Veštačka inteligencija. Vruća tema bez sumnje! Svi o tome pričaju. Svuda o tome pričaju. Unisono. Gotovo uvek kao da je taj sveti Gral tehnologije već u našim rukama, da smo konačno uspeli da dosegnemo najviši cilj od svih ciljeva dugačke i krivudave razvojne putanje homo sapijensa – da napravimo mašinu koja misli. Mašinu koja je bolja od njenog tvorca. Ne samo brža, neumorna, već i pametnija. I kao takva, zastrašujuća. I ono najgore – ona kao da je tu među nama. Svuda! Ili smo možda neke stvari pomešali? Na primer nauku i naučnu fantastiku. Ili izmaštanu i stvarnu realnost. Da li je sve što se vrti na kompjuteru, ma koliko fascinantno bilo, istovremeno i inteligentno? Ili nas možda, manjak iskrenosti i višak talenta za horsko pevanje, udaljava od kritičkog, pa time i objektivnog promišljanja, a javni diskurs o ovoj izuzetno značajnoj temi usmerava ka medijskoj senzaciji.
Tipična medijska predstava koja treba da asocira na veštačku inteligenciju – humanoidni robot koji kuca po tastaturi i pomno gleda u ekran prenosnog računara. Ima li šta apsurdnije?!? Čista tehnička besmislica. Jer, ako iza pametnog robota stoji pametan kompjuter sa ugrađenom „veštačkom inteligencijom”, čemu onda služe tastatura i ekran? Zar nije sasvim logično da umesto preko interfejsa koji je skrojen za čoveka, ta dva kompjutera komuniciraju direktno, preko nekog digitalnog interfejsa? Na primer, Vaj-faj (Wi-Fi), Blutut (Bluetooth), ili preko običnog komada takozvanog UTP kabla, na primer. U ovoj slici krije se sva medijska magla u koju je utonuo javni, pa i profesionalni diskurs na jednu istinski ozbiljnu temu.
Kada na Gugl pretraživaču unesemo frazu „Artificial Intelligence”, za 0,47 sekundi dobijamo odgovor da je pronađeno oko 1.030.000.000 dokumenata, novinskih članaka, sajtova… koji sadrže tu frazu. Za isti zahtev ali na srpskom jeziku – „Veštačka inteligencija”, broj je značajno manji – samo 52.700. Ali, ta razlika nije bitna, jer je u oba slučaja očigledno da je digitalni prostor preplavljen ovom temom. Međutim, najčudnije je to što se, izgleda, pod veštačkom inteligencijom podrazumeva sve i svašta. Sve što ima bilo kakvu vezu sa kompjuterom.
Kao takva, veštačka inteligencija je ušla i u politiku; dopuzala postepeno na vrh političkih agendi. Nema države bez strategije za veštačku inteligenciju. Neke su otišle i korak dalje pa su formirale ministarstva za veštačku inteligenciju. Eksplicitno. Srbija ima svoju strategiju, a ima i Istraživačko-razvojni institut za veštačku inteligenciju Srbije – IVI.
Ovih dana, doslovce, dok se ispisuju redovi ovog teksta, Evropski parlament na svom zasedanju od 12. do 15. juna donosi konačnu odluku o Artificial Intelligence Act, strateškoj odluci koja treba da reguliše pitanje veštačke inteligencije u zakonskoj ravni. A putanja nije bila ni laka, niti brza. Posle višegodišnjih priprema, konsultacija i povezanih političkih rezolucija (na primer, iz oktobra 2020: European Parliament resolution on a framework of ethical aspects of artificial intelligence, robotics and related technologies), aprila 2021. godine Evropski parlament i Savet kreću punom parom u pravno regulisanje ove teme, donošenjem komunikacije COM (2021.) 206 sa zamršenim naslovom: „Laying Down Harmonised Rules on Artificial Intelligence (Artificial Intelligence Act) and Amending Certain Union Legislative Acts.”
Na 108 stranica može se pronaći mnogo toga, a sasvim sigurno, od svega je najbitnija definicija. Koordinatni početak! U članu 3, tačka 1, na stranici 40 piše sledeće:
„…’Artificial intelligence system’ (AI system) means
software that is developed with one or more of the
techniques and approaches listed in Annex I and can
, for a given set of human-defined objectives,
generate outputs such as content, predictions, recommendations,
or decisions influencing the environments they interact with.”
Eto, to je dakle veštačka inteligencija. Bar iz ugla briselske birokratije. Potrebno je da se više puta sa pažnjom pročita i shvati da ta definicija – ne vredi ni jednog evrocenta! Ona je tako neodređena, tako široka, da se i stotinak linija asemblerskog koda u mikrokontroleru nekog usisivača kojim se reguliše broj obrtaja njegovog motora, može da tretira kao „artificial intelligence system”, odnosno veštačka inteligencija. Apsolutna besmislica, naravno! Besmislica, jer tu nema ni „i” od inteligencije. Ali, to je tako i to, valjda, objašnjava opštu medijsku kakofoniju. A takođe, potvrđuje i onu Erazmusovu, da je svaka definicija opasna! Tračak nade daje dodatno pojašnjenje pojma „artificial intelligence techniques and approaches (referred to in Article 3, point 1)”, gde se navodi:
(a) Machine learning approaches, including supervised, unsupervised and reinforcement learning, using a wide variety of methods including deep learning;
(b) Logic- and knowledge-based approaches, including knowledge representation, inductive (logic) programming, knowledge bases, inference and deductive engines, (symbolic) reasoning and expert systems;
(c) Statistical approaches, Bayesian estimation, search and optimization methods,
što bi trebalo da pomogne gore navedenoj definiciji, ali objektivno, samo je dublje zakopava.
Nevezano za tu vrstu (paradoksalne) pojmovne neodređenosti, uskoro nam sledi zakonska regulativa, prvi iskorak te vrste globalno – veštačka inteligencija će biti zakonom uređena. Dakle, atributiraćemo je nečim što obavezuje i što se kažnjava. Fenomenološki posmatrano stvari se komplikuju, jer pored političke dimenzije – koju već godinama ima – ovim veštačka inteligencija dobija i pravnu. Naravno, prva i osnovna je tehnološka.
Tehnologija – nezaustavljiv proces
Reč „tehne” koju nalazimo u korenu reči tehnologija, je izvorno grčka i označava umetnost, ili vrlinu, odnosno veštinu stvaranja, u smislu pravljenja, posebno fizičkih artefakata, kroz praktičnu upotrebu znanja. Martin Hajdeger je otišao korak dalje i tehnologiju doveo u antropološki kontekst. Prema Hajdegeru, tehnologija nije samo sredstvo za postizanje cilja, već je njena suština u tome da je ona način ljudskog postojanja.
I zaista, civilizacija koju smo izgradili je u svemu tehnološka. Ona je način našeg postojanja. I po tome se razlikujemo od svog ostalog živog sveta. Mada, postoje impresivni primeri graditeljstva i kod drugih vrsta. Na primer, termiti i njihovi termitnjaci koji su fascinantne tvorevine, iz ugla tehnike. Ali, to je ipak drugačije od onoga što odlikuje samo čoveka, tehnologije koju on stvara i kroz tehnologiju izgrađuje sebe. Iz ugla ovog teksta, bitno je da se primeti da je tehnologija proces, u evolutivnom smislu. I takođe, taj evolutivni proces je nemoguće zaustaviti.
Prvo smo smislili alat. Mnoštvo svakojakih alata. Alatu smo morali da dodamo svoju snagu i svoju pamet da bi funkcionisao i bio od koristi za čoveka. Zatim smo smislili mašine. Takođe, mnoštvo mašina, i to tako što smo alatu dodali sopstveni izvor energije. Ali, pamet je i dalje ostala privilegija čoveka – mašina, neuporedivo snažnija od čoveka, neumorna takođe, radila je upravo ono što je čovekov mozak osmislio. Takve mašine nisu imale autonomiju niti mnogo drugih atributa koji su ostali privilegija čoveka.
Onda je došla treća i poslednja evolutivna faza. To su mašine kojima smo dodali i sopstvenu, mašinsku, ili veštačku pamet. Nastale su mašine koje misle – automati. Mašine koje mogu da funkcionišu nezavisno od čovekove snage i čovekove pameti. Sposobne da samostalno izvršavaju složene zadatke. Onako kako to čovek radi, sopstvenom snagom i sopstvenom voljom. I uvek ispunjavajući one zadatke koje im čovek postavlja.
Singularitet i autopoeza
Ili, to možda i nije baš tako?! Jer, setimo se tvrdnje sa početka ovog teksta: tehnološki razvoj je nezaustavljiv.
Stanislav Ulam je osmislio koncept tehnološkog singulariteta, tačku u razvoju tehnologije automata u kojoj će oni, automati, prevashodno u svojim intelektualnim performansama, dosegnuti čoveka – svog tvorca. I onda, sledeći princip invarijantnosti kontinuiteta razvoja tehnologije će nastaviti da se dalje samostalno razvija. I tu imamo dva ključna momenta.
Prvo, naredna generacija automata će biti pametnija od čoveka, što otvara pitanje sposobnosti čoveka da njima istinski upravlja, iz bilo kog ugla posmatrano. Pitanje je sasvim osnovano, jer iza tačke singulariteta, čovek kao intelektualno inferiorniji, jednostavno neće moći da ih razume, da shvati šta su njihove namere, pa time ni da ih kontroliše, da im nameće svoju volju. A neće im biti ni potreban.
Drugi fenomen je fenomen autopoeze, odnosno samostvaranja, reprodukcije kakva postoji kod živog sveta kakvog danas poznajemo i kojem i sami pripadamo. Autopoeza je ključni preduslov za dalji sopstveni razvoj automata posle tačke tehnološkog singulariteta. To nas prirodno vodi ka četvrtoj (ipak četvrta, a ne treća!) i poslednjoj fazi evolutivnog razvoja tehnologije – veštački život.
Zvuči da smo u razmišljanjima otišli predaleko, ali to ne mora nužno da bude tako. Uostalom, iz ugla nekog od naših predaka od samo, recimo, 10.000 godina od danas, u vreme pojave jedne od verovatno najvećih inovacija (otkriće poljoprivrede), let na planetu Mars (za koju, doduše, nismo ni znali da postoji) je bio podjednako nezamisliv kao i veštački život. Ali, eto, danas se pripremamo za let na Mars i osvajanje Marsa! Ako se negde ne sapletemo, stvorićemo i veštački život. To je logička neminovnost!
Koreni veštačke inteligencije
Ali, hajde da se vratimo jedan korak unazad, na automate, ka čovekovom mozgu i izazovu koji nas opseda hiljadama godina – izazovu da shvatimo kako on funkcioniše, da proniknemo u tajne kognitivnih procesa, u tajne fundamentalnih odrednica svesti i naših predstava o svetu u kojem živimo. Matematičari bi taj pokušaj nazvali rekurzijom, a inženjeri, bar prema onome što je zapisano u analima američke Nacionalne inženjerske akademije (National Academy of Engineering), reverznim inženjerstvom ljudskog mozga, jednim od 14 velikih izazova za inženjering (Grand Challenges for Engineering). Danas to nazivamo kolokvijalno, a i po istraživačkim laboratorijama i naučnim radovima – veštačkom inteligencijom.
Laž je da je veštačka inteligencija nešto novo, što se „preko noći” pojavilo. Koreni veštačke inteligencije, odnosno ideja o mašinama koje misle, ili samo automatu, leže u antičkoj filozofiji. To sa sigurnošću možemo da tvrdimo, jer tu negde počinju i pisani tragovi, a takođe, mi iz Evrope sebi volimo da dajemo epitet posebnosti, zaboravljajući da su i na drugim tačkama Zemljinog šara, postojali primerci homo-sapijensa koji su, kao i mi – Evropljani, razmišljali o tome. I ne samo to, već su baš dobro razmišljali.
Kao mala digresija, možemo da se prisetimo samo Sumera, njihovog seksagezimalnog brojnog sistema (za razliku od decimalnog, njegova osnova je 60) i misterije velikih prostih brojeva. Prosti brojevi su prosti, jer su deljivi samo samim sobom i jedinicom. Kao dvojka, trojka, petica, sedmica… Lako je pronaći male proste brojeve. Ali, pakleno teško one velike, sa ogromnim brojem cifara. Jer faktorizacija je gadan algoritamski problem! E, Sumeri su bili majstori u tome. I nikome nisu jasne dve stvari: kako su to uspeli da urade, a i zbog čega.
Dakle, korene veštačke inteligencije moramo prepoznati još u antičkim vremenima, u vremenu velikih mislilaca poput Sokrata, koji je u jednom trenutku shvatio da on zna da ništa ne zna, plećatog Platona i njegovog učenja o idejama, odnosno suštinama o onom što jeste i onome kako se saznaje biće (čulno i umstveno), pa do Aristotela koji je osmislio poseban organon filozofije i time stvorio temelje onoga što je kasnije nazvano logikom, kao naukom o pravilima ispravnog mišljenja i govora (Aristotel = otac logike).
Mnogo vekova kasnije, Gotfrid fon Lajbnic, čudesan um koji je imao nesreću da se prvo susretne sa pravom a tek potom sa matematikom, spojio je logiku i matematiku i time postavio fundamente moderne simboličke logike. On je u svet matematike, ali i u svet moderne filozofije, uveo koncept binarne algebre na kojoj je izgradio svoju računsku mašinu (mehaničku, naravno), a koja i danas predstavlja teorijsku osnovu onoga što nazivamo digitalnim kompjuterom, ključnog tehnološkog artefakta na kojem gradimo informaciono društvo, odnosno Drugo mašinsko doba (The Second Machine Age), kako tu razvojnu epohu naše civilizacije naziva svetski poznat (i priznat) mislilac sa čuvenog MIT-a, Erik Brinjolfson. Mada, i to ovde vredi posebno naglasiti, Lajbnic je govorio kako koncept binarnog sistema i nije sasvim nova ideja, već da se ona može pronaći u Kini, u misterioznim binarnim tablicama Fuxi mitologije za koje se veruje da su nastale 4.000 godina pre njegovih radova.
Upravljanje društvenim procesima
I zatim smo ušli u doba Vinerove kibernetike, sasvim novog naučnog, matematičkog i inženjerskog konstrukta, koji nas vodi ka modernoj teoriji automata i, naravno, veštačkoj inteligenciji. U stvari, ta ideja i nije baš originalno Vinerova. Više od jednog veka pre njega, čuveni fizičar, ali i filozof, Andre Amper, 1834. u svom eseju posvećenom filozofiji nauke, uvodi kovanicu kibernetika, doslovce navodeći sledeće: „La future science du gouvernement devrait s’appeler ‘la cybernetique” („Buduća nauka o upravljanju treba da se zove ‘kibernetika’”), koristeći grčke reči koje imenuju onog ko upravlja čamcem. Interesantno kako je još u to vreme koncept tehnologije mašina koje misle, odnosno automata, direktno povezan sa društvom, odnosno izazovima kompleksnosti u upravljanju društvenim procesima.
Ali, naravno, ne treba ovim umanjiti doprinos Vinera koji se, ipak, može smatrati ocem modernog kibernetskog doba, jer njegovo razumevanje kibernetike je ono kakvom je danas razumemo, uključujući i njenog naslednika, tzv. Kibernetiku drugog reda, koja upravo istražuje fenomene kognicije, samoorganizacije, autonomije i autopoeze, podjednako kod tehniških, društvenih i naravno, bioloških sistema.
Iz takve kibernetike, kao multidisciplinarne matematičko-inženjerske nauke, potiču svi moderni konstrukti, kao što su cyberspace, cyborg ili cybersecurity. Ili, cyber-physical systems, kao generički konstrukti koji stapaju apstraktni prostor čiste kibernetike i svet fizičkih artefakata u kojem i sami živimo. I tu se, naravno, u vrlo konkretnom obliku prvi put pojavljuje veštačka inteligencija, paralelno sa pojavom digitalnog kompjutera i, podjednako bitno, tehnologije poluprovodnika koja je sveukupnom konceptu omogućila ne samo pretapanje u fizičku realnost, već i ekonomsku održivost, odnosno održiv biznis, masovnost, a zatim i duboke društvene transformacije koje su nezamislivom dinamikom izmenile samu suštinu sveta u kojem živimo.
Kvantitativna analitika
Međutim, nasuprot sveopštoj prisutnosti, posebno u masovnim medijima i javnom životu, od sveta politike do sveta biznisa i sveta zabave, sam pojam veštačka inteligencija je u svojoj suštini vrlo kontroverzan. Kritike se proteže od onih koji je potpuno odbacuju, kao običnu budalaštinu (artificial intelligence is the same as human stupidity!), pa do onih koji joj daju natprirodne moći, sejući paniku u javnosti, pritom govoreći više o naučnoj fantastici nego o nečemu što se može povezati sa bilo kakvom realnošću. Ali, šta je realnost u onome što danas nazivamo veštačkom inteligencijom i što je predmet javnog diskursa na tu temu?
Paradoksalno, veštačkom inteligencijom najčešće nazivamo one slučajeve primene kompjutera koji – ničeg zajedničkog nemaju sa inteligencijom. I ono najgore – sa onim što već decenijama postoji kao rutinska primena kompjutera. To su različiti kompjuterski programi, bazirani na krajnje determinističkim i rigidnim algoritmima koji mehanicistički izvršavaju ono što je čovek kodirao u nekom od brojnih računarskih jezika.
Suštinska razlika između današnjeg stanja i onoga što je postojalo pre više decenija jeste u tehničkim performansama kompjutera i obilju raspoloživih podataka koje, po pravilu, generišemo preko različitih nedovoljno zaštićenih, ili potpuno otvorenih aplikacija. Danas smo u stanju, primenjujući sasvim obične determinističke algoritme, da pratimo složene društvene fenomene, ili da pratimo ponašanje pojedinca do najskrivenijih detalja njegovog psihološkog profila. Umesto veštačke inteligencije, posao obavlja dobro poznata analitika podataka, odnosno klasifikacija podataka na osnovu ključnih reči i uspostavljanje neke vrste regresionih relacija. Nešto što bi se teško moglo nazvati inteligentnim. Ali, ne i nekorisnim!
Zapravo, u pitanju su moćni alati koji mogu da produkuju vrlo kvalitetne uvide u stanje stvari kroz kvantitativnu analitiku realnosti. Analizu te vrste možemo da sprovodimo u vrlo benignim kontekstima, na primer prikupljanje informacija o reakciji kupaca na neki konkretan proizvod, opterećenost gradskog prevoza, u sprezi sa satelitskom tehnologijom stanje useva na ogromnim površinama, i tome slično.
Strah od zloupotrebe
To isto, međutim, možemo da primenimo i u nekom malicioznom kontekstu, prikupljajući podatke i vršeći njihovu analitiku tamo gde to ne bi smelo da se radi, a sa ciljem da se postigne neka konkretna ali nezakonita korist. I tu dolazimo u polje kibernetske sigurnosti, kibernetskog kriminala, odnosno u oblast različitih oblika zloupotreba podataka.
Uzimajući taj aspekt u obzir, sasvim je opravdana uznemirenost i zabrinutost javnosti. I ne samo javnosti, već i raznih institucija, biznisa, pa dalje redom do nivoa države. Bez obzira što te vrste aktivnosti nemaju nikakve veze sa veštačkom inteligencijom, te teme se povezuju, zbog čega se tako mistifikuje i diskredituje veštačka inteligencija kao tehnologija, stvarajući time otpor u javnosti, strah i, konsekventno, izgradnju neke vrste kulture odbacivanja.
Da stvar bude gora: u to se uključuju, iz čistog neznanja, i druge tehnologije. Na primer robotika. Roboti, zbog svoje prirodne sposobnosti da sopstvenom pojavom fasciniraju čoveka, jako su pogodni za manipulacije ove vrste. Veštačka inteligencija u telu robota, posebno humanoidnog, kako bi se njegova pojava psihološki poistovetila sa čovekom, po pravilu se dovodi u kontekst gubitka posla. I onda se pojavljuju potpuno izmišljene statistike koje, navodno, pokazuju kako će do neke godine toliko poslova nestati jer će ih oteti roboti.
Da stvar bude paradoksalnija: priče sa tom temom se pokrivaju totalno pogrešnom vizuelizacijom robota koji je karikaturalna imitacija ljudskog tela, sa dve ruke i po deset prstiju, naslonjenih na tastaturu kompjutera. Koja besmislica! Zbog čega bi kompjuterom upravljan robot, prebirao po tastaturi kompjutera i gledao u monitor, kad se ta dva kompjutera, ako je već potrebna razmena informacija, mogu umrežiti? Jednostavno, besmisleno! Ali to niko ne primećuje. Naprotiv, time se šalje vrlo razumljiva i jaka poruka: veštačka inteligencija u telu robota je naš neprijatelj! I to spontano produkuje neku novu vrstu ludizma, antikulture koju nikako ne treba potcenjivati.
Nastaviće se…
Dr Petar B. Petrović je profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, šef Cyber-Manufacturing Systems Laboratory (CMSysLab); Beograd, jun 2023.
Izvor Balkan Magazin
Naslovna fotografija: Ilustration/Blue Planet Studio/AP photo
BONUS VIDEO:
