Da, strašno je. Ne, nije femicid

Beskrupulozni i bestidni lobisti globalističkog neomarksizma pokušavaju da ubistvo transrodnog momka iskoriste da skrenu priču na „patrijarhalno i mizogino srpsko društvo“

Bio je novembar. Prve kontrakcije počele su u ponoć. Porodila sam se rano ujutru. Muž je bio sa mnom sve vreme, i na porođaju i tokom onih dva sata nakon toga. Nismo spavali čitave noći i zajedno smo učestvovali u onom najlepšem što nam se ikada desilo. On često priča kako je, kada je izašao iz bolnice, video ljude kako idu na posao ili u jutarnju kupovinu, svako za svojim uobičajenim poslom, a niko od njih ne zna da se njemu ceo svet preokrenuo te noći i da je video kako mu se rađa ćerka. Kako je to čudno, stalno ponavlja.

Šest godina nakon toga, jednog drugog novembarskog dana predveče, sa užasom sam saznala da je mali sin jedne prijateljice tragično nastradao. Tog dana smo mi išli za našim uobičajenim poslovima, videli se s prijateljima, malo pokisli u gradu… Ništa posebno, ali je život. Dok je istovremeno nekom drugom koga znam, u tom istom gradu, svet prestao da se okreće.

Neverovatno je kad pomislite da se i prelepe i užasne stvari dešavaju istovremeno i svakodnevno ne samo negde u svetu nego i u istom gradu, u istoj zemlji. I život i dalje teče, ljudi se i dalje smeju i plaču, raduju i tuguju, nadaju se beznadežno, trpe, stežu zube, nastavljaju da žive.

Noćna mora

Nemam reči da opišem koliko su me pogodila sva tragična dešavanja od maja naovamo. Jedan od najvećih strahova svakog roditelja jeste da isprati dete u školu ili na neku uobičajenu, sasvim bezbednu aktivnost, nešto što je sastavni deo svakodnevnog života, a onda da dobije „onaj poziv”. I najnovija žrtva ubistva, Đorđe-Noa, javio je roditeljima da „ide kod dečka u Beograd”, a onda nestao. Noćna mora za roditelje.

Detalji ubistva su toliko jezivi da ih iz poštovanja prema roditeljima i žrtvi mediji ne bi smeli prenositi, a kamoli od njih praviti užasne senzacionalističke naslove od kojih teško da možemo pobeći ovih dana.

Isto tako, seksualno opredeljenje žrtve, kao i njegovu identifikaciju sa ženskim polom, mediji, političari i LGBT aktivisti ne bi smeli da koriste za svoje ideološke ciljeve. No, njima to, razume se, nije bitno, jer je mnogo bitnije naći način da se i ovo ubistvo pripiše „homofobiji” i „transfobiji” u srpskom društvu, iako je ubica takođe iz LGBT krugova, ali se ta činjenica nekako previđa i ne pominje prilikom izveštavanja o ovom slučaju.

Tako vidimo da je LGBT aktivista Goran Miletić u objavi na Tviteru pripisao ovaj zločin „tradicionalnim vrednostima”, iako je i ubica iz LGBT krugova, a prijatelji žrtve izjavili su za medije da se „i ranije zabavljao s transdevojkama“.

Komentar Gorana Miletića na ubistvo Noe Milivojev (Foto: Tviter/@goranmiletic)

 

Mogu da zamislim kako bi izgledali naslovi i komentari da je ubica heteroseksualni muškarac.

Beskrupulozni i bestidni lobisti i agenti globalističkog neomarksizma pokušavaju da ubistvo ovog transrodnog momka predstave kao femicid i da ga iskoriste da još jednom skrenu priču na „patrijarhalno i mizogino srpsko društvo“ gde se „žene ubijaju samo zato što su žene.” A ako se usudite da kažete nešto protiv toga, onda dobijate optužbe za „transfobiju” i floskule tipa „zar ubistvo nije samo po sebi dovoljno strašno” i „kakve veze ima seksualna orijentacija, život je život”.

Da, svako ubistvo je strašno, a kad je surovo i jezivo kao u ovom slučaju, slobodno možemo reći da je užasno. Ali to nema veze s femicidom, jer žrtva nije žena. Isto tako, Đorđe-Noa nije ubijen zato što je bio transrodan već zato što je bio u lošoj, nasilnoj vezi s problematičnom osobom.

Jasno mi je da nekim ljudima ovakve vesti stvaraju blokadu u glavi i one jednostavno ne mogu da podnesu da se udube u pojedinosti. Suočene s pojavama koje u njima izazivaju ogroman strah, pojedine osobe tako reaguju jer su tu na delu psihološki mehanizmi pomoću kojih se branimo u situacijama velikog stresa. U tim slučajevima, odbrambeni mehanizam podrazumeva blokadu. Takve osobe nisu u stanju da razgovaraju o temama koje su za njih previše strašne. Zapravo, svi mi imamo teme koje su nam previše strašne da o njima mislimo ili razgovaramo. Za neke je to ubistvo. To je i jedan od mnoštva razloga zašto medijima treba zabraniti da na senzacionalistički način izveštavaju o ovakvim dešavanjima.

„Umreti je lako, ali mene život plaši na smrt” (Dying is easy, it’s living that scares me to death) pevala je davno Eni Lenoks.

Zloupotreba ubistva

Strašno je što je Đorđe-Noa izgubio život. Ono što je urađeno s njegovim telom još strašnije će proganjati njegovog ubicu. Međutim, mnogo je strašniji život koji su vodili, odluke koje su donosili, svet prostitucije, droge, pornografije i promiskuiteta u kom su se kretali. Mnogo je strašnije što se taj način života sve više promoviše ne samo kao nešto što postoji i što treba pustiti da postoji, već ga treba i prihvatiti, pa čak i veličati i slaviti, i ponositi se time.

„Ali nije LGBT način života uvek takav”, reći će neko. Slažem se, nije. I ne želim da generalizujem stvari. Jasno je da nije svaka LGBT osoba deo tog sveta. Međutim, u ovom konkretnom slučaju saznajemo da je Đorđe-Noa bio tiktoker i da je redovno postavljao sadržaje iz svog života na društvene mreže, a oni kojima je stalo do njega jasno su mogli da uoče brojne znake upozorenja u tim snimcima i fotografijama.

Štaviše, izjave bliskih osoba (članovi porodice, cimerka) jasno pokazuju da su svi znali da Đorđe-Noa uzima narkotike i da je u nezdravoj, nasilnoj vezi s muškarcem koji je sada osumnjičen za njegovo ubistvo, pri čemu Đorđu u tom trenutku njemu nije bio jedini muškarac/partner.

Oproštajne poruke Noi Milivojev na spomeniku knezu Mihailu u Beogradu, 6. jul 2023. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić)

Ne vidim da se tzv. LGBT zajednica ogradila od ovih nezakonitih aktivnosti i, na primer, došla na Trg republike da ožali smrt jednoga od njih, jadikujući zbog toga što je živeo tako kako je živeo, umesto da bude čist (od droge) i zdrav, da se školuje ili radi, i da ima zdrave i funkcionalne odnose s drugim ljudima.

Da li LGBT aktivisti ne vide ništa loše ili pogrešno u tome što je očigledno nasilni dečko – pritom, jedan od više njih s kojima je Noa bio, i osoba koja u tom trenutku služi kaznu kućnog zatvora s nanogicom – naveo Đorđa-Nou na oralni seks prilikom strimovanja uživo?

Da li oni ne vide ništa loše u tome što taj isti muškarac šalje Đorđa-Nou da čuči u ćošku za kaznu, a onda prikazuje kaveze za pse u dvorištu i preti da će ga zatvoriti u kavez?

Da li je njima normalno da se Đorđe-Noa snima s ranama po licu i dekolteu koje deluju kao da su delom masnice, a delom rane uzrokovane padom imuniteta zbog zloupotrebe narkotika?

Komšije iz njegovog rodnog mesta kažu da je „Noa bila vesela, uvek im se javljala, ljubazna…” Na snimcima s Tiktoka koji sada dele mediji ja vidim veoma krhku, nesrećnu osobu s dubokim zdravstvenim i identitetskim problemima.

Tužno je kad nastrada i odrasla osoba, kao što je nedavno na auto-putu poginuo otac s ćerkom, ostavivši za sobom ženu i sina, a kamoli mlada osoba pred kojom je trebalo da bude čitav život, i koja je mogla imati vremena da se izvuče iz mračnog sveta u kom je živela. Ali, tragičnost ovog zločina ne sme se zloupotrebiti u ideološke i političke svrhe.

Kao lešinari, pojedini su se već okomili na nesrećnog mladića, da u njegovoj tragičnoj smrti pronađu opravdanje za svoje aktivnosti i „ugroženost”, da uz pravu žrtvu krivičnog dela i oni sebe prikažu kao žrtve opresivnog sistema i društva. Upravo zato da bismo zaštitili decu od takvih koji promovišu transrodnu ideologiju, koji poručuju deci i mladima da će rešiti sve životne probleme ako hirurški odstrane zdrave delove tela, postanu sterilni i doživotno zavisni od lekova, moramo nazvati stvari pravim imenom.

Da, veoma je strašno i tragično što je jedna mlada osoba nastradala. Ali ta osoba je biološki muškarac i ovo ubistvo nikako ne može biti femicid.

 

Izvor ifamnews

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Jadranka Ilić

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u