Ovo je trebalo da bude tekst o najnovijim trendovima u galerijskoj ponudi istočne polovine Evrope. I jeste, na neki način. Ako previše miriše politički, to je stoga jer politika pokušava da se profilira kao supervizor. Politika je sada glavni trend u umetnosti, strukturni princip sa ambicijama totaliteta.
To objašnjava zašto je izjava EU ambasadora u Beču Martina Zelmajra glavna vest sa Bečkog sajma savremene umetnosti – zato što EU, koja vodi rat protiv Rusije dok ona vodi rat protiv Ukrajine, dok ona vodi rat protiv dela svog vlastitog stanovništva, više ništa ne prepušta slučaju. Objašnjava i zašto jedna specijalizovana priredba za galerije odmah u uvodu nudi političku tribinu (Hotel Almanac, 6. septembra) sa glavnom temom o brzom ulasku Ukrajine u EU.
Po Zelmajrovoj verziji, jedan posetilac tribine je tom prilikom ustao i optužio EU i šeficu Komisije Ursulu fon der Lajen da imaju „krvave ruke” jer finansiraju Kijev da dalje vodi rat i izbegava pregovore. I još je dodao kako ga čudi da Austrijanci odavno nisu izašli na ulice da protestuju protiv „ratne politike EU”.
To je bio šlagvort za Martina Zelmajra, najistaknutije ime na spomenutoj tribini. On je žustro i emotivno, kao svaki nevino optuženi čovek, odgovorio da nisu krvave ruke Briselu, već Beču. Beč je taj koji plaća „krvave pare” Putinu i tako produžava rat, ali s ruske strane. Njega, Zelmajra, čudi da niko nije izašao na ulice u Beču da protestuje protiv takve politike austrijskih vlasti.
Rasprava se odnosi na fakte koji se tek odnedavno probijaju u svesti austrijske javnosti – da Austrija nije prekinula energetske veze sa Rusima, ne što ih voli, nego što nema kud; da je od izbijanja rata na račune „Gasproma” Beč uplatio 7 milijardi evra, samo pre nekoliko dana pola milijarde; da Austrija i dalje pokriva blizu 70 odsto svojih potreba za gasom iz ruskih izvora (pre rata 80); te da veze funkcionišu i u drugim oblastima.
Mir je egzotika?
„Vienna Contemporary” (VC) je godišnje okupljanje galerija u Beču sa namerom da se sudeluje u pisanju novije istorije umetnosti i usput živi od toga. Od samog početka 2015, VC je negovala fokus na Centralnu i Istočnu Evropu. Rumunske, bugarske, poljske, češke, hrvatske i srpske galerije dobijale su jednako kraljevski tretman kao one iz Engleske i Francuske. U posledici, engleske i francuske su se povlačile, jer im stanje stvari nije dopuštalo da blješte u navodnom mraku.
Bez trunke ironije, galeristi aktuelno daju veliki doprinos kulturnoj dekolonijalizaciji unutar same Evrope. Dok se nekadašnji „beli kolonijalisti” utrkuju sa samoranjavanjem zbog grehova u Africi i Aziji, potpuno ispod radara prolazi činjenica da su Bukurešt, Sofija, Beograd, Zagreb ili Ljubljana tek odnedavno počeli da gube status unutarevropske egzotike. Okupljanja galerija s istočnim fokusom postala su ne samo legitimna, već su prihvaćena kao kulturna avangarda.
Galeristi su moćni ljudi, svejedno da li uspešni i bogati, ili oni koji tek kreću iz mamine ostave i jedva skupe za sendvič. Moćni, jer ih vodi vizija. Još od vremena Sezana i Pikasa poznata je istina da galeristi kreiraju umetnost i više od samih umetnika, samim tim što određuju ko je od njih dobar živ, a ko staje u red za slavu tek kao mrtav. Tu nema mesta za privatne usluge. Sigurno da neka vezica tu i tamo proradi, ali je u velikom materijalnom kontinuumu nebitna, jer svaki galerista u prvom redu radi za istoriju. Ono što ih vodi je sirenski zov da se prepozna trend, stvori umetnik i formira budućnost.
VC je do prošle godine radila za istoriju, sad radi za politiku. Radila je za de-egzotizaciju Balkana i istočne Evrope, sad radi za Ukrajinu. Radila je na ironizaciji ideologija i dnevnih politika, sad je sama postala politika veća od svake ideologije. To je loša vest onima koji su navikli da utehu za loše, brutalne i diktatorske politike nalaze u umetnosti.
Svi napolje iz slepih moralnih uglova gde su se sakrili. Nema više mentalnih skloništa od jedine, moralno sakralizovane političke istine koju šire ešaloni ukrajinskih kulturnih poslanika. Evropa, njene neverovatno bogate kulture, umetnosti i memorije postaju region pokriven ukrajinskim etnografskim vezom i trozupcem.
Dobra vest za Evropu, Balkan više nije egzotika. Loša, sad je mir postao egzotika.
Zelmajr kao Šmit
Austrijsko ministarstvo spoljnih poslova je odmah nakon njegovog istupa, u četvrtak (7. septembra) hitno pozvalo Zelmajra na ljutiti razgovor, ali je on odgovorio da ima neka posla u Nemačkoj, dolazi prvom prilikom. Evropska komisija je takođe osudila Zelmajra za privatizaciju prerogativa da javno deli nediplomatske šamare.
Reklo bi se, Zelmajer izgubio? Pa i nije. Podrška mu stiže od glavnih austrijskih medija, i to odmah u petak od novinara koji se bave kulturom i umetnosti, od subote unisono od političkih i ekonomskih komentatora. Da, kaže se, Zelmajr je izgubio nerve, ali to što govori ima smisla. Ne samo u odnosu na gas i naftu.
Jedini javni problem za Zelmajra može biti činjenično stanje koje se sad polako raspliće. Njegov argument je da je bio izazvan. Ispostavilo se da je na slabo posećenoj tribini ipak bio jedan novinar koji se utopio u gledaoce. I to novinar najstrašnije vrste, agencijski, onaj koji snima skupove da bi mogao da napiše tačnu vest. U rekonstrukciji događaja, novinar austrijske agencije APA kaže da posetilac nije nastupao agresivno, nije spominjao ničije krvave ruke, nije pozvao na revoluciju. Krv i revoluciju je, potpuno bez provokacije sa strane – spomenuo samo Zelmajr.
Prema novinaru APA-e, posetilac tribine je jedino rekao kako je EU sa Putinom dugo mogla da razgovara normalno, da je htela. Ali nije htela, i zato sada imamo to što imamo. Taj audio snimak ne postoji, jer se pitanja iz publike obično ne snimaju, pogotovo ne na skupu koji u startu važi za medijski neatraktivan.
Disciplinovanje unutar EU dobija brutalne crte.
Ruske, krvave i zelene
Ako Austrija održava nedozvoljene veze sa Moskvom u energetskoj oblasti, u ekonomiji, bankovnom sektoru, da li to isto radi i u umetnosti? Da, iako ne tako direktno, prema izveštajima sa kulturnih stranica ovdašnjih medija. U konkretnom slučaju, VC mora prestati da se poziva na neutralnost, jer je tog ni tamo ni ovamo bilo dosta. „Vienna Contemporary” mora da potpuno stane na ukrajinsku stranu.
Interesantno pri tome je, osim što pokušava da sačuva poslednje ostatke autonomnosti jedne branše, na čijoj je to strani „Vienna Contemporary” ovog momenta, ako ne na ukrajinskoj? Šta kaže trag novca?
Da ne bi neko pomislio kako se ovde razgovara samo o simboličkim vrednostima: ne, ne, radi se o parama. Sajmovi umetnosti prodaju umetnost. Ne direktno sa štanda, iako ima i toga, ali je njihova racionalna funkcija priprema budućih transakcija. VC nije izuzetak.
Dok su mediji ranijih godina pisali o VC, kratko bi spomenuli vlasničku strukturu tog sajma. Kratko, jer bi im za dužu elaboraciju otišao čitav tekst. VC je strukturno bila deo Bečkog sajma, ali je osnivač manifestacije i njen glavni finansijer bio i dugo ostao ruski biznismen Dmitri Aksjonov (r. 1966, Novosibirsk). Aksjonov, u nemačkim medijima često Aksenov, po obrazovanju je avio-inžinjer, s tim da je njegov poslovni portfolio raznovrstan – tehnika, farmacija, imobilije, kultura i umetnost. Poznat je i kao sufinansijer svoje almae mater, Moskovskog instituta za fiziku i tehnologiju (MIPT).
Aksjonov nije „tajkun” i ne meri se u milijardama. Nije se nikad slikao sa Putinom i kritičar je ruskog napada na Ukrajinu. Onako usput, nije samo Rus, već ima i ukrajinske korene. Svejedno je u proleće prošle godine Aksjonov izguran iz uprave VC. Službeno, sam se povukao, iako su svi mediji nemačkog govornog područja komentarisali da mu ništa drugo nije preostalo nego da se dobrovoljno spakuje i ode. Prošle godine u septembru je VC službeno objavila da će njen budući fokus biti Ukrajina. Ovde se dalje razvilo i nastavilo takvo strateško opredeljenje.
Aksjonov je otišao, ruskim galerijama je dobrovoljno zabranjen pristup, a za novu direktorku razvoja postavljena je Jana Barinova, donedavna gradska ministarka kulture u Kijevu. Rupa koja je ostala u budžetu nakon što se glavni finansijer povukao rešena je tako da se VC sajam transformisao u neprofitnu organizaciju. Time se službeno proglasio ranjivim, a društveno važnim, što je univerzalni kod za žicanje para od grada i države.
Situacija trenutno: odozgo tzv. neutralnost, okolo gvozdena moralizatorska struktura koja samu sebe nadgleda i popravlja u hodu. Ali dole, na terenu, tamo gde su galeristi i štandovi, stvarnost se još uvek otima ušoravanju.
Vizantijskim tragovima, ukrug
Na VC ove godine izlaže 60 galerija iz 20 zemalja prezentirajući radove 150 umetnika, dva i po po galeriji. Sajam je najavljen kao „digitalni” iako je digitalne umetnosti malo. Prevladava analogna politika.
Najveći broj izlagača je iz same Austrije kao zemlje domaćina, 27; odmah iza su oni iz Nemačke, šest. Iz ostalih zemalja od jedne do maksimalno tri galerije. Iako VC nije nacionalna manifestacija, Austrija čuva domaće težište, a kad ga otvara ne čini to prema zapadu, već prema istoku, severu i jugu.
Iz Beograda su došle dve galerije, „Eugster”, ponovljeno, i „Non canonico”, prvi put. Pitanje je, da li se njihova ponuda, njihovi trendovi koje „hvataju” kod kuće ili ih sami kreiraju i promovišu u širem okruženju, uklapaju u opšti politički trend VC?
To izgleda kao kontradikcija svemu do sada rečenom, a nije. Umetnost može biti politična u poruci i često jeste, ali ona sama kao društveno polje je autonomna od politike, inače nije umetnost. Srpski trendovi, ovde pokazani, sigurno nisu politični u trenutnom EU smislu.
Marko Obradović iz „Eugstera” stvara portrete u kojima stilski odjekuje Fransis Bejkon. Drugi „Eugsterov” umetnik na sajmu je Emir Šehanović sa plastičnim skulpturama kičme. One su nazvane jednostavno „Synthetic Objects”, nepravilne forme inspirisane čovekovom anatomijom, inače transhumane u svakom pogledu. Autor ih objašnjava kao „arheološke iskopine iz daleke budućnosti”, one stvari koje će tek propasti u svetloj budućnosti. Iako na prvi pogled deluju kao da su digitalnog porekla, „kičme” su nastale analogno, u postupku obrade plastičnog otpada koji se zagreva fenom, zatim ručno mesi, oblikuje i spaja, na kraju lakira do visokog sjaja.
Galerija „Non canonico” Mirka Lubarde predstavlja dva autora, Sinišu Ilića i Ninu Zeljković. Siniša je već duže u oku umetničke javnosti, Nina dolazi.
Pravilo da se na sajmovima izlažu samo uzorci, ovde važi više nego drugde, jer su prostori dodeljeni galerijama skoro uvredljivo mali, najčešće samo jedan zid, ili, u slučaju rumunske galerije „Sandwich” ćošak.
Od Nine su tako stigli „uzorci” njenog bavljenja ikonoklastičnom umetnosti. Ne u smislu ikonoklastičnih tendencija poznatih iz apstraktne i konceptualne umetnosti, već kao reminiscencije pravog istorijskog ikonoklazma stare Vizantije. Ovde se vidi samo kap. Izložba njenih radova iz aprila ove godine u Drezdenu otkriva više i pokazuje način na koji umetnica sistematski stvara utisak prolaznog kroz tekstil, ornament i tišinu, nad kojima lebdi melanholija transhumanizma.
Jasno je, srpski umetnici formalno-stilski takođe rade unutar nekog shvatanja politike, u ovom slučaju straha od budućnosti. Oni zahvataju u univerzalne teme. Ali organizatore bečkog sajma zanima samo jedna, konkretna politička tema.
Za ideale ginu budale?
Savremena umetnost nastaje iz kompleksnih sistema provokacije. Ima hladnog i poliranog u njoj. To dobro pokazuju Šehanovićeve skulpure koje se uklapaju u definiciju minimalne umetnosti i njenih solitarnih objekata. Ima brutalne nostalgije, kao na štandu torinske galerije „Persano”.
Ima i neočekivane elegije, koju rađa vodeni ples narandžastog trikoa gonjenog đakuzi-mlazovima na štandu klagenfurtske „Galerije3”. Isto tako lepo i elegantno plastične vrećice plivaju u moru i kad sve drugo živo nestane.
Neki izlagači opremom svog štanda igraju na strah da će pretrpana i neraspremljena istorija slomiti ljudsku vrstu, kao „Polansky” iz češkog Brna.
Provokacije se možda ne otvaraju odmah, ali su svejedno tu.
Ali onda ima i galerija koje kao „Krupa” iz Vroclava progovaraju direktno politički i bez posredovanja prenose poruku heroizacije žrtve za domovinu. Odatle se podiže jedno zastrašujuće pitanje, u čemu je tu provokacija? Da li u tome što se smrt za više ciljeve fatalistički prihvata, ili u tome što se preseca svaki razgovor o neophodnosti te žrtve? Možda je bilo i drugih mogućnosti o kojima se nije razgovaralo? Ili se možda prozivaju svi oni koji odbijaju da uvide lepotu smrti za „domovinu”, to jest za vlast koja se ukrutila u ideologizaciji nekrofilije?
Čitav sklop umetničkih provokacija ovde i sada slomio bi se onog trenutka kad bi se pojavila ona prava, srezana na konkretnu situaciju. Šta kad bi recimo neko na susednom štandu, u reminiscenciji na konceptualistu Jozefa Košuta i baladistu Boru Čorbu stavio eksponat s natpisom „Za ideale ginu budale”? Radi lakše razumljivosti u nekom zgodnom engleskom prepevu kao „Heroic dying is moronic buying”, ili „Heroic death, the morons’ meth”? Nastao bi veći skandal, bilo bi više uvređenih i ljutih nego kad su jugoslovenski komunisti sazivali sastanke komiteta za borbu protiv zastranjivanja u kulturi.
Ali mrtvih, njih je u ovom ratu sve više. Barem iz umetnosti bi trebalo da stigne pitanje o svrsishodnosti tog atavističkog rasipništva.
Od kad je postao neprofitan, sajam umetnosti VC je profitirao politički. Izazovi nisu samo finansijski. Iduće godine u ovo vreme se održava i konkurentski sajam SPARK – koji čini grupa izbeglih iz prvobitne organizacije VC.
Kragujevačko-beogradska galerija „Rima” koja je do prošle godine bila redovan gost na VC-u pozvana je da se prijavi za SPARK. Ni egzistencija SPARK-a nije međutim sigurna, jer ga dobar deo etabliranih bečkih galerija ignoriše, čisto iz osećaja lojalnosti prema VC.
Ima i drugih otvorenih pitanja. Hoće li SPARK opstati neutralan od aktuelnog političkog momentuma, ili će i on, nolens volens, upasti u posrednu glorifikaciju rata i svesti se na još jednu propagandnu instancu ukrajinskih vlasti?
Rat je očito lakše voditi nego galeriju.
Izvor RTS OKO
Naslova fotografija: Vienna Contemporary/Maria Belova
BONUS VIDEO:
