Već nekoliko godina želja velikih evropskih medija je da mađarskog premijera Viktora Orbana predstave kao usamljenog i izolovanog političara bez premca na EU nivou. Beleži se svaki zvižduk koji dobije, broji svaki transparent sa porukom „Go home”. Kritikovati Orbana više nije dovoljno, naprotiv, aktuelno važi da zaslužuje prezir kao otpadnik od visokih humanističkih vrednosti koje dele svi drugi. Maniri evropskog političkog diskursa pokazuju već konstantne forme: Koga ne možeš da uveriš, oduzmi mu legitimitet; koga ne želiš da slušaš, proglasi ga nepouzdanim; ko apeluje na razum i logiku, bojkotuj ga.
Da je Viktor Orban izrazito neomiljen među političkom EU vrhuškom nije sporno. Pitanje je međutim koliko su njegovi politički stavovi – oko migracija, proširenja EU, anti-ruskih sankcija – legitimni i prihvaćeni unutar EU elektorata, čak ne kao ekskluzivno Orbanovi, već stavovi razuma koji Uniji garantuju dugi život.
Najnovije odmeravanje Orbanovog dubokog pada u izolaciju tiče se međusobnih odnosa unutar Višegradske grupe, političke platforme Češke, Slovačke, Mađarske i Poljske, osnovane 1991. I nakon pristupanja tih zemalja EU 2004, „Višegrad“ je ostao korektiv kojim su se te četiri centralno- i istočnoevropske zemlje borile protiv Unijinog fokusa na velike, kao Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju, ili na važne zemlje s Juga, koje su zahtevale stalnu finansijsku brigu, čak zaradile medijski nadimak „pigs“, svinje (Portugal – Portugal, Italija – Italy, Grčka – Greece i Španija – Spain).
Dugo je Višegradska grupa uspevala da se održi kao kolektivni glas unutar EU, čak je za vreme austrijskog kancelara Kurca dobila Beč kao neformalnog pridruženog člana. Sad je s time gotovo, jer je Orban i tu ostao sam, pišu austrijski i nemački mediji u kombinaciji činjenica i navijanja.
Di Prese: „Već mesecima rastu razlike među članicama Višegradske grupe. Diplomate prenose informacije o glasnim svađama, uvredama i žestokim verbalnim obračunima daleko od oka javnosti (…) Orbana su svi napustili.“
„Samo se Mađarska spasila“
Neposredan povod najnovijih analiza je Orbanov govor prošlog vikenda u Letnjoj akademiji u rumunskom regionu Bajile Tušnad, Transilvanija. Akademiju su 1990 zajednički osnovale Mađarska i Rumunija kao platformu za promociju odnosa između mađarske manjine i rumunske većine, pod blagonaklonim okom Bukurešta i Budimpešte. Od dolaska Orbana na vlast, Bajile Tušnad se sa EU strane, ali i od Rumunije kao domaćina, doživljava kao Orbanova propagandna bina i neslužbeno zaobilazi.
To je deo Rumunije u kome mađarska manjina drži regionalnu većinu. Više od milion i po Mađara/Rumuna mađarske nacionalnosti žive u Rumuniji, mahom Transilvaniji, od čega su polovina Sekelji, etnija sa kulturom i jezikom koji predatiraju stvaranju moderne mađarske nacije. Za paralelu, bilo je interesantno pratiti s kojom strašću su zapadni mediji u vreme raspada Jugoslavije zagovarali osvešćenje i osamostaljenje Vojvodine, sve to na statistici od 330 hiljada Mađara (danas 250 hiljada). Argumenti su, sve negde do pre petnaestak godina, bili: ode južna srpska pokrajina, šta čeka severna? Sudbina pet ili šest puta veće mađarske manjine u Rumuniji ostajala je u potpunosti ispod medijskog radara. Tema naprosto nije postojala u evropskom politikom diskursu. Svima je promakla, osim Orbanu.
Orbanov govor na Akademiji ovog leta je bio „sarkastična, zlobna polemika protiv Zapada, SAD i EU“, pišu evropski mediji. Orbanovi stavovi: 1. „Glavne zapadne vrednosti su migracije, brisanje polova i rat“; 2. Zato što su izgubile od Kine u ratu za svetsko vođstvo „SAD su postale opasne i guraju čitav svet u rat“; 3. EU vrhuška radi na rušenju tradicionalnih hrišćanskih temelja Evrope“; 4. Epoha Prosvetiteljstva je skrenula na pogrešan put, povukla sa sobom evropske nacije, „jedino se Mađarska spasila“.
Sve je već rekao prošle godine, komentarišu austrijski i nemački mediji, jedina novost je „dubina njegovog Antiamerikanizma, uz preziranje Evrope, uzdizanje Kine i agresivno popuštanje Rusiji“ (Dojče vele).
U regionalnom smislu je na to došla i Orbanova podrška mađarskoj manjini u Transilvaniji, te tretmanu tog rumunskog regiona kao legitimnog simboličko-političkog polja Budimpešte. Nije neophodno znati rumunski jezik da bi se ovih dana razumeli naslovi rumunskih medija.
Češkog premijera Petra Fijalu Orban je posprdno nazvao „federalistom“ (Orbanov termin za „integraliste“ unutar EU) koji u efektu poništava nacionalne osećaje unutar Unije, demontira nacije. Prag trenutno drži predsedavanje Višegradskom grupom, pa je odgovor ispao podjednako grub.
Cilj komentara je da se pokaže proces rastuće izolacije Orbana, ućutka njegov glas i posrame svi koji u Orbanovim rečima prepoznaju legitimnu brigu za budućnost EU.
Di Prese: „Mađarski premijer zna da on kao osoba više nikada ne može računati na poštovanje unutar EU. Njegova misija je još jedino destruktivna, od čega se distanciraju čak i bivši prijatelji iz Višegradske grupe.“
Šta je Orban govorio?
Svi mediji istovremeno spominju Orbanov govor od prošle godine kao momenat tačke bez povratka za „Višegrad“. Evo glavnih momenta iz njega. Godina je 2022, ali lako se pobrka sa 2023. Iz poređenja se stiče osećaj za evoluciju Orbanovih političkih stavova, ili, rečnikom ovdašnjih medija, njegovog „oproštaja od Evrope“, na rate.
O „propasti Zapada“:
„Stvarnost je, kad se pre sto godina govorilo o „propasti Zapada“ mislilo se na slabljenje njegove duhovne i demografske uloge. Ono što danas vidimo mnogo je gore – sad se radi o padu zapadne materijalne i političke moći.“
O aktuelnom ratu u Ukrajini:
„Naša zapadna strategija stoji na četiri stuba. Na papiru izgleda racionalno, ima u njoj logike, našlo bi se i par tačnih brojeva. Prvi stub je da Ukrajina ne može da pobedi Ruse sama, već samo sa anglosaksonskim instruktorima i NATO oružjem. Drugi stub je naša pretpostavka da sankcije slabe Rusiju i destabilizuju njeno vođstvo. Treći strateški stub je da ćemo biti u stanju da izađemo na kraj sa ekonomskim posledicama tih sankcija tamo gde one nas pogađaju. Četvrta strateška pretpostavka je da će se čitav svet poređati iza nas, jer mi imamo pravo. Umesto toga, na osnovu takve strategije, mi smo došli do situacije da danas sedimo u automobilu s četiri probušene gume. (…) Kad su sve četiri gume defektne, treba ih promeniti. Potrebna nam je nova strategija, u čijem središtu neće stajati pobeda u ratu, već mirovni pregovori i formulacija dobre mirovne ponude. Moram reći da zadatak EU nije u tome da se stavi na stranu Rusa ili Ukrajinaca, već, između Rusa i Ukrajinaca.“
O geopolitičkom profitu:
„Ko profitira od ovog rata? Odgovor je, profitiraju oni koji raspolažu vlastitim energetskim izbvorima. Rusi profitiraju. (…) Naravno Sjedinjene Države profitiraju. Znao sam šta nam se sprema kad su Amerikanci 2013 najavili strateški izvoz svoje skupe i prljave nafte iz škriljaca.“
O slabljenju EU moći:
„Unija ne može postati svetsko-politički faktor, zato što kod sebe i u neposrednoj okolini nije u stanju da se brine za red i poredak. Najbolji primer je rusko- ukrajinski rat, on mora prestati. Ali ima i drugih primera. Protokol iz Minska je MORAO biti implementiran. Hrvati u Bosni su prevareni od Bošnjaka – to je komplikovano pitanje, želim samo da znate da predstavnika hrvatske manjine u stvari biraju Muslimani, tako što koriste rupe u izbornom zakonu. (…) EU ćuti. Ili problem zaštite nacionalnih granica. Ne mora EU biti svetski faktor, dovoljne bi bilo kad bi imala ambicije i bila u stanju da štiti vlastite granice. Ali Unija to ne može, jadan Salvini koji je to probao, eno ga odvukli na sud i spremaju mu zatvor. Ili proširenje na Balkanu – Grčka je u EU, Mađarska je u EU, a između njih je ogromna crna praznina, Balkan, koji bi EU iz čisto iz geopolitičkih i ekonomskih razloga MORALA da uzme u članstvo. Ali Unija za to nije sposobna. Evropa ne mora da čezne za globalnom ulogom, dovoljno je da sebi postavi skromnije ciljeve. Da ostvari nešto što je moguće, tu kod sebe u kući i oko kuće!“
Ko je veći „ekstremista“?
Zbog govora na Akademiji u Bajile Tušnad, rumunski premijer Marčel Čolaku (Marcel Ciolacu) nazvao je Orbana „ekstremistom“, neki delovi rumunskog političkog establišmenta su dodali „terorista“, što su evropski mediji odmah spremno širili dalje.
Opšti komentar je bio da je Orban „ismejavao rumunski politički sistem“. Tek nakon čitanja desetaka različitih izveštaja dolazi se do toga kako je to konkretno Orban „ismejavao“ političke prilike domaćina.
Prvo, rekao je da je Čolaku, koga je upravo prvi put sreo u Bukureštu na proputovanju ka Bajile Tušnadu, već dvadeseti rumunski premijer sa kojim se upoznaje od 2010, otkako je on, Orban, na vlasti. „Ko zna, možda im se dvadeseti posreći“, istakao je na Akademiji i domaćinima ceremonijalno poželeo da ta vrteška stane.
Drugo, osvrnuo se na to da mu je Čolaku predao nešto kao spisak tema koje ne bi smeo da spominje u Bajile Tušnadu. Na vrhu zabranjenih (ako je to prejako, izuzetih) tema, stajala je manjinska politika generalno, Transilvanija kao multietnički region specifično, a Sekelji izričito. „Obrazloženo mi je da ne diram rumunske teme, i ja to poštujem“, rekao je Orban, „ali ja nikad nisam rekao da su Transilvanija i Sekelji rumunske teme“.
Da, Viktor Orban je nacionalista. Ko nije, u današnjoj Evropi? Ako se pogleda čitav istočni obod Evropske Unije, njena antiruska krajina, sve gori od nacionalista. Velika Britanija je napustila EU u autodestruktivnom nacionalističkom refleksu. Jug Unije postaje baza specifičnog tipa nacionalizma – lokalno, a američko. Skandinavija se trese u ratnoj groznici pred napadom Rusa koji samo što nije počeo. EU administracija nije sama po sebi nacionalistička, ali radi za nacionaliste. Brisel je postao uslužni servis nacionalista, posebno onih iz Antiruske krajine, područja koje već zaslužuje veliko slovo.
Još jedna, neko bi rekao relativizacija, a što se mene tiče samo stavljanje Orbana u aktuelni kontekst, odnosi se na optužbe za „ekstremne stavove“. Orban, ekstremista? Da, utoliko što se on kreće rubnim područjem evropskog medijskog i političkog diskursa, koji je trenutno sav formulisan unutar ekstremnih stavova rata, naoružanja, lomljenja Rusije i obračuna do kraja. Tamo gde svi viču rat i gde su svi složni u tome da je on neophodan, onaj ko viče mir je naravno ekstremista. U tom smislu Orban zaista zagovara ekstremne stavove, jer hoće mirovne pregovore tamo gde nastavak rata važi za argument razuma.
Treća kontekstualizacija se odnosi na Orbanov humor. Njegova distancirana ironija i britki humor su naravno politički nekorektni, jer da nisu svodili bi se na veče komike u Diznilendu. On zna da „lupi“, narodski rečeno. Uživa kad zabavlja i priča političke viceve koje je smislio uz dobru porciju gulaša i tokaja. Kad se pogledaju njegove slike iz devedesetih, smislio ih je dosta.
Da, iz njegovog humora deluje specifična vrsta nepoštovanja politike kao podsistema i profesije, ali to je više zbog rezignacije nad ponavljanjem očiglednog, nego iz želje za uvredom. Orban često deluje kao neko ko je umoran od političkog licemerja EU koja trenutno nastupa pod zastavom „što smo dublje u ratu, bliži smo miru“. Da li je to humor? Jeste, humor očajnika.
Ono o čemu se ne govori
Orban je, komentariše austrijski dnevnik Di Prese „pokušao da od Višegradske grupe napravi udarnu vojnu jedinicu za borbu protiv evropskih rešenja i vrednosti (…) ali su njegovi bivši partneri na vreme prozreli tu šarenu lažu (Mogelpackung) i napustili ga. On širi nedopustivu iluziju da je apsolutni nacionalni suverenitet moguć, i to u Evropi koja stenje pod pritiskom globalnih ekonomskih i bezbednosno-političkih uticaja“. Opala, još jedno preokretanje teza i okretanje glave.
Fuko je govorio: nije bitno ono što se nije reklo, nego po kojim pravilima je izostavljeno. Ono što se u toj po svemu tačnoj formulaciji o nepostojanju apsolutnog nacionalnog suvereniteta u globalnom svetu nije reklo jeste činjenica da Unija racionalno obrazlaže svoju (anti)rusku politiku na „presecanju energetske zavisnosti od Rusije“. Time Unija čini upravo ono što zamera Orbanu – širi nedopustivu iluziju da je apsolutni evropski suverenitet u svetu isprepletenih globalnih uticaja moguć. Pravila po kojima je tu nešto izostavljeno tiču se načina na koji velike diskurzivne formacije unutar EU interpretiraju filosofske pojmove mira i humanizma. Diskurzivna regulativa trenutka je da jedino rat sa Rusijom osigurava Evropljanima mir i bezbednost, inače smo izgubljeni. Ko god pisne „mir“, širi šarenu lažu.
Iz večeri u veče gledam austrijske i nemačke vesti gde mi neki političar smrtno ozbiljno obrazlaže kako više nismo ekonomski zavisni od Rusije, samo od Kine, ili od Irana, ili Saudijske Arabije, „ali i na tome se radi“. Poneko s mrvom preostalog integriteta zna da doda kako su alternative, istina, gore od Rusije, ali šta da se radi, takva su pravila.
Ono što Orban naprotiv govori je: ja nisam stvarao ta pravila, i nemam nameru da ignorišem njihov karakter amoralnog konstrukta. Ali bez brige, on neće izvesti Mađarsku iz EU. Čak ni vatreni nacionalista kao Orban nema hrabrosti da proglasi autarhiju mađarske nacije i privrede, jer dobro zna da bi, u globalnom svetu isprepletenih zavisnosti, to bio kolektivno suicidalan potez.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Johanna Geron/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
