Kredibilitet domaćina (Saudijska Arabija) okupio je minulog vikenda znatno veći broj država izvan tzv. Zapada, da razgovaraju o završetku rata u Ukrajini (pravilnije u političkom smislu bilo bi ovaj sukob označavati kao „kriza u Ukrajini”), nego kada su pokrovitelji takvih razgovora SAD, G7 ili EU.
Kako su tačno ti dvodnevni razgovori protekli, široj javnosti nije poznato, ali znamo da je Vang Ji, ministar spoljnih poslova Kine koja je imala svog predstavnika u Džedi, već razgovarao sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim. Ukratko, Rusija ima potpuna saznanja o sastanku i zna stavove Kine nakon njega. Javno je Ji rekao da su jačanje bilateralnih odnosa sa Rusijom i saradnja oko BRIKS-a neposredni prioriteti rusko-kineskih odnosa.
Zadržaću se na dva pravna pitanja, koja su od odlučujućeg značaja, u ovoj novoj inicijativi Zapada čiji je domaćin bila Saudijska Arabija, a koji još nisu dovoljno, ili nisu uopšte osvetljeni na javnoj sceni.
Zapad nije dao rezultat
Početna ideja Zapada, koja u najkraćem glasi da su „ruske oružane snage prešle granicu Ukrajine, prema tome Rusija je agresor”, suštinski nije dala rezultat. Tačno je da su razne odluke Generalne skupštine UN, koje su sadržale kvalifikaciju da je reč o agresiji, dobijale oko 140 glasova podrške, ali se tri četvrtine tih država nakon glasanja nije pridružilo bilo kakvim sankcijama protiv Rusije. Niti su vršile diplomatski pritisak na Rusiju u bilo kom pogledu. I Zapad je praktično izgubio početnu diplomatsku inicijativu.
Nakon priznanja Angele Merkel, pa Fransoe Olanda, pa Vladimira Zelenskog, pa Petra Porošenka da su lagali u pogledu minskih sporazuma i da su svesno kršili Rezoluciju Saveta bezbednosti UN (pravno-obavezujući dokument za sve) br. 2202 iz 2015. godine, sve više se probijala pravna svest i među državama koje su u početku glasale na strani SAD, da ulazak vojske Rusije u Ukrajinu ne mora nužno značiti da je reč o agresiji. A sasvim je moguće da je reč o legalnoj akciji u skladu sa članom 51 Povelje UN.
Moj je utisak da je sada Zapad prešao na mnogo plodotvorniji teren argumentacije (posmatrano iz njihovog ugla, naravno) pozivajući sve države da se založe za „mir u Ukrajini”. Ta nova pozicija, čini se, glasi otprilike ovako: „Dobro, da li je reč o agresiji ili ne, to sada možemo da ostavimo po strani, ali i ako je ulazak ruskih trupa bio legalan, opet nakon mira te trupe moraju da se povuku”. Naime, tačno je da pravo na intervenciju po čl. 51 Povelje UN ne daje pravo da se prisvoje teritorije druge države.
Suverena odluka
Prema onome što dopire do javnosti, Zapad sve više pritiska Zelenskog da pristane na mir ne toliko zbog stvarne želje za mirom usled nemogućnosti NATO-a da logistički podrži vojne napore ukrajinske vojske (iako je i to, naravno, važan razlog), koliko je reč o jednom manevru koji bi mogao da pridobije veći broj država na stranu Zapada da se ruska vojska sada mora povući, pošto je pretnja otklonjena.
Sve sa namerom da se onda sve počne iznova sa pripremom Ukrajine za nove napade na Rusiju, kao od 2014. godine. A prvi korak posle mira bilo bi uključivanje Ukrajine u NATO. Ako sam na pravom tragu, onda će se u diplomatskim odnosima povodom Ukrajine sve više govoriti o jednom drugom, nama dobro poznatom, institutu međunarodnog prava: pravu Rusa na samoopredeljenje.
Upravo zbog toga je Rusija insistirala na referendumskom izjašnjavanju građana i u slučaju Krima i Luganske i Donjecke Republike i Zaporoške i Hersonske oblasti. Tek nakon potvrđene njihove želje da se formiraju kao samostalne države, donošenja odgovarajućih akata njihovih nadležnih organa i zahteva da se priključe Ruskoj Federaciji, Rusija je donosila svoje odluke da prihvata njihove zahteve.
Da, nema pravo Rusija da nakon otklanjanja opasnosti po sebe zadrži vojsku, ali Rusi imaju pravo na izdvajanje iz Ukrajine na osnovu prava na samoopredeljenje i izdvajanje iz Ukrajine. Posle je stvar njihove suverene odluke da li će se priključiti nekoj drugoj državi, u ovom slučaju Rusiji, ili neće. Pošto su se odlučili da se priključe i pošto je Rusija to prihvatila i izmenila svoj ustav, onda ruska vojska sada ostaje na tim teritorijama kao posledica realizacije prava na samoopredeljenje, a ne po osnovu intervencije u skladu sa čl. 51 Povelje UN.
Neprijateljska propaganda
Sastanak u Džedi bio je jedna vrlo lukava inicijativa Zapada, ali će posledica na terenu biti samo bitno skraćenje vremena u kome bi bilo moguće omogućiti i Rusima u Harkovu, Nikolajavu i Odesi (suštinski, u tim oblastima) da se i sami izjasne u pogledu svog prava na samoopredeljenje. Pored čisto vojnih razloga, kada se završi samit BRIKS-a 24. avgusta, realno je očekivati događanja u Ukrajini koja će za vrlo kratko vreme omogućiti referenduska izjašnjavanja i u tim oblastima.
Što se Srbije tiče, nema nikave bojazni da bi priznanje prava na samoopredeljenje Rusima u Ukrajini moglo da dovede u pitanje, govorim iz ugla međunarodnog prava (o čemu sam već detaljnije pisao), suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. Razlike između tih slučajeva su ogromne.
Kada budete čuli „da Srbija sada kada se Rusi pozivaju na pravo na samoopredeljenje u Ukrajini nema kud, nego da prizna nezavisnost tzv. Kosova”, da znate da je reč o neprijateljskoj propagandi. A ni to neće moći još dugo.
Izvor RT Balkan
Naslovna fotografija: Alexey Nikolsky/AFP
BONUS VIDEO:
