Зашто је „Жица” и даље важна?

Важност „Жице” је у интимним исповестима њених јунака, њиховим судбинама и наученим лекцијама. Иако на моменте делује као дехуманизована прича, она није лишена хришћанске димензије

Ако у Црвеној нити, или Скерлетној студији, како вам драго, Артура Конана Дојла, има реченица толико упечатљивих и кременитих да се већ по њима назире књижевно-историјски значај њиховог творца, онда су то они редови из чувеног четвртог поглавља ове прве приче о Шерлоку Холмсу гдје ексцентрични детектив свом помоћнику објашњава природу сложеног заната којим се бави. Да није било вас можда никад не бих ни отишао и тако бих пропустио најсуптилнију студију у свом животу – црвену студију – шта кажете на то? Зашто да се мало уметнички не изражавамо? Постоји црвена нит злочина која пролази кроз безбојно клупко живота, а наша је дужност да је разоткријемо, размрсимо и прикажемо сваки њен педаљ! – објашњавао је истражитељ-консултант Скотланд јарда доктору Вотсону скривени симболизам истраге убиства на којој су радили док се њихова кочија полако клацкала покислом калдрмом викторијанског Лондона.

Читав вијек од публикације Дојлове приповијетке, новинар Балтимор сана, Дејвид Сајмон, извјештава за своју агенцију о хапшењу једног од градских нарко-лордова, постаје близак са детективима који су водили случај и, преко ових познанстава, добија улазницу за хаотични свијет балтиморске полиције, приградских четврти које контролишу локалне банде, мемљивих мјеста злочина и нерасвијетљених убистава. Из обимног истраживачког захвата изродиће се драгоцјене књиге Homicide: A Year on the Killing Streets из 1991. (вишеструко награђивана, између осталих и Едгаровом наградом за 1992. годину) и The Corner: A Year in the Life of an Inner-City Neighborhood из 1997. у коауторству са Едом Барнсом, балтиморским детективом који је радио на описаним случајевима. Обије ове књиге ће касније бити екранизоване, а серија Одељење за убиства: живот на улици (1993–1999), у оквирима свог жанра, оствариће прилично велики значај, можда и оно што бисмо у општој, додуше помало израбљиваној, реторици могли да ословимо са – култни статус.

Балтимор диктира правила

Ипак, чак и ако изађемо из поменутих граница полицијског жанра, чини се да је тек неколико серија у цјелокупној историји кинематографије које се могу поредити са Жицом (2002–2008). По мишљењу бројних критичара она напушта чак и оквире оваквих, често прилично поједностављених, компарација: Чикаго трибјун, Гардијан, Ентертејнмент викли, Варајати, Сан Франциско кроникл,  Тајм, Филаделфија дејли њуз итд. само су неке од адреса које су Жицу прогласиле најбољом серијом свих времена. Лондонски Дејли телеграф објавио је једну врсту квинтесенције оваквих ставова у свом чланку из 2009. године (у години кад је Жицу почео да емитује Би-Би-Си) са насловом „Вјероватно најбољи телевизијски програм икад направљен” у коме се дјело Дејвида Сајмона упоређује са прозама Чарлса Дикенса или Достојевског.

Вјероватно имајући у виду социјалне аспекте – сиромаштво, положај обесправљених, друштвене разлике и сл. Жица јесте прича дикенсовског лика (иако не о два града, већ о једном), али и – бавећи се општељудским, унутарњим феноменима: покајањем, личном трагедијом, убиством, духовном биједом, изневјереним очекивањима и, на крају, спасењем – она поприма тематске контуре опуса Фјодора Михајловича Достојевског. Можда је, не само у том смислу али и због тога, Сајмон своју Жицу и називао новим именом новог медија који је створио – романом за телевизију, грчком трагедијом за нови миленијум, причом о тријумфу капитализма над људским вредностима и хроником о паду америчког царства (в. Десет година од краја најбоље серије свих времена, Маричић 2018),  а епизоде сваке од пет сезона ословљавао – поглављима. За своје претходнике узео је Онореа де Балзака и Теодора Драјзера, а као косценаристе запослио писце романа и ауторе кратких прича.

Сцена из серије „Жица” (Фото: HBO)

Партикуларно посматрано, свака сезона серије појединачно тематизује различите аспекте сложеног балтиморског устројства – свијет дроге, кријумчарење и дистрибуцију наркотика, секстрафикинг, повезаност политике и криминала, образовни систем и новинарство. Јанусово лице великог града са око 300 убистава годишње, града на чијој се позорници актери смјењују попут годишњих доба али принципи неумољиве игре остају непромијењени, јер Игра је оно што је важно, а о њеним правилима не одлучују учесници, не постоји консензус, нема кворума – правила диктира Балтимор. И ваљда су зато, налик на толике наставнике у средњим школама који ван пренесеног значења често погрешно оцијене да је ћуприја заправо централни лик најпознатијег Андрићевог романа (а мост је, иако остварује тематску кохезију, је ли, простор), бројни критичари узели да прогласе Балтимор јунаком.

И заиста, иако просторна категорија, велики град је толико доминантан својом атмосферичношћу, немилосрдном и непокоривом природом, да на тренутке потискује читаву галерију аутентичних и прилично дистинктивних ликова – на првом мјесту детектива Џимија Мекналтија и његове сараднике, али и криминалце: Барксдејла, Ди Анђела, Марлоа и Литл Омара, једног од најупечатљивијих негативаца у историји жанра. Они, на тренутке, превазилазе бинарну теорију дуалности и црно-бијеле принципе шаховске табле на којој, у гету, Ди Анђело својим дилерима објашњава како стоје фигуре и ко је ко у урбаној џунгли Балтимора. Ови јунаци су нијансирани, међу лошим има добрих момака који су бачени у Игру а нико их није питао, али и међу добрим покварених, трулих, корумпираних до сржи. Ми смо у рату са дрогом – рећи ће Кима, поштена полицајка двојици својих сарадника у првој епизоди прве сезоне – А је ли? Ратови се завршавају. – одговара Карвер који, након једног од хапшења, свежањ заплијењених новчаница гура под панцирни прслук.

Хришћанска дименизија

На први поглед, рекло би се да је Жица логичан наслов приче чији је чест мотив прислушкивање криминалаца и локалних банди, међутим, овдје постоје имплициране релације, повезаност између Западног и Источног дистрикта града, балтиморске луке и синдиката радника бродоградилишта, запуштеног гета, билијар клубова, стриптиз-барова, замрачених углова на периферији али и правосуђа, полиције и Скупштине града. Као гримизна нит из прве приче о Шерлоку Холмсу, постоји танка жица која се провлачи кроз безбојно повијесне балтиморске хијерархије, она је везивно својство серијала, на њеним крајевима полицајци и преступници, тужиоци и адвокати, градоначелник Каркети, мајор Кедрик Данијелс, Марло и Барксдејлова екипа, али и мистериозни Грк, једини криминалац који се на крају извуче, рекло би се, због тога, и побједник Игре ако уопште има побједника.

Сви нераскидиво повезани. Од толиких обрачуна, што кратким што дугим цијевима, чини се да је најубојити окршај који је Мали Омар водио онај у судници, на свједочењу, са корумпираним адвокатом Морисом Ливијем: Ја сам као ти. Ја имам пушку, ти имаш актовку. Али то је иста Игра. Читав један сложени систем са потлаченом и несрећном сиротињом на дну. И на том нивоу се прича универзализује, као што је Копола свој Кум и причу о успињању али и личном паду Мајкла Корлеона видио и доживљавао као причу о Америци, тако је и Сајмонова полицијска сага о Балтимору заправо прича о САД. Да би се то потврдило ту је и кратки камео – у посљедњој епизоди, накратко, детектив Манч (Ричард Белзер) из серија Одељење за убиства и Закон и ред (ова друга није о Балтимору, већ о Њујорку) пије свој виски у једном ирском пабу у Балтимору, тек да својом појавом подсјети гледаоце да је у питању иста дијегеза и да сви они припадају истом универзуму.

Глумац Доминик Вест у серији „Жица” (Фото: HBO/Courtesy Everett Collection)

У години за нама, у Балтимору је убијено 329 људи, у протеклих осам година најмањи homicide rate забиљежен је у 2018. (са 308 изгубљених живота), највиши у идућој 2019. (са 346 убистава, другим ријечима: само десет дана током цијеле те године балтиморска полиција није имала по један нови случај). Балтимор сан и даље уредно ажурира своју страницу Baltimore homicides на којој се могу пратити убиства, а црни биланс је застрашујућ: кроз једну деценију, у просјеку, у најнасељенијем граду Мериленда буде убијено нешто више људи него што их је 2001. страдало у нападу на куле близнакиње Свјетског трговинског центра. У првих шест мјесеци текуће године, по изворима „Балтимор банера”, страдало је 123 особе што је за неких 30 фаталних исхода мање него у уобичајеном просјеку али је уз ситне флуктуације, чини се, поново на нивоу биланса из 2002. тј. године почетка емитовања Жице.

Међутим, релевантност Сајмонове серије и његових књига није само у очигледно неизмијењеном стању на улицама, бирократији, правосуђу, америчкој полицији, непорецивој немоћи система да се избори са малигним обољењима која разарају меки трбух сваког друштва – његову младост; важност Жице је у интимним исповијестима њених јунака, њиховим судбинама и наученим лекцијама о великом граду. Иако на моменте дјелује као прилично дехуманизована прича она није лишена снажне хришћанске димензије – Way Down in the Hole је чувена пјесма Тома Вејтса (интерпретирана у извођењу пет музичара и бендова на почетку сваке епизоде током пет сезона, само је у другој изводи сам Вејтс) и његов тихи gospel blues који личи на псалме – „Да пођем и долином сјена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном; штап твој и палица твоја тјеши ме” (Псалам 23:4, Даничић–Караџић).

Јер Балтимор је valley of the shadow of death америчке савремености и зато Вејтс гласом промуклим од бурбона и цигарета поји: Ако ходаш са Исусом он ће спасити твоју душу, мораш држати Ђавола дубоко доле у јами (…) и сви анђели певају о Исусовом моћном мачу и они ће вас својим крилима штитити и држати близу Господа. Без обзира на изнијансираност и у Жици се препознају начела добра и зла. И можда је зато Сајмон казао да му је Балзак претходник јер на крају, док се као у калеидоскопу смјењују кратки кадрови обичног балтиморског дана, и Игра несметано тече, његов Џими Мекналти посматра Балтимор као што Ежен де Растињак гледа у Париз, само не каже оно чувено „Сад је на нас двоје ред“ јер је, тек отпуштен и поражен, свјестан да мора да се преда и да га Жица надилази, он отвара врата свог аутомобила и слијеже раменима: идемо кући.

 

Стефан Синановић је професор српске књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард. 

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: HBO

 

БОНУС ВИДЕО:

Култура
Пратите нас на YouTube-u