U glavama mnogih posmatrača, kako van Srbije, tako i unutar nje, postoji snažna pozitivna povezanost između članstva u EU i procvata demokratije. Smatra se da su ta dva toliko blisko povezana da se „demokratske reforme” i „proces pridruživanja Evropskoj uniji” vide kao sinonimi.
Ako se kaže da Srbija „posustaje na putu ka evropskim integracijama”, podrazumeva se da je demokratija „u krizi”. Ako se naiđe na nevladinu organizaciju koja je posvećena „razvoju demokratije, širenju demokratskih ideja, … [i] razvoju demokratske političke kulture”, gotovo se podrazumeva da će biti posvećena i „evropskim integracijama Srbije”. Čak i među evroskeptičnom većinom, ponekad se čini da postoji osećaj da bi EU ipak mogla predstavljati budućnost, ili nešto, koliko god nejasno, pozitivno.
Preuzimanje kontrole (Taking Control), važna nova knjiga o izlasku Britanije iz Evropske unije, pokazuje da je, naprotiv, odnos između EU i demokratije potpuno negativan. Ovo nije samo pitanje samopriznatog „demokratskog deficita” EU, niti samo imperijalnog karaktera EU (takođe samopriznatog), iako je to dovoljno loše. Šta je još gore, tvrde autori, EU je zasnovana na erodiranju ili izdubljivanju demokratske politike nacionalnih država, u procesu njihovog pretvaranja u „države članice”.
Debate o Bregzitu
Polazna tačka za ovaj argument je uvid da su obe strane u debati o Bregzitu u Velikoj Britaniji pogrešno shvatile pravu prirodu i značaj EU. Desničarskim evroskepticima, EU je izgledala kao nadmoćna strana „superdržava”, koja je gušila britanski suverenitet pod masom „zagušljivih zakona, direktiva i propisa”. U međuvremenu, levičarski evrofili su takođe shvatili EU kao ograničenje za nacionalne vlade, ali su na to gledali pozitivno: kao na „deljenje” (umesto „gubljenja”) suvereniteta, čime se ohrabruje mirna saradnja i obezbeđuje socijalna i ekološka zaštita. Za obe strane, EU se pojavljuje kao spoljna sila – bilo da je to dominantna birokratija neizabrane Evropske komisije, ili navodno progresivni zakonodavci Evropskog suda pravde.
Ipak, najmoćnija institucija EU, napominju autori, zapravo je Evropski savet, koji se sastoji od nacionalnih lidera. Savet je taj koji postavlja politički dnevni red EU i donosi sve ključne odluke; Savet imenuje celu Evropsku komisiju, i sve članove izvršnog odbora Evropske centralne banke. Preko EU, nacionalni lideri kreiraju međusobnu politiku, koja se potom može predstaviti svojim nacionalnim biračkim telima kao spolja nametnuta nužnost – diktat Brisela. Neprijatna istina je da su političke elite zemalja članica te koje su izvor i korisnici demokratskog deficita EU.
U Britaniji je istorija političkih debata o „Evropi” priča o preokretu i prestrojavanju. Konzervativci su bili prvobitni evroentuzijasti – na primer, Margaret Tačer je bila veliki zagovornik Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. godine, koji su njene pristalice shvatile kao najavu „tačerizacije Evrope”. Bizarno, neki komentatori tvrde da je predstavljanje EU kao neoliberalne institucije „zlonamerna” obmana, ali u stvari nema boljeg otelotvorenja globalističkog, neoliberalnog projekta. Kako tvrdi nemački sociolog Volfgang Štrik, misao Fridriha fon Hajeka, doajena neoliberalizma, „čita se kao nacrt za današnju Evropsku uniju”, koja nastoji „neutralisati efekat demokratskih institucija na ekonomiju i ostaviti odluke o raspodeli slobodnim tržištima”.
Ovo su svojevremeno razumeli laburisti, koji su bili originalni evroskeptici. Levičar Toni Ben, na primer, koji je vodio kampanju za izlazak iz Evropske zajednice 1970-ih, opisao je članstvo kao „odrubljivanje glave britanske demokratije” i „kraj Britanije kao potpuno samoupravne države”.
Promena stava prema EU
Kasnije, pod vođstvom Tonija Blera, partija je postala potpuno usklađena sa neoliberalizmom, ali je promena stava prema EU počela ranije, kada je predsednik EK, Žak Delor, obraćajući se na Kongresu sindikata Ujedinjenog Kraljevstva 1988. godine, obećao da će Evropa imati „društvenu dimenziju”. Ovo nije donelo nikakvu opipljivu korist – ključna zakonska prava britanskih radnika stečena su pre nego što je postojala EU, a britanski standardi i zaštitne mere, poput minimalne zarade, uvek su bili viši od onih koje je postavila EU, koja u svakom slučaju nema moć sprovođenja.
Promena stava je u suštini bila rezultat slabosti: sa malo nade da će preokrenuti svoje istorijske poraze kod kuće, britanski radnički pokret je tražio spas u deus ek machina EU. Možda slična razmišljanja motivišu i one koji pozivaju EU da „pomogne uspostavljanju demokratije u Srbiji” kroz „stroge i snažne zahteve za poštovanjem evropskih vrednosti”. Ništa bolje ne ilustruje antidemokratsku prirodu tih „evropskih vrednosti” od demonizacije birača opcije „Liv” (Leave) od strane političke i kulturne elite koja je odbila da prihvati rezultat referenduma. Ljudi koji su glasali na „pogrešan način” bili su prezreni kao rasisti, ismevani kao glupi, sažaljevani kao žrtve dezinformacija.
Preuzimanje kontrole metodično razotkriva klevetničke mitove o pristalicama Bregzita. Za razliku od panike oko „ruskih dezinformacija”, na primer, naknadna parlamentarna istraga pronašla je samo 261 članak protiv EU koji su objavili mediji kao što su „Rusija danas” i „Sputnjik”; dok su naučnici čije je istraživanje u medijima predstavljeno kao raskrinkavanje uticaja ruskih „Tviter botova” u stvari priznali da „nisu pronašli dokaze o široko rasprostranjenoj lažnoj difuziji vesti sa političkim botovima”, „nisu pronašli dokaze koji podržavaju ideju da botovi mogu suštinski menjati komunikaciju kampanje” i da „tek treba pronaći dokaze da (botovi) mogu da manipulišu Tviter sferom”.
Daleko od lakovernog gutanja predizbornih obećanja, skoro polovina birača smatra da obe strane lažu, dok samo devet odsto veruje da će političari ispoštovati svoja obećanja. I uprkos svim užasnim pričama o nastajanju fašizma, netolerancije i etnonacionalizma koje je navodno najavio Bregzit, naknadna istraživanja – uključujući i sopstveno istraživanje Evropske komisije – pokazala su da je Britanija jedna od najtolerantnijih i najprihvatljivijih zemalja u Evropi.
Smelo razmišljanje
Poenta knjige, međutim, nije samo da se obračunaju sa prošlošću, već da se gleda unapred. Da bi se spasili od izbornog zaborava, konzervativci pod Borisom Džonsonom su na kraju obećali da će „izvršiti Bregzit”, ali su kasnije pokazali da nemaju pojma šta to znači. Laburisti, pošto su glasače za Bregzit počeli da gledaju kao na „usrane rasističke drkadžije”, kako je to rekao jedan član parlamenta, ne izgledaju baš kao zagovornici narodne demokratije. A populističke partije koje su imale ključnu ulogu u sprovođenju referenduma i prisiljavanju da se glasanje poštuje, od tada su imale malo šta da kažu. Shodno tome, poslednje poglavlje nudi niz predloga kako da uzdrmamo britansku politiku.
Neki od ovih predloga, kao što su reforme sistema glasanja, relativno su skromni; drugi, poput britanskog povlačenja iz NATO pakta, mnogo su radikalniji. Logika vodilja je traženje načina da se konsoliduje i ojača nacionalni suverenitet i da se osigura da sistem političkog predstavljanja bude odgovoran svom krajnjem izvoru autoriteta, demosu. To podrazumeva promene u parlamentarnom sistemu kako bi političari lakše bili pozvani na odgovornost od strane birača. To uključuje odustajanje od britanskog prava na Severnu Irsku (gde London već vlada samo uz saradnju Dablina), uz jačanje unije sa Škotskom i preokretanje trenda prenošenja upravljanja na regionalne skupštine. Sve u svemu, to znači prebacivanje fokusa sa nadnacionalnih, globalističkih institucija na program nacionalnog razvoja koji podstiče učešće javnosti, umesto da ga marginalizuje.
Iako nisu manifest ili program, ove ideje ukazuju na vrstu smelog razmišljanja koje će biti potrebno ako se želi ostvariti demokratski potencijal Bregzita. Na kraju krajeva, s obzirom na to da je demokratski deficit napokon kod kuće a ne u Briselu, izlazak iz EU je bio samo početak.
Autori citiraju rečit opis savremenih elita od Metjua Kraforda koji, nakon što su odustali od opšteg dobra u korist „podele građana na liniji moralne hijerarhije”, misle da „ako je nacija u osnovi rasistička, seksistička i homofobična, ne dugujemo joj ništa. Naprotiv, savest zahteva da je odbijemo.” Nasuprot tome, Preuzimanje kontrole tvrdi da „demokratska politika nacionalnog suvereniteta zahteva od nas… da naše sugrađane vidimo ne kao problem koji treba rešiti, već kao potencijalno rešenje za naše probleme”. Zagovornici „evropskog puta” nam neprestano govore da „nema alternative” – ali to je zato što ne žele da je zamislimo.
Filip Hamond je britanski pisac i akademik koji živi u Beogradu. Gostujući je profesor medija i komunikacija na Univerzitetu London saut benk. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Images/European Union-EP
BONUS VIDEO:
