Integracija ili sukob civilizacija?

Socijalne politike u Belgiji, Francuskoj ili Velikoj Britaniji su različite, ali imaju isti cilj: jačanje društvene integracije. Svaka od njih je, međutim, stvorila podeljeno društvo

U posthladnoratovskom svetu ističu se zastave i drugi simboli kulturnog identiteta, uključujući krstove, polumesec i čak pokrivanje glava, zato što se računa da su kultura i kulturni identitet ono što je najznačajnije za većinu ljudi. Ljudi otkrivaju nove, ali često stare identitete, i marširaju pod novim, ali često starim zastavama koje dovode do ratova sa novim, ali često starim neprijateljem.

Jedan mračan citat za ovo novo doba izrazio je venecijanski demagog u Dibdonovom romanu Mrtva laguna:

„Nema pravih prijatelja bez pravih neprijatelja. Ako ne mrzimo ono što nismo, ne možemo da volimo ono što jesmo. To su stare istine koje ponovo bolno otkrivamo posle više od veka sentimentalnog fraziranja. Oni koji ih poriču, poriču svoju porodicu, nasledje, kulturu, pravo rođenja, sebe! One neće biti lako zaboravljene. […] Državnici i naučnici ne mogu da ignorišu nesrećnu istinu u ovim starim istinama. Za ljude koji teže identitetu i ponovnom pronalaženju etniciteta, postojanje neprijatelja je suštinsko. Potencijalno najopasnija neprijateljstava nastaju duž
naprslih granica
između glavnih svetskih civilizacija.”
(Sukob civilizacija, S. Hantington)

Cilj ovog eseja nije da podgrejemo iznad iznete istine ili predrasude. One možda ne zvuče univerzalistički, ali ni mi kao misleći ljudi ne možemo biti zatvoreni u dogme o opštem bratstvu ljudi, ignorišući sukobe koji su stalni, a katkad i preteće kataklizmatični.

Kao narod i zemlja živeli smo dugo u vremenu komunističkog ekumenizma, koji je pokušao da uobliči jedan novi svet, bez religioznih sukoba, smatrajući novu klasu za nosioca novog identiteta. Osnovna premisa svake greške i svakog sistema je ignorisanje činjenica, a činjenice je da pored materijalističkog postoji i jedan jači, ili bar jednako jak – duhovni identitet. Tako je i raspad komunističkog sistema uslovio njegovu zamenu drugim, u ovom slučaju identitetskim.

Kriza i rat u Jugoslaviji, oduzimanje Srbiji kolevke njenog postojanja (Kosova i Metohije), prelazak neostaljinista u fundamentaliste, graditelje socrealističkog kiča u rušitelje crkava i manastira samo su jedan tranzicioni deo istorije kojem smo mi, na žalost ili sreću, svedoci.

Značaj ratova devedesetih i naš doživljaj istih nam zato ne daju za pravo da zatvorimo oči pred nastupajućim događajima, novim svetskim kretanjima i prepoznavanjem simptoma bolesti koja nam se ponovo u drugom vidu mogu desiti ili nametnuti. Ili da parafraziramo Santajanu: „Oni koji bi da zaborave svoju istoriju, ponovo je mogu doživeti”.

Kriza izazvana arapskim prolećem, intervencijom Zapada i krizom arapsko-muslimanskog sveta, pokrenula je do sada nezapamćene migracije. Izuzetno složen proces koji kuca na vrata Evrope i Srbije je nešto što mora biti prepoznato i sa čijim se osnovama u svojim polazištima moramo upoznati. Cilj nam je da ovim radom samo malo otškrinemo vrata idejne problematike, koja generiše događaje, a koji opet ne našom voljom stižu do nas.

Osnovno je uvideti ishodišta od kojih beže ili kojima hrle muslimanske mase, razloge i implikacije mešanja civilizacija i kultura koje još nisu prepoznale jedna drugu, kao i opis procesa neuspele intergracije mladih muslimana-imigranata koji se u drugoj ili trećoj generaciji vraćaju korenima, kojima njihovi roditelji nisu pripadali, ili kojih su se odrekli. Odnosno zašto nam modernost ne donosi očekivanu evoluciju, nego po svemu (trenutnom) sudeći – regresiju.

Moderni fundamentalizam

Džihadizam je višedimenzionalni fenomen koji je u stvari jedna globalna ideologija. Koristeći se raznim intelektualnim svaštarstvom koje je rezultat preokretanja i različitog tumačenja pojmova, simbola i slike sveta, njihovi zastupnci tvrde da vernicima nude novi početak, novi identitet i novi način života, uspešan i sjajan, ovde i van ovog sveta.

Ukratko, reč je o predstavi sveta koja daje sigurnost pripadanja nečemu što je više od nas samih: grupi koju je bog izabrao da obnovi istinsku religiju i da ponovo ujedini umu (zajednicu vernika) pod okriljem kalifata – univerzalne islamske monarhije – pre nego što osvoje svet i dobiju spasenje.

U krizi muslimanskog sveta, naročito posle Prvog svetskog rata i nestanka otomanske imperije i ukidanja kalifata, određeni učenjaci i uleme su videli jedan jedini lek za izlazak iz svoje egzistencijlne krize – islam.

Muslimansko bratstvo je osnovano u Egiptu 1928. godine. Za osnivača Hasana el Banu, islam je superiorni i totalni poredak koji potpuno treba vladati muslimanskim društvenim prostorom, jer je ujedno – dogma i kult, domovina i nacionalnost, religija i država, duhovnost i akcija, Kuran i mač.

Zastava „Muslimanskog bratstva” (Foto: iqna.ir)

U okviru ovog cilja osmišljena je strategija: pre osvajanja moći i stvaranja islamskih država treba islamizirati društvo odozdo, nadvisujući sve legalne i teološke škole. Ove države, koje osiguravaju nadmoć šerijata, onda bi se postepeno angažovale u procesu integracije kroz programe kooperacije. Ovaj proces bi trebalo da dovede do ukidanja granica i proglašenja kalifata.

El Bana se izjasnio protiv određenog broja demokrtskih principa, posebno protiv slobode, protiv politike i religije odvajanja, protiv višepartijskog sistema i podele moći. Da bi se izborila sa unutrašnjim i spoljnjim izazovima uma, po njemu, treba biti vođena jednim zakonom – šerijatom, jednom partijom – Muslimanskim bratstvom i jednim vođom – kalifom.

Novi ideolog fundamentalizma je bio politički zatvorenik i mučenik u kazamatima Gamala Abdel Nasera – Said Kutb, koji je napravio ideološki preokret koji će imati ogromne posledice na političko-religijsko polje arapskih muslimana. Smatrao je da je svet u kojem je živeo pao u neznanje i neverovanje. Istinski vernici, sada u manjini, moraju dovršiti prelazak (Al hidžra), odvajajući se duhovno i fizički od bezbožnih društava.

Nakon stvaranja čvrste duhovne i zemaljske platforme, „izabrani” moraju krenuti u osvajanje bezbožnog sveta u okviru potpunog džihada. Kutb podstiče „izabrane” da obnove apsolutni suverenitet Boga uspostavljanjem islamske države i zakona, koji će osloboditi vernike zapadnog materijalizma. El Bana i Said Kutb nisu bili čuvari drevne tradicije ulema, već obični intelektualci i islamski aktivisti, kategorija koja duže vreme nije našla svoje mesto u političko-religijskom polju.

Vahabizam

Sovjetska invazija na Avganistan 1979. omogućila je džihadizmu da razvije postojeću teološku i pravnu doktrinu: vahabizam. Stvoren u drugoj polovini 18. veka u centralnoj Arabiji, vahabizam je bio utelovljenje Hanbelijskog mazbeha, jedne od četiri škole prava u sunizmu. Njegov osnivač je bio nepopustljivi propovednik Muhamed ibn Abdel Vahab, koji nije prezao ni pred čim da bi nametnuo ono što je smatrao jedinom pravom religijom, religijom proroka i božjih predaka, al salaf al salih – otuda i termin salafizam, drugo ime ove tradicije.

Vahaba su slepo pratili učenici, uveravajući ih da je jedini pravi put spasenja obnova čiste religije, a da bi ona bila moguća, treba otkriti temelje islama: jedinstvenog boga – al tawhid. Jedinstvenost se može postići samo pod jednim uslovom: strogim poštovanjem ortodoksije i ortoprakse. Svi koji se ne pridržavaju ove dogme kvalifikovani su kao licemeri, izgubljeni, jeretici, katkad i kao nevernici.

Demonstranti spaljuju lutku sa likom danskog premijera na protestu protiv objavljivanja karikature proroka Muhameda, Islamabad (Foto: Mohammad Zubair/AP photo)

Slično tome, pojedinci i vlade koje pribegavaju zakonima koji se smatraju neislamskim, proglašeni su otpadnicima. Islamski monoteista može postati i ostati samo onaj ko striktno primenjuje božanske propise u svim domenima života. Da bi se to postiglo, vahabiti zagovaraju strogu interpretaciju svetih tekstova. Prema njima šerijat – koji uključuje i telesno kažnjavanje, mora se doslovno primenjivati.

Da bi se povukle granice, simboličke i stvarne, između autentične i lažne religije, zagovornici vahabizma razvili su princip al wala wa al bara (odanost i prekid). Vernik mora biti apsolutno veran i lojalan svim drugim članovima zajednice. S druge strane, odnosi sa nevernicima se teoretski ograničavaju na preobraćenje, potčinjenost ili rat. Prema ovoj logici, muslimani koji žive na bezbožnim teritorijama, moraju pre ili kasnije izvršiti hidžru (prelazak) na prebivalište islama, ne bi li se ispunili svetim silama pre odlaska u džihad.

Oživljavanje kalifata

Osnaženi projektom El Bane, putokazima Kutba, vahabitskom ortodoksijom i pobedom nad Sovjetima, džihadisti misle da konačno imaju savršenu ideološku formulu za oživljavanje kalifata i zlatnog doba islama. Radi trijumfa onoga za šta veruju da je istinska religija, džihadisti su ranih devedesetih razvili nekoliko strategija, istovremeno konkurentskih i komplementarnih.

Al Kaida svoj razlog postojanja temelji na ideji da je um meta neprekidnih unutrašnjih i spoljašnjih napada. Prema njima, muslimani širom sveta imaju obavezu da spasu svoju braću u nevolji. Organska solidarnost izražava se kroz praksu globalnog džihada, istovremeno i protiv velikih sila i protiv arapsko-muslimanskih režima koji ih podržavaju. Krajnji cilj je proterati ove sile iz prebivališta islama, svrgnuti otpadničke režime i uspostavti kalifat.

Polazeći od neuspeha Al Kaide, Islamska država (DAEŠ) je usvajala tzv. globalni pristup, što znači da je razvijala svoje kapacitete misleći globalno, a delujući lokalno. Vođe organizacije, koji sebe smatraju novim izabranima, odlučili su da najpre razviju platformu u srcu arapsko-muslimanaskog sveta i osiguraju njenu finansijsku autonomiju pre slanja vojnika u osvajanje sveta. Jednom osvojena, ona može postati platforma ne samo pribegavanjem ekstremnom nasilju i nemilosrdnoj propagandi već isto tako inspirišući se umećem ratovanja i zapadnom administrativnom stručnošću.

Član „Islamske države” ruši krst na vrhu crkve u Mosulu, Irak, 7. mart 2015. (Foto: Militant website via AP)

Al Bagdadi, koji se proglasio kalifom, poslednji je u nizu ektremističkih, ali i uspešnih verskih vođa radikalnog islama. Da bi neko imao šansu da bude proglašen po Suni, pravu kalife, mora zadovoljavavati nekoliko uslova: da bude odrastao musliman iz plemena Kurejš (što, na primer, nisu zadovoljavali sultani otomanskog carstva, niti u moderno vreme Osama bin Laden, ali to ispunjava Al Bagdadi), da ima moralnu ispravnost, mentalne i fizičke kapacitete, kao i najvažnije – amr, tj. autoritet. Ovo poslednje je i najteže ispuniti jer je kalifi potrebna i teritorija na kojoj će se primeniti islamski zakon.

Stvaranje teritorijalnog kalifata je novi pritisak za istinski verujućeg muslimana koji bi bio u dužnostu da isti obnavlja, podržava ga svom snagom i istrajnošću – kao vid božjeg proviđenja, a u iščekivanju same apokalipse i kraja sveta.

Imigracija u Srbiju

Evropske države, kao i zapadna društa, se nalaze na razmeđi svojih sudbina, pre svega u svom demografskom vidu. Nekada čineći skoro 50 odsto stanovništva na početku 20. veka, do sredine 21. veka ono neće predstavljati više od 10% svetske populacije. Praznina koja naglo nastaje teži da se popuni i ovaj kontrolisano-nekontrolisani tok izbeglica sa Bliskog istoka, koji pored svog političkog i geostrateškog razloga, ima i svoju fiziološku osnovu. Ali mase izbeglica druge kulture, strane zapadnom poimanju vrednosti, će učiniti da se evropska društva suoče sa izazovom bez presedana u novijem vremenu.

To svakako isto važi i za Srbiju. Svake godine zbog negativnog prirodnog priraštaja u Srbiji je oko 35.000 stanovnika manje, u srpskim selima živi oko 360.000 neženja i devojaka starih pola veka. Pretpostavka je da će Srbija do 2050. godine imati oko dva miliona stanovnika manje nego sada. Imigracija ili moguća deportacija kao promena migrantske politike može dovesti i do trajnog nastanjivanja mladih islamskih muškaraca iz Sirije, Avganistana, Libije ili Iraka u Srbiji.

Hapšenje ilegalnih migranata u Subotici, 29. decembar 2022. (Foto: mup.gov.rs)

Upozorenja da se o tome razmišlja je bila izjava predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, Momira Stojanovića, da se može očekivati izgradnja smeštaja za 400.000 migranata na teritoriji Srbije. Da nije bila reč o spekulaciji, potvrđeno je odmah i od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankice Janković, koja je izjavila da se bliskoistočnim izbeglicama mora ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti.

Zataškavanje događaja kako mladi imigranti nasrću na mlade devojke je razumljivo spram marionetske i poslušničke vlasti (kakva Srbijom već duže vrema vlada, nezavisno od aktuelne parlamentarne većine). Začuđujuće je bilo ćutanje vlada većih evropskih zemalja, koje se, valjda nošene svojom kratkovidom ekonomskom računicom, ne osvrću na preteći civilizacijski sudar.

Naseljavanje Evrope

Onda se u Evropi dogodila „kelnska Nova godina”, gde su preko 500 žena i devojaka bile žrtve seksualnih napada, afričkih i azijskih migranata, koji su uključivali i silovanje. Napadači su praktikovali arapsku taktičku igru „taharuš” u kojoj grupa mladića opkoljava ženu i dok je unutrašnji krug gura na skrovito mesto gde će biti silovana, spoljnji krug za to vreme utiče na prolaznike uzvikujući i preteći.

Nemački sociolog Gunar Hajnzon upozorio je (u ključu radova Semjuela Hantingtona) da je ogroman broj neoženjenih mladića sa Bliskog istoka – koji su u svojim društvima bez perspektive – realna opasnost za evropska demografski ugrožena društva. U islamskim državama živi oko 100 miliona „prekomernih“ mladića od 15-29 godina, gotovo bez ikakvog socijalnog izgleda, isključujući i mogućnost da se ožene.

Oni ne moraju nužno biti gladni da bi bili agresivni, nego je dovoljno da za njih postoji manjak prihvatljivih životnih pozicija, pa će njihova agresivnost postati snažna socijalna činjenica. Posledica te agresivnosti su masovni kriminal, unutrašnji teror, pokolji čitavih sela, građanski ratovi, genocid, kolapsi država, izbeglice na brodovima i kamionima, spoljni teror i rat.

Seksualna frustracija postaje latentni, ali masovni fenomen u takvim društvima, budući da je seks dostupan samo kao reprodukcioni čin u braku, a za sklapanje braka najpre se mora izboriti društvena pozicija. No, tih je pozicija nekoliko puta manje od broja mladića, pa pošto nemaju izgled da sklope socijalno prihvatljiv brak, mladi muškarci, ali i mnoge mlade žene, lako prihvataju svaku vrstu radikalne ideologije – najlakše onu koja im je najbliža – islamski fundamentalizam.

Desničarski protesti protiv migrantskih napada na žene u Kelnu (Foto: Wolfgang Ratay/Reuters)

U Evropi na 100 veterana rada i nosilaca uspešne karijere (od 55-59 godina starosti) dolazi 70 domaćih mladića i čak 300 mladića koji su afričko-azijski migranti. Štaviše, najobrazovaniji i najuspešniji Nemci, Holanđani ili Francuzi iseljavaju se u SAD, Kanadu, Australiju ili Novi Zeland (godišnje 1,5 milion ljudi), a u njihova društva dolaze islamski useljenici. Danas već 35 odsto svih novorođenih u Nemačkoj nisu Nemci, a u Francuskoj će uskoro od svakih pet novorođenih beba dve roditi arapske ili afričke žene.

Sa najnovijim nepreglednim talasom bliskoistočnih i afričkih migranata, ta proprorcija postajaće još nepovoljnija po starosedelačko stanovništvo. Spram ovoga, treba reći da je u svim važnijim arapskim zemljama (Alžir, Egipat, Maroko, Sirija, Tunis) broj ljudi u svojim ranijim dvadesetim godinama koji traže posao porastao od 1990. godine do 2010. godine za 30 odsto u Tunisu, za oko 50 odsto u Alžiru, Egiptu i Maroku i preko 100 odsto u Siriji.

Brojnijem stanovništvu potrebno je više resursa i otuda da ljudi iz društva sa gustom ili populacijom koja brzo raste teže ka spolja, da okupiraju teritoriju i izrše pritisak na druge demografski manje dinamične narode. Porast islamske populacije otuda predstavlja važniji činilac koji doprinosi sukobima duž granica islamskog sveta, između muslimana i ostalih naroda.

Pritisak stanovništa, kombinovan sa ekonomskom stagnacijom i ratovima, dovodi do ove nove muslimanske migracije u zapadna i druga društva, stvarajući u njima sporno imigraciono pitanje. Suprostavljanje naroda jedne kulture koja brzo raste, sa narodom druge kulture koji raste ili stagnira, stvara pritiske za ekonomskim i političkim usklađivanjima u oba društva.

Neuspeh multikulturalizma

Stalna imigracija, koja je počinjala posle dekolonizacije, kao potreba novog industrijskog razvoja dovele je do prve značajne migracije muslimana prema Evropi. Radnici koji su dolazili sa svojim porodicama uglavnom su tada poticali iz sekularnih režima mahom dolazeći u metropolu ili vrlo razvijenu privredu (poput Nemačke) kojima je bio potreban, kao i danas, visok nivo zaposlenosti. Prve generacije useljenika, tzv. gastarbajtera, nisu pokazivali preteranu niti političku niti kulturološku konfrontaciju u zemlji domaćina.

Do pre 20 godina je vrlo malo ljudi u evropskim metropolama sumnjalo da će se imigranti iz Azije i Afrike (a velika većina od njih su muslimani), kojima je bilo dopušteno da se nasele u Starom svetu, da će lako odustati od svojih uverenja i verovanja, da će ispunjeni zahvalnošću za one koji su im pružili krov nad glavom i mogućnost da zarade za život, brzo i bez oklevanja prihvatiti naloge, pravila života i vrednosti nove domovine, prilagoditi se pravilima ponašanja i organski se spojiti u evropskom okruženju.

Migrant drži poster nemačke kancelarke Angele Merkel u koloni koja se kreće iz Budimpešte ka Austriji i Nemačkoj, 4. septembar 2015. (Foto: AP Photo/Frank Augstein)

Ali to se nije dogodilo, iako su ostvareni neki planovi u odnosu na prve generacije imigranata u nekoj meri. Međutim, kasniji događaji su se razvili u neočekivano-očekivanom smeru. Sada je problem imigranata – stranih radnika (a za zemlje Zapadne Evrope je to postao esencijalan problem, jer bez njih njihove ekonomije ne mogu normalno funkcionisati), postao je jedan od najvažnijih i trenutno nerešivih problema za Evropsku uniju.

Neuspeh multikulturalizma je de facto priznata činjenica od strane većine evropskih vlada i postoji mnogo razloga za to. No, možda je jedan od glavnih razloga i to da u zemlji domaćina nema puno razumevanja za drugog, arogantan stav prema drugačijim kulturama, verovanjima, tradicijama, lošem znanju i razumevanju naroda sa Istoka.

Takođe, činjenica da su nove generacije muslimana na kontinentu mnogo religioznije od svojih roditelja, baka i dedova, je došla kao iznenađenje za Evropljane: 40 odsto muslimana u Britaniji podržava uvođenje šerijatskog zakona u svom području; dok je u Francuskoj 1989. godine samo sedam odsto muslimana u dobi od 25 godina odlazilo redovno u džamiju, a sada ih je oko 23 odsto.

Identitetska kriza

Razvoj ovih tendencija može biti i manifestacija druge generacije – fenomena zavičajnosti. Prva generacija prima prve plodove i može biti delimično impresionirana, delimično razočarana, ali sledeće generacije ako nisu dovoljno socijalno prihvaćene, odnosno ako nemaju jasan socijalni transfer ili tzv. društvenu mobilnost, lako se okreću svojim starim korenima i traženjem novog utemeljenja.

Ljudi u getu, imaju razvodnjen dodir sa starosedelačkom kulturom, koja ih ne prihvata, i koja takođe ulazi u svoju deklinaciju. Mladi se onda lako okreću svom getoiziranom okruženju i društvu kome se dalje prilagođavaju, sa svim vrednostima i kulturnim obrascima koje to društvo nosi ili evoluira.

Migranti čekaju u redu za registraciju ispred Kancelarije za zdravstvo i socijalna pitanja u Berlinu, 07. oktobar 2015. (Foto: REUTERS/Fabrizio Bensch)
Migranti čekaju u redu za registraciju ispred Kancelarije za zdravstvo i socijalna pitanja u Berlinu, 7. oktobar 2015. (Foto: Reuters/Fabrizio Bensch)

Sa ovom identitetskom krizom dolazi do novog uspona religija – širom sveta – ali posebno kod islamske populacije. Učesnici ovog novog religijskog uskrsnuća dolaze iz svih profesija, ali najviše iz dve grupe stanovništva, obe urbane i mobilne.

Skorašnji migranti u gradovima uopšteno imaju potrebu za emocionalnom, društvenom i materijalnom podrškom, kao i za vođstvom – što religijske grupe pružaju, više nego bilo koji drugi izvor. Religija za njih, kao što kaže Režis Debre, nije opijum za narod, nego vitamin slabih.

Ta druga glavna grupa je nova srednja ili urbana klasa, koja oličava napred navedenu drugu generaciju fenomena zavičajnosti. Religijski revivalizam je urbani fenomen i apeluje na ljude koji su moderno orijentisani, obrazovani i teže da napreduju u svojoj karijeri. Među muslimanima na Zapadu mlađe generacije su, dakle, više religioznije od njihovih roditelja, koji su bili mahom sekularni. Mladi će, dakle, biti moderni, ali ne kao mi, nego drugačiji – spremni da islamizuju modernost.

Bes i neprilagođenost

Ono što privlači mlade ljude rođene na Zapadu na džihad i nasilje je potraga za nešto manje odredivim, a to je traganje za identitetom, smislom, pripadnošću i poštovanjem. U meri u kojoj su oni otuđeni, to nije zato što su slabo integrisani, u smislu da ne govore lokalni jezik, ne znaju lokalne običaje ili zato što imaju slabu interakciju sa drugima u društvu. Ovde je više reč o egzistencijalnom obliku otuđenja.

To, naravno, nije ništa novo u izrazima otuđenosti i teskobe. Mladalačka potraga za identitetom i smislom za životom je opšte poznati kliše. Ono što je drugačije danas nego juče je društveni kontekst u kojem se pojavljuje otuđenost i traženja novog smisla. Živimo u doba rastuće društvene dezintegracije, u kojoj se mnogi ljudi osećaju posebno odvojeni od matice društvenih dešavanja i društvenih institucija.

Početno polazište za stvaranje domaćeg džihadiste nije radikalizacija, već ova nova vrsta socijalnog isključenja, osećaj otuđenja i ogorčenosti prema Zapadnom društvu. To je zato što su već odbacili ili odbacuju mejnstrim kulturu, ideje i norme, gde onda neki muslimani traže dalje alternativne vizije sveta. U pitanju su obično ili preobraćenici u islam, ili muslimani koji su otkrili svoju veru relativno kasno.

U oba slučaja, razočaranje onim drugim, tj. zvaničnim što im je ponuđeno, ih je dovelo do crno-belog moralnog kodeksa ekstremističkog islamizma. Nije, dakle, glavno pitanje postojanje „utemeljenosti” ili „indoktriniranosti”, nego gubljenje vere u zvaničnu politiku i zadate okvire iz kojih dalje sleduje i traženje alternativa.

Migranti u sukobu sa grčkom policijom na grčko-turskoj granici, 29. februar 2020. (Foto: Reuters/Huseyin Aldemir)
Migranti u sukobu sa grčkom policijom na grčko-turskoj granici, 29. februar 2020. (Foto: Reuters/Huseyin Aldemir)

Otuđenje kao takvo nije samo problem muslimana ili imigranata. Opšte razočarenje političkim procesom je danas rašireno, osećaj da smo svi mi manje-više politički nemi; javljanje osećanja očaja kada ni glavne političke stranke ni važne društvene institucije, poput crkve ili sindikata, ne čini ništa da shvate brige i potrebe stanovništva. Sve to neizbežno oblikuje mlade ljude, ali ne samo one u muslimanskim sredinama, kako da doživljavaju svoju otuđenost i kako da budu u stanju da uopšte deluju na nju.

U prošlosti, nezadovoljstvo mejnstrimom privlačilo je ljude, pogotovo u Evropi, da se pridruže pokretima za političke promene. Sa krajnje levice do organizacija radničkog pokreta ili grupa povezanih sa anti-rasističkom kampanjom. Takve organizacije davali su osećaj idealizma njenim nosiocima i davale su smisao borbi protiv društvene nepravde, te se kroz tu vrstu političke forme pronalazio mehanizam za preokretanje nezadovoljstva ka društvenim i socijalnim promenama.

Danas, takve kampanje i organizacije izgledaju kao out of touch u odnosu na glavna društvena kretanja i institucije. Delom, to je zato jer su se široke ideološke granice koje su bile karakteristične za politiku poslednjih 200 godina skoro potpuno izbrisale. Razlike između levice i desnice su izgubile na svojoj značajnosti, često su lišeni svog osnovnog smisla. Slabljenje radničkih organizacija i drugih institucija, pad kolektivističkih ideologija, širenje tržišta u mnoge kutke života – sve je to pomoglo da bude stvoreno manje-više socijalno fragmentirano društvo.

S druge strane, politika identiteta postala je uočljivija; fragmentacija je uticala na ljude da se odrede više prema svojim uskim etničkim i kulturnim osnovima. Javne politike usmerene na integraciju manjina samo su pomogle da se pogorša taj proces, bilo da se radi o forsiranju multikultiralizma kao u Britaniji, ili asimilacije u Francuskoj – rezultati nisu ohrabrujući.

Socijalna politika

Debata asimilacije u odnosu na multikulturalizam nije nova. Pre više od 20 godina, francuski političari su osuđivali Britaniju za multikulturalni pristup, upozoravajući da takva politika teži podeli i da ne stvara ni zajednički skup vrednosti, niti osećaj nacionalnosti. Kao rezultat toga, tvrdili su, mnogi muslimani su bili upućeni na islamizam i potencijalno nasilje.

Sada, mnogi od istih argumenata usmeravaju se kao kontraargument na polju francuske socijalne politike. Britanski političari su predvideli za svoju naciju da bude kao „zajednica od zajednica”. No, problem je u tome što su bili skloni tretirati manjinske grupe kao autentičnu celinu, sastavljenu od ljudi koji govore jedninstvenim glasom u pogledu svoje kulture i vere.

Drugim rečima, političari su prihvatili da je Velika Britanija bila raznolika zajednica, ali su tražili da upravljaju tim raznolikostima stavljanjem ljudi u stroge etničke i kulturne okvire, koji se onda koriste za definisanje potreba i prava onih koji su u njima. Često su se kao lideri tih „okovanih” zajednica prihvatale najkonzervativnije, često religiozne, figure kao autentični glas manjine. Umesto da su se direktno angažovali oko muslimanskih zajednica, britanske vlasti su prebacile, odnosno delegirale odgovornost na tzv. vođe zajednica. Posledica toga je bila još veća fragmentacija i još više parohijalno shvaćena verzija i vizija islama.

Demonstranti protestuju ispred Kraljevskog suda pravde koji veća o zaustavljanju planirane deportacije azilanata iz Britanije u Ruandu (Foto: Reuters/Toby Melville/File Photo)

Dakle, onda nas ne bi ni posebno trebalo čuditi da je većina njih opredeljena za fundamentalizam, otuđena jednako kako od autentičnih muslimanskih zajednica tako i od zapadnih društava. Neki su se zatim lako okrenuli islamizmu, koji izgleda kao da im osigurava osećaj identiteta koji oni ne mogu pronaći ni u mejstrim matrici društva, ni u mejnstrim tokovima islama. Oblikovani zatim crno-belim idejema i vrednostima, spremni su počiniti razna nepočinstva i užase opravdajući ih kao deo egzistencijalne borbe između Islama i Zapada.

Ironija je u tome što je francuska socijalna politika počela sa suprotnih pozicija, ali se završila na gotovo istim pozicijama i sličnim problemima. U početku 60-ih i 70-ih godina severnoafrički narodi nisu toliko doživljavani kao muslimani već samo kao Arapi, Berberi i sl. Ali, vremenom se sve više se govori o 6 miliona muslimana koji se jednako svi trpaju u isti koš.

Ironijom sudbine, većina Arapa iz Magreba je bila izrazito sekularna. Ali, vremenom su i sekularni i islamisti, i berberi i Arapi, i crni i beli, počeli da se definišu ili svrstavaju u jedan te isti okvir – muslimanski. To, naravno, samo ponavlja frakcioniranje društva, na delove uzajamno nepoverljive i neprijateljske, izbegavajući da se odvoje distinkcije, koje bi jedan direktan odnos sa pojedincem ili grupom mogao imati.

Često je teško artikulisati jasno ideje i vrednosti koje karakterišu naciju, međutim, onda se često umesto toga pada u definisanje šta je francusko a šta nije, i to ne toliko „ko smo mi?” koliko „ko su oni?” U ovom drugom slučaju, islam je „drugi”, naspram koga se ponekad definiše francuski identitet.

U principu, francuske vlasti su odbacili britanski multikulturalistički pristup. U praksi, međutim, oni su počeli da tretiraju severnoafričke migrante i njihove potomke u istom „multikulturalnom” ključu – kao jednu zajednicu koja živi uz drugu.

Socijalna politika u Belgiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji imala je za cilj jačanje integracija na različite načine. Ono što im je zajedničko je da su svi pomogli da se stvori podeljeno, frakcionirano društvo, a sve je to onda još više amplifikovano jačom vizijom utvrđivanja pripadnosti i identiteta. Nisu politike asimilacije, niti multikulturalne politike stvorile islamski fundamentalizam, odnosno džihadizam. Ono što su učinili je da su stvorili prostor za cvetanje islamizima, gde onda veoma lako nezadovoljstvo i frustracija manjine sklizne u ektremizam.

Zaključak

Pravog zaključka nema, već samo postavljanje novih pitanja, nikad do kraja izgovorenih ili uobličenih…

  • Šta je to danas pojam civilizacije i kulture u našem globalizovanom svetu?
  • Da li treba čuvati identitete, a istovremeno razvijati jedan opšti?
  • Da li recipijentna civilizacija i u kojoj meri prihvata drugu, došljačku, koliko je ona dobrodošla i kako ćemo je tretirati sada, a kako u budućnosti?
  • Da li postoji hijerahija civilizacija u vremenskom i vrednosnom smislu?
  • Da li došljačka civilizacija može i da li uopšte hoće da se integriše i šta za nju uopšte znači pojam integracije?
  • Sukob civilizacija, integracija, stvaranje novog i očuvanje starog… kakav je ili kakav bi mogao biti naš evropski, ali i srpski odgovor?
  • Melting pot, multikulturizam, stvaranje jedinstva ili stvaranje suživota – koja je politika koju biramo?
  • Da li druge prihvamo i u kojoj meri, da li bi im dozvolili da sutra njihovi potomci budu predsednici republike ili naši premijeri?
  • Da li ti drugi gaje naše vrednosti ili je njihov cilj da se mi potčinimo i postanemo drugi, jer će manjina postati većina, ali ne samo u demografskom nego i u vrednosnom sistemu?
  • Borba protiv ekstremizma, da li podrazumeva popuštanje ili aktivnu borbu?
  • Gde je vaspitanje i integracija, a gde su granice zanemarivanja i odbacivanja?
  • Da li je prožimanje kultura – obogaćivanje, interkulturalnost – usavršavanje, ili imamo obrasce odbacivanje kultura kao prezervaciju svoje posebnosti?
  • Šta je religija – eksluzivitet odabranih, spasenje vernih ili nadahnuće za mene i za one oko mene, bez da im nametnem volju ili ih potčinim konačnoj sudbini?
  • Da li mi imamo odgovore na ova pitanja, da li smo počeli da tragamo za njima i da li uopšte smatramo da o ovim vrednostima treba da promišljamo?
Migranti sa Bliskog istoka na srpsko-mađarskoj granici, 1. jul 2020. (Foto: MTI/Molnár Edvárd/EPA-EFE)

Vreme ističe. Ako zabijamo glavu u pesak, istorija će pre ili kasnije sa svojim dihotomijama zakucati i na naša vrata. A samo od naših razmišljanja i delanja zavisiće i sudbina Evrope, ne samo kao kontinenta već i kao ideje po sebi.

 

Kolokvijum na temu „Koliko daleko možemo ići u poštovanju (prihvatanju) drugih kultura?” Rad je prezentovan i na „Skupu prijateljstva Francuska – Srbija” u aprilu 2016. godine (Aeroklub).

 

Autor je lekar iz Beograda.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinovic

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u