Samo neupućeni bi mogli da se zapitaju da li je Jovan Dušanić, čiju knjigu Stradanja u Drugom svetskom ratu parohijana Stevana i Koste Dušanića ovde prikazujemo, slučajno osoba koja nosi isto ime i prezime kao naš poznati ekonomista ili je, možda, reč o istom čoveku.
U ovakvoj dilemi bilo bi puno logike. Otkud nekome ko je napisao više od 30 knjiga iz ekonomske oblasti i nekoliko stotina radova na istu tematiku, vreme i znanje da obrađuje istorijske teme? Naročito ako se uzme u obzir da ovo nije prva istorijska knjiga Jovana Dušanića, već da je pre toga uspešno publikovao još nekoliko naslova: Pribinić, Srbi Bosne i Hercegovine u 19. veku i Pribinić i okolina.
Da prekratimo lažnu dilemu – jasno je da je reč o istoj osobi. Tokom svoje stručno-profesorske karijere ekonomista Dušanić je upisao kao značajnu biografsku odrednicu grad Ljubljanu. Tamo ja na Ekonomskom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju pred mentorom dr Ivanom Ribnikarom i pred predsednikom komisije za odbranu dr Ivom Fabincem, tadašnjim rektorom Univerziteta.
Borba za istinu
Autorima je nepoznat podatak da li se ekonomista Dušanić tokom svoje stručne karijere (ili tokom prikupljanja građe za doktorat) možda sreo sa najpoznatijim slovenačkim makroekonomistom i tvorcem „slovenačkog ekonomskog čuda”, akademikom Aleksanderom Bajtom. Čak i ako se nikada nisu videli u svakodnevnom svetu, ova dvojica vrsnih naučnika se susreću na drugačijim, neesnafskim i psihološkim stazama – na čijoj se povesnoj prašini trajno vezuju istoričar Dušanić i istoričar Bajt. Obojicu je uzvišeni teret moralnog zapisa naterao da iz nadzemnog komfornog sveta brojki zagaze u nesigurne lagume pisnane istorijske reči. Po ko zna koji put se pokazalo da je borba za istinu samožrtveni ritual.
Aleksander Bajt je smrt ekonomiste Bajta i rađanje istoričara Bajta ritualno objavio kada je, odbijajući uglednoj slovenačkoj novinarki razgovor na ekonomske teme, izgovorio čuvenu rečenicu: „Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija.”
Napisao je istorijsku knjigu Bermanov dosije u kojoj je precizno, mudro i nepristrasno prikazao sopstvenu ulogu visokog obaveštajca u redovima generala Dragoljuba Draže Mihailovića, a pored toga i svu nepoznatu istoriju. Za slovenačku javnost – naviknutu na korišćenje plodova titoizma i opravdano usmerenu protiv Brozovog kulta – priredio je pravi košmar. Njegova knjiga se nije uklapala u opštu evrounijatsku agendu, njegovo oštro pero je skinulo nišan krivice sa Srba i pomerilo ga prema Zapadu. Zato je slovenačka javnost sve učinila da ovu knjigu marginalizuje i učtivo je odloži samo na prašnjave police biblioteka.
Ekonomista Bajt iz uskog sveta brojki je bio potreban Sloveniji da se probudi u liberalnom tržišnom svetu, istoričar Bajt iz širokog sveta istorijske istine je postao „suvišan čovek” u ovom tzv. demokratskom svetu. Ali, Aleksander Bajt je kao i Jovan Dušanić, pokazao jednu uzvišenu komponentu čovekove prirode duboko suprotstavljenu liberalnim demokraturama: volju da se u ime višeg i opšteg uzdigne do pogleda na čitav mozaik svetonazora, umesto samo do nekih njegovih kamenčića, kao i spremnost na patnju zbog toga.
Biti u ovom androidnom svetu „renesansni čovek”, odnosno baviti se polihistorskim oblastima i međusobno ih spajati do nivoa opštosti, nije baš preporučljivo. Šta će „liberalnim demokratijama” osobe koje poput Kusturice plivaju u potrazi za istinom kroz kinematografiju, literaturu, muziku i arhitekturu? Zar nije svrsishodnije da, recimo, samo snimaju reklame o rodnoj ideologiji ili klimatskim promenama?
Prećutkivana istorija
Verovatno da u biografiji Jovana Dušanića, kao što je uočeno i kod Aleksandera Bajta, ne postoji jasan simbolički trenutak kada je istoričar Dušanić skrajnuo ekonomistu Dušanića. Možda je ovaj trenutak neprimetno nastao u njegovom unutrašnjem svetu, u onom sudbinskom trenu postajanja i postojanja, u kome po Borhesu čitav život čoveka staje u jednu jedinu tačku identiteta – onda kada on postane svestan ko je i šta je. Bilo kako bilo, pred nama je podvižničko autorsko delo, nastalo na taloženoj muci, čije predstavljanje će manje biti klasični literalni prikaz, a više zajednička priča o prećutkivanoj i mučeničkoj istoriji srpskog naroda.
Knjiga Stradanja u Drugom svetskom ratu parohijana Stevana i Koste Dušanića u najvećem delu prati sudbinu šire familije Dušanića kroz period Drugog svetskog rata, kao i u godinama nakon njega. Mučna sudbina koju su ova familija, i mnoge njima srodne doživele, najbolje bi bila oslikana naslovom pripovetke Ive Andrića Dugo kretanje između klanja i oranja.
Dušanići su iz velikog sela Pribinići koje pripada bosanskoj opštini Teslić, danas smeštenoj u zapadnom delu Republike Srpske. Ali je sudbina naslovnih sveštenoslužitelja Stevana i Koste, vezana za mnogo šire područje od matičnog, kao i za mnogo veće tragedije u delovima srpskog naroda; kako zbog same činjenice da su njihove parohije bile dislocirane od samih Pribinića, tako i zbog sudbine koja im je dodelila prinudni avanturizam tokom rata. Knjiga se bavi i tragičnom sudbinom jedne od Dušanićkih snaja, poreklom iz Posavine – kraja koji je tokom čitavog rata bio pod ustaškom vlašću u okviru NDH.
Ovoj tragičnoj ženi Draginji – Dragici Bogojević (kasnije udato Dušanić) autor je posvetio knjigu. Zato ćemo kroz ovo štivo od svega iz knjige pretežno obraditi tri događaja:
- Iz februara 1942. godine u banjalučkim naseljima Drakulići, Motike i Šargovac (parohija prote Koste Dušanića),
- Iz decembra 1944. godine iz posavskog zaseoka Trnjak, kao i
- Treći koji govori o stradanju arhijereja SPC.
U svima su na posredan ili direktan način upletene sudbine prota Stevana i Koste. Pomenuti događaji su dovoljno upečatljivi, zato što svojom tragikom oslikavaju sadržaj čitave knjige ispunjujući njen vitalni deo, simbolizujući tako ne samo pogrom onog dela srpskog naroda koji autor opisuje, već i svih Srba u celini.
Pre toga je neophodno da podvučemo granitnu činjenicu da je autor posao istoričara obavio izuzetno kvalitetno držeći se svih profesionalnih načela i zanatskih veština. Izvori su mu mahom primarni, svi svedoci su popisani biografski, sva literutura koja postoji je uzeta u obzir i precizno navedena. Zato i nema u javnosti ni jednog jedinog pokušaja negacije, osporavanja ili relativizacije činjenica iz ove vredne knjige.
Prvi zločin
Šta se dogodilo 7. februara 1942. godine u Banjaluci, odnosno u njenim predgrađima Drakulići, Motike i Šargovac, koji su u tom periodu pripadali NDH? Tada su ustaše – u jednom jedinom danu – bez ispaljenog metka, ubile 2.315 Srba, od čega 551 dete mlađe od 15 godina! Spisak sve pobijene dece naveden je u ovom štivu, od kojih su najstarija bila rođena 1927. godine, a najmlađa 1941. godine. Osakaćene su, pored ostalih, porodice Amidžić, Blaženović, Brković, Vasić, Glamočanin, Kamber, Karanović, Kočić, Kuruzović, Kovačević, Mitrović, Malešević, Piljagić, Smiljanić, Stanković, Stijaković, Todić, Todorinović, Čušić, Šešić, Ševa…
Kada čovek posle sedam decenija čita spisak od 551-og imena na kome su uglavnom deca ispod deset godina koja su pobijena kamama, bajonetima, sekirama i toljagama, uhvati ga mučnina zbog koje nije u stanju da spisak pročita do kraja. Ali egzekutori u ovom monstruoznom zločinu gde su, pored ustaša i domobrana učestvovale i komšije Hrvati, obavili su posao hladnokrvno i temeljno: sve dok su bili ubeđeni da su pobili i poslednje srpsko dete (i srpskog čoveka/ženu), čiju su imovinu posle masovno opljačkali. Srećom da su neka deca spletom neverovatnih okolnosti uspela da prežive, poput Ljubice Vučić – čije svedočenje je detaljno zabeležio Lazar Lukajić.
Ovaj genocidni zločin odvio se na sledeći način: u organizaciji velikog župana i stožernika za Banja Luku pri NDH, dr Viktora Gutića, pristigla je iz Zagreba, nekoliko dana pre pokolja, ustaška jedinica od dve satnije, koja je sa nekoliko katoličkih sveštenika koje je predvodio fra Vjekoslav Filipović, kao i sa lokalnim Hrvatima, isplanirala i sprovela ovaj genocid. Prvo su nekoliko dana pre zločina pobili sve pse po srpskim predgrađima Drakulići, Motike i Šargovac, pod izgovorom da se pojavilo besnilo, u stvari da psi lavežom po ovim pretežno seoskim sredinama ne bi nagovestili dolazak nezvanih gostiju. Pošto je te zime pao ogroman sneg, naređeno je da svaka kuća mora rasčistiti snežne nanose pri pristupu kućnom pragu.
Onda su u zoru 7. februara ustaše opkolile ova prigradska naselja i krenule prema kućama predvođene lokalnim Hrvatima koji su im tačno pokazivali koja je kuća srpska i ko u njoj živi. Ulazili su u kuće po stazama koje su po naredbi meštani prethodno očistili i bez jednog jedinog metka krenuli da kolju srpski narod. Bilo je nemoguće pobeći kroz smetove snega visoke koliko i prosečan čovek.
Ustaše su upale i u Narodnu pučku školu u Šargovcu i od učiteljice Dobrile Martinović (koja je Hrvatica i koja kasnije svedoči o ovom zlodelu) tražile prvo da odvoji svu srpsku decu, a onda da izvede iz klupe jedno srpsko dete po izboru. Ne sluteći šta će se dešavati, ova učiteljica bira Radojku Glamočanin – ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina – koji je tokom rata bio zarobljen i prebačen u nemačko zarobljeništvo. Onda katolički sveštenik fra Vjekoslav Filipović za katedrom nežno uzima ovo dete, prvo je pogladi po glavi, a onda počinje polako, natenane, jezuitski hladnokrvno da je kolje pred celim razredom, učiteljicom i ustašama! Deca vrište, padaju u nesvest, skaču, a ustaše ih polako čekaju na bajonetima. Toga dana su na ovaj način ubili 52 srpske dece u školi.
Ovaj zločin su posleratne komunističke vlasti zataškavle sve do 1965. godine. Tek tada je podignut spomenik sa petokrakom na kome je pisalo „Žrtvama fašističkog terora” – na kome nisu pomenuta ni nacionalnost žrtava ni imena zločinaca. Broj žrtava je umanjen i navedeno je 1.400 umesto 2.315. Kada je to video Đuro Glamočanin – koji je preživeo rat u zarobljeništvu, i kome su u ovom pokolju stradali otac, majka, supruga i njihovih jedanaestoro dece, dva rođena brata i njihove kompletene porodice, porodica trećeg brata i mnogi rođaci – obratio se komunističkim vlastima sa zahtevom da se na spomeniku stave pravoslavna obeležja i precizno napiše koje su nacionalnosti žrtve. Odmah su ga uhapsili! Ovaj dokumentovani primer pokazao je po ko zna koji put, na našu veliku nesreću, saučesništvo katoličkih sveštenika u ustaško-hrvatskom genocidu nad srpskim narodom, kao i potonje jugo-partizansko saučestvovanje u prikrivanju istog.
Drugi zločin
Drugi događaj iz knjige kojim se bavimo odigrao se 7. decembra 1944. godine u Posavini, samo nekoliko meseci pre zvaničnog kraja rata. Svedoči Draginja (Dragica Bogojević), koja se kasnije udala u Dušaniće i došla u parohiju prote Stevana. U vreme ovoga stradanja imala je 14 godina i živela je u srpskom zaseoku Trnjak u opštini Donja Dubica u kojoj su Hrvati bili u većini. Ovo posavsko područje bilo je tokom rata pod jurisdikcijom NDH. Decenijama je Dragica zbog velikog duševnog tereta bila nema kada je reč o paklu koji je preživela, tek nešto nekon 2000. godine pristala je da sve potanko ispriča u diktafon autoru knjige Jovanu Dušaniću. Ona govori kako su ustaše prvo na noć između 6. i 7. decembra 1944. godine otvorile branu i tako pustile vodu iz Save na zaseok Trnjak, kako bi kretanje (bežanje) bilo onemogućeno.
Onda je 200 naoružanih ustaša zajedno sa stotinjak meštana-Hrvata krenulo da prikuplja srpsko muško stanovništvo po selu sa izgovorom da ih vode na rad u Slavonski Brod. Njih su uskoro sve poklali i bacili u reku Bosnu kod Baonove pustare. Vratili su se u selo gde ih je čekao deo ustaša i meštana-Hrvata, koji su pazili da neko ne pokuša da pobegne. Onda su krenuli da sakupljaju srpske žene i decu.
Ubacivali su ih po većim kućama u selu, četrnaestogodišnja Dragica se našla u kući Mirka Zarića zajedno sa još 243 žene i dece, kao i 3 starca. Svih 247-oro je ugurano u dve veće prostorije poput šibica u kutiji. Prvo su bacili bombe u prostorije, a onda pijani upadali i masakrirali redom sekirama srpsku nejač. Prvu noć je nekako preživelo desetoro – od kojih i ranjena Dragica – koju je majka pred smrt zaštitila telom. Četvoro koji nisu bili teško ranjeni, tokom mrkle noći uspelo je da pobegne iz kuće i da pronađe čamac kojim su se prevezli do sela Jaruge. Dragica i još petoro dece je uspelo da se dokopa štale u susedstvu i popnu se u seno, gde su se ranjeni sakrili po cičoj zimi.
Sutradan je sedmogodišnja Draginja kojoj su bile slomljene ruka i noga, počela da zapomaže od bolova, dok su joj druga deca držala ruke preko usta da ne bi bili otkriveni. Uzalud, ustaše su čule jauke i popeli se u seno. Dragica je uspela da se dublje uvuče u seno, a ustaše su ostalo petoro dece odmah likvidirali. Dragica je jedina ostala živa. Ali zbog rana i bolova, kao i zbog studeni i gladi, odlučila je da napusti skrovište, pošto je videla da su ustaše napustile Trnjak ostavljajući dvojicu meštana-Hrvata na straži. Iako su obojica, svako na neki način, uzela učešće u prethodnim zločima, Dragica je u polusvesti od hladnoće, žeđi i bolova, odlučila da im se javi. Prepoznala ih je kao komšije njene sestre Ljeposave, koja je bila udata u porodici Topalovac. Jednog je i površno poznavala, a prepoznala ga je kada je polumrtva, ležeći u kući Mirka Zarića u kojoj su bili zatočeni, videla pijanog kako sa sekirom ulazi u sobu i uzvikuje: „Ja sam Božo Radoš! Jedva sam čekao da ubijam!”
Dragica im prilazi jedva hodajući, sva izobličena i crvena od skorele ljudske krvi po njenom telu, koja je padala po njoj za vreme masakra u sobi gde su bili zatočeni. Dragica ih moli da je ne ubiju i kaže da nije ništa kriva. Komšije-Hrvati, zbunjeni njenom pojavom, odgovaraju da niko nije kriv – ali da je naređeno da svi Srbi moraju biti pobijeni. I onda se dešava drama kakvu samo život ispisuje: odlučuju da joj pomognu i da je spase. Vode je sakrivenu kroz ustaške straže prvo u svoju kuću i tamo je kriju danima.
Njihove žene joj pomažu da se oporavi. Sve vreme po selima na razglasu se čuje da će svako od Hrvata ko sakrije nekog Srbina biti ubijen, kao i da će mu stradati čitava porodica. Posle mnogo muka, uspevaju da je prokrijumčare do mešovite porodice Mihalj, koja je živela u susednom hrvatskom zaseoku Zorice, koja je krila još jedno srpsko dete Miću Vujića. Mira Mihalj se dogorava sa svojim deverom Antunom, komandirom straže, da namerno ostavi veći slobodan prostor na Savi, preko koga čamcem Mira Mihalj spašava Dragicu i Miću „odvozeći ih u Hrvatsku njenoj majci. Ubrzo se u Zoricama saznalo da je Mira Mihalj spasla dvoje srpske dece iz Trnjaka i ona više nikada nije smela da se vrati, nego je sa nama ostala kod (svoje) majke”.
Tako je u ovom stravičnom ustaškom pokolju u Donjoj Dubici ubijeno u jednom danu 601 Srbin iz zaseoka Trnjak, dok je u drugom zaseoku Centar ubijeno 149 Srba (ukupno 750 popisanih žrtava). Među njima su bile 143 trudnice i 333 dece mlađe od 15 godina, od kojih 132 dece mlađe od 5 godina starosti! Komunisti su posle rata podigli spomen-kosturnicu na kojoj su uklesana imena žrtava bez pominjanja nacionalnosti, kao i bez jasne odrednice ko su bili dželati, samo je naznačeno da su pobijeni bili „žrtve fašizma”.
Mirko Zarić je za vreme masakra srpske nejači u njegovoj kući bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Izgubio je u ovom krvničkom zlodelu ženu i petoro dece. Po povratku iz zarobljeništva Mirko je zasnovao novu porodicu, a jednom od sinova je dao ime Simo – po svirepo ubijenom mezimcu iz prvog braka. Taj Simo Zarić će se kasnije oženiti muslimankom, sa kojom će dobiti decu. Sva njihova deca će ući u brak sa osobama hrvatske ili muslimanske nacionalnosti.
Tog Simu Zarića u čijoj je kući pre njegovog rođenja počinjen nezapamćen zločin prema srpskoj deci i ženama, decenijama kasnije osudiće u Hagu za ratne zločine nad hrvtaskim i muslimanskim stanovništvom?! U montiranom procesu osuđen je na šest godina, iako se odmah dobrovoljno predao, uveren da je Haški tribunal voljan da sudi po pravdi. Malo je bilo što je njegov otac Mirko izgubio petoro dece, već je bilo potrebno da „zapadni saveznici” pošalju na robiju i Mirkovu kasnije rođenu decu. Uvek isti scenario…
Treći zločin
Treći događaj iz knjige koji analiziramo odnosi se na stradanje arhijerija SPC tokom i nepsredno posle rata: na zverska ubistva mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, banjalučkog episkopa Platona i mitropolita dabrobosanskog Petra Zimonjića.
Mitropolita Petra Zimonjića ubila je ustaška vlast tako što su ga 15. maja 1941. godine uhapsili i odveli u Zagreb. Odmah su počeli sa strahovitim mučenjima i poniženjima. U jednom danu, na putu za logor Kerestinac, sproveden je sa grupom uhapšenih pravoslanih sveštenika ulicama glavnoga hrvatskog grada. Tamo ih je sačekala masa Zagrebčana koja ih je pljuvala i ponižavala, dok im je mitropolit Petar Zimonjić usput delio blagoslove! Neki istoričari tvrde da je ovaj mučenički hod arhijereja SPC po ulicama Zagreba iz prikrajka posmatrao zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. U logoru Kerestinac mitropolitu je obrijana brada i skinuta mantija. Krenula su nova strahovita mučenja. Ubrzo je sproveden u logor Jasenovac, gde je ponovo mučen do smrti i bačen u užarenu peć za pečenje cigle.
Episkop Platon Jovanović je ubijen takođe od strane ustaša na svirep način. Nije želeo da napusti svoje duhovno stado i da se premesti u Srbiju, već je ostao do kraja u Banjaluci. Ustaše su ga uhapsile u noći između 4. i 5. maja 1941. godine i odmah odvele zajedno sa protom Dušanom Subotićem kolima prema Kotor Varoši. Unakažena tela ove dvojice pronađena su 17 dana kasnije u rečici Vrbas. Otkriveno je da su prethodno mučeni, a vremenom se doznalo da su surovo ubistva episkopa Platona i prote Subotića iz Bosanske Gradiške, izvršili Hrvati Mirko Kovačević i Niko Čondrić, kao i musliman Asim Đelić. Kosti episkopa Platona – banjalučkog Novomučenika – prenete su 1. jula 1973. godine u kriptu Saborne crkve u Banjaluci.
Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac stradao je od komunističkih vlasti u drugoj polovini jula 1945. godine u Aranđelovcu, svedoči između mnogih i prota Stevan Dušanić, koji je u ovaj šumadijski grad podno Bukulje prebačen da obavlja službu nakon logorovanja u Capragu. Autor knjige, Jovan Dušanić, se između ostalih poziva i na istoriografiju SPC koja govori o sudbini mitropolita Joanikija pre dolaska u Aranđelovac, gde se ukratko govori o sledećem. Mitropolit, zajedno sa sveštenstvom, donosi odluku da se povuče sa Cetinja zajedno sa srpskim nacionalnim snagama i izbegnu prema Sloveniji, zbog najezde partizanske i sovjetske armije.
Ova seoba Srba u kojoj je bilo šezdesetak sveštenika i oko šest hiljada crnogorskih četnika je uhvaćena, po svemu sudeću, kod Zidanog Mosta u Sloveniji od strane Prve jugoslovenske armije kojom je rukovodio Peko Dapčević (sin đakona SPC Jovana Dapčevića). U ovom zbegu su se nalazili i poslanici i ministri Velike crnogorske skupštine koja je 1918. godine izglasala ujedinjenje Srbije i Crne Gore.
Svi su pobijeni od strane Pekovih partizana – bez suda – i bačeni u masovne grobnice. Retko koga su partizani poštedeli odmah nakon hapšenja. Mitropolita su partizani prebacili u Zagreb gde ga je isleđivao lično Peko Dapčević, po svedočenju zaposlenog u cetinjskoj Mitropoliji koji je pratio lično mitropolita Joanikija. Pre samog isleđivanja, Peko Dapčević se najgrubljim tonom obrušio na mitropolita. Joanikije ga je upozorio da tako ne treba da razgovara sa njim i podsetio ga da mu je majku oslobodio iz italijanskog logora u Albaniji. To je još više razbesnelo Peka Dapčevića, koji mu je rekao da je to dokaz da je bio sluga okupatora.
Rođeni brat partizanskog komandanta, a kasnije visokog komunističkog funkcionera Svetozara Vukmanovića Tempa, sveštenik dr Luka Vukmanović (koji je uhvaćen u zbegu zajedno sa mitropolitom) nije imao sreće da preživi rat kao ni Pekova majka. Prebačen je ubrzo iz Zagreba u Beograd, kao i mitropolit Joanikije, po ličnom naređenju Milovana Đilasa. Kada su partizansko-komunističke vlasti pitale Tempa šta da rade sa njegovim rođenim bratom, ovaj je odgovorio „isto što i sa ostalima”. Prota Luka Vukmanović je ubrzo ubijen, a Tempo kasnije piše kako sa majkom nikada nije hteo da razgovara o ubistvu rođenog brata i kako joj je zabranio da ga za života pita o tome.
Najprecizniju istinu o stradanju mitropolita Joanikija Lipovca saznali smo zahvaljujući svedočenju Radojice Rake Ivanovića, koji je 1945. godine bio načelnik OZNE za srez Oplenački. Rekao je ukratko sledeće: informisao ga je bivši pop i novorođeni drug Vlada Zečević da po naređenju Milovana Đilasa treba da prihvati i ispita uhapšenog mitropolita Joanikoja, koji se nalazi u Aranđelovcu u vili Maler (nazvanoj po bivšem vlasniku Jevrejinu Maleru), a posebno da proba da sazna što više o kretanju Draže Mihailovića.
Raka Ivanović je uskoro prvi put video mitropolita i opisuje da je pri njihovom susretu ovaj bio izmučen, podnaduo od batina, na bradi mu je bila usirena krv, jedva je stajao. Raka je pogledao predmet i video, između ostalog, Đilasovim rukopisom ispisano da „ako bude trebalo i po kratkom postupku…” Dao je vode mitropolitu i naredio da ga nahrane, da mu dozvole da se odmori i da ga niko ne sme tući. Ali, uskoro u Rakinu kancelariju upada jedan od vodećih ljudi OZNE – Vasilije Čile Kovačević, ponaša se bahato i naređuje mu da što pre dovedu mitropolita. Odmah kreće da ga pesniči, a kada mitropolit pada na pod on kreće da ga šutira i gazi. Pošto se Vladika Joanikije uskoro onesvestio, Raka je molio Čileta Kovačevića da prestane da ga bije onesvešćenog.
Raka Ivanović svedoči da je jednom prilikom u posetu mitropolitu došla i drugarica Spasenija Cana Babović, koja je odmah krenula da čupa Mitropolita za bradu i kosu. Kada je Raka otrgao sa njega i zamolio da to više ne radi, otišla je bez pozdrava. Drugom prilikom je ponovo došao Čile Kovačević, ovoga puta zajedno sa Milovanom Đilasom. Bili su oko dva sata sa vladikom Joanikijem, bez prisustva Rake Ivanovića. Kada su izašli iz kancelarije, Raka je zatekao mitropolita onesvešćenog na podu, licem okrenutim prema zemlji u lokvi krvi. Jedva ga je povratio, danima ga je lečio.
Višak istorije
Zapisao je da mu je 15. jula 1945. godine, kada se bar malo povratio, mitropolit Joanikoje rekao sledeće: „Znam ja, moj kapetane, da živ odavde neću izaći i vidjeti moje najbliže, Crnu Goru – srpsku Spartu, zrno slobode. Tako je, valjda, zapisano i tako Bog zahtijeva.” Tri dana kasnije, 18. jula, iz Beograda stižu Vasilije Čile Kovačević i Pavle Baljević. Vladika Joanikije je saznao za njihov dolazak i uspeo je da brzo preko stražara pozove Raku.
Znao je da je to njihovo poslednje viđenje i opraštajući se sa njim, zamolio ga je da mali paket preda njegovim najbližim u Crnu Goru uz reči: „Znaj da mirno predajem svoju dušu Bogu i sinu Božjem, Isusu Hristu. Nikoga nijesam izdao, ruke okaljao, Bog mi je svedok koliko sam ljudi spasio…” Toga dana predveče, Čile Kovačević je izveo Vladiku Joanikija u Bukovik, podno planine Bukulje, gde su njegovi pratioci ubili mitropolita i zakopali ga u potok. Meštani koji su uspeli iz prikrajka da vide ovaj zločin svedoče da se „onaj sa bradom krstio i gledao u nebo”.
Sveti Arhijerejski sabor SPC proglasio je 1999. godine mitropolita Joanikija Crnogorskog za sveštenomučenika i tada je unet u Imenoslov svetih SPC. Njegov direktni ubica, Vasilija Čile Kovačević, rodom je iz Grahova kod Nikšića, mestašca nedaleko od Ostroga. U duhu tadašnje tradicije možemo sa sigurnošću tvrditi da je ime dobio po Svetom Vasiliju Ostroškom, na čijem tronu je simbolično sedeo mitropolit Joanikije Lipovac.
Vasilije Čile Kovačević je službovao po Kanadi i SAD kao službenik Ministarstva inostranih poslova u vreme kada je Koča Popović obavljao dužnost Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Umro je 1961. godine u San Francisku, a sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Čiletovi saborci partizani su tokom rata i neposredno nakon njega po istorijskoj nauci ubili 480 sveštenoslužitelja i arhijereja SPC, dok su ustaše pogubile njih 280.
Ova tri izdvojena događaja iz knjige Jovana Dušanića najslikovitije pokazuju stradalničku istoriju srpskog naroda. Hvala autoru što je, kako sam u predgovoru knjige piše, imao hrabrosti da se suoči sa ovim „viškom istorije”, koji Srbima inače zameraju svi zapadni zvaničnici. Sam autor priznaje sa koliko je uživanja prikupljao građu i pisao knjige iz istorije njegove porodice i njegovog rodnog kraja, ali i sa koliko je bola i muke, posle mnogo odlaganja, naterao sebe da ova tragična svedočenja pretoči u knjigu. Hvala mu doveka na tome.
Razumem ga u potpunosti, jer znam koliko sam samo kao običan kritičar sakupljao hrabrosti da, skromno prikazujući ovo vredno štivo, susretnem pogled sa ovim satanskim zlom. Ova knjiga, kao i mnoge druge slične, dokazuje dugoročno postojanje mračnog plana uperenog protiv srpskog naroda na ovim prostorima – koji mutirajući kroz istoriju u vidu raznih saveza, danas postoji u paktu Duboke NATO države i duboke titoističke države na tlu Srbije.
Svi znamo kao svedoci bombardovanja koliko nam duša pati zbog trogodišnje Milice Rakić, koju su ubili NATO agresori, i to od zalutalog gelera. Ova knjiga potanko i istorijski nedvosmisleno govori koliko su slični zlikovci pobili Milica Rakić tokom Drugog svetskog rata, sa namerom i uživajući u tom satanskom delu, bez ispaljenog metka, kamama i toljagama. Neka je ovim zemaljskim mučenicima večna slava. Amin.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Jovan B. Dušanić/Iskra
BONUS VIDEO:
