Veza civilizacione strukture sa jednom od stihija kao vodećom – Kopnom ili Morem – predstavlja osovinu koncepcije Karla Šmita i njenu najjaču i najupečatljiviju stranu. Pritom je važno istaći da se tu ne radi prosto o apstraktnoj primeni sakralne teorije četiri elementa na kulturnoistorijsku analizu, nego o izdvajanju temeljne istorijske (a ne samo prirodne) dvojnosti dveju stihija – Kopna i Mora, Zemlje i Vode, s tim što ta dvojnost postaje zaista istorijski činilac tek onda kada je ljudsko društvo postaje svesno i počne intelektualno da je doživljava.
Da bi se objasnilo šta u stvari imamo u vidu, ukazaćemo na odsustvo pominjanja vatrene stihije i njene filozofske, kulturne i civilizacione analize kod Šmita (o tome će kasnije biti reči). A što se tiče vazdušne stihije vezane za epohu vazduhoplovstva, Šmit tvrdi da ona nije iznedrila sopstveni „nomos”, sopstveni civilizacioni tip, budući da predstavlja tehnički nastavak istorijske trajektorije koju je utvrdila civilizacija Mora. Aerokratija i još aktuelnija etrokratija, tj. vazduhoplovni i svemirski stupanj razvoja tehnike, nisu izazvali onako globalne promene u toku istorije čovečanstva kakve su doneli otkriće Svetskog okeana i njegov izazov.
Genijalna Šmitova intuicija mu je sasvim tačno došapnula da svemir u sebi ne nosi ni pravi izazov ni istorijski odgovor, i da svemirska istraživanja u uslovima „etrokratije” samo demonstriraju agoniju porobljavajuće a ne oslobađajuće tehnokratske civilizacije. Na prvi pogled se čini da takav Šmitov prilaz istorijskoj dijalektici stihija, ako se imaju u vidu njegove prećutno antitalasokratske naklonosti, mora postati osovina izrazito konzervativne doktrine sa istaknuto ekološkim gledištem. Javlja se iskušenje da se upravo tako shvate završne reči iz njegovog članka o „Planetarnoj napetosti između Istoka i Zapada”: „Novi prostori odakle će se pojaviti novi izazov moraju se nalaziti na našoj zemlji, a ne van nje u otvorenom svemiru.”
Šmitovi sledbenici najčešće tako i čine, uzimajući pritom u obzir i njegove konzervativne poglede u politici. No, po našem mišljenju, to bi bilo suviše jednostavno. Ako novi izazov nije ništa drugo nego povratak na kopneno opredeljenje posle revolucionarne epohe prevlasti „oslobođene tehnike” i okeanske civilizacije – čak i zbog straha od tehnološke ili ekološke katastrofe – onda duhovna napetost istorijske dijalektike gubi svoju dramatičnu dimenziju, postaje skoro prirodni ciklizam, poistovećuje se sa onom statično-polarnom napetošću na čijem je prevazilaženju – prema samom Šmitu – i zasnovana sva izrazito ljudska duhovna istorija. Civilizaciona dvojnost – Kopno-More – mora se nekako drugačije razrešiti.
Šmit je sklon da prelazak na aerokratiju i dalje, na etrokratiju, ne smatra za znake novih revolucionarnih epoha nego samo za prirodni razvoj strategije Mora. Znači, može se reći da stihija Vode u svojoj univerzalističkoj ekspanziji, koja se ostvaruje upravo na račun Kopna i njemu tradicionalnih potčinjenih prostora, pod svoju vlast stavlja druge dve stihije – vazduh i etar (vakuum), koje sa fizičke tačke gledišta nisu ništa drugo do sve razređenija stanja materije. Drugim rečima vodena stihija mora da se ispoljava kroz potčinjene stihije vazduha i etra, nastavljajući svoje civilizaciono stremljenje ka „razređivanju”; pritom ćemo podsetiti da je upravo ta težnja iznedrila istorijsku dijalektiku „pomorskog bitisanja” i sa njim u vezi oslobađanje tehnike i etape industrijske revolucije.
Kako u tom slučaju objasniti uspehe u vazduhoplovnoj i svemirskoj sferi kopnene velesile kao što je SSSR – vremenski poslednji planetarni izraz geopolitičkog Bahemota, sila kontinentalnih masa i kopnenog Nomosa? Isto onako kao što je Šmit genijalno objasnio istorijsku ulogu marksizma u Rusiji: on je alternativnu elitu konceptualno naoružao doktrinom druge industrijske revolucije tako da je uspela da svojom voljom i svesno arhaično kopnenu zemlju pretvori u divovski industrijsko-tehnički bastion sposoban za uspešno sučeljavanje mnogolikom pritisku okeanske civilizacije tokom 70 godina. Korišćenje aerokratije i etrokratije od strane Istočnog bloka predstavljalo je nastavak marksističke strategije industrijske revolucije radi otpora buržoaskoj civilizaciji Zapada.
Znači, jedan član istorijske dvojnosti – More – obuhvatio je u procesu planetarnog učvršćivanja druge stihije. Dok je taj proces u vreme kad je Šmit pisao članak „Planetarna napetost” (1959. godina) bio u zametku, već 1980-ih godina je postao jasan i svima očigledan. More je osvojilo Vazduh i Svemir.
Tu se približavamo najvažnijoj tački novije istorije koja je probni kamen za pretežnu većinu ideologija i socijal-političkih doktrina sve donedavno smatranih za sasvim prihvatljive.
Imamo u vidu slom Istočnog bloka i perestrojku.
Kit protiv medveda
Taj događaj je ključan za proveru adekvatnosti pogleda Šmita. Rasuđujući u njegovim terminima, taj događaj se može opisati na sledeći način.
Kraj Istočnog bloka, koji je u našem veku oličavao planetarnu težnju Kopna sučeljenu Moru, označava kraj onog istorijskog stadijuma u kome je bilo moguće delotvorno korišćenje konceptualne strukture koja daje sažetak drugog stupnja industrijske revolucije za globalnu konkurenciju sa civilizacijom Mora – sa Zapadom i svetom koji je svoju sudbinu poistovetio sa neograničenim razvojem oslobođene tehnike. Drugim rečima, to je bio kraj adekvatnosti marksizma. Sile Kopna su izgubile odbrambenu konceptualnost koja je bila delotvorna, dok se uslovi Marksovog odgovora na njemu savremeni izazov evropske istorije nisu konačno i neopozivo izmenili.
Jedno od objašnjenja sloma Sovjetskog bloka je njegovo zaostajanje u sferi tehnološke konkurencije, s tim što je glavni činilac u tom zaostajanju bila nemogućnost adekvatnog odgovora na američki program SOI. Drugim rečima, More je pobedilo Kopno u tehnološkom dvoboju u sferi etrokratije – visokih tehnologija vezanih za strateške pronalaske u svemirskoj oblasti.
Šta to znači sa tačke gledišta dijalektike istorije?
Prvo: More – koje je iznedrilo impuls tehničkog prodora i potom tehničku civilizaciju – ipak je pobedilo Kopno, iako je ovo potonje od samog Mora pozajmilo savremenu i efikasno najnoviju (za svoje vreme) konceptualnu tehnologiju. Taj proces se vremenski podudario sa završetkom drugog stupnja industrijske revolucije. To je na teoretskom nivou postalo jasnije od početka 1970-ih godina uporedo sa brzim izrođavanjem komunizma i socijalizma u Evropi.
U praksi je tačka bila stavljena tokom perestrojke. Trećem stupnju industrijske revolucije je, u najmanju ruku, bio potreban novi Marks i novi marksizam. To je mogao postati evropski fašizam, ali je taj pokušaj ispao abortivan kako u teoriji, tako i u praksi – Nemačka je pretrpela poraz od civilizaciono doslednije velike kopnene države (SSSR), u tom slučaju podržane od strane Mora (kako se već dešavalo mnogo puta u istoriji – od Napoleona do Prvog i Drugog svetskog rata). Novog Marksa nije bilo, po svoj prilici nije moglo niti trebalo biti.
Drugo: Slom Istočnog bloka znači realnu globalizaciju Mora, koje od uloge sudije i kontrolora prelazi na ulogu autokratora (samodršca). To je mondijalizam, civilizaciona integracija planete pod pokroviteljstvom Zapada. U verskom jeziku za taj događaj postoji samo jedan naziv – Svetski potop, kraj nomosa Zemlje i univerzalna prevlast nomosa Mora. Setimo se apokaliptične zveri koja izlazi iz Mora¹. To za sobom povlači konačan prelazak iz ere sučeljavanja dve stihije u eru u kojoj jedna neprijateljska stihija pokorava drugu. Može se reći da je to početak „univerzalnog mira”, Levijatan pobeđuje Bahemota, Kit – Medveda. Trijumf Mobi Dika nad Ruskim medvedom.
Treće: Moru su odsad potčinjene ostale stihije – pokoreno Kopno (pobeđeni neprijatelj, Hostis), Vazduh i Etar (prirodni saveznici, solidarni sa vodenom dijalektikom, Amicus) – i služe kao ideovarijacije Mora, pomoćne stihije planetarnog Broda, Svetskog ostrva (World Island u Spajkmenovim, a ne Makinderovim terminima). To je era One World – postindustrijsko društvo – epoha globalne informatizacije i automatizacije. Jezikom najavangardnijih Marksovih intuicija to se naziva „realna prevlast kapitala”, odnosno vreme nestanka ideologija, vreme postmodernizma i „kraja istorije”.
Izazov otkrivenog Okeana, koji su Anglosaksonci prihvatili i dali odgovor oličen u tehno-industrijskom napretku, izlio se u savremenu zapadnu civilizaciju, potčinio čitav svet i stekao konačan oblik u globalnoj autokratiji SAD, istog onog kontinenta od čijeg je otkrivanja i započeo „savremeni svet”. Taj izazov je završio svoje istorijsko ispoljavanje u slomu Istočnog bloka, u perestrojci i raspadu SSSR-a. Oslobođena tehnika (Entfesselte Technik) je savladala sve spoljašnje prepreke. Vlast Mora je od tada apsolutna. Ona je oličena u hegemoniji tehnokratskog Zapada, strateškom prvenstvu SAD, prevlasti pokretljivog kapitala, potpunom podlokavanju struktura tradicionalnih vrednosti. Vlasništvo, nasledstvo, brak, kuća – sve je izgubilo onaj značaj koji je imalo tokom epohe kopnenog bitisanja, epohe nomosa Zemlje.
Element ispušten iz vida
Premda Šmit govori o jednokratnosti istinski istorijskih događaja, svesno izbegavajući bilo koje oblike determinizma i sistematizacije, ipak, teško se kao hrišćanin mogao odricati postojanja kraja istorije i samim tim izvesne teleologije. Njegovo odricanje Marksove ili Hegelove teleologije ne znači odricanje teleologije uopšte. Kao krajnje častan mislilac (u tom smislu sličan Hajdegeru) on ne želi da ograničava – ni kod sebe ni kod drugih – slobodnu intuiciju istine, smatrajući da se upravo u tome sastoji vrhunska ljudska vrednost i intelektualna sloboda koja se, na kraju krajeva, projektuje u politiku (das Politische) i Odluku (die Entscheidung). U svim Šmitovim razmišljanjima prećutno je prisutan za hrišćanina normalan eshatologizam: on podvlači jedinstvenost Novog Doba koja se sastoji u njegovom globalizmu, dok se u njegovom odnosu prema „oslobođenoj tehnici” i pomorskom bitisanju lako prepoznaju apokaliptični prizvuci.
Šmit je očigledno bio svestan paralelizma između biblijske priče o stvaranju Kopna – kao rezultatu povlačenja Voda – i aktuelne situacije koja predstavlja nešto suprotno – napredovanje pomorskog bitisanja na kopneno, tj. simbolično zapljuskivanje Zemlje Vodom. Pritom je značajno da u istoriji postojana talasokratska težnja tek u sadašnjici ulazi u svoj okeanski stupanj, stiče maksimalno moguće razmere. Zračenje okeanske talasokratije u stratosferu i svemir samo ocrtava krajnje granice njene pobede.
No, s pravom se postavlja retrospektivno pitanje: zašto je upravo nomos Zemlje, Kopna postao matrica bitisanja čovečanstva tokom 1000 godina tradicije? I dalje, zašto je tako postojana kopnena struktura tradicionalnog nomosa (koju nisu srušila ni potamska (rečna), ni ograničeno talasokratska, ni nomadska skretanja) na kraju pala kao žrtva haotične stihije Okeana?
Knjiga Postanka tvrdnjom o postojanju Voda pre Kopna nagoveštava izvesnu primarnost haosa u odnosu na red, a indoevropska mitologija to u velikom broju slučajeva potvrđuje. U izvesnom smislu se može pretpostaviti (kao što je slučaj u hermetičkoj tradiciji), da je Zemlja – zgusnuta Voda, a u terminima geografije da je Kopno – dno Okeana oslobođeno Vode. No, ta od haosa osvojena teritorija, nomos, Kopno, Kontinent, Heartland Makindera, Mitgard starih Germana, tvrđava reda, istorijski polis nije uzrok tradicionalnog nomosa, nego rezultat izvesnog transcendentnog uticaja, trag natprirodnog zabeležen u prirodi, otisak onoga što bi se moglo nazvati izvorištem istorije.
Ruska reč koja označava tvrdu zemlju, das feste Land, die Erde, omogućiće nam da se približimo toj tajanstvenoj sili. To je reč Suša². U njoj je etimološki ukazano na kvalitet suvoće koga u drugim jezicima nema³. A taj kvalitet sa svoje strane izaziva asocijaciju sa toplotom, vrelinom i Vatrom, tim poslednjim zaboravljenim elementom – petom stihijom, uobičajenom za antičke klasifikacije, ali kojeg u civilizacionoj i istorijskoj analizi Šmita iz nekog razloga nema.
I tu se odmah prisećamo Heraklita koji je nasuprot Talesu iz Mileta i drugim filozofima-talasokratama utvrdio revolucionarnu teoriju porekla Vaseljene iz Vatre. Vatra je nesumnjivo transcendentan element u poređenju sa stihijama zemaljske sredine. Ako su Zemlja, Voda i Vazduh unutrašnji u odnosu na našu planetu i njene stanovnike, pa se čak i svemirski vakuum koji okružuje stratosferu može smatrati za unutrašnji u odnosu na sredinu kvintesencije (etar), onda nam Vatra, Toplota i Svetlost dolaze spolja, od žrtvene zvezde što sija – velikog Sunca. Obični elementi su stihije ljudi. Vatra je stihija Bogova, supstanca duhovnih Nebesa.
I polarnost Vatre u odnosu na sve ostale elemente ne uklapa se u onu statičku, izrazito prirodnu shemu koju je Šmit ispravno izdvojio govoreći o prirodnoj napetosti između Kopna i Mora, a koju je sasvim pravilno odvojio od napetosti svojstvene dijalektici istorije čovečanstva. Naime, napetost koju izaziva Vatra i jeste suština dijalektike. Stoga, ako se u vezi porekla prirode možemo složiti sa Talesom, u vezi porekla istorije u pravu je samo Heraklit. Dar titana Prometeja ljudima, božanska Vatra spuštena na zemlju i jeste glavni tajanstveni subjekat istorijske dijalektike, agent invisible alhemičara, filozofsko dete istog tog Heraklita, koje kroz vekove i cikluse širi sadržaj svog sunčanog duha, nebeske gnoze.
Transcendentna Vatra rasteruje iskonske Vode da bi nastalo Kopno. Ljudi Zemlje kao glavni princip poštuju transcendentnu Vatru – oni je stavljaju u centar svoga doma (sveto ognjište), u centar svoga hrama (sveti oltar), u centar svoga tela (poštovanje srca), u centar svoga sveta (sunce koje daje smerove prostora i merenje vremena). Kopneni nomos Zemlje je posledica suptilnog uticaja Vatre. Čovečanstvo je na izazov transcendentnog odgovorilo kopnenim redom i samim tim stupilo u istoriju, uzdiglo se nad prirodom i postalo ono što jeste. Dom je odgovor na Sunce. Kopno i njegova civilizacija su produkt intelektualnog poimanja Vatre.
Dok je veza između Vatre i Zemlje bila svesno shvatana, okeanskog izazova nije bilo. Talasokratiju je uravnotežavala telurokratija i rimska boginja vatre i ognjišta Vesta je iz pene rođenu Kartaginu pobedonosno uništavala svaki put kada bi ova posezala na univerzalizaciju svoje kulturne i civilizacione poruke. Kada se sveta vatra ugasila u ljudskim domovima, srcima i hramovima, odjeknula je apokaliptična rika Levijatana. I Kopno je, izgubivši svoj smisao, svoj centar, svoju moć, bilo osuđeno na poraz u eshatološkom dvoboju sa Morem.
Perestrojka i klanje Bahemota postali su neizbežni već onog trenutka kada je tradicija postala konzervativna, kada je odgovor dat na izazov transcendentne Vatre konačno sobom zakrio pitanje, kada je nomos Zemlje prestao da svoje norme upoređuje sa nomosom Neba. Na kraju krajeva, čitava istorija čovečanstva nije ništa drugo do međuigra između prvog bljeska volšebne zvezde i vaseljenskog potopa.
Ikona i Kopno
Veoma su zanimljive Šmitove opaske o ikonografiji i uopštavanja u vezi lika sa Zapadom. To je u neposrednoj vezi sa stihijom Vatre, pošto je čulo vida element svetlosne dimenzije realnosti koja je, sa svoje strane, jedan od aspekata Vatre (uporedo sa vrelinom). Ako se prihvati genetska veza Kopna sa Suncem koju smo otkrili, biće razumljiva i veza ikone, sakralnog i vizuelnog prikaza sa nomosom Zemlje.
Prirodno da prostorna nepokretnost, fiksiranost, uređenost okoline sami po sebi teže tome da budu izraženi u liku – simbolu, hijeroglifu, slici. Vatra kao da iz realnosti koja teče istrže izvesni fragment koji se preobražava u lik, u ikonu, u nešto stalno. U tome kao da se ponavlja tajanstvo porekla iskonskog Kopna iz mase vodenog haosa. Nomos Zemlje kroz ikonu stalno podseća na svoje izvorište. U tom smislu je poštovanje ikona i uopšte korišćenje slikarstva zaista upečatljivo obeležje tradicionalnog, zemaljskog, kontinentalnog bitisanja.
To razmišljanje nam pomaže da razvijemo one primedbe koje je Šmit izrekao u vezi istorijske misije Španije. Katolička Španija koja je na svim osvojenim zemljama isticala lik Prečiste Device ostvarivala je neverovatno važnu misiju neutralizacije Okeana (i njegovog izazova) posredstvom Vatre. U nečemu je ta planetarna operacija bila slična istorijskoj misiji marksizma u Rusiji: u oba slučaja je izazov Mora bio prihvaćen uz pokušaj neutralisanja njegovih posledica ubitačnih po nomos Zemlje i pretvaranja otrova u lek.
Izgubljena pomorska bitka Španije sa engleskim piratima bila je bremenita užasnim planetarnim posledicama: Anglosaksonci su na prekoatlanskom ostrvu posejali semenje one apokaliptičke civilizacije kojoj je bilo suđeno da oliči Levijatana u svoj njegovoj eshatološkoj, finalnoj moći. Iz pene je izrastao Kontinent – brod koji po svojim parametrima nadmašuje svoj evropski arhetip. Tom čudovištu je bilo suđeno da ugasi svetu vatru, razbije lik i na planeti uspostavi svoj „novi svetski poredak”.
Prirodno da je u novorođenom monstrumu nadvladao svetonazor u vidu ideja krajnjih protestantskih sekti – baptista, puritanaca, mormona itd. – kojima su bili svojstveni do krajnosti dovedeni ikonoborstvo, crkveni modernizam i mržnja prema svetlosti. Unapred osuđena na propast latinoamerička gerila zasnovana na mešavini marksizma (sic!) i katoličke teologije oslobođenja (sic!) – to je sve što je danas preostalo od ambicioznog planetarnog demarša Španaca-konkistadora za sprečavanje vaseljenskog potopa.
Ali, tu iskrsava jedna teoretska poteškoća koju Šmit nije do kraja razjasnio. Radi se o tome da on pominje naviku da se vizuelni lik i poštovanje ikona poistovećuju sa Zapadom, a njegovo odricanje, ikonoborstvo – sa Istokom. Međutim, i sam Šmit navodi nekoliko primera koji opovrgavaju ispravnost takvog poistovećivanja. Pretrešćemo to malo detaljnije, tim pre što to direktno zadire u naš najvažniji problem – istorijski smisao Rusije i njene misije.
Apsolutni Amicus et Hostis
Ovde se radi o problemu čiji je matafizički smisao razmatran u drugoj našoj knjizi (Misterije Evroazije, poglavlje „Podsvest Evroazije”). Radi se o, za evropske mislioce, tipičnom poistovećivanju svoje tradicije sa Zapadom. Pritom se često ne radi prosto o Zapadu, nego o Severozapadu. I štaviše, ponekad se spajaju čak tri geografska pojma – Zapad, Severozapad i Sever. Nasuprot tome se postavljaju Jug, Jugoistok i Istok, takođe najčešće spojeni u jednu civilizacionu sliku koja predstavlja semitski kulturni predeo Bliskog Istoka, Evropi istorijski najbolje poznat. Pritom se takav pogled ponekad izvodi iz rimskog, a ponekad iz hrišćanskog nasleđa.
No, tu se u stvari radi o optičkoj varci koju Evropljani duguju geografiji. Samo su najdublji umovi – u prvom redu Rene Genon – uspeli da izbegnu tu zamenu i na stvari pogledaju sa druge, adekvatnije pozicije. Tako je Rene Genon sasvim ispravno ukazivao na to da, sa stanovišta realne (i sakralne) geografije, kontinent-Evroazija predstavlja ogromnu masu Kopna gde je Evropa tek zapadni rt, poluostrvo upereno u Atlantik. Indoevropski narodi žive na čitavom kontinentu – od Indostana preko Irana i Rusije pa sve do same Evrope. Arijevska Indija čuva sećanje na najdrevnije mitove i intelektualne poglede na svet bele rase, dok se pravoslavno hrišćanstvo širi daleko iza Urala sve do Tihog okeana – zauzimajući prostore koji po obimu premašuju Evropu.
Uostalom, istorijska ograničenost i usađeni klišei onemogućavaju Evropljane da se prema pravoslavnoj kulturi Rusije odnose kao prema izvornoj hrišćanskoj tradiciji, i to onoj koja je poverena belom indoevropskom narodu. U našem kontekstu, mnogo govori to što se upravo u pravoslavnoj Rusiji sačuvao grčki naziv „ikona” za sveti lik, i štaviše, što upravo pravoslavna, ruska ikona danas u punoj meri održava na Zapadu praktično ugašenu izvorno hrišćansku tradiciju.
Rene Genon je u recenziji knjige nemačkog profesora Hermana Virta Poreklo čovečanstva naveo da treba razlikovati pojmove kao što su severnoatlanski (severozapadni), hiperborejski (severni) i atlanski (zapadni) region.
Naime, poštovanje Vatre i kopneni nomos Zemlje, inače predmet Šmitovog marljivog proučavanja, predstavljaju osobinu svojstvenu indoevropskim belim narodima u celini, koji su se spustili u Evroaziju sa Severa, raselivši se po čitavom njenom prostoru sa Zapada na Istok i sa Istoka na Zapad. Tamo gde ima Indoevropljana, tamo postoje ikona, sveto slikarstvo, poštovanje Vatre i svetlosti, solarni mitovi, tradicionalna hijerarhija i sećanje na Hiperboreju.
Svetih likova u izobilju ima u Indiji. U Iranu su čak i posle islamizacije – a islam najstrože zabranjuje prikazivanje ljudi i životinja – cvetale minijatura i pravo slikarstvo. U ruskoj pravoslavnoj crkvi nisu poštovane samo ikone, nego i ikonopisci, dok je pravoslavni isihazam – učenje o nematerijalnoj svetlosti – bio težišna životno važna linija ruske crkve. Ikona je neodvojivi atribut Indoevropljana i mora biti poistovećena upravo sa Severom – sa Hiperborejom – najdrevnijom praotadžbinom normalnog i tradicionalnog kopnenog nomosa Zemlje.
Ni odbojnost prema likovnosti, ikonoborstvo, nije svojstvena toliko Istoku koliko Jugu. To je sasvim normalna geografska simetrija, ako se uzmu u obzir hiperborejska izvorišta Indoevropljana. Ako rasa Severa poštuje vatru i likovnost, onda njoj oprečna rasa Juga mora poštovati antitezu Vatre (na primer, Vodu) i antitezu Ikone (na primer, zvuk). Zanimljivo je da sam Genon tu kulturnu dvojnost dovodi u vezu sa sedelaštvom i nomadstvom: on sedelaštvo vezuje za figuru biblijskog Kaina, vizuelni lik i vreme, a nomadstvo – za Avelja, verbalnost i prostor. To se izvanredno uklapa u dvojnost elemenata u Šmitovoj analizi. Pomorsko bitisanje (iako strogo odvojeno od nomadstva) predstavlja ekstremni razvoj nomadizma koji u novi kvalitet prelazi u trenutku kada se završava put od kopnenog nomadstva preko plovidbe kontinentalnim morima pa sve do odlučnog izlaska u otvoreni okean.
Krajnje je zanimljiva još jedna pojedinost. Genon tvrdi da semitska tradicija uopšte nije istočna tradicija, nego atlanska, zapadna i istovremeno nomadska. Otuda, po njemu, i pozitivni odnos prema stočaru-Avelju u biblijskoj priči. Štaviše, Genon ukazuje na činjenicu da je veliki arhitekta pozvan na izgradnju Solomonovog hrama bio tuđinac, i dokazuje da se radilo o predstavniku indoevropske tradicije, pošto je njoj svojstveno negovanje sakralne arhitekture – tj. izgradnje onog doma koji po Šmitu leži u osnovi nomosa Zemlje – dok su sami Semiti-nomadi imali drugačiju socijalno-ekonomsku strukturu.
I najzad, Genon je za Istok tvrdio da je ta strana sveta najviše od svih drugih povezana sa tradicijom, sa postojanošću sakralnih arhetipova, sa vernošću izvorištima. On je u knjizi Istok i Zapad detaljno razvio argumentaciju koja potvrđuje tu tezu. Može se reći da Genon Istok izričito povezuje sa Severom, smatrajući ga za istorijskog naslednika iskonske nordijske tradicije. Uzgred, sjajni pasusi o istovetnosti koncepcije svetlosti Severa i svetlosti Istoka mogu se naći kod Anrija Korbena, najboljeg savremenog stručnjaka za iransku tradiciju i prevodioca velikog Suhravardija.
Dakle, da sažmemo sve svoje primedbe. Sever se poistovećuje sa indoevropskom tradicijom, sedelaštvom, poštovanjem Vatre i lika. Osim toga, Sever je sakralno povezan sa Istokom. Upravo te dve orijentacije treba uzeti kao iskonske po pitanju istorije razvoja nomosa Zemlje i njegovih centalnih silnica. Tako zaštita poštovanja ikona u istoriji uopšte nije zapadna, nego severna ili istočna težnja. Ta linija je svojstvena čitavoj Evroaziji – od Indije do Irske. Ona se podudara sa istorijskom trajektorijom svetlosti Severa (Nordlicht) i sa narodima i kulturama koji su nosioci te svetlosti. To su dorska Sparta, imperijalni Rim, zoroastrijski Iran, vedska Indija, Vizantija, pravoslavna Rusija, katolička Irska i Španija. To je lager nomosa Zemlje.
Na suprotnom polu istorije se, prema tome, nalazi se Jug zajedno sa Zapadom (!), nomadi-Semiti, ikonoklaste, zameci talasokratije, trgovačke civilizacije i „tehnološkog napretka”. Genon bi taj lager nazvao „preduslovima antitradicionalne civilizacije” i „graditeljima Velike Parodije”. Treba takođe podsetiti na ideju koju je Genon izložio u „Carstvu količine“ – ideju o eshatološkom rastvaranju svetskog jajeta, „disoluciji”, što se kako hronološki tako i tipološki podudara sa trijumfom Mora iz Šmitove analize. Genon, kao i Šmit, to rastvaranje povezuje sa tehničkim napretkom, liberalnom ideologijom i zapadnom civilizacijom Novog doba. Anglosaksonski svet u celini kod njega je izazivao osećaj duboke odbojnosti i opreznosti.
I najzad, uloga semitskog činioca – zapadnog i nomadskog po Genonu; južnog, ako se širenje Semita ocenjuje sa pozicija Evroazije; skopčanog sa trgovinom i sa slobodnom razmenom svojstvenim svim talasokratijama (Kartagina protiv Rima); koji je stajao na izvorištima kapitalizma (kritikovanog od Marksa i Zombarta); ikonoboračkog i neprijateljskog prema svemu indoevropskom u verskim pitanjima (judaizam i islam); solidarnog sa protestantskim pokretom u njegovoj kalvinističkoj verziji (širenje kalvinizma u Holandiji, Engleskoj, a kasnije i u Americi – pretežno okeanskim državama); i najzad, naročito aktivnog u rušenju za Evropu tradicionalnog nomosa Zemlje (o čemu je više puta i sam Šmit pisao) – stavlja poslednju tačku u nizu podudarnosti.
Sever + Istok, ikona, Indoevropljani, vatra, dom, sedelaštvo, tradicija i Kopno. To su snage nomosa Zemlje, pristalice kulture i reda, koji su na izazov transcendentne Vatre odgovorile lepezom arijevskih tradicija – sve do hrišćanstva.
Jug + Zapad, ikonoborstvo, semitski narodi, Voda, brod, nomadstvo, modernizam i More. To su snage poricanja Zemlje, nosioci rastakanja, apokaliptičke energije racionalnog haosa, nomosa Mora. One su na izazov Okeana odgovorile tako što su stale na njegovu stranu protiv Zemlje i protiv najdrevnijeg, skoro zaboravljenog vatrenog prometejskog pitanja koje je prethodilo nomosu Zemlje i čitavoj istoriji čovečanstva.
Nomos Vatre
Kraj Istočnog bloka označava potpunu pobedu nomosa Mora. Svi pokušaji odupiranja njegovoj logici i njegovoj strukturi pomoću isto tako njegovih sredstava bili su neuverljivi. Španija je izgubila pomorsku bitku; ekonomsko-industrijski, strateški i doktrinarni otpor nacional-socijalističke Nemačke (1933-1945) nomosu Mora, unekoliko nadahnut Haushoferovim evroazijskim projektom, ugušen je silom i lukavstvom Zapada koji je u tu svrhu iskoristio SSSR; najduže je trajalo tehnološko suparništvo u kome su uzete u obzir pouke marksizma, a zemlje Varšavskog pakta tokom 1960-1980-ih godina postale gubitnici uporedo sa završetkom drugog stadijuma industrijske revolucije i prelaskom na postindustrijsko društvo. Ciklus istorije čovečanstva se završio, prošavši kroz sve statičke polarnosti prirode, i o tome nas je obavestio jedan Amerikanac japanskog porekla.
Možemo konstatovati apsolutni gubitak Kopna, Bahemota, Evroazije, nomosa Zemlje. Svakako da sam nomos Zemlje nije predstavljao suštinu rešenja kojim je čovečanstvo odgovorilo na postavljeni mu otvoreni problem Bića, nego samo posledicu. To je bio spoljašnji oblik odgovora, ali ne od vatrene stihije koja je iznedrila hiperborejski odgovor: Zemlja više ne može da odgovori na izazov Mora, globalnog i jedinog. Nju su potopile vode, njen red je rastvoren kroz pukotine u Svetskom jajetu.
Završetak industrijske revolucije je srušio iluzije o tome da se sa oslobođenom tehnikom (entfesselte Technik) može takmičiti na njenom nivou. Etrokratski stadijum apsolutne talasokratije, pogled upućen na Zemlju iz svemira, čini sva bića koja po njoj vrve principijelno jednakim – njihova vrednost je strogo pragmatična i jednaka njihovoj korisnosti. Život je izračunat u finansijskom ekvivalentu realno nadmoćnog kapitala. Genetski inženjering leže piliće i ljude-klonove isto onako kako su juče izmišljali parnu mašinu ili tkački razboj. Tehnika je prodrla u čovečanstvo i dospela sve do njegovog centra. Šmit je 1959. godine još mogao imati iskru nade da se nešto može iznenada promeniti. Pred kraj stoleća takve nade više nema.
Trijumf Vode apokaliptički je upio u sebe sve stihije i sve istorijske oblike je uspeo ne da jednostavno uništi, nego da transmutira u svojoj civilizacionoj geopolitičkoj parodiji na alhemiju. Zlato (novac), univerzalni rastvarač i tehnička dovitljivost sila Mora pretvorili su čovečanstvo u kontrolisanu biomasu. Ipak je ostalo nešto što ne podleže tom globalnom procesu.
Vatra. Upravo je ona – očišćena od svojih prirodnih, kulturnih i socijalno-političkih naslaga stečenih tokom putovanja kroz istoriju – sada u privilegovanom položaju u odnosu na ono kompromisno stanje u kom se nalazila dok je bila samo nomos Zemlje, red Kopna. Tek sada se razjašnjava struktura njenog iskonskog izazova, pošto se tek sada u čitavom svom istorijskom obimu ispoljava ono čemu je taj izazov bio upućen. U pitanje je doveden ni manje ni više nego Čovek. U kojoj meri je on istoričan? U kojoj meri prirodan? U kojoj meri je podlegao stihijama koje čine njegovo prirodno tkivo (sve do racionalnosti zajedničke čitavoj vrsti)? U kojoj je uspeo da očuva vernost neočiglednoj transcendentnoj dimenziji? Koliko, na kraju krajeva, u njemu ima Vatre? Ili je on samo Voda?
Izvor: Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, TII, Ekopres, Zrenjanin, 2004.
Napomene prevodioca:
(¹) Zanimljivo je istražiti geopolitički smisao simvolizma „lažnog proroka“ ili „druge zveri“. O njemu se u Apokalipsi kaže sledeće: „I videh drugu zver gde iz zemlje izlazi“ (Ap., 13, 11); tj. ta „druga zver“ pripada Kopnu. No time se ističe i da „ona deluje pred njim sa svom vlašću prve zveri“ (Ap., 13, 12). Drugim rečima, radi se o „duhu Kopna“ koji je prešao na stranu stihije Mora, na stranu Levijatana. Kao što je sama „zver što iz mora izlazi“ predstavnik satane-aždaje, njen supstitut (tj. atlantizam je istorijski izraz svetskog zla), tako je „druga zver“ ili „lažni prorok“, sa svoje strane, već predstavnik „zveri iz mora“, tj. njen supstitut. Atlantistički lobi u velikim državama Kopna ima upravo tu funkciju.
(²) Suša – kopno.
(³) Suvozemno – kopneni.
Prevod Sava Rosić
Priredio: Ivan Ćupin
Naslovna fotografija: Wikimedia Commos/Sistine Chapel/Public domain
BONUS VIDEO:
