Poslednji živi svedok ubistva jednog od vođa, ako ne i najvažnijeg lidera boljševičke Oktobarske revolucije, Lava Davidoviča Bronštajna Trockog, bio je njegov unuk, Vsevold Esteban Bronštajn Volkov, s nadimkom Seva. Ovaj neobični čovek umro je ove godine, 22. juna, u odmakloj dobi od 97 godina. Živeo je u Meksiku i bio uvereni sledbenik ideja svoga dede.
Kada smo se sreli u Beču 2010. godine, govorio je na skupovima austrijske Komunističke partije koji su, začudo, bili sasvim dobro posećeni u vreme kada su svi odbacili i gotovo zaboravili komunizam. Vodili smo detaljan razgovor o onome što je saznao, ali čemu je i lično svedočio, o ubistvu Lava Trockog. Dve večeri Seva Volkov je pričao o zamršenim odnosima Staljinovih tajnih službi, psihoanalize, komunističke ideologije i sudbine Trockog za koje je teško pretpostaviti da jedan život može da ih složi. Kuća u Meksiko Sitiju u kojoj je Trocki živeo i u kojoj je ubijen pretvorena je u muzej koji je donedavno Volkov vodio.
Posle Lenjina, Trocki je bio najvažnija figura boljševičke revolucije 1917. To je potvrdio i sam Lenjin napisavši da je Trocki „daleko najsposobniji član Centralnog komiteta sa ogromnim samopouzdanjem”. Proteran je iz Sovjetskog Saveza 1929. i konačno likvidiran 1940. Cela istina o njegovom ubistvu još nije ni izdaleka osvetljena.
Nasleđe Lava Trockog
„Nema više sumnje da će Trocki imati veliko mesto u istoriji. Njegovo ime će živeti sa imenima kao što su Spartak i Gramši, Robespjer i Mara, kao ime vrhunskog revolucionara i strasnog vođe pobunjenih masa.” Ovim rečima se vodeći buržoaski američki časopis Forin afers (Foreign Affairs) oprostio od Lava Trockog nakon njegove smrti. Posle vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina, nijedna druga ličnost revolucionarne scene 20. veka nije ostavila iza sebe tako trajno i intelektualno izazovno nasleđe kao njegov najbliži saradnik Lav Trocki.
U marksističkoj teoriji ostaće upamćen po ideji „permanentne revolucije” koju je formulisao još 1905, ali i po tome da je posadio seme verovanja da su intelektualci ti koji menjaju svet i da se sve promene i revolucije prvo dešavaju u njihovim glavama. Trocki nije bio „prorok bez mača”, kako je pisao Makijaveli, nego je, tome nasuprot, bio osnivač i prvi zapovednik Crvene armije koja će nadživeti svog tvorca i nestati tek kada bude nestala i država koju je ta armija stvorila.
Čak ni „perestrojka” nije donela mnogo afirmacije Trockom. Dok su Buharin i „desna opozicija” rehabilitovani uz sve počasti, Trocki je u Pravdi opisan kao „demon revolucije” i „pali diktator”.
Baštinici trockističkih ideja nalaze se i na sasvim neočekivanim mestima. Vodeći neokonzervativni saradnici američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg bili su sledbenici učenja Lava Trockog. Još trajnije sećanje na Trockog našlo se u svim antistaljinističkim pogledima na njegovu epohu, pošto su Staljinove čistke od 1936. do 1940. bile inspirisane lovom na simpatizere Trockog ili na obračun sa protivnicima pod izgovorom da su trockisti, od vodećih ljudi Oktobarske revolucije do interbrigadista Španskom građanskom ratu. Tokom čistki između 1936. i 1938. godine hiljade ruskih „trockista” završile su u Gulagu. Staljin je likvidirao 98 od 139 članova i kandidata za članove CK KPSS i 1108 od 1966 delegata 17. Kongresa KPSS, održanog 1934. Od 11 članova Lenjinovog Politbiroa, do 1940. godine preživela su samo dvojica.
I filmska umetnost skrenula je pažnju na život Trockog u Meksiku. U filmu o Fridi Kalo iz 2002, jedan od njegovim protagonista je i Trocki. Tek što je došao u Meksiko, on, navodno, postaje ljubavnik Fride Kalo koju igra Selma Hajek. U filmu je Trocki prikazan u erotskim scenama, što je, može se reći, jedna od retkih takvih scena u kojima igraju marksistički revolucionari. U Rusiji je 2017. snimljena i televizijska mini serija „Trocki”, emitovana na Netfliksu, u kojoj se, takođe, pored ostalog govori o vezi Fride Kalo i Trockog.
Unuk Trockoga Volkov bio je sumnjičav da je do afere slavne slikarke i boljševičkog revolucionara ikada došlo. „Trocki je neprestano bio pod budnim okom svojih čuvara i nikada nije mogao da ostane toliko dugo bez njih da bi mogao da ima ikakvu avanturu s drugom ženom. „Kada je izlazio iz kuće, uvek je išao kolima, dok su druga kola sa obezbeđenjem bila ili iza ili ispred njega”, rekao mi je Volkov.
Trocki je bio u odličnim odnosima sa mužem Fride Kalo, slikarom Dijegom Riverom, koji je za njega i izdejstvovao politički azil u Meksiku. Njih dvojica su se kasnije politički razišli. Trocki i njegova supruga Natalija tada su napustili „Plavu kuću” u kojoj su živeli, a koja je sada Muzej Fride Kalo, i odselili se nekoliko blokova dalje.
Svedok ubistva
„Ja sam direktor muzeja o Trockom, držim govore o njemu po svetu i pišem članke”, pričao mi je Esteban Volkov. „Čak kao dete i mladić imao sam jasno saznanje da je Staljin običan diktator odgovoran za smrt miliona. On je izdao revoluciju i Trocki je podsećao svet na tu činjenicu. Zato je Staljin opsesivno hteo da ga likvidira.”
Volkov je bio i poslednji živi svedok ubistva svog dede, koje se dogodilo 20. avgusta 1940. Posle toga, vodio je sređen život pripadnika srednje klase, kao hemičar zaposlen u farmaceutskoj industriji, ali i predani čuvar uspomena na svog dedu. Svake godine oko 24.000 posetilaca obiđe kuću u kojoj je Trocki živeo i u kojoj je ubijen, a koja je pretvorena u muzej na čijem je čelu Volkov bio.
„Ja sam jedina osoba u porodici koja je dostigla ovu starost, pričao mi je 2010. godine kada smo se sreli. „Staljin je likvidirao celokupnu porodicu Trockog, bez obzira na političko stanovište, počev od prve žene, njegove sestre, njegovog brata, sina, dva zeta i tri druga rođaka koji su uhapšeni i likvidirani, a njegove dve kćerke i drugi sin su odvedeni u smrt. Stigao sam u Meksiko u avgustu 1938, došavši iz Pariza gde sam živeo sa udovicom svoga ujaka Lava Sedova. Zatekao sam tamo malu zajednicu. Deda i njegova supruga Natalija bili su okruženi grupom mladih drugova različitih nacionalnosti, uglavnom iz SAD, koji su dobrovoljno radili s njim kao sekretari, saradnici, čuvari…”
Koreni zavere za ubistvo Trockog počinju 1932, u trenutku kada on šalje svoju kćerku, Lavovu majku Zinaidu, obolelu od tuberkoloze, na lečenje u Berlin. Njegov sin iz drugog braka, Lav Sedov, već je bio tamo.
Uloga psihoanalitičara
Zinu u Berlinu međutim nisu lečili pulmolozi, već psihoanalitičari. Verujući u lekovitu moć psihoanalize i koristeći svoje političke veze, Trocki je uspeo da odvede ćerku kod berlinskog psihoanalitičara koji je „tečno govorio ruski”. Iz prepiske se saznaje da je Aleksandar Pfemfert, nemački socijalista i dugogodišnji prijatelj porodice Trocki, bio posrednik u pregovorima sa berlinskim analitičarem. Istoričarima psihoanalize samo ime doktora ne govori ništa. Zvao se dr Mej; možda je to bio pseudonim. Doktor Mej je radio u klinici poznatijeg Artura Kronfelda, koji je kombinovao fizikalne tretmane sa psihoanalitičkim. Kronfeld je započeo svoju psihijatrijsku karijeru u Hajdelbergu, odatle se preselio u Berlin i nije imao nikakve veze sa događajima u Rusiji. Ali je radio psihoanalizu na ruskom. Verovatno je došao iz Rusije.
Lečenje nije bilo uspešno. Zinaida je 5. januara 1933. izvršila samoubistvo. Metoda kojom je lečena je bila uobičajena, ali su neobične okolnosti prethodile i pratile samoubistvo. Posle smrti majke Zinaide, mali „Seva” ostao je neko vreme u Berlinu sa sinom Trockog iz drugog braka, Lavom Sedovim. Prevazilazeći bezbrojne prepreke, Sedov je u Berlinu objavljivao Bilten opozicije, glavni organ međunarodnog trockizma, ali 1938. umire na operacionom stolu u pariskoj klinici doktora Simkova. „On nije bio samo moj sin, već i moj najbolji prijatelj”, napisao je Trocki o njemu, optuživši Staljinove agente za sinovljevo ubistvo, uključujući i samog doktora Simkova.
Nema sumnje da je Sedov za života bio okružen agentima moskovskih tajnih službi. Glavni među njima bio je Mark Zborovski, koji je važio za ubeđenog trockistu. Nekoliko godina kasnije on će se predati američkim vlastima i otkriti im mrežu sovjetskih agenata na Zapadu. Za ovu uslugu biće oslobođen odgovornosti. U novoj karijeri postaće antropolog, bliski saradnik Margaret Mid. Iz njenog kruga će izaći mnoga zanimljiva istraživanja, među kojima i zloglasna hipoteza da se ruski politički sistem i nacionalni karakter određuju načinom na koji Rusi povijaju decu.
Svoju ulogu u Zinaidinom lečenju imala je Raisa Adler-Epštajn, supruga poznatog psihoanalitičara Alfreda Adlera, koji je živeo u Beču. Ona je bila ruska emigrantkinja i socijalista ekstremnih pogleda. Krajem 1920-ih otputovala je iz Beča u sovjetsku Rusiju, gde se sastala sa vođama Kominterne i dopisivala se na ruskom sa Trockim. Čudnom koincidencijom, ona je svoje političke ideje platila životom svoje ćerke, koja je otišla je da gradi komunizam u Sovjetskom Savezu i nestala.
Trocki je bio prijatelj sa Adlerovima još od svog izgnanstva u Beču 1906-1914, kada se upoznao sa psihoanalizom i poverovao u mogućnost frojdo-marksističke sinteze. Njegovi hobiji su radikalno razlikovali Trockog od dosadnih, puritanskih boljševika njegovog ranga poput Lenjina ili Lunačarskog. Podržavao je ranu sovjetsku psihoanalizu koja je, pod njegovim uticajem, postala moderna u Rusiji 1920-ih, a 1930-ih je odlučio da je ovaj metod lečenja prikladan i za njegovu ćerku. Možda je ulogu u tome odigrala i činjenica da je šef i sponzor berlinskih psihoanalitičara bio Maks Ajtingon, rođeni Rus i čovek levičarskih stavova.
Trocki je poštovao i Frojda koji je 1938. svetske događaje opisao ovim rečima: „Živimo u izuzetnom vremenu. […] Progres je sklopio savez sa varvarstvom. U Sovjetskoj Rusiji pokušalo se da se više od 100 miliona ljudi uzdigne do savršenijih oblika života […] Vladari su bili dovoljno smeli da im oduzmu „opijum” religije, i bili toliko pametni da su im dali razumnu meru seksualne slobode, ali su u isto vreme bili izloženi najtežem nasilju […] Čovek oseća skoro olakšanje […] kada, kao u slučaju nemačkog naroda, vidi da se povratak na skoro praistorijsko varvarstvo može desiti čak i bez oslanjanja na određene progresivne ideje.”
Osnivač Berlinskog psihoanalitičkog instituta (1920) i predsednik Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja od 1926, Maks Ejtingon, je bio bogat i društveni čovek. Sam gotovo da nije radio, ali su za njega radili mnogi psihoanalitičari, među kojima su i buduće poznate ličnosti, kao Erih From. Kako je Maks Ejtingon bio oženjen Mirom, moskovskom glumicom, u njegovoj berlinskoj vili okupljali su se i razgovarali o psihoanalizi, duhovnoj revoluciji i evroazijstvu mnogi Rusi, kao Šestov, Remizov, Suvčinski i beli general Skoblin, heroj građanskog rata, sa suprugom pevačicom ruskih romansi Nadeždom Plevickom. Doktor je velikodušno pomagao ruske emigrante, a novac za ovo i još mnogo toga, dolazilo je od preduzeća koje se bavilo međunarodnom trgovinom krznom iz Sovjetske Rusije. Njegov poslovni partner je bio čovek poznat u Berlinu kao „Maksov polubrat”, a u Moskvi kao general NKVD-a – Naum Ejtingon.
Špijunske priče su vođene kombinacijom novca i vere, ličnog i ideološkog interesa. Uoči Hitlerovog dolaska na vlast, Maks Ejtingon, uticajni berlinski Jevrejin, imao je dovoljno razloga da sarađuje sa Sovjetima. Vraćajući se iz Francuske, njegova moskovska veza Naum našao se u vrtlogu posledica takozvane Ježovske čistke, tokom koje je 275 od 450 obaveštajaca iz inostranstva poslato u logore ili streljano. Ali ne i Naum.
Obaveštajca je nehotice od smrti spasao osramoćeni revolucionar Lav Trocki. Naime, međunarodna situacija je postajala sve komplikovanija, a Trocki je, koristeći autoritet u međunarodnom komunističkom pokretu, nameravao da liši SSSR liderske pozicije u njemu i ostavi staljinističku vladu bez preko potrebne inostrane podrške. Tada je Staljin odlučio da ga „eliminiše”. Pomoć Nauma Ejtingona, koji je bio iskusan u takvim stvarima, bila je dobrodošla. Naum je dobio pseudonim Tom i započeo je razvoj operacije „Patka”.
Naređenje od Staljina
Novi narodni komesar NKVD-a, Lavrentij Berija, poverio je izvođenje operacije Pavelu Sudoplatovu, koji je početkom 1939. godine bio isključen iz partije. Ali umesto da bude proteran i uhapšen, Sudoplatov, koji je ostao zamenik načelnika četvrtog odeljenja INO, u maju 1939. je sa Berijom bio prisutan na sastanku sa Staljinom koji je odlučio sudbinu Trockog i Ejtingona.
Evo kako se sam Pavel Anatoljevič Sudoplatov sećao ovog razgovora: „Staljin je nastavio: ‘U trockističkom pokretu nema značajnih političkih ličnosti, osim samog Trockog. Ako se Trocki ukloni, pretnja Kominterni će biti eliminisana.’”
Ponovo je zauzeo mesto naspram nas i počeo polako da izražava nezadovoljstvo načinom na koji se odvijaju obaveštajne operacije. Po njegovom mišljenju, nedostajala im je odgovarajuća efikasnost. Naglasio je da je eliminacija Trockog još 1937. godine poverena Špigelglazu, ali bez uspeha.
Tada je Staljin postao strog i kujući reči kao da izdaje naređenje, rekao je: „Trocki, ili, kako ga u svojim poslovima nazivate ‘Starac’, mora biti eliminisan u roku od godinu dana pre nego što izbije neizbežni rat. Bez eliminacije Trockog, kao što pokazuje špansko iskustvo, ne možemo biti sigurni da ćemo u slučaju napada imperijalista na SSSR dobiti podršku naših saveznika u međunarodnom komunističkom pokretu. Biće im veoma teško da ispune svoju međunarodnu dužnost da destabilizuju pozadinu neprijatelja i da pokrenu gerilski rat.”
„’Nemamo istorijsko iskustvo izgradnje moćne industrijske i vojne sile istovremeno sa jačanjem diktature proletarijata’, nastavio je Staljin, a nakon ocene međunarodne situacije i predstojećeg rata u Evropi, prešao je na pitanje koje se direktno tiče mene. Trebalo je da predvodim grupu diverzanata da izvedu operaciju eliminisanja Trockog, koji je u to vreme bio u egzilu u Meksiku. Staljin je očigledno preferirao nejasne reči kao što su ‘akcija’ umesto ‘likvidacija’, uz napomenu da ukoliko akcija bude uspešna, ‘partija nikada neće zaboraviti one koji su u njoj učestvovali, i da će brinuti ne samo o njima, već i o svim članovima njihovih porodica’.”
Kada sam pokušao da prigovorim da nisam baš pogodan za ovaj zadatak u Meksiku, pošto ne govorim španski, Staljin nije reagovao. Tražio sam dozvolu da uključim veterane diverzantskih operacija iz Španskog građanskog rata.
„Vaša je dužnost i partijski zadatak da nađete i odaberete odgovarajuće i pouzdane ljude koji će izvršiti nalog partije. Biće vam pružena svaka pomoć i podrška. Javite se direktno drugu Beriji i nikome drugom, ali zapamtite, sva odgovornost za izvođenje ove akcije leži na vama. Vi ste lično dužni da izvršite sve pripreme i lično pošaljete potreban tim iz Evrope u Meksiko. Centralni komitet zahteva podnošenje svih izveštaja o operaciji isključivo u pisanoj formi.”
„Audijencija se završila, pozdravili smo se i izašli iz kancelarije. Posle sastanka sa Staljinom, odmah sam postavljen za zamenika šefa obaveštajne službe. Dodeljena mi je kancelarija na sedmom spratu glavne zgrade Lubjanke na broju 755, u kojoj je nekada bio Špigelglaz.”
Sudoplatov i Ejtingon su 9. jula 1939. razvili „Plan obaveštajnih i operativnih mera u slučaju ‘Patka’”. Ejtingon je smislio naziv operacije protiv Trockog – „patka” znači „dezinformacija”. Plan koji je predstavljen Staljinu ukazao je na sve moguće metode za uklanjanje „objekta”: trovanje, eksplozija u kući, dizanje automobila u vazduh, davljenje, bodež, udarac u glavu, hitac. Staljin je operaciju odobrio početkom avgusta 1939.
„Trocki skoro da je znao da su njegovi dani odbrojani i pokušavao je da završi što je više mogućno poslova”, pričao mi je Volkov. Imao je i razloga da u to veruje. Nekoliko meseci ranije, u maju, pokušan je prvi atentat, sećao se naš sagovornik.
Napadi pred ubistvo
Za sprovođenje plana ubistva stvorene su dve grupe. Prvu od njih, nazvanu „Konj”, predvodio je meksički umetnik David Alfaros Sikeiros.
Seva Volkov svedoči: „Početkom 1940. videli smo porast napada u štampi, što je Trocki prokomentarisao rečima: ‘Čini se da su ti novinari zamenili olovke puškama’. Staljinistička štampa u Meksiku napadala je Trockog bez prestanka. Stotine hiljada rubalja bile su prebačene iz Moskve i velikodušno podeljene korumpiranim novinarima. Grupa predvođena slikarom Sikeirosom upala je u kuću 24. maja 1940. Jedna grupa je zauzela poziciju kod čuvarske kućice, i počela tako da puca da čuvari nisu mogli ni da se pomere, dok je druga grupa otišla u kuću da pronađe Trockog i Nataliju pucajući iz ‘tompsona’. Jedan je čak ušao u sobu gde sam spavao i otvorio vatru, jedan metak me je okrznuo po nozi. Pravo čudo da je Trocki preživeo. Najviše zahvaljujući Nataliji koja je Trockog gurnula odmah pod sto kad se zapucalo i zaklonila ga svojim telom. Trocki je bio pospan zbog toga što je uzeo pilule za spavanje. Ispaljeno je više od 200 metaka, ali niko osim mene nije bio ni ranjen”, opisuje Seva.
Posle ovog napada, na kući su uz pomoć američkih drugova napravljene promene: čelična vrata, novi prozori, kule na stražarskim kućama. Trocki je malo bio skeptičan prema delotvornosti svega toga. Bio je uveren da sledeći napad neće biti izveden na isti način. I bio je u pravu, kaže Volkov.
Odmah posle prve, uskočila je druga grupa, pod nazivom „Majka”. Predvodila ju je španska plemkinja indijanskog porekla Karidad Merkader, koja je sarađivala sa sovjetskim obaveštajnim službama. Za izvršioca ubistva određen je njen sin Ramon, koga je sovjetska služba regrutovala još 1937. godine.
Krajem 1939. Merkaderi su se sastali sa Ejtingonom u Meksiku, gde je on stigao iz Evrope preko Njujorka. Dobivši jasna uputstva od obaveštajnog oficira, Ramon Merkader je, predstavljajući se kao sin belgijskog diplomate, uspeo da šarmira Silviju Angelov, sestru sekretara Trockog, i pod maskom njenog verenika počeo je da posećuje kuću političara. 20. avgusta 1940. Merkader je došao u vilu i zamolio Trockog da oceni njegov članak za novine.
Staljinov agent Džekson
Naš sagovornik se živo sećao poslednjeg dana života svoga dede:
„Kada sam se vraćao iz škole, 20. avgusta 1940, video sam da se događa nešto neobično. Uplašio sam se i potrčao. Bilo je nekoliko policajaca pred kućom, koja je bila otvorena. Kola su bila pogrešno parkirana. Obično je kuća popodne bila veoma mirna. Bio sam zabrinut i uznemiren šta se događa i brzo sam ušao u kuću. Prva osoba koju sam sreo bio je Karl Robins, jedan od drugova, sekretar i čuvar. On je bio unutra i bio je strašno uzbuđen. Na njegovom licu je bilo krvi, držao je revolver u ruci i vikao ‘Džekson, Džekson!’ Nisam razumeo o čemu je reč. Onda sam video okrvavljenog čoveka sa dvojicom policajaca. Bio je u veoma lošem stanju i jaukao je. Njegovo pravo ime bilo je Ramon Merkader, ali mi smo ga znali kao Džeksona. Niko nije mogao ni da zamisli da je Džekson, partner Silvije Angelov – velikodušni biznismen, prijatelj s čuvarima, bez ikakvih političkih interesovanja – u stvari Staljinov agent. Ubica je uzeo čekić za led i udario je Trockog po glavi dok je ovaj sedeo za stolom i čitao tekst koji mu je doneo. U trpezariji je sedela uplakana Natalija. Kada sam stigao do dedinog kabineta, video sam Lava Davidoviča kako leži na podu, ali čuvari i ostali su me zaustavili da ne ulazim unutra. Moj deda je još bio živ i rekao je: ‘Ne puštajte Sevu. Dete ne mora ovo da gleda.’ Bio je dovoljno pri svesti da kaže i da Džekson ne treba da bude ubijen, jer je korisniji živ. Čuvari su Ramona tukli i polomili mu ruku. Bolničari su dedu odneli na nosilima. Sledećeg dana je umro”, ispričao mi je Vsevolod Volkov.
Sovjetski agent Ramon Merkader je sve vreme tokom istrage i na sudu tvrdio da je beligijski novinar Žak Mornard, ali je njegov pravi identitet ipak otkriven i on je osuđen. Posle izdržanih 20 godina zatvorske kazne Ramon Merkader je 1960. odleteo u Havanu, a zatim u Moskvu gde je dobio zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Dozvoljeno mu je da ode na Kubu 1974, gde je živeo sa suprugom i dvoje dece do smrti 1978. Nikada više nije video rodnu Barselonu, iako je zatražio pomoć lidera španskih komunista Dolores Ibaruri i Santjaga Karilja. Kariljo mu je postavio uslov da napiše memoare i otkrije ko mu je naredio da likvidira Trockog. Merkader je to odbio, rekaviši da „nikada ne izdaje svoje drugove”. O njemu je nobelovac Horhe Semprun napisao roman pod naslovom Druga smrt Ramona Merkadera.
Protiv staljinizma i kapitalizma
„Moj deda je bio protivnik Staljina i staljinizma, ali je istovremno bio i protivnik kapitalizma”, pričao je Esteban Volkov, odbijajući vezu američkih neokonzervativaca i trockističkog učenja. „Maks Šehtman, na primer, jeste bio jedno vreme sledbenik ideja moga dede, ali oni su se ubrzo razišli. Moj deda je bio spreman i da da izjavu pred američkim senatskim odborom u kojoj bi opisao šta sve Staljin čini protiv njega, ali i da se suprotstavi zabrani Komunističke partije SAD. Kada je rekao o čemu će da govori pred senatom, to svedočenje je otkazano”, priča Volkov.
Stvarno nasleđe Trockog, po rečima njegovog unuka, jeste demokratski socijalizam, koji tek treba da dođe na politički dnevni red. „O Trockom su smišljane najgrotesknije laži, ali one su nestale sa nestankom režima koji ih je stvarao”, pričao mi je Volkov. „Ostala je druga deformacija: da su Staljin i Trocki dva podjednako štetna i loša čoveka. Ali njihov sukob je bio mnogo dublji od ličnog. Ticao se pitanja koji tip društva treba da gradi Sovjetski Savez. Staljin je bio graditelj krvavog, opresivnog i birokratskog sistema, Trocki je vodio i branio revoluciju. Između njih nema poređenja”, zaključio je u razgovoru koji smo vodili.
Trocki, Golubić i Tito
Vsevolod Volkov mi je rekao da zna i za tvrdnje da je ubistvo Trockog „organizovao jedan Staljinov agent iz Jugoslavije”. Te reči se odnose na Mustafu Golubića, tajanstvenu ličnost i pripadnika „Crne ruke” koga su Nemci pod nerazjašnjenim okolnostima zarobili i streljali u Beogradu u julu 1941. Tvrdnje o njegovoj umešanosti u ubistvo Trockog mogu se naći i u knjizi Osip Pjatnicki i Kominterna koja je objavljena u Moskvi. U njoj se navodi da je Golubić u Americi oteo izvesnog milionera i od otkupa finansirao likvidaciju Trockog, kao i da je početkom 1941. postao rukovodilac sovjetske vojne obaveštajne službe za Balkan.
Postoje tvrdnje i da je tokom 1938. protiv Josipa Broza u Moskvi vođeno nekoliko istraga. Prva je vođena na osnovu optužbe za „trockistički prevod” Istorije SKP (b), a na nju su se nadovezale one koje su ukazivale da Tito uspostavlja veze s „buržoaskim krugovima” u Jugoslaviji, pošto je za sekretara SKOJ-a postavio Ivu Lolu Ribara, sina dr Ivana Ribara, predsednika Skupštine koja je usvojila Obznanu kojom je KPJ stavljena van zakona. Iste optužbe iznošene su i povodom Borisa Kidriča.
Daleko opasnije optužbe stizale su od sovjetske Vojnoobaveštajne službe preko njenog predstavnika u Evropi, Ivana Srebrnjaka, ili Antonova, što mu je bio pseudonim. Srebrnjak je tražio da se Komunistička partija Jugoslavije raspusti i da se Josip Broz pozove na odgovornost. Na Titovu stranu u ovom sukobu stao je Josip Kopinič Vazduh, rezident zagrebačkog centra Kominterne koji je u svom izveštaju branio Tita.
U propagandnoj knjizi Kako je Tito prodao Jugoslaviju američkim imperijalistima, koju je posle Titovog sukoba sa Staljinom objavio Centralni komitet Komunističke partije Mađarske, tvrdi se čak da je „Tito rojalistički špijun koji je 1933-1934. učestvovao u trockističkom antipartijskom bloku.”
Iste tvrdnje ponovio je Džejms Klugman (pravo ime Norman Džon Klugman) u knjizi Od Trockog do Tita koja je objavljena 1951, u kojoj on opravdava Staljinovu politiku prema Titu i Jugoslaviji. Klugman je, inače, poznat kao zamenik zapovednika SOE za Jugoslaviju tokom Drugog svetskog rata, i bio je označen kao ključna ličnost koja je iz kairskog Štaba SOE sistematski diskreditovala četnike i Dražu Mihajlovića kako bi mu presekli britansku materijalnu pomoć.
Na pitanje da li zna da je i višedecenijski lider Jugoslavije Josip Broz Tito bio optuživan da je trockista ili da je učestvovao u likvidaciji trockista, naš sagovornik Vsevold Esteban Bronštajn Volkov rekao je da je uvek visoko cenio Tita zbog njegovog otpora Staljinu i da se po tome on može porediti sa delovanjem njegovog dede.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Alamy
BONUS VIDEO:
