Srpska izreka da „pritisnuto jače više skače”, pokazala se i u slučaju bure koja se digla oko pisma koje su parlamentarci 16 zemalja (potpisao ga čak i ukrajinski poslanik) uputili evropskim, američkim i britanskim zvaničnicima, a u kojem ih pozivaju da se kritičnije odnose prema Srbiji.
Iz Beograda se kao prvi odgovor beleži reakcija premijerke Ane Brnabić, koja ocenjuje da je to pismo „veoma dobrodošlo, jer je živi dokaz da premijer Kosova Kurti zaista uživa punu podršku i ohrabrenje za podrivanje mira i stabilnosti na Balkanu”, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, komentarišući pismo, naglasio da je po potpisnicima on „kriv za nepriznavanje nezavisnosti Kosova i da je kriv što brine o pravima Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj”, te da „već 11 godina čita kako neće moći da sedi na dve-tri stolice…” i tome slično. Iako pismo potiče od poslanika, doduše važnih, a ne i od nosilaca izvršne vlasti koji donose i sprovode odluke, ono iznova ukazuje da se Zapadu žuri da adaktira problem Kosova i Metohije – i to ako je moguće pre kraja ove godine.
Pritisci u nizu
Pismo je samo jedno u nizu sličnih napora da se izvrši pritisak na Beograd, a usledilo je posle optužbi britanske poslanice Ališe Kerns, da se preko administrativnih prelaza iz Srbije na Kosovo kolima hitne pomoći švercuje oružje i dovozi u pravoslavne crkve na Kosovu. Tvrdnje predsednice Odbora za spoljnu politiku Britanskog parlamenta odmah je demantovala Eparhija raško-prizrenska, insistirajući na tome da se optužbe provere i da KFOR saopšti da li može da potvrdi navode britanske poslanice.
Reagovao je i srpski šef diplomatije Ivica Dačić pozivajući na razgovor otpravnika poslova ambasade Velike Britanije Dominika Otveja, kojem je preneo duboku zabrinutost zbog iznetih optužbi, ukazujući da Ministarstvo spoljnih poslova Srbije postupa sa punom ozbiljnošću i odgovornošću i očekuje više informacija i hitnu proveru pomenutih tvrdnji, kako od britanske strane, tako i od drugih nadležnih organa, uključujući misiju KFOR-a. Javio je se i KFOR, navodeći da ne postoje dokazi o pomenutom švercu oružja.
Pismo zapadnih parlamentaraca, bez obzira na sve analize i komentare koji su se posle njega pojavili, i dalje nameće pitanje načina rešenja ovog problema, odnosno može li se on uošte okončati i kako? Naravno da u ishodu svih mogućih rešenja „visi” sila kao damoklov mač, ali da ju je tako jednostavno upotrebiti ne bi ni bilo toliko političkih pritisaka svih ovih 20-ak godina da se i bez nje dođe do rešenja. I ovako je to konflikt sa manjim ili većim intezitetom, samo je stvar političke ekvilibristike da se on ne pretvori u pravi rat koji, u ovom slučaju, malo kome odgovara, osim Aljbinu Kurtiju u Prištini i njegovim pokušajima da incidentima isprovocira veći sukob između Srbije i KFOR-a (koga čini NATO).
Posebna varijanta nekog nazovi rešenja je zamrznuti konflikt o kome se iznosi niz oprečnih mišljenja, a u poslednje vreme je sve aktuelniji u našoj javnosti. Tako se ovih dana u više medija pojavio istoričar Predrag Marković sa tezom da je zamrznuti konflikt „sigurno bolji nego topli rat ili odmrznuta kapitulacija”. On ne vidi šta je toliko loše u zamrznutom konfliktu „jer je svaki mirni razvoj događaja dobar, makar bio napet kao što je zamrznuti konflikt”. Marković je rekao da je za Srbiju zamrznuti konflikt „čudno, ali jedino rešenje koje funkcioniše”.
Ne bi to bilo ništa novo, jer je podosta sličnih javnih ramišljanja, da Marković nije i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS), čiji predsednik je Ivica Dačić ujedno i ministar spoljnih poslova Srbije. Da li i Markovićevu izjavu treba tumačiti kao onu parlamentaraca 16 zemalja, odnosno kao poruku Beograda, jer zvaničnici Srbije su do sada listom bili protiv zamrznutog konflikta.
Iz elaboracije Markovićeve izjave jasno naglašava skoro jedinstven stav Beograda da Kosovo nije nikakva država i da je ta državnost simboličko pitanje. A govoreći o eventualnom sporazumu Beograda i Prištine, on je ukazao da ima raznih sporazuma i da će na kraju doći do nekog sporazuma. Marković kao da sugereiše neku međunarodnu konferenciju o kosovskom pitanju koja bi bila samo završni čin, jer su dijalog i konferencija zapravo dva koraka istog procesa. Ukazao je da bi prvo morao da se završi dijalog ili da se primeni šatl diplomatija, kao što je bio slučaj u Dejtonu. A do tada, ma kada to bilo, na terenu bi bio zamrznuti konflikt.
Tumačenje sporazuma
A o njemu, zamrznutom konfliktu, Vučić će svojevremeno reći da se plaši da zamrznuti konflikt nije rešenje, ali se plaši i da rešenja za Kosovo nema, što će reći da je na snazi i dalje „kupovina vremena” – a za to je zamrznuti konflikt najbolji. Za njega je i dalje najvažnije da nije potpisao Ohridski sporazum u vidu nemačko-francuskog plana, već da je samo prihvatio predlog sporazuma koji bi trebalo da se realizuje kroz mapu puta, što znači da iz sporazuma neće primeniti ono što Srbiji ne odgovara – a to je članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Podsećanja radi, iz EU je jasno saopšteno da su sporazum prihvatile obe strane, da je on konačan i da više o njemu neće biti pregovora.
S druge strane, Kurti je spreman odavno da potpiše sporazum, ali ne i da formira Zajednicu srpskih opština (ZSO), što je argument u rukama Beograda, a tiče se činjenice da Priština 10 godina odbija da sprovede u delo obavezu koju je potpisala i da konačno formira ZSO, plašeći se, navodno, da bi ZSO mogla da bude nešto poput Republike Srpske – država u državi, što mu je Koletivni zapad godinama „gledao kroz prste”. Priština će učiniti sve da ZSO ne bude formirana. Ono što je sigurno, Beograd neće prstom mrdnuti dok se to ne bude desilo.
U trenutku kada je Kurti izazvao svojevrstan skandal posetom Tetovu gde je promovisao „Veliku Albaniju”, Srbija na Kosovu i Metohiji, u ovom trenutku, može da bira između „zamrznutog konflikta” i Velike Albanije jer treća mogućnost jednostavno ne postoji. Očigledno da za navedene pozicije ni Brisel nema rešenje, inače ne bi ni bilo pritisaka poput već pomenutih parlamentaraca i famozne Ališe Kerns, što navodi na zaključak da možda i EU ima nameru da KiM dobije status zamrznutog konflikta, bez obzira na suprotna deklarativna zalaganja.
Ako bi se pozvali na politološka tumačenja, Zamrznuti konflikt se obično sažeto obrazlaže kao stanje, sa sporazumom ili bez njega, zaustavljenog oružanog sukoba (najčešće za neku spornu teritoriju), a da on nije razrešen mirovno-političkim ugovorom koji su manje-više dobrovoljno prihvatile neposredno umešane strane i relevantni spoljni činioci.
U praksi se ovi konflikti retko „odmrzavaju”, a poznavaoci ove problematike navode da su iskustva pokazala da taj rizik ne mora da bude preveliki, da relativna stabilnost i mir mogu da potraju dugo, da se komunikacijski, trgovinski, privredni, finansijski i drugi odnosi uspostavljaju sa sve manje teškoća i da je, stoga, zamrznuti konflikt u specifičnim okolnostima prihvatljivo oročeno rešenje.
Sam pojam ulazi u široku upotrebu početkom devedesetih, kako bi se označile „sporne teritorije” nastale na postsovjetskom prostoru. Najpre Nagorno-Karabah, potom Abhazija i Južna Osetija, zatim Pridnjestrovlje dopadaju u taj status. Međutim, ovo nisu najupečatljiviji i najznačajniji primeri.
Mnogo pre raspada Sovjetskog Saveza u zamrznute konflikte mogu se upisati tajvansko, korejsko i kiparsko pitanje, Kašmir i Zapadna Sahara. Indija i Pakistan se spore oko Kašmira još od 1947. godine, status Tajvana (Kineski Tajpeh) otvoren je 1949, a i Seul i Pjongjang polažu pravo na teritoriju celokupnog poluostrva od 1953. godine. Tursko-grčki konflikt na Kipru zamrznut je 1974. godine, a sukob između Maroka i Fronta Polisario u Zapadnoj Sahari 1991.
Ako se osvrnemo unazad, Beograd je u kontinuitetu bio za to da se uspostave odnosi koji isključuju konfliktne povode, od sredine juna 1999. pa sve do danas, i sve u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN koja je i doneta kako konflikta ne bi bilo. Mi smo protiv državnosti tzv. Kosova, dok Zapad tu našu odlučnost da ne prihvatimo uspostavljanje državnosti tzv. Kosova tumače kao konfliktni stav i, kako kaže Branko Pavlović, advokat i stručnjak za geopolitičke odnose, pošto istrajavamo na tom stavu, oni to stanje podvodi pod svoju tezu o „neprihvatljivosti održavanja zamrznutog konflikta”.
Prema tome, za Pavlovića su sve teze o „zamrznutom konfliktu” podmetačine naših zapadnih (ne)prijatelja. Jer, jedini izvor konflikta na Kosovu i Metohiji, od 10. juna 1999. godine do danas jesu postupci Zapada i predstavnika Albanaca koji neprekidno krše međunarodno pravo u celini i posebno Rezoluciju 1244 – sa jednim jedinim neposrednim ciljem, a to je uspostavljanje državnosti tzv. Kosova.
Nametnuta teza, kako mi ne možemo da utičemo na to šta će NATO ili EU raditi sa kandidaturama tzv. Kosova, nema nikakve veze sa našim izričitim odbijanjem da svojim potpisom na bilo koji način doprinesemo da oni lakše budu primljeni gde god hoće da ih prime. Inače, da je bez nas to realno moguće, zašto bi gubili vreme sa nama? Dakle, naše je da ne prihvatimo ništa.
Da je to bez našeg pristanka nemoguće, govori podatak da je od kraja Drugog svetskog rata međunarodno pravo „zacementiralo” teritorijalnu celovitost država, što praktično znači da Srbiji niko ne može oteti KiM, osim ako se Srbija sama ne odrekne svog dela teritorije. Potpisivanjem Rezolucije 1244, samo su se potvrdile odredbe međunarodnog prava o teritorijalnoj celovitosti država, što očigledno nije bio cilj ni Amerike ni Zapada.
Potpis i spekulacije
A tu već na scenu stupaju spekulacije da za ostvarenje albanskih snova i zapadnog htenja nedostaje samo poslednji potpis koji bi trebalo staviti ispod „nemačko-francuskog” rešenja za KiM, a da do njega, navodno, još nije došlo iz straha od narodne reakcije. Čak se ide tako daleko da se ta kočnica pripisuje Amerikancima jer bi, opet navodno, reakcijom naroda i sam „potpis” bio poništen i uzaludan. Da do toga ne bi došlo, na delu je metoda „kuvanja žabe” kako bi se ta „gorka pilula” što lakše progutala.
Da ne bi bilo ovakvih natuknica i daljih rešenja na štetu srpskih nacionalnih interesa, vredi ponoviti svojevremeni zaključak autora Pečata i naučnog savetnika Instituta za političke studije Milomira Stepića, da u Pokrajini već postoji zamrznuti konflikt, ma koliko se izbegavalo da se stanje tako nazove. Realnost je da vlasti u Prištini de fakto kontrolišu teritoriju i da je ilegalnu državoliku tvorevinu priznalo oko polovine članica UN – među kojima SAD, većina njenih transatlantskih saveznika, neke moćne islamske zemlje i neokolonijalni sateliti. Realnost je, takođe, da su Kosovo i Metohija prema Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN de jure sastavni deo Srbije, da tzv. kosovska nezavisnost ne postoji za Kinu, Rusiju, Indiju, većinu islamskih i ostalih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike, tj. u populaciono-prostornom smislu za dve trećine sveta.
Na unutrašnjem planu, uprkos napetosti, nema otvorenog oružanog sukoba, a Prioritet je da se svaka rasprava o teritorijalnoj celovitosti države rezolutno odbaci i da se uporedo, do adekvatne prilike za reintegraciju Pokrajine u sastav Srbije, održava zamrznuti konflikt, ali ne uz pasivno čekanje da se on reši sam od sebe nego uz aktivno činjenje koje podrazumeva osmišljavanje i sprovođenje sistema kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih reintegracionih mera.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Reuters/Laura Hasani
BONUS VIDEO:
