ne dozvoli srpskom narodu u Republici Srpskoj i Crnoj Gori da realizuje prirodno pravo  na samoopredeljenje, koje podrazumeva i pravo na ujedinjenje sa Srbijom. Pošto su srpske integracije uslov opstanka srpskog naroda, a evropske integracije imaju kao glavni cilj stabilizaciju postratne državno-pravne razjedinjenosti srpskog naroda, onda su evropske integracije geopolitički činilac koji vitalno ugrožava opstanak srpskog naroda.

 

Rad je publikovan u Zborniku naučnih radova „Srbi u vihoru novog svijeta: Srbija i Srpska pred izazovima”, ur. Milimir Mučibabić i Slobodan Antonić, SKPD „Prosvjeta”, Beograd, 2023, str. 119-144.

 

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu.

 

________________________________________________________________________________

 

UPUTNICE:

 

[1] Pojam Zapadni Balkan osmislila je Evropska unija, da bi njime označila teritoriju bivših jugoslovenskih republika, bez Slovenije, a sa Albanijom. M. Stepić ukazuje da je pojam Zapadni Balkan, zapravo, jedan veštački konstrukt: „EU je je za teritoriju bivše Jugoslavije, bez Slovenije, ali sa Albanijom, osmislila geografski neadekvatan i geopolitički manipulativan pojam Zapadni Balkan. Cilj je bio da se prostor stabilizuje i rezerviše za evroatlantsku ekspanziju. Istovremeno, on je poslužio za proveru jedinstvenog delovanja EU prema izrazito heterogenom regionu.“ U radu se koristi termin Zapadni Balkan iz razloga što se upravo on upotrebljava u zvaničnim dokumentima EU koji regulišu poces pridruživanja Srbije, BiH i Crne Gore. M. Stepić, Zapadni Balkan: primer geografskog raspomamljivanja i geopolitičkog manipulisanja, 9, 20-21.

[2] Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu, 14; R. Vukadinović, J. Vukadinović Marković, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, 399.

[3] R. Vukadinović, J. Vukadinović Marković, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, 400.

[4] Isto, 402-403.

[5] Proces stabilizacije i pridruživanja, 3.

[6] Z. Radivojević, Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju u pravu Evropske unije, 59.

[7] Isto, 53, 55.

[8] Isto, 63.

[9] Isto, 60-61; D. Đukanović, M. Dašić, Modeliranje regionalne saradnje na Balkanu nakon 1999. godine: evropska iskustva i njihova primena, 621.

[10] Z. Radivojević, Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju u pravu Evropske unije, 65

[11]Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, a jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, sajt.

[12] M. Ekmečić, Spoljni uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992, 419-420.

[13] M. Ekmečić zaključuje da u poslednjoj deceniji 20. veka „Amerika je rušila Versajski sistem iz 1919.“ Isto, 430.

[14] M. Ekmečić, Suđenje poraženim za izgubljeni rat kao sredstvo ukidanja suverenih nacija, 416; P. R. Dragić Kijuk, Hrišćanstvo bez Hrista, 388.

[15] M. Ekmečić, Spoljni uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992, 423.

[16] Hilari Klinton u Prištini: nezavisnost Koova nesporna, Politika, 31. 10. 2012.

[17] M. Ekmečić, Suđenje poraženim za izgubljeni rat kao sredstvo ukidanja suverenih nacija, 409-410.

[18] Skupština Srbije nastavlja raspravu o SSP, RTS, 3. 09. 2008.

[19] S. Nedeljković, Normalizacija odnosa između vlasti u Beogradu i  Prištini u okviru procesa globalizacije, 240.

[20] Ugovor o funkcionisanju Europske unije (Pročišćena vezija), 144.

[21] Z. Radivojević, Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju u pravu Evropske unije, 54-55.

[22] N. Stanković, Evropske integracije Republike Srbije – između politike proširenja i zajedničke spoljne i bezbedonosne politike, 206.

[23] Konferencija o pristupanju Evropskoj uniji – Srbija, Brisel, 21. januar 2014, 4.

[24] Isto, 7.

[25] Isto, 8.

[26] Isto, 11.

[27]Konferencija o pristupanju Evropskoj uniji – Srbija, Brisel, 30. novembar 2015, 2.

[28] Izveštaj EK o napredovanu: Srbija u padu, Crna Gora neposvećena, Kosovu ukinuti vize, BiH ne napreduje, Glas Amerike, 11. oktobar 2022.

[29] Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, a jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, sajt.

[30] Konferencija o pristupanju Evropskoj uniji – Srbija, Brisel, 21. januar 2014, 5.

[31] Serbia 2022 Report, SWD(2022) 338 final, 86-87.

[32] Sve o 14 za BiH teško ostvarivih EU kriterija, Radio Slobodna Evropa, 1. oktobar/listopad 2020.

[33] Šmit: Nisu potrebne izmene Dejtona već Ustava BiH, Politika,  17. 08. 2022.

[34] Apel civilnog društva EU, SAD i NATO: Pridruživanje Z. Balkana je neminovnost, N1, 20. jun 2022.

[35] S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, 334-335.

[36] V. Ćorović, Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd, 1992, 402.

[37] Z. Čvorović, O nuždi i slobodi u srpskoj politici, sajt. Više o odnosu Zapada prema Balkanu i srpskom narodu u 19. i 20. veku, u: Z. Čvorović, Sloboda Balkana: dva veka između Zapada i Rusije, sajt.

[38] N. Katić, Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam, 15. 12. 2014, blog autora.

[39] S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, 329.

[40] Z. Čvorović, Značaj Crne Gore u srpskoj nacionalnoj politici, sajt.

[41] Ot Lissabona do Vladivostoka, sajt.

 

Literatura:

  1. Dragić Kijuk, R., Predrag, Hrišćanstvo bez Hrista, Raška škola, Beograd, 2011.
  2. Ekmečić, Milorad, Spoljni uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Službeni list SRJ, Beograd, 2002.
  3. Ekmečić, Milorad, Suđenje poraženim za izgubljeni rat kao sredstvo ukidanja suverenih nacija, Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Službeni list SRJ, Beograd, 2002.
  4. Jovanović, Slobodan, Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, Prosveta, Beograd, 2005.
  5. Nedeljković, Stefan, Normalizacija odnosa između vlasti u Beogradu i Prištini u okviru procesa globalizacije, dok. disertacija, Fakultet političkih nauka Univeziteta u Beogradu, Beograd, 2016: https://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2016/12/Stefan_Nedeljkovic_Disertacija_FPN.pdf, pristupljeno: 29. 12. 2022.
  6. Radivojević, Zoran, Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju u pravu Evropske unije, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu br. 62, 2012, 53-72.
  7. Stanković, Nevena, Evropske integracije Republike Srbije – između politike proširenja i zajedničke spoljne i bezbedonosne politike, Nacionalni interes, br. 3/2021, 187-211.
  8. Stepić, Milomir, Zapadni Balkan: primer geografskog raspomamljivanja i geopolitičkog manipulisanja, Nacionalni interes, br. 3/2012, 9-34.
  9. Ćorović, Vladimir, Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Bilioteka Grada Beograda, Beograd, 1992.
  10. Čvorović, Zoran, O nuždi i slobodi u srpskoj politici, 20. maj 2017, Srpski stav: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/o-nuzdi-i-slobodi-u-srpskoj-politici/, pristupljeno: 5. 2023.
  11. Čvorović, Zoran, Značaj Crne Gore u srpskoj nacionalnoj politici, 6. april 2013, 20. maj 2017, Srpski stav: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/znachai-crne-gore-u-srpskoi-nacionalnoi-politici/, pristupljeno: 5. 2023.
  12. Čvorović, Zoran, Sloboda Balkana: dva veka između Zapada i Rusije, deo prvi, 8. decembar 2014, Novi standard, https://standard.rs/2014/12/08/sloboda-balkana-dva-veka-izmedju-zapada-i-rusije-1/ , pristupljeno: 5. 2023.
  13. Čvorović, Zoran, Sloboda Balkana: dva veka između Zapada i Rusije, deo drugi, 8. decembar 2014, Novi standard, https://standard.rs/2014/12/08/sloboda-balkana-dva-veka-izmedju-zapada-i-rusije-2/,  pristupljeno: 5. 2023.
  14. Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu, prir. Mitrović, Ljubiša, Đorđević, B., Dragoljub, Todorović, Dragan, Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, 2002.
  15. Đukanović, Dragan, Dašić, Marko, Modeliranje regionalne saradnje na Balkanu nakon 1999. godine: evropska iskustva i njihova primena, Međunarodni problemi, br. 4/2021, 617-636.
  16. Katić, Nebojša, Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam, 15. 2014: https://nkatic.wordpress.com/2014/12/15/srpska-ekonomska-drama-i-intelektualni-eskapizam/, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  17. Vukadinović, Radovan, Vukadinović, Marković, Jelena, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, Udruženje za evropsko pravo, Kragujevac, 2016.

Dokumenti i novinski članci:

  1. Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, a jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 83/2008:https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_potvrdjivanju_sporazuma_o_stabilizaciji_i_pridruzivanju_izmedju_evropskih_zajednica_i_njihovih_drzava_clanica.html, pristupljeno: 1. 01. 2023.
  2. Konferencija o pristupanju Evropskoj uniji – Srbija, Sastanak na nivou ministara na kojem se otvara međuvladina konferencija o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, Brisel, 21. januar 2014: https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/uploaded/pregovaracki_okvir(2).pdf, pristupljeno: 1. 01. 2023.
  3. Konferencija o pristupanju Evropskoj uniji – Srbija, Brisel, 30. novembar 2015:https://www.mei.gov.rs/upload/documents/pristupni_pregovori/pregovaracke_pozicije/pg35_zajednicka_pozicija_eu.pdf, pristupljeno: 1. 01. 2023.
  4. Ot Lissabona do Vladivostoka, 30. sentяbrя 2020, LENTA. RU: https://lenta.ru/articles/2022/09/30/europerussia/, pristupljeno: 5. 2023.
  5. Proces stabilizacije i pridruživanja, Vlada Republike Srbije, Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji: http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/seio/Proces_stabilizacije_i_pridruzivanja_06APR05.pdf, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  6. Skupština Srbije nastavlja raspravu o SSP, RTS, 3. 09. 2008: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/14803/skupstina-srbije-nastavlja-raspravu-o-ssp.html, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  7. Hilari Klinton u Prištini: nezavisnost Koova nesporna, Politika, 31. 10. 2012: https://www.politika.rs/scc/clanak/238414/Hilari-Klinton-u-Pristini-Nezavisnost-Kosova-nesporna, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  8. Šmit: Nisu potrebne izmene Dejtona već Ustava BiH, Politika, 08. 2022. https://www.politika.rs/scc/clanak/514532/Smit-Nisu-potrebne-izmene-Dejtona-vec-Ustava-BiH, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  9. Apel civilnog društva EU, SAD i NATO: Pridruživanje Z. Balkana je neminovnost, N1, 20. jun 2022: https://rs.n1info.com/vesti/apel-civilnog-drustva-regiona-eu-sad-i-nato/, pristupljeno: 5. 2023.
  10. Izveštaj EK o napredovanu: Srbija u padu, Crna Gora neposvećena, Kosovu ukinuti vize, BiH ne napreduje, Glas Amerike, 11. oktobar 2022: https://www.glasamerike.net/a/balkan-srbija-crna-gora-kosovo-bih-evropska-unija-eu-evropska-komisija-izvestaj-o-napretku/6784842.html, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  11. Serbia 2022 Report, SWD (2022) 338 final, https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/system/files/2022-10/Serbia%20Report%202022.pdf , pristupljeno: 5. 01. 2023.
  12. Sve o 14 za BiH teško ostvarivih EU kriterija, Radio Slobodna Evropa, 1. oktobar/listopad 2020: https://www.slobodnaevropa.org/a/za%C5%A1to-bih-te%C5%A1ko-mo%C5%BEe-ispuniti-14-uvjeta-eu-a/30868523.html, pristupljeno: 5. 01. 2023.
  13. Ugovor o funkcionisanju Europske unije (Pročišćena vezija), Službeni list Europske unije 7. 2016: https://eur-lex.europa.eu/resource.html?uri=cellar:9e8d52e1-2c70-11e6-b497-01aa75ed71a1.0011.01/DOC_3&format=PDF, pristupljeno: 1. 01. 2023.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinovic

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u