Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Kirejevski je kao razlikovne sastojnice u odnosu na Rusiju, a koje su formirale Zapad, video:
1. rimsku crkvu,
2. latinsko obrazovanje i
3. državu kao oruđe za pacifikaciju stanovništva – a ne kao zaštitu vere i naroda od spoljnih neprijatelja (ovde).
Prvo i drugo su u mišljenju dali formalizam, a treće egoizam gornjih slojeva i sviknutost na poredak dominacije donjih slojeva.
Kod Rusa, međutim, kao posledica drugačije istorije duhovnosti, razvili su se u mišljenju supstancijalizam, integralizam i holizam (u smislu težnje ka punoći, celovitosti), kao i izvesna toplina misli, uz široki etos požrtvovanosti (samopregora).
Homjakov je, pak, objasnio da su privredno i tehnološko „zaostajanje” Rusije manje važni od toga što je Rusija sačuvala ono najvrednije, a što je Zapad izgubio – čistotu hrišćanstva. Ex oriente lux! – i Zapad će krenuti za Rusijom, samo ako ona pronađe svoj pravi lik i približi se idealu „Svete Rusije” (ovde, 142; 144). Ali, nevolja savremene Rusije je raskol naroda i pozapadnjačene elite, koja odbacuje sve rusko, od običaja, do „suštinskih osnova života” (ovde, 156).
Evropeizacija kao apsolutno zlo
Da je glavni ruski problem defektna evropeizacija utvrdiće, šest decenija docnije, i pripadnik evroazijskog pokreta, Trubeckoj. „Evropeizacija je stremljenje ka tačnom kopiranju opšteg germano-romanskog šablona u svim oblastima života” (ovde, 77). A pošto je nemoguće kopirati totalitet života, ova težnja dovodi do kompleksa inferiornosti:
„Kada upoređuje sebe s prirodnim Romanogermanima,
evropeizujući narod dolazi do saznanja o njihovoj nadmoći nad sobom.
Ovo saznanje, zajedno s neprestanim žalopojkama o svojoj stagnaciji i zaostalosti,
postepeno dovodi do toga da taj narod prestaje da uvažava samog sebe. (…)
Postepeno, narod se navikava da prezire sve što je njegovo, samobitno i nacionalno.” (48)
Upravo to se dogodilo ruskim zapadnjacima: „Zato što Rusija, uprkos svojim velikim nastojanjima, ipak nikako nije mogla da postane prava evropska država, mnogi od nas (Rusa – S. A.) prezirali su svoju ‘zaostalu’ otadžbinu”. (80)
Ali, osećaj samoprezira i inferiornosti poguban je za „evropeizujući narod”, zato što „čini njegovu ‘zaostalost’ kobnom zakonitošću” – zarobljavajući ga u „zakon večnog zaostajanja.” (49) Takav narod, naime, večno će kaskati za svojim uzorom, svodeći se na pasivnog primaoca i sledbenika svakog mišljenja koje dolazi od Gospodara. Narod se „pretvara u majmuna koji neprestano podražava Romanogermane” (57), zbog „bunila romanogermanske ideologije” (56), a u eliti „mnogi od njih su u odbacivanju nacionalnih osobenosti i preziru prema svim ostalim ne-romanogermanskim kulturama čak daleko ortodoksniji od (prirodnih) Evropljana.” (15)
Nevolja je što narod koji je preuzeo tuđu kulturu, razvivši osećaj samoprezira, „biva nesposoban da tu kulturu dalje razvija, pa svaku novu izmenu njenih elemenata mora iznova da preuzima od Romanogermana” (57). „Usled takvog razvoja dati narod uvek će ‘zaostajati’ za Romanogermanima, tj. ponavljaće pojedine etape razvoja uvek sa zakašnjenjem.” (57)
Zbog toga, tvrdi Trubeckoj, „evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki ne-romanogermanski narod” (57; isto i 47; istakao T.). Otuda je „očigledno da se ovi narodi moraju svim silama boriti protiv evropeizacije.” (49) Treba odbaciti „evropski kosmopolitizam, koji nije ništa drugo do opšteromanogermanski šovinizam” (15), jer „kultura treba da bude različita za svaki narod.” (76) Nužno je „sačuvati sebe od stremljenja da se po svaku cenu postane ‘pravi Evropljanin’”, a to znači „korenit preokret u svojoj svesti” (70): „potpuni preokret, revoluciju u psihologiji inteligencije neromanogermanskih naroda.” (58)
Praznina koja razdvaja
Na kraju, u misaonom razlučivanju Rusije od Zapada treba posebno pomenuti jednog mislioca koji nije bio Rus, već Nemac. A on se, u tom pogledu, bar za sada, pokazao kao pravi prorok. Reč je o Špengleru.
Špengler, najpre, odbija dihotomiju Rusija-Evropa, pošto misli da je „Zapad” bolji pojam za geografsku oblast „između Visle, Jadrana i Gvadalkivira” (ovde 44). Kultura Zapada supstancijalno je drugačija od ruske.
Reč je o „ogromnoj praznini koja nas razdvaja”, konstatuje Špengler (ovde 25).
„Pravi Rus nam je iznutra stran,
kao kada bi se iznenada pojavio
među nama Rimljanin iz doba kraljeva,
ili Kinez iz vremena mnogo pre Konfučija.
I sami Rusi su toga bili svesni svaki put
kada su povlačili liniju razgraničenja
između ‘Majke Rusije’ i ‘Evrope’”. (25)
To što Rusija po nekim odlikama spolja liči na Zapad ne znači ništa. Reč je, po Špengleru, o „pseudomorfozi” – poprimanju spoljašnih oblika strane kulture, kada domaća kultura ne može prirodno da se razvija, te usled toga u njenim dubinama „džinovski raste mržnja na daleku silu.” (ovde, 199)
„Pseudomorfoza” ruske kulture zapravo je, po Špengleru, počela u „petrovskoj Rusiji” (ovde, 203), kada su se „na tle bez gradova, sa njegovim prvobitnim seljaštvom, ugnezdili, kao čirevi, gradovi tuđeg stila. Oni su bili do u srž lažni, neprirodni, neverovatni” (204). Špengler citira Dostojevskog koji kaže da je „Petrograd najapstraktniji i najveštačkiji grad koji postoji”, kao i Aksakova, koji piše: „Prvi uslov za oslobođenje ruskog narodnog osećanja jeste: mrzeti Petrograd iz sveg srca i iz sve duše.” (204)
Nasilnom vesternizacijom Rusije Petar Veliki je prosto „izopačio njen prirodni razvoj” (ovde, 26). Zbog toga je „prava ruskost osećala kao otrov i laž sve ono što je unaokolo postajalo – protiv Evrope diže se prava apokaliptička mržnja” (ovde, 204), Petrograd se vidi kao „satana”, a „Petar Veliki pojavljuje se u jednoj raširenoj narodnoj legendi kao Antihrist.” (204) Reč je o prirodnoj narodnoj „mržnji prema onom tuđem što truje još nerođenu kulturu u materinskom krilu tla” (205) – „društvo je bilo zapadnjačkog duha, a dole je narod sobom nosio dušu tla.” (206)
Zbog toga je „ruski instinkt ograničio ‘Evropu’, vrlo tačno i duboko, kao neprijateljicu ‘majčice Rusije’” (ovde, 44). To je vodilo potpuno razumljivoj „dubokoj, strašnoj, iskonskoj mržnji Rusije prema Zapadu, kao prema otrovu u sopstvenom telu” (das Gift im eignen Leibe; ovde, 94; ovde, 26);
Ali, pozapadnjačenoj ruskoj eliti, u njenom oponašanju „Evrope”, nije bio dovoljan „petrizam” (Petrinismus), već je 1917. prešla na realizaciju novog projekta vesternizacije Rusije – boljševizam. Boljševizam je, veli Špengler, „poslednja konsekvenca petrizma”, i samo „nov oblik pseudomorfoze” (ovde, 207). No, „zahvaljujući beskrajnom ruskom trpljenju i samopregoru”, boljševizam je uspeo da opredmeti „takvu zapadnu tvorevinu kao što je Pariska komuna” (ovde, 26).
Vitalizam i energija
Međutim, „ono što je ovoj revoluciji dalo snage – to je bio narod, koji je bez mržnje, a samo iz nagona da se izleči od jedne bolesti, razorio pozapadnjačeni svet svojim ustankom” (ovde, 207-208). Ti „podzemni antizapadni instinkti Rusije, isprva usmereni protiv petrizma, dali su snagu boljševizmu”, kaže Špengler. „Ali, pošto je boljševizam sam po sebi izdanak petrizma”, prorokuje on, „vremenom će biti uništen da bi se dovršilo oslobođenje Rusije od ‘Evrope’” (ovde, 27).
I tako, predviđa Špengler, i boljševizam će svakako biti odbačen. „U Rusiji će ga zameniti neki novi oblik carizma (Zarismus), jedini mogući sistem za narod koji živi u takvim uslovima. Najverovatnije će ovaj (novi – S. A.) carizam više ličiti na pruski socijalistički sistem nego na kapitalistički parlamentarizam” (ovde, 28).
Ali, sve su to za Špenglera ne mnogo važne forme, a ono što je bitno jeste vitalizam i energija autentične ruske kulture. Njeni plodovi tek sazrevaju – dok Zapad vene u sumraku civlizacije. „Ruskost je obećanje buduće kulture dok večernje senke postaju sve duže i duže nad Zapadom” (Das Russentum ist das Versprechen einer kommenden Kultur, während die Abendschatten über dem Westen länger und länger warden; ovde, 92; ovde, 25).
A prvi veliki plod ruske kulture biće živa vera. „Budućnost podzemnih sila Rusije je u skorom rađanju nove religije, treće koja će izaći iz bogatih mogućnosti hrišćanstva”. I dok je, objašnjava Špengler, „za nas Zapadnjake s religijom gotovo” (Wir Menschen des Westens sind religiös fertig) – tu čak ni Rusija ne može pomoći („ništa nije varljivije od nade da buduća ruska religija može da podstakne oživljavanje religije na Zapadu”) – „Rusija će odbaciti ovaj (zapadni – S. A.) razvoj i ponovo se povezati, preko Vizantije, neposredno s Jerusalimom.” (ovde, 28)
Kao „jednog od proroka ove nove vere, koja je još bezimena, ali već prodire tihom, beskrajno blagom snagom”, Špengler vidi – upravo Dostojevskog (ovde, 28). „Dostojevski ne pripada nikom, sem apostolima pra-hrišćanstva”, kaže Špengler (ovde, 207). Dostojevski, poručuje nam pisac Propasti Zapada, savršeno ovaploćuje duh ruskog naroda: „Pravi Rus je učenik Dostojevskog, iako ga ne čita” (207). Ako želimo da znamo u kom pravcu streme podzemne sile Rusije valja čitati ovog književnika. Jer, prorokuje Špengler, „hrišćanstvu Dostojevskog pripada naredno tisućleće” (208).
I tako, dok grme topovi i praskaju rakete po Ukrajini, u Rusiji kao da ponovo oživljava iskonski i samobitni duh ruske kulture, koji su toliko voleli Homjakov, Danilevski i Dostojevski, a koji je Špengler prepoznao kao obećanje za naredni milenijum.
Nalazi ovih velikih mislilaca, katkad presmeli za ukus njihovih savremenika, danas su se u mnogome pokazali kao tačni. A da li će se i sva njihova prorokovanja ostvariti, o tome neka svedoči naredno tisućleće. Samo da ga bude.
Izvor RT Balkan
Naslovna fotografija: Reuters/Shamil Zhumatov
BONUS VIDEO:
