Do sada je postalo očito većini posmatrača da SAD prolaze kroz temeljni preobražaj. Na šta god da se obrati pažnja, u toku su tektonske promene, koje utiču i na unutrašnje zdravlje republike i na njene ekonomske i vojne odnose sa ostatkom sveta.
U aprilu, guverner Evropske centralne banke Kristin Lagard održala je govor pred Savetom za spoljne odnose u kojem promišlja o duhu vremena. Svet postaje multipolaran, podvukla je Lagard, i velike promene se primiču, hteli mi to ili ne. Ona je zaključila govor parafrazirajući Hemingveja: „Fragmentacija može da se odigra na dva načina: pospepeno, a onda naglo.” [1]
Gotovo u isto vreme, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven održao je govor u kojem kritikuje „umanjenje poreza i deregulaciju, privatizaciju javnih dobara, i trgovinsku liberalizaciju kao ciljeve same po sebi”. On je objavio „Novi vašingtonski konsenzus” koji bi, u stvari, sistematski poništio neoliberalnu političku ortodoksiju prethodne četiri decenije.
Razmišljanje o promenama koje predstoje je u potpunosti dvostranačka zanimacija u oštro podeljenoj zemlji. Niko više ozbiljno ne tvrdi da će svet ostati isti kakav je sada. Mišljenja se samo razlikuju oko procene – ko će dati određujući pečat nastajućem poretku. Ovo je borba sa mnogo učesnika, koji predstavljaju zbunjujuće različite poglede, od kojih se svi bore za udaljenu mogućnost da se izgradi nova hegemonija.
Strategija poricanja
Jedna od najbolje artikulisanih i najvažnijih ličnosti koje nastoje da oblikuju američku budućnost je Elbridž A. Kolbi. Nekadašnji zamenik pomoćnika ministra odbrane, Kolbi je proveo u Pentagonu prvu polovinu mandata Donalda Trampa. Od kada je napustio tu ulogu, grozničavo je aktivan. Među različitim aktivnostima, osnovao je Maratonsku inicijativu (Marathon Initiative), trust mozgova čiji je cilj da pomogne određivanje buduće politike američkih administracija prema Kini i da, u širem smislu, naznači putanju u takmičenju velikih sila. On je takođe napisao knjigu Strategija poricanja; američka odbrana u doba sukoba velikih sila (The Strategy of Denial: American Defense in an Age of Great Power Conflict), koja je objavljena 2021. godine.
Strategija poricanja je Kolbijeva jedina knjiga. Ova pojedinačna činjenica mnogo toga govori o onome ko je Kolbi i šta pokušava da postigne. U transnacionalnom svetu tink-tenkova, dobro plaćenih istraživačkih pozicija i članstava, te raskošnih večera za koje se računi podmiruju saudijskim ili kineskim novcem, ili beskrajnih panela i diskusija u kojima niko ne kaže ništa vredno pažnje, većina knjiga se ne piše da bi bile pročitane – već kako bi se zadobile i održale sinekure. Sama knjiga je formalnost. Da je ogoljeno otvoreno podmićivanje prihvatljivije u zapadnoj kulturi, mnoge od ovih knjiga nikada ne bi bile napisane. Uostalom, koliko novih knjiga o Ronaldu Reganu je potrebno američkom severoistoku? [2]
Kolbijeva Strategija poricanja nije knjiga te vrste. To je opširna, pažljivo napisana, i vrlo pedantno argumentovana knjiga. Od kada ju je objavio, Kolbi je dao nebrojano mnogo intervjua, pojavio se na nebrojano mnogo panela i uradio je sve što je moglo da mu pomogne da ubedi Amerikance unutar Vlade i izvan nje da je očajnički potrebna promena kursa.
U svetu elita koje su sve udaljenije od realnosti i koje nisu zainteresovane za prave rasprave ili za nove ideje, a ponekad nam se čak otvoreno rugaju svojom očiglednom senilnošću, Elbridž Kolbi je dobrodošli izuzetak. Mogao bi se smatrati za nešto približno američkoj verziji Sergeja Vitea, neumornog ruskog reformatora sa kraja carističke ere. Poput Vitea, Kolbi je vođen maničnom, naizgled neograničenom energijom u svojoj svetoj misiji da postavi sve na svoje mesto u pokvarenom američkom režimu. Nije potrebno da se složite sa Kolbijem da biste ga priznali kao najneumornijeg spoljnopolitičkog reformatora u današnjem Vašingtonu. Doduše, borba za ovaj epitet sada nije naročito žestoka, ali to ne umanjuje Kolbijev značaj.
Nažalost, svega nekolicina njegovih kritičara zamara se time da se zaista pozabavi njegovim argumentima. Njega označavaju kao ratnog huškača ili neokonzervativca, i redovno se denuncira kao bezumni „antikineski jastreb” koji dela u duhu Džona Boltona. S obzirom da postoje desetine časova dugotrajnih intervjua sa Kolbijem, dostupnih besplatno na internetu, i da izgleda provodi neuobičajeno mnogo vremena na Tviteru na kojem odgovara i raspravlja sa raznovrsnim sagovornicima uz redak nivo otvorenosti i iskrenosti, Elbridž Kolbi može biti jedan od retkih ljudi u američkom javnom životu koji ne može biti optužen da pokušava da prikrije i zabašuri svoja gledišta radi političke koristi.
Kako bismo pokušali da sumiramo Kolbijeva gledišta u dobroj veri, trebalo bi početi uočavanjem da je on, pre i iznad svega, iskren vernik realističke teorije međunarodnih odnosa a i vernik u realizam u širem, narodskijem smislu. Možemo da mislimo šta god hoćemo o toj činjenici, ali Amerika jeste imperija, i uz to dolazi veliki broj pritisaka i obaveza. Okretati glavu u odnosu na tu realnost nije plemenito – to je budalasto, a možda i suicidalno. Razmišljajući o dvadesetoj godišnjici rata u Iraku, ranije ove godine, Kolbi je citirao Taljerana: to je bilo „gore od zločina; to je bila greška”. Kao i mnogi drugi realistički mislioci, poput Stivena Volta ili Džona Miršajmera, on posmatra poslednjih nekoliko decenija idealističko-liberalne spoljne politike kao jedan dugačak lanac katastrofalnih grešaka.
Nakon hladnoratovske pobede nad SSSR-om, SAD su podsećale na Francusku koja se pomaljala iz velike revolucije i krvavog zbacivanja burbonske monarhije: agresivna, ideološki nadahnuta sila, za koju stara pravila uzmi-i-daj i strateške ravnoteže više ne važe. Ne mogu u pravednom kosmosu stara pravila i zakoni koje su napisali kneževi i sveštenici da zaverenički sputavaju slobodnog čoveka, hrabro su proklamovali francuski revolucionari. Ili kao što je Robespjer rekao: „Svaki zakon koji krši neotuđiva prava čoveka je suštinski nepravičan i tiranski: on uopšte i nije zakon.” Štaviše, oni su bili spremni da se bore i da polože svoje živote kako bi pokazali da to zaista i misle.
Stoga, ukoliko ste vladar u drugoj evropskoj državi u vreme kada su se revolucionarne vatre najviše razbuktale u Parizu, ne biste mogli mirne duše da se dogovarate sa ovim ljudima. Ne biste mogli da predvidite šta bi oni uradili, niti biste mogli da se zaista nadate da ćete razumeti kako razmišljaju. Francuska, raskovana od prevaziđenih mora starog režima (ancien régime) nije priznavala nikakve granice za ostvarivanje svoje misije: ona je tu da „spasi” ostatak sveta, počev od neposrednog okruženja i omraženih rivala, i to će uraditi silom bajoneta, ukoliko je potrebno.
Amerika je razmišljala i delovala na poprilično isti način u godinama nakon što je ostvarila unipolarnu hegemoniju. U svom drugom inauguracionom obraćanju predsednik Džordž V. Buš je obznanio: „Danas, Amerika se iznova obraća narodima sveta… SAD neće ignorisati vašu potlačenost, ili prihvatiti izgovore vaših ugnjetača. Kada ustanete za vašu slobodu, mi ćemo stajati pored vas.” Jedna kasetna bomba za drugom, jedan oblak toksičnog belog fosfora koji se zatim talasa – i Srbi, Iračani, Avganistanci, na kraju čak i Iranci i Severokoreanci – svi će oni biti spašeni, integrisani u globalni poredak slobodne trgovine i univerzalnih prava.
Tragika realizma
Od početka je bilo predvidljivo ishodište svih ovih sanjarenja. Kako su godine prolazile, sve više starih glava iz vremena dugog Hladnog rata počelo je da uviđa katastrofalnu putanju duž koje se kretala Amerika. Državnici poput Zbignjeva Bžežinskog[3], Čalmersa Džonsona [4] i Džordža Kenana [5] sve više su videli opasnosti koje se pomaljaju tik iza ugla i pokušavali su da na sebi svojstvene načine upozore javnost.
Kako su krajem 2002. godine namere Bušove administracije u vezi sa Irakom postajale očigledne, gotovo stogodišnji Džordž Kenan je održao konferenciju za novinare u kojoj je upozorio da „rat sam po sebi retko vodi ka dobrim ishodima”. Bžežinski i Džonson izdali su slična upozorenja. Oni su bili, u najboljem slučaju, ljubazno zanemareni. Kao i za revolucionarni Pariz i za revolucionarni Vašington pohod da se oslobodi i uzdigne ostatak sveta na kraju je kulminirao milionima smrti, građanskim ratom, haosom, glađu i razaranjem čitavih zemalja – uključujući, na kraju, i revolucionarnu domovinu.
Opisati Elbridža Kolbija kao ratnog huškača u ovom kontekstu je ozbiljan promašaj. I dok zaista postoje brojni novoppečeni „antikineski jastrebovi“ kojima svaki rat odmah postane i najomiljeniji, Kolbi je drugačiji. Kao i svaki realista on je svestan da ljudi od pamtiveka vode ratove. Uzimajući ovo u obzir, njegov cilj je da se mirno pozabavi kada su ratovi nužni, koji su verovatni uzroci njihovog izbijanja i šta se može učiniti da se oni odvrate ili ukoliko odvraćanje podbaci – da se u njima pobedi. On se suprotstavljao američkoj invaziji na Irak, upozoravajući da će se rat okončati „upadanjem u živo blato, destabilizacijom i porazom.” Fundamentalno identični pogled na svet doveo ga je do zaključka da bi SAD trebalo da budu pripremljene za rat sa Kinom oko Tajvana, kao što je u prošlogodišnjem članku u Forin afersu obrazložio – „baš zato da bi se uspostavilo odvraćanje, te da bi se na taj način izbegao rat.”
Kolbi Americi ne obećava budućnost bez rata, On, međutim, snažno zagovara svet bez neograničenog ideološkog rata. Upozorava protiv sagledavanja sukoba sa Kinom kao fundamentalno ideološkog pošto, prema njegovim rečima, „pokušaji da se kineska ideologija promeni povisuje ionako visoki ulog u suočavanju koje je već postalo opasno i intenzivno”. Ono što mora biti izbegnuto po svaku cenu jeste „egzistencijalni rvački meč” (existential cage match) sa igrom nulte sume.
Kolbijev pristup, može se ukratko razborito prikazati, doveo bi do sveta u kojem bi bilo manje ratova nego u svetu u kojem su „Srbi bačeni na kolena” (kao što je to beležio magazin Tajm 1999. godine) ili onaj u kojem se desila „Operacija Iračka sloboda”, svet širenja vrline i uzvišene radosti Burger Kinga, provokativnog plesa (twerking), feminizma preko nišana u prašnjavim zabitima Hindukuša. Prikazati nastojanja Kolbija i drugih realista da se Amerika malo odmakne unazad od provalije kao „ratnog huškanja” je apsurdno. Uzimajući u obzir žalosnu realnost poslednjih trideset godina američke spoljne politike, njihov pokušaj da promene putanju kretanja je dostojan poštovanja.
Bez obzira na sve, postoji izvesna tragika u središtu američkog realističkog projekta i niko u Vašingtonu ne odslikava tu tragediju bolje od Elbridža Kolbija. Problem nije to što je realizam „pogrešan”. Ova paradigma raspolaže širim mogućnostima za objašnjenje današnjeg sveta nego što je to liberalni intervencionizam ikada mogao, i više nego što se ovaj ikada nadao da će moći. Naprotiv, tragika realizma velike sile jeste da bi njegova istina mogla samo da oslabi Ameriku u 2023. godini.
Uistinu, ispod površine, san o svetu bez rata mogao bi da se ispostavi kao manje neverovatan od sna koji sneva Elbridž Kolbi. Daleko od toga da je puki idealizam, budućnost bez rata bi barem mogla da se kredibilno skicira kao neka vrsta brutalne istorijske neizbežnosti: jednom kada sunce ostane bez goriva i počne da guta planetu, neće biti bilo kakvog rata koji bi se vodio na našoj planeti. Grobni mir je istinski večni mir. U punoći vremena, sve stvari će potpasti pod njegovo senovito okrilje. Ali, bez obzira na to koliko dugo svet bude opstao, on nikada neće posvedočiti Ameriku koja misli, živi diše i vodi ratove zasnovane na „realizmu”.
Realistička nacija
Da bismo razumeli prirodu ove tragedije, nije nužno da se osvrćemo previše daleko. Ne, u ovom slučaju istinski odgovori su zapravo pred našim očima, skroviti blizu, kod kuće. Oni se naslućuju u rečima koje izgovaraju sami realisti, i nema boljeg izvora koji bi trebalo konsultovati od doajena spoljnopolitičkog realizma, Džona Miršajmera sa Univerziteta u Čikagu.
Tokom duge i zapažene karijere, Miršajmer je sve više pozivan da govori pred kineskom i drugom nezapadnom publikom. On često šaljivo komentariše ove prilike, deleći anegdote kako govori kineskim domaćinima da se oseća dobro pošto je „konačno kod kuće”. Šala je u tome što Miršajmer ne govori kineski, ali Kinezi govore njegov jezik – odnosno, oni promišljaju o svetu u realističkim kategorijama. „Amerika nije realistička nacija” je fraza koja se iznova i iznova sreće kod Miršajmera tokom mnogih godina.
Postoje dva nivoa na koja se za iskaz „Amerika nije realistička nacija” može reći da je tačan. Prvi nivo je deskriptivan. Jednostavno rečeno, ni političari, ni komentatori, niti politički analitičari nemaju mnogo reči hvale za realizam, niti ga obični Amerikanci nalaze uverljivim. Nakon jedanaestog septembra gotovo svako u SAD je stao iza ideje širenja slobode u svetu, što je izvesna vrsta globalne američke revolucije.
Dve decenije kasnije, dok plodovi te revolucije trunu na stabljikama, ono što je sada privlačno sve većem i rastućem broju Amerikanaca – i ono za šta se Donald Tramp preporučuje kao pogodna ličnost – i dalje nije realizam. To je preciznije označiti kao politikom ograničenja, ili čak izolacionizma. Gunđanje američkih birača i zemljotres koji je potresao Republikansku partiju te doveo Donalda Trampa na vlast nije težio za odmerenijim dokumentima u kojima se formuliše spoljna politika ili još jedan seminar o „Američkog velikoj igri” (American grand strategy). To je bila žudnja da laži prestanu, da se okončaju večiti ratovi i da se ukloni breme imperije, ili da se makar umanji.
Drugim rečima, izraz „Amerika nije realistička nacija” može se jednostavno parafrazirati „Amerika je nacija u kojoj realističke ideje nisu trenutno popularne”. To je tačan iskaz, ali to nije jedino moguće čitanje ovih reči. Realizam je teorija o ponašanju država.
Kao i svaka druga teorija to je pokušaj da se mapira teren, a mapa nikada ne može biti onoliko velika i onoliko detaljna koliko teritorija koju predstavlja. Kao takav, realizam mora da učini mnoge ustupke suočen sa kompleksnošću stvarnosti i epistemičkim ograničenjima ljudskog znanja: on mora da redukuje obim kako bi povećao razumljivost. Jedan takva koncesija jeste pretpostavka realističke teorije da su države „crne kutije”, što znači, kako je Miršajmer objasnio, da „obraćaju malo pažnje na pojedince ili domaće političke obzire kakva je ideologija”. Realizam ne može da objasni šta se događa unutar kutija, ali sve dok pretpostavlja da su države crne kutije, teorija može da vrši svoju svrhu te da obezbeđuje objašnjavajući i predviđačku moć.
Međutim, takođe je jedna od pretpostavki teorija da crne kutije rade. Ali to nije uvek slučaj. Politički status ostrva Tajvan u današnje vreme jeste direktno ishodište što je „crna kutija”, koja se zvala imperija Ćing, jednog dana jednostavno odlučila da ne radi. Umesto toga, raspala se na veliki broj delova, što je izazvalo seriju surovih decenijskih, manjih ili većih, građanskih ratova.
Životni ciklusi država, ljudske strasti koje ih održavaju ili ih zbacuju – sve ovo je izvan domašaja teorije realizma, i zbog početnog nauma (onih koji su teoriju formulisali) ali i zbog praktične nužnosti. Francuska revolucija je, potom, bila još jedna priča o drugoj crnoj kutiji koju zovemo Burbonska monarhija koja je jednostavno prestala da deluje tokom trideset godina. Jednom kada su žirondinci preuzeli moć, kada su Veliki teror i Septembarski masakri učvrstili revolucionarnu kontrolu nad moći države da vodi rat, predviđačka i objašnjavajuća vrednost realizma strmoglavila se do nule. Otprilike 200 godina kasnije, američki sopstveni obrt prema revolucionarnom žaru otpočeo je onog trenutka kada se Amerika oslobodila ograničenja koja joj je nametalo postojanje stvarnog rivala u liku druge supersile – SSSR-a.
Realisti posmatraju državu koja se zove „Amerika” – zemlju sa burnom, milenarističkom istorijom iz vremena koje prethodni njenom zvaničnom zasnivanju – i pretpostavljaju da je to još jedna crna kutija, sila poput bilo koje druge. Onda oni pretpostavljaju da će kutija pod nazivom „Amerika” nastaviti da radi, kao što sve kutije uobičajeno čine. Ali kutija koja se zove „Amerika” odbija da vlada na ovaj način.
To nas dovodi do istinitog i dubljeg značenja Miršajmerovih reči da „Amerika nije realistička država“. Ovo značenje nije puka deskripcija, već je istinski metafizičko: Amerika je zemlja koja ne može da se ustroji, da se samolegitimizuje i da se samorazume kroz, ili da izgradi osećaj istinske nacionalne kohezije, putem realizma.
Nacionalna strategija
SSSR se nije raspao zato što je bio uništen nadmoćnom spoljašnjom silom, već zato što, na kraju, niko unutar sistema nije u njega verovao niti je želeo da se za njega bori. Kada su počela da pristižu naređenja upućena nižim instancama da se razbiju demonstracije koje pokušavaju da sruše Berlinski zid, vojnici i funkcioneri su samo slegli ramenima i zanemarili su komandu. Koja je bila poenta? Kada je Sovjetski Savez upao u samrtnički grč disfunkcije i kolapsa, nije bilo nikoga sa istinskom voljom da ga brani. Stoga je u jednom trenutku crna kutija pod nazivom „Sovjetski Savez” jednostavno prestala da radi.
Šta će onda biti sa Amerikom? Kolbijeva Stretegija poricanja je, iako možda nehotično, vrlo poučna po ovom pitanju. Svega nekolicina knjiga o spoljnoj politici su toliko dobro napisane i temeljno argumentovane. Poglavlja su prirodno i logično međusobno povezana, kao isprepletane niti verižnjače. Ali postoji jedna rupa u inače impresivnom oklopu. Na početku i na kraju knjige, Kolbi objašnjava svrhu američke strategije. To je onaj trenutak u kojem se celo zdanje raspada.
Kolbi ukazuje da u živahnoj demokratiji, pitanje nacionalne strategije nikada ne može biti do kraja razrešeno ali, bez obzira na to, oko „izvesnih fundamentalnih ciljeva” može doći do dogovora među Amerikancima. Osim toga da se onemogući da SAD budu vojno napadnute od neprijateljske strane sile, američka strategija bi trebalo da bude usmerena prema održavanju slobodnog, autonomnog i snažnog demokratsko-republikanskog političkog poretka, kao i ekonomskog blagostanja i rasta. Ukratko, Amerika ima tri „nacionalna cilja”: fizičku bezbednost, slobodu i prosperitet.
Mir, sloboda, prosperitet. Zajedničko verovanje u buduće ostvarenje, kao i već postojeću realnost ovih stvari, je ono što daje Americi njenu koheziju. SSSR-u, da uporedimo, nisu mudri „nacionalni ciljevi” ili pametni potezi vojnika, upravitelja ili generala na nekoj šahovskoj tabli velike strategije dali veru u komunizam. Naprotiv, vera u komunizam je bila ono što je, pre svega, obezbeđivalo pokretačku snagu ovim vojnicima, upraviteljima i generalima.
Realizam može da pomogne da se razumeju interesi država, ali države ne pokreće realizam. Realizam nije ono što im omogućava da budu stvorene, da se ustroje i da se prošire. Umesto toga, države rade na ono što bismo mogli nazvati „magijom”, i ta magija može prilično da se razlikuje od države do države, i od jednog do drugog vremenskog perioda.
Magija koja je pokretala Burbonsku monarhiju održavala je Burbone stotinama godina, ali kada se jednom istrošila, nije bilo moguće povratiti je. Burboni su ponovo vraćeni na vlast kao vladari Francuske silom stranog oružja, ali su jedva izdržali 15 godina pre nego što su ponovo svrgnuti. Luj Filip, koji ih je nasledio, nije prošao mnogo bolje: 18 godina nakon što je stupio na francuski presto – koji je izgubio mnogo od svoje moći i prestiža – takođe je bio zbačen.
Sve dok su francuski kraljevi raspolagali misterioznom magijom koja im je obezbeđivala autoritet stotinama godina, bilo je nemoguće rešiti ih se. Ali u trenutku kada su izgubili magiju – pokazalo se nemogućim da se održe na vlasti. Kada je komunizam raspolagao svojom magijom, Boljševici su izdržali i progonstva i progone i smrt, a da nisu ni trepnuli. Oni su pevali pesme slaveći svoje mučeništvo, pljuvali su u lice svojim dželatima i nisu se obazirali na sve veću bezobzirnost i čvrstinu u vođenju jednog od najbrutalnijih i najnemilosrdnijih građanskih ratova u modernoj istoriji. Kada je došao kraj, direktni krvni potomci ovih fanatičnih boljševika nisu mogli da se trgnu iz svog dremeža kako bi branili sopstvene sinekure.
Održavanje režima magijom
Kako bi opravdao zbog čega bi Amerika trebalo da prigrli njegovu verziju realizma, Elbridž Kolbi nije imao izbora već da prizove najtemeljniju američku magiju, u vidu „nacionalnih ciljeva”. On nije imao izbora, zato što je ta magična sila jedina snaga na koju može da se osloni kako bi objasnio koja je uopšte poenta bilo čega od onoga što govori. Nažalost, trenutak u kojem priziva ovu specifično američku magičnu snagu, on je već denuncirao sopstveni rad, zato što je magijska sila koja pokreće Ameriku tokom najvećeg dela njenog postojanja temeljno suprostavljena bilo kom realističkom vrednovanju strategije. Džon Miršajmer je u pravu: Amerika nije realistička država. To ne znači samo da su realističke ideje nepopularne, već da su one i temeljno suprotstavljene osnovnom legitimitetu koji je Americi potreban da bi se održavala kao država.
Ovo nije prozaični, apstraktni argument. Pitanje magije koja održava režime je zapravo praktično, i to na brutalan način. Stražari u postajama na Berlinskom zidu zaista su pitali jedni druge koja je svrha pokušaja da se zaustave demonstranti, i kada nisu mogli da daju dobar odgovor, jednostavno su odustali. 2023. godine, američki model dobrovoljne vojske doživljava brzi kolaps. Armija je podbacila u ostvarivanju regrutacionih kvota za 25 odsto prošle godine, a istraživanje iz 2021. ukazalo je na strmi pad među aktivnim vojnicima i veteranima onih koji bi preporučili regrutaciju svojoj deci – što je ozbiljan problem, s obzirom da su se oružane snage dugo oslanjale na vojničke porodice kako bi obezbedile nove regrute. Kao i stražari na Berlinskom zidu, američki sinovi i kćeri se preispituju koja je poenta svega ovoga, i ne mogu više da pronađu uverljivi odgovor.
Nedavno, Kolbi je izazvao kontroverznu raspravu na Tviteru kada je podržao izjavu kongresmena iz Predstavničkog doma Seta Multona (Seth Moulton) koji je rekao „da bi Kinezima trebalo jasno reći: ukoliko napadnete Tajvan, raznećemo (kompaniju) Tajvan semikondaktor” (Taiwan Semiconductor) koji obezbeđuje nekih 60 odsto svetskih mikročipova. Ponovo, ljudi su požurili da nazovu Kolbija krvožednim ratnim huškačem, neokonzervativcem, deceubicom i imperijalistom. Ali ovi napadi nisu samo bili intelektualno nepošteni, već su takođe propustili da uoče i masivnu, neizbežnu tragiku inherentnu onome što je Kolbi naumio da postigne.
Iz Kolbijeve perspektive, raznošenje tajvanskih pogona za proizvodnju poluprovodnika kako bi se sprečilo da ih upotrebe Kinezi nije „kazna” Tajvanaca. Strateški princip koji je u igri, kako je objasnio, jeste da „Amerika i njeni saveznici ne mogu da priušte NR Kini takvu dominaciju nad globalnom proizvodnjom poluprovodnika”. Sami Tajvanci, koji ne žele da potpadnu pod kinesku kontrolu, trebalo bi ovo da razumeju bolje od bilo koga drugog. Na velikoj šahovskoj tabli žrtvovanje piona može biti nužno kako bi se sprečio mnogo veći budući gubitak svih onih koji imaju interes da onemoguće kinesku hegemoniju. Odbacivanje ove pozicije kao „krvožedne” je potpuni promašaj.
No, ponovo se mora naglasiti, američku državu ne pokreće i neće je pokretati ova vrsta realizma. Nju pokreće njen sopstveni –umirući i posrnuli – oblik magije, i ne može je pokretati ni jedan drugi izvor energije. Kako bi se ova vera održala u životu, Amerika mora da nastavi da sagledava sebe kao altruističnog branitelja i spasioca tajvanskog naroda protiv kineske tiranije. To je tragika Kolbijevog pokušaja da sačuva SAD. Čin ogoljenog razaranja i osiromašenja jedne zemlje, kako bi se postigla dugoročna strategijska prednost, samo bi zagasilo i ono nešto preostalog magičnog žara koji joj je pretekao kao uporište.
Opadajuća američka magija
Američki realisti se nadaju da njihove ideje mogu da izazovu povlačenje i pregrupisavanje na čvrstom terenu, kao uzmicanje armije kako bi se prepustila teritorija radi skraćivanja fronta. Ali u sadašnjem trenutku, projekat zamene američkog idealizma realizmom nije sličan amputaciji noge da bi se spasao život pacijenta: to je više ubrizgavanje smrtonosnog otrova direktno u pacijentovo srce. Napadi realista na liberalne i neokonzervativne arhitekte američkih propalih tridesetogodišnjih ratova i idealističkih ekscesa kao na nedostatak razumevanja sveta, ne razumeju kakva je ironija u igri. U stvarnosti, realisti su oni koji su naivni oko toga kako svet funkcioniše.
Amerika je bila izgrađena kao potpuno drugačija vrsta države u odnosu na stare sile Evrope, brutalne, despotske i cinične imperije starog sveta. Ona je bila „republika, ukoliko možete da je sačuvate” (a republic, if you can keep it). Magija koja ju je oblikovala i koja ju je održavala prethodnih 250 godina nije predviđala, a još manje je proslavljala, ideju o hiljadu vojnih baza na stranom tlu, veliku stalnu i stajaću vojsku, ili bombardovanje fabrika 12.000 kilometara daleko. Nije značila uvoz miliona i miliona ljudi svake godine kako bi se oborile plate i cela zemlja pretvorila u džinovski svetšop. Nije podrazumevala „osiguravanje” (fortifying) izbora [6], sve raširenije ilegalno prisluškivanje američkih građana od agencija poznatih po troslovnim skraćenicama te 20.000 pripadnika nacionalne garde koji patroliraju Vašingtonom, naoružani puškama i raspoređeni u kordonima oko zgrade Kapitola. Sve ove stvari, i još mnogo njih, su se uplele da ospore američki legitimitet. Sipanje još otrova niz bolesno pacijentovo grlo neće pomoći, bez obzira koliko dobrodušne bile namere ruku koje drže bočicu.
Verovatnije je da će budući istoričari izvući radikalno drugačije lekcije od onih koje iznose današnji realisti o značenju samodestruktivnog upadanja u večite ideološke ratove. Ovim istoričarima u budućnosti, neokonzervativci i liberalni intervencionisti bi mogli biti oni koji se čine kao poslednja generacija američke elite koja donekle razume haotično stanje u kojem se našla. Njima, era liberalnog intervencionizma će po svoj prilici izgledati kao poslednji pokušaj da se održi privlačnost opadajuće američke magije.
Oni od nas koji smo odrasli negde oko jedanaestog septembra moći će da posvedoče činjenicu da su, barem za neko vreme, oni zaista i uspeli. Oni su oživeli magiju koja je držala na okupu društvo i dali su odgovor na goruće pitanje: „Koja je uopšte poenta svega ovoga?” Ali ništa ne traje večno. Oni koji se nadaju da će zameniti neokonzervativne i liberalne intervencioniste, kako bi održali imperiju otklanjanjem svih zazivanja magije i praznoverica, su najdublje idealistički mislioci koje je Amerika ikada iznedrila.
Realizam je u osnovi tačan, ali istina nije magija, i magija nije istina. Nesposobnost ili nevoljnost da se ovo spozna je kletva koju nose najbriljantniji američki realistički mislioci.
U nedavnom javnom obraćanju, Meršajmera su upitali da li ljudi u Beloj kući obraćaju pažnju na njegove ideje. Miršajmer je šaljivo odgovorio da ga otprilike preko pola veka, nijedna osoba iz američke vlade nije upitala za mišljenje o bilo čemu. On nije, izgleda, bio posebno uznemiren ovom činjenicom.
Ovde vidimo jednu stranu janusovskog lica američkog realizma velike sile: lice briljantnog stratega koji se odavno pomirio sa činjenicom da kneževi ovoga sveta neće prihvatiti njegove ideje. Kolbi nam predstavlja drugo lice. Za razliku od Miršajmera, on neumorno radi kako bi naveo kneževe da ga saslušaju pre nego što bude previše kasno. On je lice nesebičnog, briljantnog i energičnog reformatora, Sergeja Vitea ili vesternizatora iz vremena kraja dinastije Ćing – čovek koji će, uprkos svojim naporima, retko biti saslušan, i koji ukleto raspolaže moći da samo ubrza smrt sistema za koji se nada da će ga spasiti.
Istinska tragedija je i duboko privlačna i sasvim prirodno odbojna. Tragedija je priča o ljudskoj veličini, ljudskom potencijalu i ljudskoj izuzetnosti i kako sve ovo na kraju ne vredi ničemu. Sada, u poslednjim časovima sumraka američke imperije, posebnog oblika narodnjačke magije koja ju je herojski podigla i obezbedila joj trajanje, teško je ne biti zaslepljen pogledom na tragediju američkog najbriljantnijeg realističkog mislilaca. Njihova je sudbina da sjaje još blještavije, u odnosu na pozadinu puzajućeg mraka.
________________________________________________________________________________
Napomene prevodioca:
[1] U pitanju je navod iz Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa koji se često pogrešno pripisuje Marku Tvenu ili Skotu Ficdžeraldu. Lik romana odgovara na pitanje kako se bankrotira – prvo polako, a potom naglo.
[2] Autor ovde koristi izraz Acela Corridor koji, po železničkoj liniji, metaforički označava Severoistočni megalopolis u SAD, urbane naseobine od Vašingtona do Bostona.
[3] Zbignjeg Bžežinski (1928-2016), je bio američki politikolog poljskog porekla; izraziti antisovjetski jastreb u nekoliko američkih administracija; bio je savetnik u vreme Lindona Džonsona (1966-68) i savetik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera (1977-1981); obvljao je različite dužnosti i u administraciji Ronalda Regana.
[4] Čalmers Džonson (1931-2010) je bio američki politikolog, koji je bio konsultant CIA od kraja šezdesetih do početka sedamdesetih godina; autor je nekoliko knjiga o Američkoj imperiji u kojima zagovara tezu da Amerika ne može istovremeno biti i demoratska republika i imperijalna sila, te da drugo neizbežno potkopava mogućnost prvog.
[5] Džordž Kenan (1905-2006), jedan od vodećih američkih diplomata 20. veka; tokom svog naimenovanja u Moskvi polovinom četrdesetih zagovarao je politiku „sfera uticaja“ kao modela odnosa između velikih sila nasuprot nastojanjima administracije Harija Trumana o bližoj saradnji SAD i SSSR-a; otuda je 1946. godine poslao „Dugi telegram“ u kojem naznačuje svoje poglede na sovjetsku politiku; pod pseudonimom X o ovoj temi je objavio članak jula 1947. u časopisu Forin Afers; tvorac politike obuzdavanja SSSR-a koja će odrediti američki pristup u početnoj fazi Hladnog rata.
[6] Aluzija na termin koji je koristila američka levo liberalna štampa da objasni niz proceduralnih izmena i medijskih ograničenja koji su sputali šanse za reizbor Donalda Trampa na izborima 2020. godine.
Prevod Miloš M. Milojević/Žurnal.me
Izvor Compact Mag
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/The White House/Public domain
BONUS VIDEO:
