Kad sam nekoliko puta ukazivao na nedoslednost i pristrasnost ovdašnjih ili ruskih mirovnjaka, bio sam od nekih kritikovan kako osporavanje određenih iskaza ili činova pripadnika „mirovnog pokreta” podrazumeva da sam ja u stvari protiv mira, odnosno da podržavam rat. Čak i kad ne bi bila očigledno odsustvo nepristrasnosti mnogih samoproglašenih – ili od izvesnih centara uticaja proglašenih mirovnjaka – koji prečesto pokazuju da im nisu sve žrtve podjednako važne, ni sve zaraćene strane podjednako mrske, ovakve kritike bi bile problematične po sebi.
Znači li, dakle, svaka kritika pacifizma ili pacifista da smo „protiv mira”? Svaka kritika komunizma ili komunista da smo protiv socijalne pravde ili svaka kritika liberalizma i liberala da smo protiv slobode? Svaka kritika deklarativnih nacionalista da ne volimo svoju zemlju, čiji su oni samoproglašeni čuvari? Jer valjda je jasno da vrednosti ne postoje u bezvazdušnom prostoru, već uvek u konkretnom kontekstu i da etikete nisu isto što i realnost.
Moralna superiornost
Kad je o ovakvim nedoumicama reč, Armin Moler nam predlaže da se vratimo Veberovoj razlici između etike uverenja i etike odgovornosti. Za razliku od etike uverenja, koja podrazumeva da nekoga vrednujemo najpre na osnovu njegovih deklarativnih stavova, uverenja i namera, etika odgovornosti podrazumeva da se postavljaju moralni zahtevi koji su ostvarivi i koje njihovi zastupnici mogu da brane svojim vlastitim delovanjem i življenjem.
Jer zaista ima nečeg izrazito nezrelog u tome da neko misli da su njegovi stavovi opravdani i čak neprikosnoveni samo zato što se poziva na određene, inače same po sebi, nesporne vrednosti. Imati uverenje u sopstvenu moralnu superiornost samo zato što si zastupnik određenih apstraktnih ideja i vrednosti (tipa slobode, pravde, mira i slično), bez obzira na kontekst i okolnosti, bilo bi problematično čak i kada takve vrednosti ne bi bile selektivno upotrebljavane u praksi (a najčešće je upravo tako).
Ako je nekome grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati” problematičan jer ga smatra ratnohuškačkim i militarističkim, da li taj isti smatra da je svaki rat po sebi neodrživ? Da li se, na primer, nacističkoj Nemačkoj trebalo suprotstaviti cvećem i bombonjerama? Da li je Čerčil sa svojim pozivom na „krv, znoj i suze” prosto poludeli ratni huškač koji „šalje tuđu decu u rat” ili ipak nije sve baš tako jednostavno? Da li je stav po kom je opravdano prihvatiti tuđu okupaciju i nasilje nad svojim sunarodnicima apriorno moralno superioran u odnosu na onaj koji smatra da se se okupaciji, nepravdi i nasilju ipak treba suprotstaviti?
Naravno, mnogi tzv. pacifisti će reći da treba razlikovati motive i vrednosti u ime kojih se rat vodi, odnosno sa kojih nastupa neka od zaraćenih strana. Ali većina njih po pravilu sledi viđenje da su za rat na prostorima bivše Jugoslavije krivi isključivo Milošević i Srbi, da je za sukob u Ukrajini kriv Putin, dok se nekoliko stotina ratova koje je vodila Amerika za samo nekoliko decenija podvodi pod borbu za vrednosti „slobodnog sveta”, gurajući pod tepih ili relativizujući kolonijalizam, imperijalizam, eksploataciju, atomsku bombu bačenu na civile, i sve druge događaje i motive koju su pokretali ovu imperiju u svom nezaustavljivom pohodu da potčini čitav svet. Uz sav cinizam stava da se mora prihvatiti volja jačeg, uz istovremeno deklarativno zastupanje vrednosti kakve su sloboda i pravda. Uz simuliranje uverenja kako između vrednosti i interesa (pojedinih) velikih sila zapravo uopšte nema razlike, a i ukoliko ima, to nije od presudne važnosti.
Prihvatanje realnosti
Pa, odakle ova izvitoperenost? Iz interesa, na primer, kad se pretvaramo da ne razumemo kako su ideološke parole dobile status vrednosti, pa će tako sloboda biti sužena na ono značenje koje odgovara volji hegemona. Dakle, bez obzira na vojnu okupaciju dela teritorije, ekonomsku porobljenost stranim bankama i korporacijama, mi treba da verujemo da živimo u slobodnom društvu zato što može da se održi Prajd ili što smo osudili „agresiju” na Ukrajinu. Ili da ćemo biti slobodni onda kad ispunimo sve naloge moćnika, uključujući priznanje tzv. „Kosova”, odricanje od Srpske ili od svake ekonomske suverenosti, uključujući i onu resursnu.
Iz slabosti, takođe, želje da se bez mnogo truda dostigne priznat nivo intelektualne i moralne superiornosti, gde se čovek koji je pročitao tek nekoliko propagandnih brošura smatra obrazovanijim od ljudi koji suvereno vladaju nekom oblašću znanja i predano rade na sebi, samo zato što zastupa određene poželjne vrednosti. Da je moralno superiorniji jer je „za mir” bez obzira na ličnu ogrezlost raznih vrsta.
Iz nespremnosti da se preuzme istinska odgovornost za bilo šta, već samo da se izgovaraju visokoparne parole ili cinične opaske bez ikakvih posledica, sa punim pravom da se sudi i presuđuje onima čija dela i odluke itekako mogu da imaju posledice ili koji makar svoje stavove javno izlažu pod imenom i prezimenom. Iz nespremnosti da se sopstvene ideje isprobaju u konkretnim uslovima, uzimajući u obzir „otpor materijala”, odnosno stvarnost, život i ljude.
Iz želje da sopstvena uverenja budu priznata kao neupitna, bez obzira da li su zasnovana na znanju i trudu, realnom uvidu u stanje stvari, na spremnosti da se deluje pa čak i podnese žrtva, bez uzimanja u obzir da su uverenja često proizvod trenutka, hira, slabosti, raspoloženja, predrasuda i da moraju biti otvorena za dijalog, kritiku, preispitivanje. To što sam ja „za mir” ne znači ništa ako ne objasnim šta tačno i u kom kontekstu pod tim podrazumevam i šta konkretno preduzimam u tom smeru.
I, možda najvažnije, a opet se radi o slabosti, raslabljenosti, nespremnosti da se prihvati kako svet jednostavno nije savršen i da se nikad neće ustrojiti na osnovu naših lepih želja i apstraktnih principa i parola, nekom magijskom radnjom, koja će se realizovati ukoliko se ljudi dovoljno osveste (odnosno prihvate naše viđenje sveta) i eliminišu se oni koji ometaju projektovanu viziju (eliminišu se, hm…).
Ovo je upravo najopasnije u današnjem svetu – preterana količina onih koji ne žele da prihvate realnost drugačiju od svojih projekcija, koji ne žele da opterete savest i priznaju da možda ipak nisu najpametniji i najmoralniji samo zato što su im mama i tata rekli da su takvi.
Nedostatak samorefleksije, samopreispitivanja i samokontrole, a u osnovi sve veća ravnodušnost prema istini, razgovoru, zajednici, ta okoštalost sitnih egoizama, zastrašena egzistencija prepuštana zavisnostima svih vrsta i tehnolikoj inertnosti – u tome je osnovni problem današnjeg sveta. Povratak u realnost biće bolan, ali ga mora biti, ako ne želimo da se sve što postoji i sve što smo stvorili i mi i sve generacije pre nas, pretvori u prah i pepeo. Ili je to ono što previše nas zapravo želi, čime već ulazimo u oblast ozbiljne patologije, pa je najbolje da ovde stanemo…
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film” i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinović
BONUS VIDEO:
