Жељко Митровић, власник Пинк медија групе (Фото: Танјуг/Андрија Вукелић)

Ž. M. protiv rusofila u društvu spektakla

Ako pogledate društvo u kome živimo, jasno je šta nam radi Ž. M. Čovek je agent društva spektakla. Radi sa slikom kao sa kapitalom. I za razliku od masa na koje utiče – njemu dobro ide

Reći ću odmah: razumem Željka Mitrovića! Nema ništa logičnije nego da on brani evroatlantski svet ukrajinskom žustrošću! Do poslednjeg Srbina! Do ostvarenja velikog cilja da se od Srba naprave civilizovani gubitnici. Pa će Balkan biti mrtvo more. Što je cilj Imperije.

Ž. M. nam je u svom „Hit tvitu” objasnio da je Srbima u istoriji najveći prijatelj Amerika, a najveći neprijatelj Rusija…

Argumente je teško ponoviti, a istoričar koje god provenijencije na to neće moći odgovoriti. Prijateljstvo je oduvek. Od Dejvida Kroketa do Kristofera Hila. I za NATO bombardovanje je objasnio da nisu to SAD nego 19 zemalja. Amerikanci nude da opet budemo prijatelji, reče, pa će dobro biti.

Kratak kurs i Rusi

U negde pripremanom izlaganju podseti da je njegov „Pink” trideset godina tu, da je uticao na deset generacija. On je, najbolje od svih, generacijama davao američke filmove, američku muziku, američke vrednosti i sve… američko. Ni Čeda Jovanović, pažljivim kastingom doveden za sagovornika, nije imao šta da doda.

Pošto škole sve više rade onlajn, ministar prosvete ovo može uzeti kao prolegomenu za kratki kurs srpske istorije. Što je „za našu decu” idealno.

Reklo bi se krug je zatvoren. Najveća brejnstorming industrija u Srbiji, pa i na Balkanu, radi u četiri smene, decenijama – i ukloniće srpski korov. Srbija će doći pameti. Konačno! Ali…

Uvek ima ono „ali” koje dobru udavaču kvari! Željko ne razume, priznaje, otkud 90 odsto Srba protiv uvođenja sankcija Rusiji, a protiv NATO-a… Evo, on može tabelama i grafikama pokazati – gledanost, šerovi, rijaliti obuka, novinari kojima nikad nijedna vlast nije imala šta da prigovori, desetine kanala da udar bude totalan – film, muzika, moda, humor, laka istorija, LGBT ravnopravnost, „zelena agenda”… Prolazna vremena odlična, ali konačni rezultat – nezadovoljavajući.

Kako je to moguće? Ima Ž. M. obrazloženje: „Danas ima ruskih špijuna više u Srbiji nego ikada… I više para, više nosilaca javnih nastupa…” Kao da je najslavniji KGB tim ustao iz groba: „Pa, čekaj, i Pink ima delimično taj problem. Malo su moji novinari komforni… Svaki drugi, ej… Svaki drugi gost je rusofil.”

Dobro, to jeste neuspeh Ž. M., ali je još veći za Ruse. Tako opremljeni (KGB varijanta) a na devet od deset Srba oni „zavrbovali” samo pet.

Rusi neće stati, ali naleteće na neprobojni zid. Što nije uspelo u Ukrajini uz američku pomoć u Srbiji hoće: „To moramo da promenimo! Televizija Pink će to definitivno promeniti!” Kako, nije tajna: „Pokušavam da formiram celu generaciju nosilaca javnih nastupa. Zato što mislim da je dobro, da je stvarno dobro za Srbiju i da je (to) naša budućnost…”

I dok je spominjao Evropu, Aziju… „Željko, televizije ne mogu da rade taj posao“, umešao se Čeda, amerikanolog No.1 u Srbiji.

Društvo spektakla

Ali to neće zaustaviti Ž. M. Kažem to imajući u vidu da se radi o najboljem igraču u društvu spektakla. Prvi je i na Balkanu. I pre svega zbog njega Beograd je prestonica spektakla na Balkanu.

Da podsetimo, na taj put društva je naslovom knjige ukazao Gi Debor još 1967. Pronicljivi francuski levičar uočio je da su u zapadnim demokratijama „građani posmatrači”, a države i društva istupaju iz lokalnih svetova u „svetski politički sistem” – „koji danas ima za cilj da životu pruži svakovrsna materijalna dobra, a ni mali prst ne bi digao da spase sam život”.

Glavni igrači Amerikanci i Rusi imali su nuklearno oružje na kojem je počivala ravnoteža, ali se nuklearna pretnja brzo pretvorila u činjenicu bez pravog značenja, jer u takvom društvu ništa nema pravo značenje.

Pad Rusa je pokvario igru. Izuzetne tehnike spektakla su do temelja razarale svet evropskog Istoka i ljudski mozak je javno ponižen pošto je „samo jedan prost znak – pad Berlinskog zida, besomučno ponavljan – odmah prihvaćen kao zamena za sve druge nesumnjive znake demokratije”. To beše demonstracija izuzetne moći, ali ogoli nameru spektakl establišmenta, pa će se „svuda postavljati isto strašno pitanje, koje već dva veka proganja svet: Kako naterati siromašne da rade, kad ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?”

Pošto građanin koga muči zdrav razum, ipak, ne može samo stajati na pljačkaškoj vetrometine, potreba je – naći mu sklonište. Još od Starog Rima se znalo da je to spektakl. Panem et circenses! Doslovno: hleba i cirkusa!

I kao „suprotnost dijalogu” spektakl postaje „kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika”. Slika, a ne reč, može pomoći kapitalizmu da masa prihvati „opšti pomak od imati ka izgledati”. Važno je da izgleda da se ima.

Ideja za rešenje je posuđena od crkve, koju su prosvetiteljstvo i Francuska revolucija proterali iz društva. Ali „filozofija, moć odvojene misli i misao odvojene moći, nikad nije bila u stanju da prevaziđe teologiju”.

Spektakl se tako uglavio kao „materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije”. Spušta raj na zemlju. Tu se liberalizam i komunizam ne spore, pa se „lažni raj, koji je nekada bio potpuna negacija zemaljskog života, više ne projektuje u nebesa; on je ugrađen u sam taj život. Spektakl je tehnološka verzija progona ljudskih moći u onostrano; to je vrhunac čovekovog unutrašnjeg odvajanja od samog sebe.”

Ume, a ne zna da objasni

Ako otvorenih očiju pogledate društvo u kome živimo, jasno je šta nam radi Ž. M. Čovek je agent društva spektakla. Radi sa slikom kao – kapitalom. I za razliku od masa na koje utiče – njemu dobro ide. Gradi najveću kuću u gradu, u slobodno vreme – leči od COVID-19, projektuje dronove za svetska ratišta, uči narod dobroj istoriji…

Ž. M. se ovom nije učio iz knjiga. Njega krasi – ono što je Brodski zvao – intuitivno znanje. On prosto oseća da je banalizacija, stanje duha društva spektakla, visokoprofitabilna. I zna da čini. Ne ume da objasni, ali to nije važno. Jer Đinđić je znao da objasni, pa je ipak shvatio da na putu kojim ide nema izbora. Tako i oni koji stupaju iza naroda pobunjenog protiv „Pinka”, u stvari, žele da ga preotmu neuviđavnom Vučiću, koji je nekad istovetno gledao da ga preotme Đinđiću, a Đinđić Miri Marković. Oni su tvrdili da su različiti, Ž. M. je uvek isti.

Željko Mitrović (Foto: Tanjug)

Držati se banalizacije smisao je uspeha. I zato Ž. M. može obećati predsedniku države da će, zbog pobune naroda, obustaviti rijaliti, ali niti je to učinio, niti je odustao od pripreme novog – još banalnijeg. Predsednik je oćutao!?

Predsednik države je u društvu spektakla manje važan od spektakla! Predsednici se dižu i padaju – crveni, žuti, plavi, bezbojni, a Željkov spektakl je tu da ih uvede u arenu i posle baci u ponornicu kad dođe trenutak. A svako od njih se nada da će imati trik bez kojeg će se rijaliti ugasiti ili pasti u termine posle ponoći.

Nosioci političke moći su, kao i estrada, sportisti ili mutacije džet-seta da u megarijalitiju što je čitavo društvo igraju uloge zvezda – koje „kao specijalisti za prividni život služe kao objekti poistovećivanja, koji ljudima pružaju nadoknadu za stvarnost fragmentarne produktivne specijalizacije u kojoj zapravo žive”.

Naravno, kad vam se iz Željkovog pregleda igre sugeriše šta da se radi, onda to znači da:
a) vi tu sigurno nećete dobiti ono šta on dobija i; b) da su njegova znanja prazna slama kad društvo dođe do faze da se narod neće moći hraniti slikama.

Zato nemojte očekivati od mudrosti Ž. M. – koja je sva u širokim slikama u kojima po pravilu-obavezi slobodnog Holivuda mora biti američka zastava – da prepoznaje ono što ovih dana uočava Ekonomist (dakle, reč a ne slika) u štivu Vladimir Putin’s useful idiots: da „previše evropskih političara ne uspeva da se suprotstavi Rusiji.”

Neprijatelj br. 1

U Nemačkoj se uvećava broj muževa i žena koje javnost cinično, a više iz strahovanja, zove Putinversteher i Putinversteherin – onaj/ona koji razume Putina. A nema ništa opasnije u ovoj fazi društva spektakla! Ovom neologizmu popularnost dramatično raste. I subverzivnost koja ga prati. Jer oni koji razumeju Putina – ne žele više da slušaju Vašington. Naravno, ima i tamo nekih poput Ž. M. koji obećavaju kako će to zgaziti, ali Ekonomist koji isto želi, ne može da podeli njihov optimizam.

Veliki je krug „evropskih kulturnih idiota“ koji u medijima i akademskim krugovima sve glasnije „žale zbog upletenosti Evrope u ono što vide kao proksi rat Amerike i Rusije, ili i šire – Amerike i Kine“, a u biznisu – i posle 11 krugova EU sankcija, „Rusija i dalje ima mnogo prijatelja“.

Željko će, naravno, radije objaviti „pronalazak“ našeg predsednika da ako ne smirimo loptu oko Kosova i ne uvedemo sankcije Rusiji, svi investitori odoše kao što su otišli iz Rusije. Jer nema društva spektakla ako Rusija i Kina, i ceo Istok, nisu gubitnici. I u spektaklu će gubiti i kad dobijaju. Željko savršeno shvata narativ: ako imate Bajdena koji ne zna gde se nalazi, to je široka demokratija, a ako imate državnike koji znaju šta govore i nameravaju (Putun, Si, Modi, pa i Orban, Fico itd.), onda je to autokratija. Nema razloga da se sumnja, iako je očigledno glupost.
Pa stvarno, nije lako ni Željkovim „nosiocima javnih nastupa“ pred činjenicom da se u Švedskoj u nezgodan čas spaljuje Kuran – a Putin krajem juna, pred Bajram, drži Kuran i objašnjava „da je po ruskom zakonu zločin skrnaviti svetinje“. Rotšildov Ekonomist strepi da „čak i čvrste cigle u evropskom zidu podrške Ukrajini mogu da se sruše“, a ovakva sumnja bi u proklamovanoj Pinkovoj nomenklaturi morala biti rusofilstvo, a bogami i špijuniranje za Ruse!? Nije lako.

Željko Mitrović ispred Pinkovog štanda na sajmu tehnike u Dubajiu (Foto: Snimak ekrana)

A nagomilava se to. Evo, iako je naš predsednik najavio slom ruskog fronta pred potrebom Zelenskog da se spremi za NATO samit u Vilnjusu, na Zapadu takvih projekcija nema. Čak se i Volodimir vajka kako je kontraofanzivu trebalo, govorio je on, početi ranije. Kako sad ne biti ruski špijun?

Ali u spektaklu činjenice nisu problem. One se štancuju na licu mesta. U studiju. Šta god klijentu treba. To je posao „nosilaca javnih nastupa“, koji nisu pali pod uticaj rusofila. Zato političari i NVO radnici vole Ž. M. i kad ga mrze. Znaju da ovakvi kakvi su žive od toga što on „zna“.

Propasti nećemo

I za kraj, Ekonomist veli „glavne tačke narativa koji počinje da vlada na Zapadu su da je NATO isprovocirao napad Rusije na Ukrajinu, da je Ukrajina veštački entitet koji s pravom pripada Rusiji, da Amerika sipa ulje na vatru da bi prodala oružje i održala globalnu hegemoniju. Kao dokaz se uzima što je NATO napao Srbiju 1999, Libiju 2011, kao i da je Amerika napala Irak i Avganistan, te zbog čega je Rusija krivac, a Amerika nije?“

Zaključka nema: znate da je ovo što je pronašao Ekonomist narod Srbije (glavni gledalac Pinka) mislio od prvog dana, znate da i oni koji u javnosti podržavaju „marš na Pink“ misle da je komandant američkog pristupa Kristofer Hil za respekt u čemu uopšte nisu u sukobu s predsednikom Srbije, premijerom/kom i celom zvaničnom strukturom… Još kad u Beograd bane sin oca Otvorenog Balkana Aleksandar Soroš, kojem je tata ostavio da izvozi demokratiju do poslednje kapi krvi uvoznika, spektaklu kraja nema.

Sledi mučno vreme. Setićemo se opet: Spasa nam nema, propasti nećemo… U nešto se udarati mora.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Andrija Vukelić

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u