Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.
Imperijalizam je star koliko i svet, on se nije javio tek u našem buržoasko-kapitalističkom razdoblju. Imperijalizam je jedno od večnih prvobitnih svetskih načela. U starom Egiptu, Asiriji, Vavilonu i Persiji već je postojala imperijalistička volja za stvaranjem svetske imperije, za izlazak van granica malograđanske države. U stvaranju velikih istočnih monarhija, koje su uvek težile svetskom jedinstvu, delovali su, reklo bi se, faktori sasvim prirodni i ekonomski. Na starom Istoku se vodila prirodna borba među monarhijama, vršila se prirodna smena među monarhijama, odabiranje najsnažnijih i propadanje slabih. I u toj prirodnoj sredini, kroz te prirodne sile ostvarivan je neki daleki, tajanstveni cilj istorije, ostvarivao se smisao istorije.
Drevni imperijalizam je imao ne samo prirodnu već i sakralnu osnovu, on je bio religiozno posvećen. Najveće dostignuće starog imperijalizma je svetska monarhija Aleksandra Makedonskog; on je religiozno posvećenje svoje vlasti primio iz Egipta, od egipatskih prvosveštenika. Aleksandrovoj svetskoj monarhiji su prethodili veliki imperijalistički sistemi ranijeg doba, a neposredno joj prethodi persijski imperijalizam. U njoj je došlo do susreta do tada neviđenog, dodira i sjedinjenja dvaju svetova – Zapada i Istoka. Oba su sveta izašla iz svog stanja zatvorenosti i postignuta je neviđena do tada dubina i širina horizonata. Čitava helenistička epoha bila je duhovno sjedinjenje i obogaćivanje čovečanstva na temelju imperijalističke borbe, imperijalističkih dostignuća. Obično se u istoriji ne postiže ono što je bilo postavljeno kao neposredan cilj; svetska monarhija kojoj je težio Aleksandar pokazala se nesigurnom i bila je kratkovremena. Ali rezultat dela Aleksandra Velikoga za svet i čovečanstvo je bio neizmeran, večan po svom značenju – kovano je tako jedinstvo čovečanstva.
Rimska imperija, sledeća imperijalistička etapa, bila je veliko dostignuće u istoriji imperija, tu je bila dostignuta istinska sveobuhvatnost sveta. Ali ti Rimljani koji su stvarali Rimsku imperiju nisu ni slitili da služe jednom daljem i tajanstvenijem cilju nego što je bio cilj stvaranja velike svetske države; oni nisu bili svesni da stvaraju prirodnu osnovu u sjedinjenom čovečanstvu za Vaseljensku Crkvu Hristovu, nisu znali da će njihovo delo ostati i nakon razorenja velike države koju su stvorili. Tako uvek biva u istoriji. Najbliži, realni ciljevi su samo sredstvo za postizanje dalekih i tajanstvenih istorijskih ciljeva.
Engleski imperijalizam je sledio sasvim egoističke, trgovačko-pomorske ciljeve, industrijske ciljeve, ali je poslužio stvari svetskog sjedinjenja, izlasku evropske kulture izvan granica na mnogo širi prostor sveta. I takmičenje savremenih „buržoaskih” imperijalističkih volja za dostizanje svetske moći ima neki, uzvišeni, tajanstveni smisao; vreme je da se prestane s pravolinijskim moralističkim razmišljanjem nad istorijom i da se na istorijsku stvarnost prestanu primenjivati kriterijumi individualističkog morala. No vi, malograđani i demokratije i socijalizma, pritisnuti racionalnom svešću, ne možete – nije vam dato – da shvatite taj smisao. Etički su podjednako bili u pravu ili nisu bili u pravu Persijanci i Grci kada su se borili za svoju moć i nadmoć, etički su podjednako bili u pravu i nisu bili u pravu Nemci i Englezi kada su se i sami borili za svoju moć i nadmoć. Borba imperijalističkih volja u istoriji nije borba dobra i zla, to je slobodna utakmica naroda i država, među kojima nema onih koje je Bog potpuno odbacio kao što nema ni onih koje je Bog isključivo izabrao.
Nije baš sasvim grešio engleski imperijalista Kremb kada je govorio: „Ako je groznom događaju sukoba s Nemačkom suđeno da ga jednom bude, zemlja će gledati sukob koji će možda bolje nego što drugo podsetiti na opise velikih grčkih ratova. Možemo već zamisliti drevno moćno Božanstvo tevtonskoga plemena, koje boravi pod oblacima, kako spokojno gleda na Zemlju, na sukob svoje voljene dece Engleza i Nemaca koji su uleteli u smrtonosnu borbu; to Božanstvo je ono koje se osmehuje heroizmu te borbe, heroizmu Odinove dece; Odin je taj bog rata…” Krembov bog je paganski, ali i hrišćanski Bog pruža svojim narodima slobodu iskazivanja svoje duhovne i materijalne moći. Nikakva pobednička sila ne može biti isključivo materijalna, ona uvek ima i duhovnu osnovu, duhovni izvor. U istorijskom procesu je nužan prirodni odabir duhovno-materijalnih snaga. Trijumf slabog bi doveo do sniženja nivoa u rodu ljudskome.
Vi ste problem imperijalizma izbacili i to na površinu, on se mora razmatrati mnogo dublje. Samo tada će nam se otkriti dvostruka priroda svake velike, snažne države u usponu; s jedne strane država hoće da bude posebna nacionalna država iz reda sličnih, koje imaju granice i individualne oblike, s druge pak strane ona teži da prekorači granice posebne države i da postane svetska država. Nacionalna država je malograđanska država, ona može biti spokojnija i zadovoljnija. Imperijalistička država se nalazi u vlasti tajanstvene kobi, istorijske sudbine koja joj sugeriše i veličinu i propast, ona zakoračuje u istorijsku tragediju iz koje više nema izlaza. Ali veliki narod mame daljine, očarava ga slava više nego malograđanski mir i zadovoljstvo. Uostalom, valja se i ograditi, jer na putevima svoje tragične sudbine imperijalizam stvara i malograđansko zadovoljstvo koje koristi za svoje ciljeve, ali imperijalizam je samo put, sudbina naroda i država. On skriva u sebi seme smrti. Njega će zameniti svetski imperijalistički komunizam. A sama ideja prisilnoga svetskoga jedinstva je lažna i fiktivna ideja.
Postojanje države u svetu ima pozitivni religijski smisao i opravdanje. Vlast države ima svoj božanski, ontološki izvor. Negacija ontološkog izvora vlasti je u našem vremenu znak narušavanja-rušenja organskih realnosti, narušavanja kosmičkoga sistema. Ali država ne poseduje bezgrešnu čistu prirodu, u njoj se može otkriti zlo pa i đavolsko načelo; država se može izroditi i služiti cilju suprotnom od onog u čemu je njena misija. Svako se načelo može pretvoriti u svoju suprotnost i tako pasti; država ima ne samo svoj prirodni već i božanski izvor. On se nalazi u delovanju božanskoga načela u zamućeno-mračnoj sredini prirode, to je pralamanje apsolutnoga načela u ravni relativnog. No, nedopustivo je obogotvorenje države, nedopustivo je njeno pretvaranje u apsolut, nedopustivo je da se državi iskazuju božanske počasti. Apsolutni imperijalizam je antihristova laž.
Država ne treba da bude etatična-samodržavna, neograničena, nepotčinjena nikakvim uzvišenim nad-državnim načelima. Paganskoj svesti je još bila skrivena ta uzvišena istina; stari prethrišćanski svet nije poznavao granice države. On nije znao da pravi razlike; u njemu je božansko tonulo u prirodnom a prirodna nužnost se nije u njemu ograničavala božanskom istinom-pravdom. Država je bila prirodna nužnost koja je ograničavala animalni haos. Problem, pak, ograničenja same države se u svesti staroga sveta još nije ni mogao postaviti. Svi su se narodi staroga sveta trudili da stvore moćnu vlast koja bi savladala haotične stihije, koja bi ih izvela iz animalnog stanja. Ta je vlast bila posvećivana religijskom svešću naroda staroga sveta.
U velikim monarhijama Istoka carskoj je vlasti pridavano božansko značenje i odavane su joj božanske počasti. Stari Egipat je bio kolevka tog religijskog osvećenja carske vlasti, tamo su carevi neposredno poticali od bogova. I u tom izdvajanju carske rase od ostalih rasa ljudskih bila je neka svoja mudrost – ljudska priroda još nije bila dovoljno slobodna od stihijnih sila niže prirode i podignuta više kako bi se njena prava mogla suprotstaviti državi i ograničiti njenu vlast. Kroz despotije Istoka čovek je polako i teško izlazio iz prirodno-haotičnog, stihijno-animalnog stanja. Za ljude starog sveta država nije bila omeđena i ograničena sfera, ona je njima bila – sve. I ljudi starog sveta su tako cenili snagu države koja ih štiti od prirodnih stihija, da čak i u Grčkoj, najljudskijoj i humanističkoj Grčkoj nisu mogli da postave granicu državi. Te su granice bile nepoznate i samom božanskom Platonu.
Religijsko osvećenje i obogotvorenje carske vlasti na Istoku sadržalo je u sebi seme iz kojega će kasnije u Rimu, u drugačijoj duhovnoj atmosferi, na jednom drugom uzrastu čovečanstva, ponići kult cezara, pretenzije cezara da budu ljudi-bogovi. I tada je došlo do sudara između kulta rimskih cezara, kojima su odavane božanske počasti, i svetosti Hristove, koja je obasjala svet. Kada je prvi hrišćanin primio mučeničku smrt, zato što nije hteo da odaje božanske počasti cezaru, on je zanavek religijski ograničio pretenzije državne vlasti, on im je suprotstavio beskonačnu prirodu ljudskog duha kao duhovnu granicu. Na krvi mučenika se gradila Crkva Hristova i stvaralo se novo duhovno carstvo, suprotno paganskom carstvu Ćesarevom i njegovim neograničenim pretenzijama. Tako je okončan duhovni etatizam; pronađen je novi duhovni izvor istine, koji je nezavisan od države. Tek su se hrišćanskoj svesti prvi put otkrile granice vlasti države, tek je ono bilo u stanju da razlikuje i da vidi dva carstva. Hristovim rečima „podajte Ćesaru Ćesarevo a Bogu Božje” započela je nova era u istoriji država u svetu. Carstvo Ćesarevo i Carstvo Božje se razlikuju i stupaju u veoma složene odnose pune dramatike. Dramatično uzajamno delovanje i sudaranje tih carstava se nije okončalo ni do danas; ono će postojati do skončanja vekova i vremena i samo će dobijati nove faze. Hrišćanska svest je odbacila svaki etatizam – samodržavlje – državne vlasti, bilo da je reč o carstvu Ćesara ili samodržavlju naroda. Ona je postavila granice svakoj ljudskoj vlasti, vlasti jednog, mnogih ili svih. Ta se hrišćanska istina uzdiže iznad svih oblika državne vlasti i ne znači da će ona jednu više staviti u odnosu na drugu; u hrišćanskom svetu je carstvo Ćesarevo ograničeno carstvom Hristovim i neograničenom prirodom ljudskog duha, koji se otkriva kroz samog Hrista.
Izvor ograničenja državne vlasti je čisto religiozni, duhovni izvor. U svojoj praosnovi to nije ograničavanje države društvom i društvenim grupama koje zahtevaju ove ili one garancije, to je pre svega ograničavanje države Crkvom i dušom ljudskom. U hrišćanskom otkrovenju se nalazila sasvim originalna „deklaracija prava” čoveka, prava ljudske duše koja je preko Hrista usinovljena od Boga. U hrišćanskom svetu država više ne može da pretenduje na celog čoveka, njena se vlast ne prostire na ono najdublje u čoveku – na njegov duhovni život. Najdublje u čoveku pripada Crkvi a ne državi; država ima posla samo s ljudskom ljušturom, ona reguliše spoljašnje u ljudskim odnosima. I u hrišćanskom svetu država odveć često prekoračuje svoje granice, ulazi u oblasti koje nisu njene i vrši nasilje nad ljudskom dušom. Ali to je već greh države, njeno skretanje s pravog puta. Duhovno su državi određene granice za vjeke vjekova i priznata su neograničena prava ljudske duše. To je tačno i u odnosu na samodržavne monarhije koje nisu ograničene društvom i društvenim grupama, koje nisu ograničene Crkvom i pravima ljudske duše. Kada je samodržavlje prekoračivalo granice nacionalno-istorijske forme monarhije, koja je religijski osvećena ali ne i obogotvorena, i kada se priklanjalo obogotvorenju Ćesara, ono je izdavalo Hristovu istinu i stupalo putem stvaranja kulta čovekoboga. Takvo je skretanje uvek bilo snažnije na Istoku, u Vizantiji i Rusiji, nego na Zapadu.
Na Zapadu, u katolicizmu, posebno je snažno bila prisutna svest o određivanju granica državnoj vlasti carstvu Ćesarevom. Ćesarov kult se iz Rima vratio u svoju domovinu – na Istok. Na Zapadu su snažnije osetili ljudska prava. I svi vi, koji ste odstupili od hrišćanstva, koji ste zaboravili svoju duhovnu domovinu, zahtevate oslobođenje čoveka i ograničenje državne vlasti nad njim a ne znate odakle dolazi to ograničenje i to oslobođenje. Vi ste izgubili religijsko poznanje vaših otaca i nemoćno, deformisano, u sekularizovanom obliku, izražavate staru hrišćansku istinu. Svako ograničavanje pretenzija države i svaka afirmacija prava čoveka ima svoj izvor u hrišćanskoj Crkvi i hrišćanskom otkrovenju o čoveku koji je sin Božji. To su ljudi našeg vremena zaboravili. I zato su, kada su u revolucijama hteli da oslobode čoveka i da potvrde njegovo pravo, stvarali novu strašnu tiraniju – samodržavlje društva i naroda. Oni su skidali lance staroga haosa i onda je stara istina države sticala svoja prava.
Afirmacija mističnosti države i religioznog karaktera vlasti ne podrazumeva obavezno i teokratsku koncepciju države i vlasti. Teokratija je pre svega starojevrejsko načelo. Hrišćanske teokratije, zapadna papistička i istočna cezaristička, označavaju prevladavanje starozavetnih načela unutar hrišćanstva. Veća je istina postojala, ne u papskoj teokratskoj ideji niti u carskoj teokratskoj ideji, več u Danteovoj dualističkoj koncepciji, a Dante je bio ne samo izraz duha srednjevekovlja već i prvi vesnik novih vremena. Sakralni smisao imperijalizma ne označava obavezno i njegovu teokratsku koncepciju; u imperijalizmu postoji napor ljudske volje i volje naroda i u tom istorijskom naporu čoveku i narodu su ponuđene znatne slobode. Cilj stvaranja velike imperije ne može biti jedino u jednostavnom izvršenju religijskog zakona, verske zapovesti, kako bi to želeli pristalice imperijalističke ideje koja je teokratski utemeljena. Imperijalistička volja uvek iskoračuje preko zakona; heroji imperijalističke ideje su Aleksandar Veliki, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon i Bizmark i to su bili ljudi demonske volje.
Teokratski imperijalizam je odveć uglađena koncepcija, ona potire najdublje i tragične protivurečnosti ljudske duše. Antinomija Carstva Ćesarevog i Carstva Božjeg nikada neće biti izmirena i prevladana u granicama zemaljskog empirijskog života. Država i Crkva ne mogu biti konačno ni sjedinjene ni konačno odvojene – one se nalaze u antinomičnom međudejstvu, one i pomažu i protive se jedna drugoj. Hrišćanstvo opravdava i posvećuje državu, ali u strogom smislu reči „hrišćanska država” je nemoguća. U prirodi država će uvek biti ako ne antihrišćanskih ono u svakom slučaju nehrišćanskih elemenata, paganskih elemenata. Država ne može da kraja biti hrišćanski plemenita-blagorodna. Država nije otkrovenje hrišćanske milosti i ljubavi i ljudskoga bratstva u Duhu. Država je poredak, prirodni red, a ne poredak iz milosti – u svim oblicima hrišćanske države, u njenim institucijama, osećaju se obmana i laž. Carstvo Božje je delo milosti, to je nad-prirodno carstvo i u njemu više ne može ni biti države koja je represivna.
Međutim, pogrešno je u državi gledati potrebni minimum, nužno zlo, najmanje zlo za grešno čovečanstvo koje će nestati kada se čovečanstvo bude uzdiglo na viši stupanj. Tako misle mnogi među vama kojima je blizak hrišćanski anarhizam; ne, vama neće uspeti da državu oterate u ćošak, država ima pozitivan cilj, ona stremi maksimumu. Imperijalistička ideja će večno uznemiravati državu. Carstvo Ćesarevo je autohtona sfera, ona je nužna radi bogatstva i moći Božjega sveta, u njoj se ostvaruje neki stvaralački cilj kakav se drugim putem ostvariti ne može. Carstvo Ćesarevo – to je veliki stupanj u hijerarhiji bića-života, ono samo po sebi nije carstvo zla i carstvo đavola. Ono postaje carstvo zla samo onda kada počinje da zahteva Božanske počasti, kada se obogotvori, kada se njime zameni Carstvo Božje, kada posegne u dubine ljudskoga duha, na njegovu beskonačnu prirodu. Eto zbog čega je tako važno razlikovanje i razgraničavanje tih dvaju carstava koja je za večita vremena predskazao Hristos.
Država ima religijsku osnovu i uništavanje te osnove je izlaže razaranju. Imanentna osnova države je duhovna a ne materijalna. Država napušta stare transcendentne religijske sankcije, ona prolazi kroz razdvajanje svojega organskoga ustrojstva. No, ukoliko gubi svoju unutarnju religijsku duhovnu osnovu, utoliko se izlaže procesu razlaganja i preživljava potrese. Moramo otvoreno i bez straha priznati da je biće države u svetu pod sudom religiozne hrišćanske svesti antinomično i da ta antinomija ne može biti prevladana nikakvim uglađenim hrišćansko-teokratskim i hrišćansko-anarhističkim konstrukcijama. Bog je hteo državu radi ostvarenja svojih namera-pomisli – planova. I vi nećete moći da promenite i da ispravite volju Božju. Ostaje nam samo da do kraja iživimo religijske – religiozne – protivurečnosti države.
Kod svakog hrišćanina odnos prema državi izaziva tragične konflikte, oni se ne mogu izbeći, oni se moraju prihvatiti do kraja. Hrišćanska istina o duši ljudskoj koja je skuplja od svih carstava sveta, nije negacija, odbacivanje države. Niste u pravu svi vi, neprijatelji države, koji hoćete hrišćansku istinu da iskoristite za svoje ciljeve; vi pokatkad volite da koristite hrišćanstvo za svoje utilitarne ciljeve. I u tim slučajevima vama ne zapada ni delić hrišćanske istine, ona vam u celosti izmiče. Vama ostaje samo strugotina, samo spoljašnje formulacije i reči koje su izgubile svoj smisao. Tako zloupotrebljavaju Jovanovo Jevanđelje oni koji u njega ne veruju. Ima u tome nečeg intimno-ružnog i ta ružnoća dostiže čudovišne razmere kod Tolstoja. Vi biste tako hteli da humanistički prepravite hrišćanstvo, ali to vam neće uspeti. Svi vaši „hrišćanski“ prigovori protiv države su u suštini humanistički prigovori. Čitav vaš anarhizam, za čije utemeljenje navodite i hrišćanske argumente, zasnovan je na pozitivističkom humanizmu, za vas je hrišćanstvo samo ljuska.
Odnos države i humanizma je veoma složen. U državi ne deluje samo božansko načelo, od kojeg je ona nastala i kojim je osvećena, već i humanističko načelo, čisto ljudsko načelo. To humanističko načelo je uvek delovalo u carskoj vlasti, bilo ga je kod Aleksandra Velikog i krajnji je domet dostiglo u Napoleonu. Čisto ljudska aktivnost je postojala i kod ruske carske vlasti i birokratije, to je može biti bila i jedina istorijska aktivnost u Rusiji. U osnovi države i imperije nalazi se aristokratski humanizam, ali postoji i drugačiji, demokratski humanizam koji slabi državu, dovodi do njenog uništenja, koji je neprijateljski raspoložen prema svakoj istorijskoj sili i svakoj istorijskoj veličini. On ne dopušta da se žrtvuje ljudska ličnost i ljudski život jer te žrtve ne može da opravda u prostorima empirijskog zemaljskog života, a neki drugi život ne priznaje. Vaš demokratski i antireligijski humanizam je mlitavo i sentimentalno odbacivanje surovosti, surovosti i hladnokrvnosti države, jer vi ne verujete u smisao života koji bi nadmašivao ovaj empirijski delić ljudskoga života.
Demokratski humanizam je kazna za hod lažnim putem aristokratskog humanizma. Već po svom duhovnom sklopu vi ne možete da priznate da je država vezana za vrednosti koje prelaze u večnost. Vaš humanizam dopušta državu samo kao sredstvo za dostizanje utilitarnog zadovoljstva zemaljskog života ljudi. Vi pretvarate državu u organizaciju interesa i hteli biste da je svedete na trgovinsko-privrednu ustanovu, u trgovačko-industrijsku poslovnicu-biro. I vi razbijate državu kao samostalnu realnost i vrednost – a država se ne može opravdati samo interesima; ona ograničava interese svih živih pokolenja i potčinjava ih velikoj prošlosti i velikoj budućnosti. U njoj delaju ne samo ljudi današnjega naraštaja već i preci i još nerođeni ljudi. Sve vaše liberalne, demokratske i socijalističke doktrine o državi prolaze pored prirode države, one ne shvataju suštinu države ali oslobađaju energije koje razaraju njeno biće. Sudbina države i njena dijalektika su takve da kada u apsolutnoj monarhiji odjekne humanističko isticanje, koje je izdaja religijske misije vlasti, kada jedan Luj XIV kaže L’etat c’est moi, revolucionarni narod mu odgovori drugim humanističkim isticanjem svoga prava – L’etat c’est moi.
Sve utopije savršene božje države na zemlji zasnivaju se na mešanju različitih planova, na mešanju sveta ovoga sa svetom drugim, sve su one odgovarajući pokušaji da se četvrta dimenzija smesti u trodimenzionalni prostor. Na tome se zasnivaju i sve utopije koje negiraju državu, utopije antietatičnog stanja na zemlji. Država je teški i žrtveni put čovečanstva kroz trodimenzionalni a ne kroz četvorodimenzionalni prostor, u prirodnom svetu koji je ogrezao u zlu. Država se ne može zasnivati samo na ljubavi; carstvo ljubavi je carstvo milosti, to je carstvo Božje a ne carstvo Ćesarevo. Na ljubavi je utemeljena Crkva a ne država. To je carstvo jedna drugačija dimenzija bića nego što je dimenzija bića države i ta dva carstva postoje, dodiruju se, dolaze u uzajamni odnos, ali se nikada ne slivaju, ne izjednačavaju se ali i ne isključuju jedno drugo, ne istiskuju jedno drugo.
Svi pokušaji da se državi nametne hrišćanska ljubav kao jedinstvena osnova dovode do tiranije. Hrišćanska ljubav može biti samo slobodni cvet ljudskoga života i ljudskoga zajedništva, a ne njihova prinudom građena osnova. Stoga i pravo ima tako velik značaj u ljudskom opštenju, jer ono je zaštita i garancija minimuma ljudske slobode; ono čuva čoveka i obezbeđuje da mu život zavisi u celosti od moralnih svojstava, od ljubavi a ne od mržnje na drugoga čoveka. Čovekova sloboda i nezavisnost zahtevaju da u osnove države budu stavljene i ljubav, ali i pravo i prinuda i u tome postoji jedna viša istina. Monizam u društvenom životu, isključivo prvenstvo samo jednog načela, uvek dovodi do tiranije, do gašenja raznovrsnosti i bogatstva života. Najveću slobodu i raznovrsnost života obezbeđuje pluralizam načela koja se u dejstvu prožimaju ali koja su iznutra potčinjena duhovnome centru. (1) Sve utopije pate od ekstremnog društvenog monizma i zbog toga uvek vode i tiraniju. I možda je najstrašnija tiranija ona koja je očarana potpunim odbacivanjem države u ime ovog ili onog načela, klasnog ili individualističkog, međunarodnog – ili narodnog. Najveća se pak sloboda nudi onda kada čovek oseća i shvata da mu je država imanentna a ne transcendentna, poput svih nad-ličnih realnosti i jedinstava.
KRAJ
Priredio: Ivan Ćupin
________________________________________________________________________________
PIŠČEVA NAPOMENA:
(1) Francuski okultista Fabr d’Olivje je stvorio duhovito smišljen sistem društvenoga uređenja koji se temelji na kongruenciji triju načela – Božanskoga Promisla, nužnosti i ljudske slobode. U tome ima mnogo tačnog.
Prevod: Mirko Đorđević
Izvor: Nikolaj Berđajev, Filozofija nejednakosti, MEDITERAN–OKTOIH, 1990.
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Arch of Titus Menorah/Steerpike/CC BY 3.0
BONUS VIDEO:
