Francuska u sunovratu

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira” je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija” uradila francuskoj naciji

Andre Malro sa pravom je konstatovao da je „civilizacija sve ono šta se okuplja oko vere”. Kada jedna vera opada – kao što ukazuje celokupna istorija čovečanstva – na njeno mesto ne dolazi agnosticizam ili ateizam, već neka druga vera. Ovaj se proces uveliko odvija u Evropi, Francuskoj pre svega.

Nedugo posle dvonedeljnog divljanja hiljada muslimana na francuskim ulicama – koje su zapadni mediji listom opisivali kao „nezadovoljne mladiće iz predgrađa”, bez pominjanja njihovog porekla ili veroispovesti – sredinom jula proveo sam dve nedelje u Francuskoj, u brdima departmana Drom, između savojskih Alpa ka istoku i Provanse ka jugozapadu. Najbliža bakalnica bila je u šarmantnom gradiću Šatijon-an-Dioa, gde su za kasom radili beli srednjoškolci željni da zarade koji evro preko raspusta. Za 14 dana nisam video nijedan hidžab. U reci Drom kupanje u viru pružalo je olakšanje od tropske vrućine, a poseta obližnjoj vinariji obezbedila je zalihe lokalnih plemenitih tečnosti za večernji užitak na terasi. Praznik Dana Bastilje u obližnjem opštinskom centru Di obezbeđivalo je čak pet policajaca. Idilično, bezbedno, naizgled trajno.

Sve je to svetlosnim godinama daleko od stvarnosti urbane Francuske. Širom najveće zemlje EU, od Sen Denija do Miluza, od Strazbura do La Rošel – stadioni su bili ispunjeni desetinama hiljada vernika poreklom iz severne Afrike koji slave Ramazanski bajram.

Budućnost je jasna

„Francuska više nije katolička zemlja”, piše Frederik Lenoar, urednik časopisa Mond de Reližion. Prošle godine Figaro je konstatovao da je islam već „prva religija u Francuskoj” po broju aktivnih vernika. Oko 5.000 crkava predviđeno je za rušenje ili adaptaciju u druge svrhe do 2030. godine. Ovo se događa u zemlji koja nema političku, versku i kulturnu volju da održi u životu milenijumsko nasleđe koje predstavlja najdublju dušu Francuske.

Sa druge strane, imam Velike džamije u Parizu predložio je da se napuštene crkve pretvore u džamije. Ako uporedimo  učestalost učešća u obredima petkom u džamijama i nedeljom u crkvama, budućnost je jasna: 65% praktikanata-katolika stariji su od 50 godina, a 73% aktivnih muslimana mlađi su od 50 godina. Hakim El Karui, savetnik predsednika Emanuela Makrona za islam, smatra da je već danas aktivnih islamskih vernika daleko više – 2.3 do tri miliona – nego katolika, oko 1,65 miliona.

U Francuskoj postoji preko 2.400 džamija. Bilo ih je 1.500 pre dve decenije i manje od 100 početkom 1960-ih. Politikolog Frederik Sen Kler kaže da će „prekretnica od 10.000 džamija, po sadašnjoj stopi, biti dostignuta pre kraja ovog veka”. Katolička crkva je izgradila samo 20 novih crkava u Francuskoj u protekloj deceniji, prema istraživanju lista La Kroa. Eduar de Lama, predsednik Centra za versko nasleđe u Parizu, kaže: „Iako su katolički objekti još tu, u Francuskoj se svakih 15 dana podiže jedna nova džamija, dok se istim tempom uništava jedna hrišćanska bogomolja”.

Ruševine unutar katedrale Notr Dam u Parizu nakon požara (Foto: Christophe Petit Tesson/Pool/AFP via Getty Images)

 

Isti tempo dehristijanizacije i rasta islama, mada sa različitim intenzitetom, vidi se svuda u Evropi, ali je Francuska najupadljiviji primer. Iako se pariski politički establišment pretvara da je zbunjen pravim uzrokom nereda – Makron je za njih okrivio društvene mreže – taj uzrok je isti je kao i tokom sličnih nereda 2005. godine: muslimani u Francuskoj i drugde u Evropi sebe već vide kao zajednicu de fakto autonomnu u odnosu na društvo zemlje-domaćina i njemu suprotstavljeno. Asimilacija više nije zamisliva opcija u Francuskoj, zemlji koja se nekada ponosila svojom sposobnošću da strance pretvara u Francuze. To je bilo moguće sa Italijanima, Špancima, Poljacima i Rusima, jer su bili kulturološki i civilizacijski srodni i zato što su dolazili u desetinama hiljada, ali ne u milionima. Muslimani čine preko 10 odsto stanovništva Francuske i oko petinu novorođenčadi. Oni žive u kompaktnim zajednicama u kojima više nije moguće kupiti vino u lokalnoj prodavnici i gde devojke ne izlaze na ulicu bez hidžaba.

Francuska država nije uspela da integriše svoje severnoafričke i arapske zajednice u društveno tkivo jer je taj zadatak strukturno nemoguć, što ilustruju učesnici nereda ovog leta koji ciljaju na kulturne institucije – posebno javne škole i biblioteke. U školama, nastavnici su stalno na prvoj liniji suočavanja sa agresivnim i često nasilnim mladim muslimanima. U oktobru 2020. godine, odrubljena je glava profesoru istorije i geografije, Samuelu Patiju, neposredno ispred njegove škole u predgrađu Pariza, zato što je navodno đacima pokazivao karikature Muhameda iz časopisa Šarli Ebdo.

Jedini neprijatelj

Francuska je bivša supersila koja uobražava da još uvek ima globalnu ulogu. Republika je svojevrsna izborna monarhija koja još uvek neguje simbole i narative grandioznije nego što veličina i ekonomija Francuske čine realnim. Za razliku od američke kičaste „izuzetnosti“ podržane sirovom snagom, galska arogancija je maskirana u eleganciju, u težnju za značajem, a ne dominacijom. U tom cilju, otkako je De Gol ušao u Pariz u avgustu 1944. godine, Francuska je morala da simulira veličanstvenost koja joj je van domašaja još od nemačke okupacije 1940. Kako je De Gol poverio jednom prijatelju: „Ja sam na sceni i glumim veru da je Francuska velika sila. To je trajna iluzija.“

Legendarni francuski general i bivši predsednik Pete Republike Šarl de Gol, 1944. godina (Nepoznat autor)

Makron, patetični patuljak u poređenju sa De Golom, izjavio je globalnom Politbirou u Davosu pre pet godina da se „Francuska vratila na scenu“. To nije tačno. Elite pokušavaju da delegitimišu kao „populiste” i netolerantne rasiste milione Francuza i Francuskinja koji žele da zaštite svoju zemlju od dalje invazije. Sa druge strane, ne­po­sred­no po­sle kr­va­vih te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u Pa­ri­zu 13. no­vem­bra 2015. go­di­ne, Ma­kron je dao te­ško shva­tlji­vu iz­ja­vu da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da pri­hva­ti deo od­go­vor­no­sti” za te na­pa­de za­to što je na­vod­no stvo­ri­lo „tle na ko­me bu­ja dži­ha­di­zam”. Do­dao je da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da se pro­me­ni i da po­sta­ne otvo­re­ni­je”; ni­je na­gla­sio pre­ma ko­me ili če­mu, ali ra­zum­no je pret­po­sta­vi­ti pre­ma mi­li­o­ni­ma do­dat­nih do­se­lje­ni­ka iz se­ver­ne Afri­ke. Pri­tom su  fran­cu­ske vla­sti uve­li­ko pri­hva­ti­le da po­sto­je de fac­to za­bra­nje­ne zo­ne unu­tar ze­mlje.

Ma­kron oli­ča­va isto­rij­sku am­ne­zi­ju i kul­tur­ni ni­hi­li­zam sa­vre­me­nog Za­pa­da, či­me se on, šta­vi­še, po­no­si. Pri­li­kom po­se­te fran­cu­skoj za­jed­ni­ci u Lon­do­nu 22. mar­ta 2017. Ma­kron je iz­ja­vio da „ne po­sto­ji fran­cu­ska kul­tu­ra, već sa­mo po­sto­ji kul­tu­ra u Fran­cu­skoj, kul­tu­ra ko­ja je ra­zno­li­ka”. Istom pri­li­kom on je do­dao: „Fran­cu­ska umet­nost? Ni­ka­da se sa njom ni­sam su­sreo!” Emanuel Ma­kron – neprijatelj hri­šćan­ske ve­re, evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je i fran­cu­ske kul­tu­re – za­u­zi­ma da­nas po­lo­žaj na ko­me se pre sa­mo po­la ve­ka na­la­zi­la lič­nost po­put Šar­la de Go­la. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Lu­ja XV: posle generala na­stu­pio je po­top. Možda je i lo­gič­no što je Ma­kron sa­da­šnji sta­nar Je­li­sej­ske pa­la­te, u su­no­vrat­noj pro­gre­si­ji, od Ši­ra­ka pre­ko Sar­ko­zi­ja do Olan­da.

Susret Zapada i islama

Elite koje oni oličavaju ne uspevaju da integrišu – a kamoli da asimiluju – milione žitelja „zona posebne osetljivosti” u koje Francuzi nemaju pristupa. Ta stvarnost uništila je decenijama stare nade Žila Kepela, bivšeg predsedničkog savetnika za islamska pitanja, da će u Francuskoj nastati „Andaluzija” međuverske tolerancije. Privid mira ne može se održati jer su koreni ideološkog islamizma duboki i trajni među mladim izgrednicima. Francuska doživljava centralnu fazu opšteg i međusobno suprotstavljenog susreta Zapada i islama, sukob koji samo neko ideološki zaslepljen ili zlonameran ne može da prepozna kao takav.

Činjenica brutalno očigledna u imigrantskim predgrađimaima jeste da imigranti iz Severne Afrike i njihovo potomstvo rođeno u Francuskoj odbacuju kulturu i civilizaciju zemlje-domaćina, nasleđe koje su vekovima cenili i prihvatali milioni evropskih imigranata i stranaca. Zašto su muslimani tako imuni na Rasina, Zolu i Berlioza? Zašto ne idu češće u Luvr ili Versaj? Zato što su ubeđeni u superiornost svoje vere i svoje kulture, koja je nekompatibilna sa uzorima Pete republike.

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira” je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija” i „tolerantnost” uradila francuskoj naciji. Pravi uzrok francuske intifade je ogroman rast, disfunkcionalnost i samopouzdanje muslimanske imigrantske zajednice, koje ide uporedo sa kulturnim slabljenjem i demografskim padom francuske nacije.

Njena malaksalost, koja se manifestuje u ludilu posthrišćanske tolerancije, glavni je neprijatelj. „Nijedna druga rasa se ne pridržava ovih moralnih principa… jer su oni oružje samouništenja”, pisao je pokojni pisac Žan Raspaj krajem prošlog veka. Treba ih razumeti kakvi jesu – i odbaciti – ako Francuska želi da preživi. Test njenog op­stan­ka, kao i Evro­pe u celini, bi­će pre sve­ga duhovni, kul­tur­ni i bi­o­lo­ški.

Demonstracije u Parizu protiv zakona koji se odnosi na kontrolu imigracije, integracije i azila, 20. oktobar 2007. (Foto: Flickr/William Hamon/CC BY-NC-ND 2.0)

Se­ku­la­ri­zam – za­me­nju­ju­ći hri­šćan­stvo kao te­melj iden­ti­te­ta Za­pa­da – od­ba­cio je i sam kon­cept evrop­skog dru­štve­nog, ge­o­graf­skog i kul­tur­nog pro­sto­ra ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de za­šti­ćen od fi­zič­kog pro­do­ra i kul­tur­ne i du­hov­ne pe­ne­tra­ci­je ono­ga šta mu je stra­no. Evro­pa se zato na­la­zi na pu­tu do sa­da u isto­ri­ji ne­vi­đe­ne de­mo­graf­ske, du­hov­ne i kul­tur­ne sa­mo­li­kvi­da­ci­je.

Od­su­stvo isto­rij­skog pam­će­nja na­ve­lo je no­si­o­ce elit­nog kon­sen­zu­sa da svo­ja sa­zna­nja gra­de u vir­tu­el­nom sve­tu, či­jih su ne­že­lje­nih po­sle­di­ca (ka­ko po­gre­šno mi­sle) oni sa­mi po­šte­đe­ni. Oni svo­ju ve­ru gu­be već tri ve­ka, ot­ka­ko im je duh pro­sve­ti­telj­stva usa­dio aro­gant­nu po­mi­sao da čo­vek mo­že re­ši­ti di­le­mu svog po­sto­ja­nja is­klju­či­vim oslon­cem na svoj in­te­lekt. Bez opo­rav­ka hri­šćan­ske ve­re, ko­nač­ni plod tog po­gle­da na svet bi­će de­mo­graf­ski i sva­ki dru­gi kraj Evro­pe i nje­nih pre­ko­mor­skih po­to­ma­ka. Taj po­gled na svet po­či­va na pa­to­lo­škoj ne­ga­ci­ji vred­no­sti i le­gi­ti­mi­te­ta svog – evrop­skog, hri­šćan­skog, isto­rij­skog, kul­tur­nog, du­hov­nog i ci­vi­li­za­cij­skog na­sle­đa.

Stal­na afir­ma­ci­ja „dru­go­ga” u ime mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, to­le­ran­ci­je, an­ti­di­skri­mi­na­ci­o­ni­zma, itd. do­bi­la je ši­rom Za­pad­ne Evro­pe ka­rak­ter se­ku­lar­ne re­li­gi­je ko­ja ne sme da bu­de pod­vrg­nu­ta kri­tič­kom is­pi­ti­va­nju. Glav­ni do­bit­nik je de­mo­graf­ski eks­plo­zi­van i ope­ra­tiv­no de­cen­tra­li­zo­van, ali ide­o­lo­ški mo­no­li­tan isla­mi­stič­ki po­kret ko­ji ima glo­bal­ni ka­rak­ter i svet­sko-isto­rij­ski zna­čaj.

Veliko je pi­ta­nje da li je još mo­gu­će in­stink­tiv­no sa­mo­de­fi­ni­sa­nje ugro­že­nih evropskih na­ci­ja. Ot­por zah­te­va ki­da­nje oko­va eli­te. Pre sve­ga, njen je kon­sen­zus o mul­ti­kul­tu­ra­li­zmu i imi­gra­ci­ji pri­nud­no na­met­nut, ide­o­lo­ški po pri­ro­di, krajnje dog­mat­ski u prak­si. Tvrd­nje o po­želj­no­sti bri­sa­nja gra­ni­ca me­đu civilizacijama i na­ro­di­ma, među ze­mlja­ma i kul­tu­ra­ma, o nji­ho­vom mo­gu­ćem i po­želj­nom me­ša­nju, iz­vo­de se na osno­vu apri­or­nih ide­o­lo­ških ak­si­o­ma, a ne či­nje­ni­ca. Sa ju­žne stra­ne Me­di­te­ra­na i hi­lja­da­ma mi­lja is­toč­no od Bos­fo­ra, ovo stva­ra oprav­dan uti­sak da se Za­pad na­la­zi na si­la­znoj pu­ta­nji. Uspeh gi­gant­skih de­mo­graf­skih pro­do­ra ša­lje po­ru­ku de­se­ti­na­ma mi­li­o­na po­ten­ci­jal­nih mi­gra­na­ta – da je Evro­pa da­nas jed­na lepa, ­bo­ga­ta pa­la­ta sa raz­va­lje­nom bra­vom i bez noć­nog ču­va­ra.

 

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Anadolu Agencu/File Photo

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u