Kad se za nekog kaže da je rođeni pisac, to se često pojašnjava tako što se precizira da je za njega (ili nju) pisanje – kao disanje. Bez pisanja ta osoba, sugeriše se, ne može da živi.
Da se razumemo, pisanje nije jednako objavljivanje, to nas je istorija odavno naučila, ali u nekim koliko toliko normalnim uslovima, izvan cenzure i totalitarizma, pisac po pravilu želi da objavljuje. Pisac zapravo i jeste onaj koji piše i objavljuje kontinuirano i redovno. Kako reče Murakami u knjizi Pisac kao profesija – jedan ili dva romana može napisati bilo ko, pisac je onaj koji ne prestaje.
Retko se desi da pisac ostane živ i koliko-toliko zdrav, a da odustane od pisanja. Na tom tragu je i nastala legenda o Rembou. A opet, postoji skorašnji slučaj Filipa Rota. On je svoj, ispostavilo se, poslednji roman Nemezis objavio 2010. godine. Dve godine kasnije, u jednom intervjuu je objavio da više neće pisati romane. Nisu mu svi poverovali, ali ispalo je zaista tako. Nakon što je 2018. umro, objavljene su dve njegove biografije u kojima se potencira da je čovek koji je živeo za pisanje u osam poslednjih godina života prestao da piše. Neki tvrde da ga je ta odluka, naročito jer je javno objavljena, lišila Nobelove nagrade, pošto nju, po nepisanom pravilu, mora dobiti „aktivan” pisac.
Sjaj slave
Istini za volju, Rotov kreativni genije jeste bio na silaznoj putanji. Poslednjih pet-šest njegovih romana nisu se mogli meriti sa remek-delima iz ranijih faza, mada su u savremenom krajoliku američke i svetske književnosti i dalje bili na samom vrhu. Pomalo je to nalik na filmski slučaj Vudija Alena, samo što ovaj, vidimo, (još uvek?) ne odustaje. Stoga bi se moglo reći i da Rot više nije želeo da kvari prosek.
U vreme kad je Anéantir objavljen u Francuskoj, dobacile su i do nas informacije da je to Mišelu Uelbeku navodno poslednji roman. I zaista, na samom kraju romana, zapravo već posle kraja, u tekstiću pod naslovom „Zahvale” autor kaže: „Vreme je da se zaustavim”.
Iskreno govoreći, u kontekstu tog kratkog post skriptuma to ne deluje posve nedvosmisleno, mada su mnogi mediji to predstavili kao nesumnjiv oproštaj. Bilo kako bilo, već znamo da Uelbek ako i jeste mislio na romane, nije sigurno mislio na pisanje i objavljivanje književnosti kao takve. Jer krajem maja ove godine, u Francuskoj je objavljena najnovija stavka u njegovoj bibliografiji, dnevnička knjižica na stotinjak stranica pod naslovom Quelques mois dans ma vie: Octobre 2022 – Mars 2023, što će reći „Nekoliko meseci mog života: od oktobra 2022. do marta 2023”.
Knjiga se bavi s dva najnovija skandala njegove javne persone: novim optužbama za islamofobiju i jednom kontroverzom između savremene umetnosti i pornografije, da ovde ne idemo dalje. Kratka je knjiga, i u nekim boljim okolnostima mogli bismo je očekivati u prevodu koliko ove jeseni. Ovako, međutim, ona može biti samo sitni ukras pokraj kolosalnog romana Uništiti.
Kad kažem „kolosalni”, mislim i na vrednost i na obim. Rekao bih da je ovo najduži Uelbekov roman, kao i najkompleksniji. Jedini koji bi mu mogao biti pandan su Elementarne čestice. Pošto je Proširenje područja borbe žanrovski ipak više novela, Elementarne čestice bismo mogli gledati kao prvi Uelbekov roman. Uništiti je poslednji. Krug se zatvara, ali je poslednji ipak bolji od prvog. U tom smislu, ako zaista više ne bude pisao romane, Uelbek se povlači manje kao Filip Rot, a više nalik lirskom subjektu pesme Džon Bon Džovija iz filma Mladi revolveraši, pesme zvane „Blaze of Glory“.
Bliska i daleka budućnost
Možda je to u nekom smislu i posledica njegovog univerzitetskog obrazovanja iz prirodnih nauka, ali Uelbeku u ranijim romanima – od Elementarnih čestica do Mogućnosti ostrva – nije bilo strano da duma o dalekoj budućnosti. Otkad se više fokusirao na sadašnjost i psihologiju, radnju voli da smesti u blisku, lako zamislivu budućnost. Takav je bio svet Pokoravanja, takav je svet romana Uništiti.
Radnja romana (objavljenog, podsetimo, 2022) je, naime, smeštana na sami kraj 2026. i nešto više od prvih šest-sedam meseci 2027. godine. Neću ovde previše da „spojlujem”; ali neke osnovne detalje radnje moram da otkrijem.
Roman otvaraju dve tipično uelbekovske rečenice: „Nekih ponedeljaka na samom kraju novembra, ili početkom decembra, naročito ako ste samac, imate osećaj da čekate smrtnu kaznu. Letnji su praznici odavno zaboravljeni, nova godina još je daleko; ništavilo je neuobičajeno blizu.”
Roman takođe otvara hičkokovski mekgafin: priča o sajber i stvarnom terorizmu, protiv kojih se bori službenik francuskog bezbedonosnog sektora Bastijen Dutremon. Čitalac pomišlja da je Bastijen naš glavni junak. Uskoro se pojavljuje i Bastijenov kolega Fred. U drugom poglavlju, u njihovom razgovoru pominje se ime Pola Rezona, bliskog saradnika Bruna Jugea, ministra privrede i finansija. U trećem poglavlju, susrećemo Pola Rezona i njegov život pratimo sve do kraja knjige.
Dnevna politika
U postmodernističkom ključu, kroz celi roman Uništiti provlače se paralele sa prethodnjim Uelbekovim delima. Slično kao u Pokoravanju, u središtu radnje su predsednički izbori u Francuskoj. Slično kao u Elementarnim česticama, lik koji je privatno blizak glavnom junaku, a koji se kroz roman uspostavlja kao njegov simbolički antipod zove se – Bruno.
Za razliku od prethodnih Uelbekovih dela, ovo je ponešto „multimedijalno”, odnosno na njegovim stranicama se nalaze ilustracije koje ponešto olakšavaju ili barem pokušavaju da obogate sadržaj fabule.
I pored elemenata koji roman u izvesnom smislu čine i političkim i špijunskim, fokus romana Uništiti je na privatnom životu glavnog protagoniste. Na početku, on je posve otuđen od supruge s kojom ne spava već 10-ak godina, a jedva da i razgovaraju. Majka mu je umrla nekoliko godina ranije, ima oca, stariju sestru i mlađeg brata. I sestra i brat imaju svoje porodice, a Pol je od svih njih poprilično otuđen. Nakon što Polov otac doživi moždani udar, porodicu ta muka na neki način ponovo zbližava.
Skoro kao u velikim romanima iz „zlatnog doba” 19. veka, kroz jednu porodicu kao da se u vidu makete prikazuju ključni slojevi celog društva. Polova bliskost „visokoj politici” razotkriva čitavu vladajuću kastu kao „prazno mesto kontrole”, jer njihova moć počiva na fami o moći i počiva na neumornom PR-u.
Rekvijem za jedan san
U godini u kojoj se odvija najveći deo radnje romana, njegov glavni protagonist dočekuje svoj 50. rođendan. Kritičari su Uelbeku često zamerali da su njegovi junaci – sredovečni beli muškarci – zapravo manje ili više prikrivene inkarnacije autobiografskog subjekta. Ovde, međutim, Uelbek kreira glavnog junaka kao osobu 20 godina mlađu od sebe samog, mada smeštanjem radnje u budućnost malo smanjuje taj jaz.
Isto tako, on ovde ispisuje i posvetu generaciji koju oseća tragičnijom od vlastite. Pred sam kraj, u jednom pseudoesejističkom pasažu, potencira se specifičnost bejbibumerske generacije, a na tragu simboličkog kapitala Drugog svetskog rata „koji nije bio apsurdna borba isključivo ograničena na zauzimanje teritorija”, nego je uspešno „frejmovan” kao ideološki, politički i moralno značajna borba protiv Zla utelovljenog u Hitleru, i koja kao takva predstavlja Dobro i ne opterećuje savest.
Ta generacija je takođe doživela uspon popularne kulture u onom retkom trenutku kad je ona bila superiorna „elitnoj”, kad su žanrovski romani bili bolji od „ozbiljnih”, kad je strip „debelo nadmašivao kreacije službenih predstavnika plastične umetnosti”, i kad je, napokon, popularna muzika bila neuporedivo superiornija u odnosu na svaki vid „subvencionisane eksperimentalne muzike”.
To je bila Uelbekova generacija. Narednoj, Polovoj generaciji, generaciji danas verovatno najbrojnijih Uelbekovih čitalaca, nije ostalo ništa od toga: Drugi svetski rat je tek daleka prošlost, a brisanje granice između elitnog i popularnog je stvorilo „grdne mešavine” gde su loše strane elitne kulture korumpirale onu popularnu, a loše strane popularne razvodnile elitnu.
Sve sluti na apokalipsu, no i ta slutnja je lišena svoje poslednje utehe, one o eksplozivnom svršetku. Ostaje tek tužna, mlitava implozija kao u onim čuvenim Eliotovim stihovima (u prevodu Ivana V. Lalića) gde svet ne završava tutnjem već sa cviljenjem. Šuplji su ljudi, šuplje su priče, sve je šuplje. Ostaje tek opcija da se svetu „pljune istina u oči”.
U tom smislu, i ovaj roman potvrđuje odavno prepoznatu poetičku vezu između Sartra i Uelbeka, samo što Uelbek završava tamo gde je Sartr počeo. Rokanten će se protiv mučnine boriti tako što će da napiše roman, knjigu „lepu i tvrdu kao čelik koja će posramiti ljude zbog njihove egzistencije”. Rezon zna da je i ta ambicija šuplja. Sartr, pak, takvu knjigu nikada nije zaista napisao. Uelbek, međutim, jeste. Uništiti je takva knjiga. Ima u njoj neke arome Derviša i smrti, nekog čuđenja da ljudi uopšte mogu biti toliko nesrećni, a sve to je tajnovito isprepleteno sa apologijom umetnosti kao zameni za utehu.
U najčuvenijoj Kolridžoovj pesmi, onaj kome je naslovni „Stari mornar” ispričao svoju priču, sutradan se probudio „tužniji i mudriji”. Jedno takvo jutro čeka i dostojne čitaoce poslednjeg Uelbekovog romana.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: G.P./leparisien.fr
BONUS VIDEO:
