Pre tri decenije, mnogi stručnjaci sa Zapada verovali su da smo stigli do kraja istorije, pa je rat velikih sila otišao na smetlište istorije. Ta iluzija je razbijena. Svet se suočava ne samo sa jednim rivalitetom velikih sila – kao što je to bio slučaj tokom Hladnog rata – nego sa dva: onim između SAD i Rusije u Istočnoj Evropi (povodom Ukrajine) i onim između SAD i Kine u Istočnoj Aziji (povodom Tajvana). Oba ova bezbednosna nadmetanja bi lako mogla da prerastu u vrući rat.
U suštini, nedavno se dogodila velika transformacija međunarodne politike, što je loša vest za Zapad. Šta je pošlo naopako? Šta objašnjava ovu promenu i kuda je svet krenuo? Odgovori na ova pitanja zahtevaju teoriju međunarodnih odnosa: generalni okvir koji je u stanju da objasni zašto se države ponašaju onako kako se ponašaju i da nam pomogne da razumemo ovaj komplikovani i neizvesni svet.
Realizam je najbolja teorija za razumevanje svetske politike. Države su ključni akteri u realističkoj priči i one koegzistiraju u svetu u kojem nema vrhovnog autoriteta koji može da ih štiti jednu od druge. Ovakva situacija ih primorava da pažljivo prate balans moći, jer razumeju da slabost znači ranjivost. Zato se države međusobno nadmeću za moć, što ne znači da ne sarađuju kad im se interesi poklope. Ali odnosi među državama – a naročito velikim silama – su u svojoj srži takmičarski. Štaviše, realistička teorija prepoznaje da je rat prihvatljivo sredstvo vođenja politike, pa države ponekad započinju ratove kako bi unapredile svoju stratešku poziciju. Kako Klauzevic tvrdi: rat je nastavak politike drugim sredstvima.
Realizam nije popularan
Realizam nije popularan na Zapadu, gde se rat naširoko smatra za zlo koje je jedino moguće opravdati u samoodbrani, kako to definiše i Povelja UN. Politika drugim sredstvima? Nema šanse. Nepopularan je i zato što je toliko pesimističan: on pretpostavlja da je bezbednosno nadmetanje između velikih sila nepromenjiva činjenica života koja neminovno vodi do tragičnih rezultata. Konačno, realizam pretpostavlja da sve strane – bilo da su liberalne demokratije ili ne – postupaju po istoj logici. Na Zapadu, međutim, većina ljudi veruje da je tip režima od velikog značaja, te da su liberalne demokratije „dobri momci”, dok su autoritarne države glavni izazivači ratova.
Ne čudi što je liberalna teorija – koja je glavna alternativa realizmu – privilegovana na Zapadu. Bez obzira na to, međutim, SAD su gotovo uvek postupale po diktatu realizma, premda su svoje ponašanje maskirale moralnom retorikom. Bile su u savezu sa staljinističkim Sovjetskim Savezom tokom Drugog svetskog rata, a podržavale su i čitav niz brutalnih autokrata tokom Hladnog rata – Čeng Kaj Šeka u Kini, Mohameda Rezu Pahlavija u Iranu, Singmana Rija u Južnoj Koreji, Mobutu Sese Seka u Zairu, Anastasija Somozu u Nikaragvi i Augusta Pinočea u Čileu.
Jedini izuzetak bio je „unipolarni momenat” (1991-2017) tokom kog su i demokratske i republikanske administracije napustile realizam i pokušale da stvore globalni poredak baziran na vrednostima liberalne demokratije – vladavini prava, tržišnoj ekonomiji i ljudskim pravima – pod benignim vođstvom SAD. Nažalost, ova strategija „liberalne hegemonije” bila je skoro potpuni promašaj, a odigrala je ključnu ulogu u stvaranju problematičnog sveta današnjice. Da su američki kreatori politike prisvojili realističku spoljnu politiku nakon što se Hladni rat završio 1989. godine, svet bi bio daleko manje opasan danas.
Godzila, a ne bambi
Postoje različite realističke teorije. Čuvene su tvrdnje politikologa Hansa Morgentaua da ljudska priroda tera države da jure moć. Lideri, smatra on, poseduju animus dominandi – inherentni nagon za dominacijom nad drugima. Za razliku od toga, osnovna pokretačka sila moje teorije je struktura, odnosno arhitektura međunarodnog sistema. Njegove definišuće odlike guraju države – a naročito velike sile – da se neumorno takmiče za moć. U suštini, države su zarobljene u metalnom kavezu.
Početna tačka je shvatanje da države funkcionišu u anarhičnom sistemu u kojem ne postoji svemoćni zaštitnik kojem je moguće pribeći ukoliko jedna zapreti drugoj. Stoga, države moraju same da se staraju o sebi u onome što je u suštini svet samopomoći. Ovaj zadatak otežavaju dva druga aspekta međunarodnog sistema. Sve velike sile imaju ofanzivne vojne sposobnosti – iako neke više od drugih – što znači da jedne drugima mogu da nanesu značajnu štetu. Štaviše, teško je, ako ne i nemoguće, zasigurno znati da li je druga država dobronamerna, pre svega zato što su namere – za razliku od sposobnosti – skrivene u umovima kreatora politike, pa se ne mogu u potpunosti razaznati. Još je teže anticipirati šta bi druga država mogla da učini u budućnosti, jer se ne može znati ni ko će imati vlast, a namere jedne države se sigurno menjaju ako se promene okolnosti sa kojim se država suočava.
Države koje funkcionišu u svetu samopomoći, u kojem će se možda suočiti sa moćnim rivalom namerenim da ih napadne, prirodno će zazirati jedna od druge, iako će stepen straha varirati od jednog do drugog slučaja. Najbolji način za racionalnu državu da opstane u takvom opasnom svetu jeste da bude naročito moćna u odnosu na druge, ili da makar bude sigurna da nije slaba. Kako to pokazuje kinesko iskustvo iz „veka nacionalnog poniženja” (1839-1949), kada je država slaba, one moćnije će to svakako iskoristiti. U međunarodnim odnosima, bolje je biti Godzila nego Bambi.
Evropska unija možda deluje kao izuzetak, ali to nije. Ona je nastala pod zaštitom koju pruža američki bezbednosni kišobran, što je učinilo rat između država članica nemogućim, pa ih je oslobodilo potrebe da brinu zbog svojih suseda. Ova prosta činjenica objašnjava zašto evropski lideri svih provinijencija strepe da će se SAD preorijentisati ka Aziji i ostaviti Evropu iza sebe.
Ukratko, politiku velikih sila karakteriše neumorno bezbednosno nadmetanje, u kojem države ne samo da traže prilike da steknu relativnu moć, nego takođe nastoje i da spreče narušavanje balansa moći na svoju štetu. Ovo drugo ponašanje naziva se „balansiranje” i postiže se izgradnjom sopstvene snage ili formiranjem savezništava protiv opasnih protivnika sa drugim ugroženim državama. U svetu realizma, moć pre svega podrazumeva vojne sposobnosti države, što prvenstveno zavisi od posedovanja razvijene ekonomije i velike populacije.
Idealna situacija za veliku silu je da bude regionalni hegemon – da dominira u svom delu sveta – istovremeno se starajući da nijedna druga sila, srednja ili velika, nije u stanju da to dovede u pitanje. SAD su paradigma te logike. Tokom 18. i 19. veka, marljivo su radile na postizanju hegemonije u zapadnoj hemisferi. Tokom 20. veka, pomogle su u sprečavanju imperijalne Nemačke, imperijalnog Japana, nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza da postanu regionalni hegemoni bilo u Aziji ili Evropi.
Bezbednosna senka
Preživljavanje je, naravno, osnovni cilj država, jer ukoliko država ne preživi ne može da ostvari bilo koji cilj, poput prosperiteta ili širenja ideologije. Tako velike sile mogu da sarađuju ukoliko imaju zajedničkih interesa, a saradnja ne podriva njihovu poziciju u balansu moći. Na primer, supersile su sarađivale tokom Hladnog rata pri zaključivanju Sporazuma o neproliferaciji nuklearnog oružja 1968. godine, iako su američko-sovjetski odnosi ostali suštinski konkurentni. Pored toga, bilo je značajne ekonomske povezanosti evropskih velikih sila pred Prvi svetski rat, ali je takođe postojalo i značajno bezbednosno nadmetanje među istim tim državama, što je dobilo prioritet u odnosu na ekonomsku saradnju i na kraju dovelo do rata. Ovi primeri pokazuju da se saradnja velikih sila uvek odvija u senci bezbednosnog nadmetanja.
Neki kritičari tvrde da realizam odbacuje međunarodne institucije, koje su ključni gradivni elementi svetskog poretka zasnovanog na pravilima. Ovo gledište je netačno: realisti prepoznaju da su institucije esencijalne za vođenje bezbednosnog nadmetanja u međuzavisnom svetu – kao što su to NATO i Varšavski pakt činili tokom Hladnog rata – i za olakšavanje ekonomske i političke saradnje – kao što STO i UN to rade danas. Oni međutim naglašavaju da velike sile pišu pravila ovih institucija tako da pogoduju njihovim interesima, pa institucije ni u kom slučaju ne mogu naterati veliku silu da se ponaša na način koji bi ugrožavao njenu bezbednost. U takvim slučajevima, velika sila će prosto prekršiti pravila ili ih ponovo napisati u svoju korist.
Ta logika se sudara sa na Zapadu široko rasprostranjenim uverenjem da se liberalne demokratije ponašaju drugačije od autoritarnih država. Autoritarne države, glasi argumentacija, su prava pretnja poretku zasnovanom na pravilima i glavna prepreka uspostavljanju miroljubivog sveta. Ali međunarodna politika ne funkcioniše tako. Tip režima nije od velikog značaja u svetu samopomoći u kojem države stalno strepe za svoj opstanak. SAD su, na primer, kvintesencijalna liberalna država, ali su njeni lideri ilegalno napali Jugoslaviju 1999. godine i Irak 2003, ili vodili tajni posrednički rat protiv Nikaragve 1990-ih godina prošlog veka. Velike sile svih tipova ponašaju se bezobzirno kada misle da su im vitalni interesi ugroženi.
Neki akademici tvrde da je „nuklearna revolucija” učinila realizam manje bitnim danas. Nuklearno oružje, smatraju oni, garantuje opstanak velike sile (ko bi se usudio da napadne domovinu nuklearne sile?), pa tako eliminiše potrebu nadmetanja za moć. S tim u vezi, takođe smatraju da strah od nuklearne eskalacije odvraća dve države sa nuklearnim arsenalima da se upuste u veliki konvencionalni rat. Nema dokaza, međutim, da su velike sile prisvojile ovu logiku. SSSR i SAD potrošili su bilione dolara u nadmetanju za moć tokom Hladnog rata, a Kina, Rusija i SAD čine isto to danas. Ove nuklearne velike sile strepe za svoj opstanak i spremaju se za konvencionalni rat protiv svojih rivala. Ovim ne poričemo da je sukob velikih sila manje izvesan u nuklearnom svetu, ali on ostaje sveprisutna pretnja, držeći tako realizam relevantnijim nego ikad.
Sfera interesa SAD
Realizam takođe ukazuje da su jedine oblasti vitalnog strateškog interesa za velike sile – pored samih njihovih regiona – one u kojima se nalaze druge velike sile, ili izobilje nekog kritičnog resursa od kog zavisi svetska ekonomija. Zato su američki realisti tokom Hladnog rata tvrdili da postoje samo tri oblasti u svetu izvan Zapadne hemisfere gde bi SAD morale da budu spremne za borbu: Evropa, Severnoistočna Azija (gde je SSSR bio lociran) i naftom bogati Persijski zaliv. Skoro svaki realista protivio se ratu u Vijetnamu jer je on vođen u Jugoistočnoj Aziji, odnosno regionu koji je u to vreme imao mali strateški značaj. Danas, međutim, Jugoistočna Azija ima veliki značaj za SAD, jer je Kina postala velika sila. To objašnjava zašto je Vašington spreman da brani status kvo na Tajvanu i u Južnom kineskom moru.
Liberalizam, za razliku od toga, ne pravi prioritete između različitih delova sveta. Njegov primarni cilj je da širi demokratiju i kapitalizam koliko god daleko je to moguće. Iako liberalna retorika naglašava zlo rata, zagovornici liberalne spoljne politike često su voljni da pribegnu sili kako bi ostvarili svaj ambiciozni cilj. Bušova doktrina, koja je nastojala da demokratizuje širi Bliski Istok snagom oružja, bila je manifestacija ovoga. Nije slučajnost što je gotovo svaki istaknuti realista bio protiv rata u Iraku iz 2003. godine. Taj rat je bio čedo neokonzervativaca, koji su naročito ratoborni zagovornici širenja liberalizma po svetu, pa je uživao široku podršku propovednika liberalne hegemonije.
Ironija je što liberalni pristup spoljnoj politici sadrži jedan oštro neliberalan element. U svojoj srži, liberalizam naglašava potrebu za tolerancijom jer uviđa da se pojedinci nikada neće u potpunosti složiti o najboljem načinu života ili vladavine. U skladu s tim, liberalna društva pokušavaju da stvore prostor za pojedince i grupe u kojem mogu da funkcionišu što je bliže moguće tim njihovim uverenjima. Ali kada se liberalizam pretvori u spoljnu politiku, ista ta društva ponašaju se kao da bez greške znaju kakav tip režima bi bio najbolji za svaku državu. Tačnije, veruju da bi ostatak sveta trebao da postane kao Zapad i koriste različite alate svog arsenala kako bi ih pogurala u tom smeru. Ovaj neliberalni pristup u odnosima sa svetom osuđen je na propast, ne samo zato što ne postoji konsenzus o idealnom političkom sistemu, nego i usled realističke logike. Države su suvereni entiteti koji brane svoje vitalne interese protiv pretnji, naročito onih koje potiču od konkurentnih država koje pokušavaju da promene njihov sistem vladavine.
Kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine, bipolarni svet koji je oblikovao čitav Hladni rat ustupio je mesto unipolarnom sistemu sa SAD u svom središtu. Unipolarnost se potom pretvorila u multipolarnost oko 2017, sa usponom Kine i uskrsnućem ruske moći. SAD su i dalje najmoćnija zemlja u ovom novom svetu, ali je Kina – sa svojom zavidnom ekonomijom i rastućom vojnom snagom – srazmeran konkurent. Rusija je očigledno najslabija u ovom trijumviratu. Dva nova rivaliteta pojavila su se u ovom multipolarnom sistemu, a oba funkcionišu po različitoj realističkoj logici. Poput američko-sovjetskog antagonizma nakon Drugog svetskog rata, američko-kinesko bezbednosno nadmetanje pre svega se svodi na regionalnu hegemoniju, iako bi moglo da se, poput američko-sovjetskog antagonizma, raširi na ceo svet. Trenutni rivalitet između SAD i Rusije ne tiče se bilo kakvog straha da bi Rusija mogla da dominira Evropom, nego američkog agresivnog ponašanja.
Američko-kineski rivalitet
Tokom 19. i 20. veka, Kina nije bila smatrana za veliku silu. Svakako da je po veličini stanovništva mogla da se kvalifikuje za to, ali nije posedovala bogatstvo neophodno za izgradnju dovoljne vojne snage. Ta situacija počela je da se menja početkom 1990-ih, kada je kineska ekonomija počela rapidno da raste. Danas, Kina poseduje drugu najveću ekonomiju na svetu i sposobnost razvoja najsavremenijih tehnologija. Očekivano, Peking koristi svoju ekonomsku moć za izgradnju vojske.
Cilj Kine jeste da postane ubedljivo najmoćnija država Azije, te da postepeno istisne američku vojsku iz Istočne Azije, uspostavljajući sebe kao regionalnog hegemona. Peking takođe gradi okeansku mornaricu, što pokazuje da je posvećen projekciji sile širom sveta. U suštini, Kina imitira SAD, što savršeno ima smisla jer je to najbolji način za jednu državu da maksimalizuje svoju bezbednost u anarhičnom svetu. Kineski lideri imaju još jedan razlog da žele dominaciju u Aziji. Imaju teritorijalne ciljeve zasnovane na nacionalističkoj logici – kao što su povratak Tajvana i dominacija Južnim kineskim morem – koji se mogu ostvariti samo ukoliko je Kina regionalni hegemon.
SAD su dugo sprečavale bilo koju zemlju da ostvari regionalnu hegemoniju, što je uzastopno demonstrirano tokom 20. veka. Zato je na snazi politika obuzdavanja kako bi se sprečila Kina da dominira Azijom. Taj balansirajući poduhvat poseduje i vojnu i ekonomsku dimenziju.
Povodom onog prvog, Vašington obnavlja savezništva izvorno skovana radi obuzdavanja Sovjetskog Saveza i pretvara ih u koaliciju za izolaciju Kine, dok pravi nove aranžmane za njihovo osnaženje. Ova kampanja uključuje izgradnju ili obnovu bezbednosnih paktova poput AUKUS-a (Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) i KVAD-a (Kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga između SAD, Australije, Japana i Indije), te jačanje dugotrajnih bilateralnih savezništava koja SAD ima sa Japanom, Filipinima i Južnom Korejom.
Sa ekonomske tačke gledišta, Vašington nastoji da ograniči kineski razvoj najsavremenijih tehnologija kako bi SAD očuvale kontrolu u ovom najvažnijem sektoru. Ovo ekonomsko nadmetanje moglo bi da stvori ozbiljan procep u transatlantskim odnosima jer evropske zemlje – koje već pogađa presecanje ekonomskih veza sa Rusijom – traže mušterije u Kini.
Osuđeni na nadmetanje
Kina i SAD su osuđeni na još intenzivnije nadmetanje za moć u doglednoj budućnosti. Tu borbu će delom raspirivati čuvena „bezbednosna dilema” u kojoj ono što jedna strana čini kako bi sebe odbranila, druga strana tumači kao dokaz ofanzivnih namera. Postoje dva dodatna razloga usled kojih će ovo bezbednosno nadmetanje biti naročito opasno. Prvo, u njegovom fokusu je Tajvan, koji praktično svaki Kinez smatra svetom teritorijom koju Kina mora da kontroliše, ali koju su SAD odlučne da održe kao de fakto nezavisnu državu u savezu sa Vašingtonom.
Drugo, bilo koji budući rat između ova dva ogorčena rivala vodiće se oko ostrva u vodama oko kineske obale, uglavnom vazduhoplovnim, raketnim i mornaričkim snagama. Nije teško zamisliti realistične scenarije u kojima rat izbija u takvom geografskom prostoru, čak i slučajno. Kinesko-američki rat na azijskom kopnu bio bi daleko smrtonosniji i stoga daleko manje verovatan, kao što je bio slučaj i sa mogućim ratom između NATO i Varšavskog pakta u srcu Evrope tokom Hladnog rata. Veliki kopneni rat u Aziji zato ne deluje verovatan, ali će i dalje zahtevati veštu diplomatiju obe strane kako bi se izbegao.
SAD su doprinele nastanku ovog opasnog rivaliteta ignorišući realističke principe. Početkom 1990-ih, SAD nisu imale rivala, a Kina je ekonomski bila nerazvijena. Kako liberalizam propisuje, američki lideri su prisvojili politiku saradnje sa Kinom: pogurali su njen ekonomski rast i nastojali da je integrišu u međunarodni poredak. Pretpostavili su da bi bogata Kina postala „odgovoran igrač” u poretku kojem dominira Amerika, pa bi postepeno evoluirala u liberalnu demokratiju. Ukratko, moćna ali demokratska Kina bila bi miroljubiva Kina koja se ne bi konfrontirala SAD.
Saradnja je bila kolosalni strateški promašaj. Da su se američki kreatori politike vodili realističkom logikom, ne bi težili ubrzanju kineskog rasta, nego bi nastojali da održe razliku u moći između Vašingtona i Pekinga, umesto da je smanjuju.
Konvencionalna mudrost na Zapadu povodom rata u Ukrajini nameće zaključak da se Rusija u Evropi ponaša isto kao Kina u Aziji. Priča se da Putin ima imperijalne ambicije koje počinju stvaranje velike Rusije duž linija starog Sovjetskog Saveza, a nastavljaju se osvajanjem bivših tampon država Varšavskog pakta, čime ugrožava bezbednost čitave Evrope. Ukrajina, koju on navodno namerava da osvoji i integriše u Rusiju, je njegova prva, ali ne i poslednja meta. Po tom gledištu, ono što NATO čini u Ukrajini je obuzdavanje ruske moći, na sličan način na koji je sprečavao Sovjetski Savez da dominira čitavom Evropom tokom Hladnog rata.
Ova priča, ma koliko puta bila ponavljana, običan je mit. Nema dokaza da Putin želi da inkorporiše čitavu Ukrajinu u Rusiju, niti da nastoji da osvoji bilo koju drugu državu u Istočnoj Evropi. Štaviše, Rusija nema vojne kapacitete za ostvarenje tog ambicioznog cilja, a kamoli da postane evropski hegemon.
Iako nema dileme oko toga da je Rusija napala Ukrajinu, podjednako je jasno da su taj sukob isprovocirale SAD i njihovi evropski saveznici onda kada su odlučili da Ukrajinu pretvore u bastion Zapada na ruskim granicama. Želeli su da uvuku Ukrajinu u NATO i EU i pretvore je u prozapadnu liberalnu demokratiju. Ruski lideri su uzastopno naglašavali da je takva politika egzistencijalna pretnja za Moskvu i da neće biti tolerisana. Nije bilo razloga za pretpostavku da su blefirali.
Američki ambasador u Moskvi je aprila 2008. godine, kada je doneta odluka da se Ukrajina uvede u NATO, poslao memorandum tadašnjoj državnoj sekretarki Kondolizi Rajs u kojem navodi: „Ulazak Ukrajine u NATO je najjarkija crvena linija svih crvenih linija ruske elite (ne samo Putina). Nakon više od dve i po godine razgovora sa ključnim ruskim igračima još nisam naišao na bilo koga ko Ukrajinu kao NATO članicu ne vidi kao bilo šta drugo do direktan izazov ruskim interesima”. Angela Merkel, tadašnja nemačka kancelarka, protivila se ulasku Ukrajine u NATO: „Bila sam veoma sigurna da Putin neće prosto dozvoliti da se to desi. Iz njegove perspektive, bila bi to objava rata”.
Ukrajinski sukob
Sukob u Ukrajini otpočeo je februara 2014. godine, šest godina nakon što je NATO saopštio da će ova zemlja biti njena članica. Putin je pokušao da razreši sukob diplomatski, ubeđujući SAD – koje su vodile celu ovu politiku, da napuste ideju uvlačenja Ukrajine u Alijansu. Ali Vašington je to odbio i umesto toga je pooštrio politiku po svim tačkama – naoružavajući i obučavajući ukrajinsku vojsku i pozivajući je na NATO vojne vežbe. Strepeći da Ukrajina rapidno postaje de fakto NATO članica, Rusija je 17. decembra 2021. godine poslala pisma predsedniku Bajdenu i samom NATO paktu, zahtevajući pisanu garanciju da Ukrajina neće postati NATO članica, nego da će umesto toga biti neutralna država. Državni sekretar Entoni Blinken je 26. januara 2022. godine kratko odgovorio: „Nema promene, neće biti promene”. Mesec dana kasnije, Rusija je napala Ukrajinu.
Sa realističkog gledišta, reakcija Moskve na ekspanziju NATO u Ukrajini predstavlja očigledan primer balansiranja protiv opasne pretnje. Putin je posvećen sprečavanju vojnog saveza u kojem dominira najmoćnija zemlja sveta, koja je bila smrtonosni protivnik Sovjetskog Saveza, da pretvori Ukrajinu – koja je „na pragu naše kuće” – u NATO članicu. U stvari, ruska pozicija liči na Monroovu doktrinu Amerike, koja kaže da nijednoj udaljenoj velikoj sili nije dozvoljeno da stacionira vojsku u njenom dvorištu. Pošto diplomatija nije uspela da reši ono što Rusi vide kao egzistencijalnu pretnju, Putin je pokrenuo preventivni samoodbrambeni, a ne osvajački rat. Naravno, Ukrajina i njeni susedi to vide veoma drugačije. Ovo objašnjenje ne služi opravdanju ili osudi rata, nego prosto objašnjava zašto se dogodio.
Imajući u vidu mit da je Putin posvećen neograničenom ekspanzionizmu, neko bi mogao da pomisli da je i proširenje NATO bazirano na realističkoj logici: SAD i njihovi saveznici nastoje da obuzdaju Rusiju. Ali to gledište je takođe pogrešno. Odluka da se uveća NATO doneta je sredinom 1990-ih, kada je Rusija bila vojno slaba, a SAD dobro pozicionirane da Moskvi nametnu proširenje. Ponovo vidimo koliko je opasno biti slab u međunarodnom sistemu. Rusija nije predstavljala pretnju Evropi ni 2008. godine kada je odluka doneta da se Ukrajina uvede u Alijansu. Tako da potreba za obuzdavanjem nije postojala ni tada ni sada. Štaviše, SAD imaju značajan interes da fokus sa Evrope prebace na Istočnu Aziju, a da Rusiju regrutuju u koaliciju balansa protiv Kine, umesto da zaglibljuju u ratu u Istočnoj Evropi, dok Ruse guraju u kineski zagrljaj.
Poput promašene politike saradnje sa Kinom, i proširenje NATO je bila komponenta projekta liberalne hegemonije. Cilj je bio da se integrišu Istočna i Zapadna Evropa, konačno pretvarajući čitavu Evropu u džinovsku zonu mira. Realisti poput Džordža Kenana protivili su se NATO ekspanziji jer su shvatali da je to pretnja za Rusiju, koja će dovesti do katastrofe.
Evropa bi danas bila u mnogo boljem položaju da je prevagu odnela realistička logika, a da se NATO nije širio na istok, a posebno da se nije upuštao u prisvajanje Ukrajine. Ali kocka je bačena: unipolarnost je ustuknula pred multipolarnošću, a SAD i njihovi saveznici sada su angažovani u ozbiljnim geopolitičkim rivalitetima sa Kinom i Rusijom. Ovi novi hladni ratovi su u najmanju ruku podjednako opasni kao i onaj stari, ako ne i više.
Džon Miršajmer je profesor politikologije na Univerzitetu u Čikagu. Zajedno sa Sebastijanom Rozatom napisao je Kako države racionalno razmišljaju o spoljnoj politici (Štampa Univerziteta Jejl, 2023).
Prevod Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: mondediplo.com
Naslovna fotografija: AP Photo/Pavel Golovkin
BONUS VIDEO:
