Kijev bi mogao biti prinuđen na kompromis

Teško mi je da poverujem da je zapadna koalicija spremna da ulaže sadašnji nivo napora kako bi se održavao rovoski sukob koji bi mogao da potraje koliko i Prvi svetski rat

Svi ratovi imaju političku dimenziju, ali to u mnogo većoj meri važi za rat u Ukrajini.

Kao predvodnik međunarodne koalicije koja podržava Kijev, predsednik Bajden mora da održi domaću podršku za velika finansijska davanja Ukrajini dok istovremeno održava jedinstvo ove koalicije. Dostupni podaci potkrepljuju uverenje da mu bolje ide drugospomenuti zadatak nego prvi. Da, iznova i iznova dolazi do neslaganja sa saveznicima oko vrste oružja koje bi Ukrajina trebalo da primi i brzine isporučivanja. Bajden je jasno naznačio da želi da učini sve što je moguće da pomogne Ukrajini, a da ne izazove širi rat.

Zbog toga što su granice između maksimalnih nastojanja i opasnog preterivanja maglovite, on ponekad deluje opreznije i promišljenije nego što bi to htele druge države, posebno one u istočnoj Evropi. Ali je već dovoljno daleko otišao, time utišavši neslaganja unutar koalicije koja je Ukrajini obezbedila robusna ofanzivna sredstva i iznenađujuće efikasnu protiv-vazduhoplovnu odbranu.

Šta je cilj?

Kako je Ukrajina otpočela za izvođenjem dugo iščekivane kontraofanzive, pitanje šta će biti sledeće je u središtu diskusija koje se vode unutar koalicije država koje podržavaju Ukrajinu. Zvanično, saveznici su se obavezali da podržavaju Ukrajinu „dokle god to bude bilo potrebno”. No, ispod ove proklamacije pomalja se pitanje: onoliko dugo koliko je potrebno za šta tačno?

Za predsednika Vladimira Zelenskog odgovor je jasan: koliko god je potrebno da se ruske snage potisnu sa međunarodno priznate ukrajinske teritorije. Za saveznike, sumnjam, odgovor je drugačiji: koliko god je potrebno da ukrajinske trupe povrate onoliko teritorije koliko je moguće, uz to da ishod trenutne kontraofanzive po svoj prilici određuje mogući opseg te teritorije.

Jednostavno rečeno, verujem da će 2023. godina biti ključna godina ovoga rata – i da će do kraja godine, podrška primirju kao uvodu u pregovore postati previše snažna da bi joj se pružio otpor, čak i ukoliko neki istočnoevropski saveznici budu preispitivali koliko je mudra ta putanja. Teško mi je da poverujem da je koalicija spremna da ulaže sadašnji nivo napora kako bi se održavao rovoski rat koji bi mogao da potraje koliko i Prvi svetski rat.

Predsednik SAD Džo Bajden i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski na konferenciji za novinare u Kijevu (Foto: Evan Vucci/AP Photo)

Ovo suočavanje sa sumornom realnošću biće gorka pilula za većinu Ukrajinaca, koji su očekivano posvećeni oslobađanju svakog kvadratnog kilometra svoje teritorije. Zelenski je ohrabrivao svoj narod da ovaj cilj nije samo ispravan već da je i ostvariv. On ih ne može ubediti da pristanu na manje, sve dok zemlja ne dobije obevezujuće uzajamne bezbednosne garancije koje bi ponudile uverljivu putanju prema ubrzanom učlanjenju u Severnoatlantski savez.

Dobra vest jeste da je NATO sve bliži dogovoru oko ovakvog bezbednosnog paketa kako se obavljaju pripreme za godišnji sastanak narednog meseca. Iako se šalju pomešani signali, Bajden je otvoren prema ovom predlogu, koji zagovara generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.

Prema ovom predlogu Ukrajina će moći da se priključi NATO nakon rata bez da prolazi kroz dugotrajne i opsežne pripremne korake koji se uobičajeno traže od država kandidata. Francuska, Nemačka i mnoge istočnoevrpske zemlje takođe ukazuju da su spremne da prihvate ovakav plan. U skladu sa ovim okvirom, trebalo bi da je moguće izraditi bezbednosne garancije koje će Ukrajini biti potrebne pre nego što se priključi NATO paktu.

Pitanje i odgovor

Ali zbog čega bi Ukrajina pristala na sporazum koji bi verovatno značio stalni gubitak znatnog dela njene međunarodno priznate teritorije? Odgovor se nalazi u američkoj unutrašnjoj politici.

Na početku, u SAD su obe stranke podržavale Ukrajinu. To više nije tako. Dok demokrate i dalje podržavaju slanje dosadašnjeg nivoa pomoći, udeo republikanaca koji veruju da činimo previše postojano raste, od 9 odsto u martu 2022. na 44 odsto danas, prema istraživanjima agencije Pju riserč (Pew Research Center).

Nedavno, predsedavajući Predstavničkog doma Kevin Mekarti odbacio je plan koji su podržali i predvodnik senatske većine Čak Šumer i predvodnik opozicije u Senatu Mič Mekonel, a prema kojem bi dodatna pomoć Ukrajini bila pružena izvan uobičajenog procesa za njeno odobravanje, u kojem ograničenje visine američkog duga određuje najviši iznos troškova i za vojne i za civilne potrebe. Pomoć Kijevu mogla bi biti smanjena već krajem septembra.

Kevin Mekarti udara čekićem prvi put nakon što je izabran za predsedavajućeg Predstavničkog doma (Foto: Evelyn Hockstein/Reuters)

Gospodin Zelenski takođe bi morao da uzme u obzir mogućnost da će se Donald Tramp, koji nije prijateljski raspoložen prema Ukrajini, vratiti u Ovalnu kancelariju (Bele kuće) nakon novembarskih izbora 2024. godine. Gospodin Tramp je obećao da će okončati rat u roku od 24 časa nakon što preuzme dužnost. Bez obzira na hiperbolu, ima dobrih razloga da se veruje da bi on brzo izmenio sadašnju politiku, slabeći ukrajinsku sposobnost da se odupre ruskoj agresiji. Ukoliko Zelenski nije spreman da budućnost svoje zemlje stavi na kantar koji zavisi od kapricioznog raspoloženja američkih glasača, trebalo bi ozbiljno da razmisli o postizanju najboljeg mogućeg dogovora koji može da isposluje dok je podrška saveznika još uvek snažna.

Šarl de Gol je sanjao Evropu koja se proteže od „Atlantika do Urala“ i u jednom neuhvatljivom momentu nakon raspada Sovjetskog Saveza delovalo je da je ovaj san ostvariv. Sada je jasno da se Evropa mora razgraničiti na ukrajinskoj granici sa Rusijom. Zarad svetskog mira, Zapad mora da ustanovi ovu granicu i da je odbrani od buduće agresije države koja nikada neće biti evropska.

 

Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard

 

Izvor Volstrit žurnal

 

Naslovna fotografija: Olivier Matthys/AP photo

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u