Велики број младих на Газиместану за Видовдан 2021. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Pismo sa Kosova ili čekajući slobodu

Mi branimo svoje, ovde smo nastali i ovaj deo Srbije je večan. Sve ostalo je prolazno. Tako moramo da razmišljamo dok trpimo. Ne zaboravimo da sa slobodom dolazi pobeda

Albanci, gastarbajteri, ovog leta došli su nešto kasnije na Kosovo i Metohiju. Zbog tog kašnjenja bili su nam tema razgovora u prvoj polovini jula. Pitali smo se što ih nema? Šta im je? Nekako smo navikli da nam svako leto prođe uz strašne gužve na putevima, da čekamo satima na prelazima bilo da odlazimo put centralne Srbije, bilo da se vraćamo na KiM. Da svakodnevno prave svadbe i namerno prolaze kroz srpska sela sa zastavama, sirenama, i uz obaveznu glasnu muziku i dobacivanja. Zabrinuli smo se, ne zbog pitanja da li će da dođu, već šta je to što znaju pa ih nema? Počeli su da dolaze u drugoj polovini jula, ali i nekako brzo da se vraćaju. Čuli smo da su dobili samo po 15 dana odmora, retko ko tri nedelje.

O njihovom ponašanju sam već govorila, to je bes i samo bes. Pitamo se kako to žive po Zapadu kada se ovde tako ponašaju? Kao da ih je neko iz kaveza pustio. Svoje kretanje, kada su oni ovde, svodimo na minimum i vrlo smo oprezni. Ovo je treće leto zaredom da dolaze u sukob sa Albancima koji ovde žive. Pretprošle godine je gastarbajter ubio devojku u Uroševcu, prošle su se u Lipljanu pištoljima razračunavali oko devojke (bilo je više mrtvih), i to ljubomorni mladići iz okolnih sela sa „strancima”. Ove godine su pištolji radili u Prištini, i bilo je ubijenih.

Lično bih izdvojila kolonu svatova koji su prolazili kroz Gračanicu, to mi je nekako obeležilo njihov ovogodišnji dolazak. Naime, čule su se sirene iz svih automobila u dugoj koloni. Na svakom autu je bila zastava Albanije i tzv. Kosova. Bilo je i zastava velike Albanije kojima su pojedinci mahali iz auta, namerno provocirajući. Znam da postoji dogovor da ne ističu zastave i ne prave buku kada prolaze kroz srpska mesta, ali toga se retko ko pridržava. Policija u takvim situacijama samo nemo posmatra histeriju.

Zatekli su me na ulici, i odmah mi je bilo jasno da sve to rade zato što prolaze kroz srpsko mesto i pored manastira. Razmišljala sam da li da napravim fotografiju, ali sam odustala jer, časna reč, u koloni nije bilo automobila koji košta manje od 60.000-70.000 evra – bez preterivanja. To je bila kolona neverovatno luksuznih automobila, crnih džipova, većinom stranih registarskih oznaka i nisam se usudila da ih fotografišem, jer smo živeći ovde naučili da ne provociramo, odnosno da ne skrećemo pažnju na sebe onima koji imaju para za takav luksuz. Umesto toga podigla sam glavu visoko i ignorisala ih – kao da ne postoje. Isto su radili i ljudi pored kojih sam u tom trenutku prolazila. Tako je to sa gastarbajterima – dođu, besne i odu. To što im deca ne govore albanski jezik nije važno, bitno je da trube autima i dobacuju vulgarnosti ženama po srpskim mestima.

Gašenje MTS-a

Leto prolazi i u senci vesti o gašenju ćerke firme Telekoma Srbije na Kosovu i Metohiji. Ukoliko do toga dođe, a nekako verujemo da hoće, biće to strašno za sve nas koji smo bili u mogućnosti da imamo signal srpske mobilne telefonije, ali toliko smo navikli na poraze da sve mirno posmatramo. Podsetiću da dobar deo Srba na KiM nema mogućnost da koristi isti – bez obzira što je MTS d.o.o. kompanija osnovana po Briselskom sporazumu i dogovoru o telekomunikacijama između Beograda i Prištine iz 2015. godine.

Pomenuta kompanija je godinu dana posle dogovora dobila licencu za rad po zakonima „države Kosovo”, što je značilo da će sever pokrajine ostati u potpunosti pokriven signalom, a mi, južno, delimično. Nažalost, tako je. Njen osnivač – Telekom Srbija, sa 100 odsto udela – je na terenu sprovodio duple aršine. Da ne pominjem nasilno prekidanje validnih ugovora, isključivanje brojeva korisnika koji su odbijali da se prebace u ćerka firmu. Ja sam živ primer. Ugašen mi je broj i prekinut važeći ugovor, protiv moje volje. Kada sam otišla da proverim šta mi je sa brojem u predstavništvo MTS-a u Lazarevcu, rekli su mi da njima u kompjuteru pokazuje da sam u drugoj državi.

Kada smo sve to doživeli, shvatili smo da pomenuti dogovor obuhvata Srbe selektivno, nekako smo bezvoljni bili prema njemu od samog početka. Na primer, čim izađete iz Gračanice – signala nema. Pa koja je vajda od njega takvog? Dođu ljudi iz okolnih sela, ubace karticu u telefon i razgovaraju dok su u Gračanici. Čim krenu kući vraćaju karticu kosovskih operatera – čije su usluge skupe, ali taj signal imaju. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati mesta južno od Ibra koja imaju signal, iako Srbi imaju MTS broj. Tužno je to, ali istinito. Zato se i ne nerviramo mnogo. Možda će zvučati čudno, ali kao da smo očekivali ukidanje ćerke firme od samog početka, i čekamo jutro kada će to da se dogodi.

Srbi koji žive na severu pokrajine će sigurno to teže podneti, jer uz sve što u poslednje vreme doživljavaju još im samo ukidanje signala mobilne telefonije fali. Nismo mi južno hrabriji ili pametniji od naše braće sa severa, nego smo mi to već doživeli, iskustvo iz nas govori. (Mi smo već jednom ostali bez signala mobilne telefonije, pa je on pomenutim sporazumom delimično vraćen.) Razlika je u tome što mi – kada je reč o obespravljenosti usled nepoštovanja potpisanih sporazuma iz Brisela – imamo duži staž.

Sedište MTS d.o.o. u severnom delu Kosovske Mitrovice (Foto: Tanjug)

Zašto odjednom vlastima u Prištini smeta MTS d.o.o.? Postoji čitava lista kompanija, ne samo pomenuta, koje u svom nazivu imaju reč „Srbija” ili nešto slično i svima se zabranjuje rad jer – kako kažu u Prištini – krše takozvani ustavni poredak „države Kosovo”. Konkretno, u dokumentima za registraciju u slučaju MTS-a navedeni su Kosovska Mitrovica i Republika Srbija. Šta je sporno u imenu grada? Pa, Kosovska Mitrovica je podeljeni grad i postoje opštine Južna i Severna Mitrovica. Po tom „kosovskom sistemu” Srbi sa severa izlaze na izbore i biraju gradonačelnika Severne Mitrovice. Sporazumom u Briselu naše opštine – Opština Kosovska Mitrovica – su ukinute i sada je to privremeni organ Kosovske Mitrovice, i tako svih ostalih gradova na KiM. Glasačko pravo u svojim mestima ostvarujemo jedino glasanjem u okviru „države Kosovo”. Naši izbori se davno ne organizuju u pokrajini, već se na glasanje odlazi u Kuršumliju, Rašku, Vranje….

Sada Albanci to koriste i zabranjuju sve što ima veze sa Srbima i Srbijom. To što krše Briselski sporazum nikoga ne zanima, uz, moram to da kažem, otvorenu sumnju da li ga uopšte krše. Nije nam, barem za sada, ostavljena mogućnost da se dokumentacija ispravi, dopuni, ništa. Rezultat toga je 250 ljudi bez posla i oko 80.000 korisnika koji ostaju bez mobilne mreže, interneta i kablovske televizije. (Albanci sa KiM sa ličnim kartama „države Kosovo” slobodno prelaze administartivne prelaze, a potom i celu Srbiju. Ko je nama kriv što to ne smatramo kršenjem Ustava Republike Srbije?)

Početkom avgusta beše aktuelna ova tema, sada se ćuti kao da ništa nije bilo. Jedino se zna da je MTS d.o.o. oduzeta dozvola za rad. Mi se šalimo ovih dana i kada zovemo kažemo da trošimo dok možemo, i tako će da nam ukinu mrežu. Toliko smo toga preživeli i već čujemo oštru reakciju iz Beograda kada ukinu ćerku firmu – to je to. Reakcija zapadnjaka može da bude prepuštena našoj mašti, pod uslovom da je uopšte bude. Naš narod kaže: „Sami pali, sami se ubili”. Apropo svemu ovome, da vas pitam: Pominje li neko registarske tablice na severu pokrajine?

Elem, ako se sećate, uslov da se da dozvola za rad Telekomu Srbije na KiM preko ćerke firme bio je da „država Kosovo” dobije pozivni broj i da mi (pregovarači u Briselu) na to pristanemo. Ako neko misli da mi sada kao kontra meru možemo da oduzmemo pozivni broj – vara se. U trenutku kada se sve to dešavalo tzv. Kosovo nije bilo član Međunarodne telekomunikacijske unije i nisu oni mogli da podnesu zahtev za dodeljivanje pozivnog broja. U njihovo ime je to uradila – Austrija. Sada će njima pozivni broj ostati, a nama signal neće, barem tako stvari trenutno stoje.

San o slobodi

Dok se sve gorepomenuto dešavalo, a tokom ovog leta, skromno smo obeležavali i godišnjice stradanja Srba u orahovačkom kraju, žeteoca u Starom Gracku, ubistvo dece u Goraždevcu. Ko zna još koliko se godišnjica navršilo, ali ih ne pominjemo – nada nam je da za njih zna Gospod. Decenije su prošle od njihovih ubistava a počinioci su i dalje na slobodi. Zato nam nije čudno kada Albanci besne, kada im se predstavnici vlasti bahate po Severnoj Makedoniji, taman kao i kolona svatova kroz Gračanicu.

Ako sve nabrojano, i mnogo toga drugog što doživljavamo, posmatramo na kratke staze malo je toga ostalo za optimizam. Ako razmišljamo na način kako je sve poređano u tekstu onda je jasno zašto narod od potpisivanja Briselskog sporazuma i njegove implementacije na terenu odustaje lagano od borbe. Znate li da je poslednjih meseci odlazak sa Kosova i Metohije posebno izražen na severu pokrajine? Kada se čujemo sa prijateljima iz tog dela KiM oni, uplašeni, samo o tome pričaju. Desilo se ono čega smo se mnogo plašili – a to je da se severu dogodio jug Kosova i Metohije.

Ako posmatramo jednu širu sliku svega što se u svetu dešava, jasno je da je zaustavljen točak starog svetskog poretka. Međutim, Albancima se i dalje sve dozvoljava, jer im još nije istekao rok upotrebe, iako se kula njihovih mentora uveliko ruši. Više im Zapad, tačnije Amerika, ne mogu prodati priču o blagostanju u „državi Kosovo”. Ne veruju u nju i zato odavde svakodnevno beže. Zato, kada žele da ih malo pokrenu zbog nečeg i nekog – obnove priču o Velikoj Albaniji. Ne zbog njih, već zbog ovog dela sveta. Kurti i njegove pristalice su na toj bajci odrasli – na velikoalbanskom nacionalizmu Adema Demaćija. To je toliki fanatizam da se realnost potpuno ignoriše.

Američke zastave u Prištini, 2012. godina (Foto: Akos Stiller)

Za razliku od njih, obrnuti smer kretanja točka u nama budi nadu da će doći do pozitivnih promena. Zato moramo da izdržimo još malo. Mi čekamo slobodu, oni da im neko ispuni obećanje dato ko zna kada tako što će da otme nešto tuđe – i to od nekoliko zemalja – i njima pokloni na tacni. Realniji je naš san o slobodi, koliko god nam teško padalo sve što se radi na našu štetu, a dolazi od zvaničnog Beograda. Na kraju krajeva, toliko je sve prosto. Ne može njima na dobro da izađe svo zlo koje su uradili i dalje rade. Toliko su se osilili, a znamo da se tada najsurovije pada. Zato nema inata i odlaska zbog ove ili one politike, ovog ili onog pojedinca.

Mi branimo svoje, ovde smo nastali i ovaj deo Srbije je večan. Sve ostalo je prolazno. Tako moramo da razmišljamo dok trpimo. Ne zaboravimo da sa slobodom dolazi pobeda. Zadužili su nas toliko, da nema mesta na planeti gde je slađe tu pobedu dočekati, i to čistog obraza gledajući Albance u oči, nego baš ovde na Kosovu i Metohiji.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard)

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u