Alarm u Berlinu zbog rasta AfD

Po prvi put je u istraživanjima javnog mnjenja Alternativa za Nemačku ostavila iza sebe sve tri stranke vladajuće „semafor” koalicije, socijaliste, zelene i liberale

Alternativa za Nemačku nesustalo potresa nemačku političku scenu. Najpre šokantan rezultat najnovijeg istraživanja javnog mnjenja: kad bi se u ovom času održali parlamentarni izbori, ova, medijski i politički anatemisana stranka, postala bi druga po snazi u Bundestagu.

Iza (opozicionih) konzervativaca (demohrišćana), a ispred (vladajućih) socijaldemokrata. Blamaža za kancelara Olafa Šolca i, nekad tako moćnu i uticajnu (posebno u vreme njenog prvog kancelara Vilija Branta, Šolc je četvrti u tom redu, posle Helmuta Šmita i Gerharda Šredera), najstariju nemačku stranku, Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD), koja je osnovana (pre)daleke 1863. godine.

Najnovije istraživanje koje, u mesečnom turnusu, obavlja Infratest dimap, „opipavajući” puls javnog mnjenja, u okviru projekta „nemački trend”, za potrebe javnog servisa ARD, pokazalo je, naime, nezadrživ uzlet „prokazanih” alternativaca.

Prvi put je ova stranka, koju označavaju kao nacionalističku, populističku, ekstremno desničarsku, evroskeptičnu i ksenofobnu, s potencijalnih 19 odsto glasova, ostavila iza sebe sve tri stranke vladajuće (nesložne „semafor”) koalicije. Socijaldemokrate bi, tragom ovog (najčešće pouzdanog) istraživanja jedva osvojile 17 procenata glasova, dugo favorizovani Zeleni 15 procenata, a liberali (FDP) samo šest procenata.

Istorijska premijera

A onda je usledio novi šok. I još jedna, za političku elitu neugodna istorijska premijera: prvi put je kandidat Alternative za Nemačku postao (na)čelnik jednog (za nemačke razmere malog, 57.000 žitelja, 48.000 birača) okruga Zoneberg. I to uprkos činjenici da su sve stranke, zvučnijih imena i političke moći, socijaldemokrate, Zeleni i liberali bile protiv njega. Sve su one složno i svim sredstvima podržavale kandidata demohrišćana (CDU) i – gubitnika: dodatni razlog da se uključi alarm u Berlinu.

Pobeda 50-godišnjeg advokata i poslanika (ustupiće mandat u korist gradonačelničke funkcije) u parlamentu istočnonemačke pokrajine Tiringije Roberta Zeselmana delovala je kao „hladan tuš” i nemačka „politička drama”. Za njegovu stranku „istorijski proboj” i neviđeno ohrabrenje: tek ćemo, uskliknuli su, „pisati istoriju”.

Plakat predizborne kampanje Roberta Zeselmana iz Alternative za Nemačku (AfD) u Zonebergu, Tiringija, 26. jun 2023. (Foto: Kirsten Grieshaber/AP photo)

Politička stranka koja je još daleko od punoletstva (osnovana je tek 2013. godine) barata neskriveno s istorijskim ambicijama da već na sledećim parlamentarnim izborima, za dve godine, ima svog kandidata za saveznog kancelara. Aspiracije bez pokrića? U maršu na kancelarski tron te ambicije bi mogle da ojačaju, i učine, uprkos svemu, čak izvesne izbore (sledeće godine) u tri istočnonemačke pokrajine: Alternativa za Nemačku ima na istoku (bivša nemačka Demokratska Republika) čvrsto uporište, s dobrim izgledima da u tim pokrajinama bude prva politička snaga.

Reč je o stranci sposobnoj da priređuje iznenađenja. Niko, naime, kad se pojavila, nije računao da će se duže održati na političkoj sceni. Sve stranke sličnog, desničarskog i ultradesničarskog profila, koje su nastajale u minulim vremenima, brzo su nestajale. Demohrišćani, desno od centra, uspevali su, u vreme Helmuta Kola, na saveznom nivou, i Franca Jozefa Štrausa u Bavarskoj, da spreče svako političko organizovanje i jačanje „desnije od desnog”. Kolovoj naslednici Angeli Merkel to, međutim, nije pošlo za rukom. Naprotiv. Indirektno je pomogla alternativcima. S jedva dve godine „staža”, ova stranka je, na žestokoj kritici njene politike prema migrantima, s otvaranjem (širom) nemačkih vrata za stotine hiljada došljaka, „uzletela”: na prepad je osvojila gotovo sve pokrajinske parlamente i „umarširala”, na „velika vrata”, s dvocifrenim procentom osvojenih glasova, u Bundestag.

Neisplativ poduhvat

Umela je da iskoristi krize koje su se ređale – migrantska, finansijska zdravstvena (pandemija), energetska, koja je, s ratom u Ukrajini i politikom drastičnog raskida s Rusijom, poprimila – upravo u Nemačkoj – dramatične, gubitničke razmere. I da, sudeći po jačanju podrške, čini se, bolje od ostalih političkih stranaka oseti i „pročita” raspoloženje dobrog dela javnosti. Jedina je parlamentarna stranka kojoj u ovom času ne padaju političke akcije. Naprotiv.

Pokušaji ostalih stranaka da „izopšte” i anatemišu Alternativu kao ekstremno desničarsku (čak neonacističku), antievropsku, ksenofobnu, antisemitsku i (u novije vreme) prorusku, očigledno nije bio plodonosan i politički isplativ. Stranka u svom članstvu i među pristalicama ima sigurno ekstremista i neonacista, islamofoba („islam nije u skladu s nemačkim ustavom”).

Ona je, međutim, i znatno više od toga. Insistiranjem na suverenističkoj „žici”, kulturološkoj homogenosti i restriktivnoj migrantskoj politici, protiv ovakve (birokratske) Evropske unije („bez demokratskog legitimiteta i legaliteta”), za isključivo ekonomsku zajednicu, protiv briselskog centralizma, za savez nacionalnih država, protiv sankcija Rusiji i ulaska u ukrajinsku „ratnu lavu”, za šta alternativci na nišan uzimaju i optužuju „agresivni NATO”, Alternativa je postala pribežište jednog broja (razočaranih) prebega iz drugih stranaka, s desnog i s levog političkog spektra.

Članovi stranke Alternativa za Nemačku (AfD) razgovaraju u Bundestagu, 25. mart 2020. (Foto: Michael Sohn/AP photo)

Uprkos svemu tome, Alternativa za Nemačku se, medijski i politički, doživljava i predstavlja kao opasnost za demokratiju i ustavni poredak. Neki njeni pokrajinski odbori (verovatno i čitava stranka) su pod stalnom prismotrom i kontrolom tajnih službi. Čuju se čak i glasovi o njenoj sudskoj zabrani…

Taj unutrašnji oprez i strepnje iz inostranstva vezane za uspon Alternative za Nemačku treba staviti u kontekst činjenice da u ovoj zemlji nešto potmulo ključa: s jačanjem desničarskog ekstremizma i neonacizma, snovanjem o prevratima i državnim udarima (famozni „Građani rajha”) oživljavaju strahovi i aveti prošlosti.

O tim strahovima govorio je i jedan od najpoznatijih savremenih nemačkih pisaca Bernhard Šlink (autor, pored ostalog, čuvenog Čitača) prilikom nedavne posete Beogradu. Plaši ga, rekao je (u razgovoru za Politiku), to kako su lako i brzo, u trenutku kad su nacisti preuzeli vlast, srušene institucije demokratske države Vajmarske republike, nemačko društvo i nemačka kultura. Uz upozorenje: mi obično mislimo da je političko i kulturno tlo kojim hodimo debeli sloj leda koji se ne može slomiti, a onda shvatimo kako lako može da napukne i da se slomi…

Svako svakog optužuje

Rezultati najnovijeg istraživanja javnog mnjenja s početka ovog teksta izazvali su, osim šoka u javnosti, zapaljive rasprave među političkim strankama o „zasluzi” za (očigledno nezadrživ) uspon desničarske Alternative. Svako svakog optužuje. Opozicija vlast. Stranke vladajuće koalicije jedna drugu. Vođa konzervativaca (demohrišćana) koji su najduže (s pauzama) od Konrada Adenauera do Angele Merkel (između njih dvoje: Ludvig Erhard i Helmut Kol) vladali zemljom (najpre Zapadnom, a potom i ujedinjenom Nemačkom) Fridrih Merc krivicu svaljuje na „nesposobnu vladu” Olafa Šolca.

Iako udeo „zasluge” (krivice) za (neočekivani) uspon Alternative ima i opozicija, bar u „srčanom angažovanju” u ukrajinskom ratu, i za produženje rata, imaju i opozicioni konzervativci, Mercova ocena o učinku Šolcove vlade je očigledno osnovana: dve trećine građana, opet prema istraživanjima, loše ocenjuje rad „semafor” družine. Plamsa rat i unutar koalicionara, jedno vreme prigušen jednoglasjem u odnosu na rat u Ukrajini, pri čemu je, očigledno, bila dominantna i odlučujuća pozicija i oštar ton Zelenih: socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc je gotovo ponizno prihvatio poricanje ispravnosti čuvene istočne politike Vilija Branta koja je ikoni socijaldemokrata donela Nobela za mir. Odričući se te politike, u čijem središtu je bilo uspostavljanje dobrih odnosa s Moskvom, i to usred Hladnog rata, Šolc je, pod unutrašnjim i spoljnim pritiskom, napravio radikalan zaokret u spoljnoj politici, „istorijsku prekretnicu”.

Naslovna fotografija: Reuters/Fabrizio Bensch
Predizborni plakati „semafor koalicije” sa kandidatima za kancelara Olafom Šolcom, Analenom Berbok i Kristijanom Lindnerom, Berlin, 16. septembar 2021. (Foto: Reuters/Fabrizio Bensch)

„Mlađi” koalicioni partneri, Zeleni i liberali, međusobno se optužuju za dramatičan pad vladinih političkih akcija. U središtu njihovog sukoba se našao problematični zakon o sistemu grejanja, koji je izazvao veliku uznemirenost u javnosti. Zeleni ministar privrede Robert Habek, inicijator zakona, insistira da se, već od sledeće godine, mogu instalirati i koristiti samo sistemi koji za grejanje koriste energiju iz obnovljivih izvora. Liberali se tome žestoko protive, osluškujući gnevna reagovanja građana koji će, konačno, plaćati ceh avanturističkog zelenog poduhvata.

Raspet između suprotstavljenih (i sve uočljivije zavađenih) struja unutar vladajuće koalicije, Šolc pokušava da smiri strasti bagatelišući uspon Alternative. Radi se, kaže on, o „evropskom trendu”. I „strankama lošeg raspoloženja” u „vremenima previranja”, s istovremenim uticajem više problema: korona, klimatske promene, rat u Ukrajini. Na opasku o „strankama lošeg raspoloženja”, pri čemu je, u konkretnom slučaju, kancelar ciljao na Alternativu za Nemačku, promptno je reagovala Alis Vajdel, kopredsednica stranke: građanima, rekla je, stvarno više nije do smeha. Razlog nije loše raspoloženje nego nesposoban tim koji u saveznoj vladi svakog dana priređuje „tužni politički kabare”.

Kancelar Šolc je bar u jednom u pravu: većina vlada u članicama Evropske unije nalazi se u ovom trenutku u rukama desnice. Jedan od retkih bastiona levice je, bar za sada, Španija, koja do kraja godine predsedava Uniji. Šta će dalje biti, zavisiće od ishoda parlamentarnih izbora u ovoj zemlji čiji će se rezultat verovatno znati kad ovaj broj „Pečata” bude na kioscima. Spisak zemalja u kojima je (pre)vlast preuzela desnica je, inače, dugačak: Mađarska, Poljska, Italija (sa Đorđom Meloni i strankom „Braća Italije”, s prizvukom Musolinija), do Švedske i Grčke. Znak da u čitavoj Uniji jačaju suverenisti…

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Jens Meyer 

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u