Sad je stvarno kraj istorije

Kako ideologiju Azova sravniti s tim da ih podržava upravo Fukujamin zapadni svet, koji se, na rečima, zalaže za suprotne ideje, odnosno za ono protiv čega se Azov navodno bori?

Teško da išta više što se dešava na Zapadu može da iznenadi. Ali je ponekad simbolika ipak toliko upečatljiva da ju je nemoguće prećutati. Dakle, ultra-prestižni Stanford univerzitet u Kaliforniji je 29. juna 2023. ponovo bio domaćin pripadnicima neonacističkog bataljona „Azov” (prethodno gostovanje se desilo sredinom oktobra 2022).

No, ovog puta se tu zadesio niko drugi do Frensis Fukujama, američki politikolog japanskog porekla koji je stekao svetsku slavu pošto je pogrešno protumačio pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata kao „kraj istorije”, proglasivši „završetak ideološke evolucije čovečanstva i univerzalizaciju zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine”.

Ne samo da se tu zadesio, nego se i jednom pripadniku Azova srdačno „zahvalio za njegovo služenje i heroizam tokom mariupoljske kampanje, izraživši podršku Ukrajini na njenom sigurnom putu ka pobedi”.

O beščašću ne vredi govoriti, jer je taj pojam na „postistorijskom” Zapadu davno devalviran. Hajde da govorimo o idejnoj konfuziji, odnosno o sejanju konfuzije pod plaštom „filozofije”, nagrađenom medijskom i akademskom slavom, i lukrativnom profesorskom karijerom.

Univerzalizacija

Tako se Fukujama, kao ubeđeni „liberalni demokrata”, još 1990-ih profilisao kao neokonzervativac, odnosno pripadnik američkih militarističkih jastrebova. Bio je član danas ozloglašenog tink tenka „Projekat za novi američki vek”, koji je otvoreno zagovarao američki globalni hegemonizam. Javno je podržao nasilno svrgavanje Sadama Huseina sa vlasti posle napada na kule Svetskog trgovinskog centra 11. septembra, iako nije postojala ni mrvica dokaza da je irački vladar s tim imao ikakve veze. Tim povodom, a u odbranu američkog unilateralizma i gaženja međunarodnog prava, za Vašington post je napisao sledeće:

„Amerikanci s pravom insistiraju na tome da ne postoji nešto što se apstraktno naziva ‘međunarodna zajednica’ (tužna vest za ovdašnje telale američke duboke države – prim. aut.), i da nacionalne države u krajnjoj liniji moraju da gledaju svoje interese kada je reč o kritičnim bezbednosnim pitanjima.”

Frensis Fukujama drži knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek“ tokom intervjua na Stenford univerzitetu u Kaliforniji, SAD, 9. avgust 2011. (Foto: Uncredited author/Reuters)

Očigledno je, međutim, da je pod nacionalnim državama Fukujama podrazumevao samo jednu – svoju. Toliko o „univerzalizaciji”.

Kasnije se, pošto je Irak uništen a Sadam obešen, Fukujama javno ogradio od neokonsa, pozivajući, između ostalog, i na „demilitarizaciju” američkog „rata protiv terorizma”.

Međutim, isti čovek danas peva u horu onih koji podržavaju Ukrajinu protiv Rusije, odnosno san svih neokon snova – poraz Vladimira Putina – pritom se izjašnjavajući za dalju militarizaciju, odnosno protiv mirovnih pregovora sve dok Ukrajina ne sprovede uspešnu kontraofanzivu. I, eto, stiže i do otvorene podrške ukrajinskim neonacistima i deklarisanim belim suprematistima. Zašto je ovo poslednje važno? Zato što je Fukujama podržao Bajdena protiv Trampa, između ostalog i zbog njegovog navodnog „rasizma”. Protivrečnostima nikad kraja…

Kraj razmišljanja

Fukujama je zapravo prvorazredni primer zapadne režimske medijsko-intelektualne zvezde, savršeno verzirane u umetnosti orvelovskog „novogovora” i njegovog ključnog aspekta – dvomisli, odnosno sposobnosti da se u isto vreme u glavi drže dve protivrečne ideje, i da se u obe podjednako veruje. S tim što treba imati na umu da dvomisao nikad nije iskrena. Ona je isključivo u funkciji služenja totalitarnoj moći i njenom propagiranju – ali i u funkciji kontrolisanja i kvarenja misli šire populacije. Da je Fukujama stvarno bio iskren, njegovo najpoznatije delo bi nosilo naziv „kraj razmišljanja”.

I sami pripadnici Azova su, inače, hodajući primer dvomisli ne samo na rečima nego i na delu. Evo kako njihov pogled na svet opisuje Centar za međunarodnu bezbednost i saradnju tog istog Stanforda koji ih je upravo ugostio:

„Azov i, šire gledano, ukrajinska krajnja desnica, kombinuje klasične desničarske teme, uključujući antisemitizam, etnocentrizam, homofobiju i rasizam, sa više populističkim ekonomskim idejama, zastupajući veću ulogu države u društvu.”

Tvit Katerine Prokopenko koja se predstavlja kao supruga komandanta Azova (Foto: Twiter Armando/@sanctemicael)

Azovci su i zakleti neprijatelji upravo Fukujamine „kapitalističke liberalne demokratije”. Uz to, prema prikazu Stanfordovog Centra, osnivač Azova, Andrej Bilecki, rekao je da je misija Ukrajine da „predvodi bele rase sveta u konačnom krstaškom pohodu… protiv semitski (odnosno jevrejski) vođenih podljudi”.

Kako sve to onda sravniti s tim da ih podržava upravo Fukujamin zapadni svet, koji se, na rečima, zalaže za dijametralno suprotne ideje, odnosno za sve ono protiv čega se Azov navodno bori? Logički i zdravorazumski – nikako. Ali to očigledno nije nikakva prepreka.

Šta je onda tačniji opis onoga što nam, preko Ukrajine, donosi i nudi Fukujamin Zapad: „Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu koja gazi ljudsko lice – zauvek” (1984, Džordž Orvel). Ili: „Priča koju je ispričao idiot, puna buke i besa, bez ikakvog značenja” (Makbet, Šekspir). Po današnjoj „liberalnoj” dijalektici, reklo bi se – i jedno i drugo.

 

Izvor RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Twiter Kateryna Prokopenko/@KatProkopenkoUa

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u