Slavni primeri pobeda nad Nemačkom i Japanom 1945, te Sovjetskim Savezom 1991, mogli bi da podstaknu SAD i saveznike da teže ostvarivanju istog cilja, što se po odlučnosti s kojim se ide u ekonomsko kažnjavanje Rusije i Kine, te na osnovu samouverenih izjava brojnih lidera zapadnih zemalja, može naslutiti. Ipak, to bi bila veoma opasna politika, koja bi mogla da proizvede globalni sukob. Čini se da je ključno pitanje da li bi eventualno inkorporiranje nezapadnih zemalja i manje izmene zapadnog „na pravilima zasnovanog poretka”, bile dovoljne da bi se isti sačuvao. U svakom slučaju, dugoročni izazov ostaje upravljanje rizicima koji proizilaze kako iz međusobne povezanosti tako i iz razdvajanja (decoupling-a) ekonomija Zapada i Kine koje je u toku.
Trampov ekonomski rat protiv Pekinga, koji je intenzivirao Bajden, te embargo Zapada prema Rusiji, dramatično su izmenili pejsaž globalne (geo)politike. Razbijanje ekonomskih veza Zapada sa Rusijom, koje nisu ni izbliza bile tako obuhvatne kao sa Kinom, započeto 2014, sistematski se podstiče (dobar primer je tzv. kap na cenu sirove nafte tipa Ural). Dikapling (decoupling) sa Pekingom, koji bi bio previše skup, fokusiran je na pojedine visoke tehnologije gde Amerika i saveznici imaju prednost.
Na „razdvajanje” Zapada od Rusije i Kine ukazuju podaci o opadajućoj međusobnoj trgovini. Dok je 2021. Rusija obezbeđivala 45% gasa i 27% svoje nafte za EU, u prvom kvartalu 2023. te brojke su smanjene na sedamnaest i tri odsto.
Iako je dolarski robni izvoz Kine u SAD između 2018. i 2022. ostao praktično nepromenjen, njegov pad u prvoj polovini ove godine za čak četvrtinu, kao i činjenica da se radi o iznosima koji ne uključuju inflaciju koja je bila veoma visoka poslednjih godina u Americi, pokazuje da se relativni značaj te zemlje kao dobavljača za SAD znatno smanjio.
Posledično, beleži se drastičan pad udela Kine u uvozu SAD 2018-2023. sa 21,3% na 13,1% (udeo američkog izvoza koji ide ka Kini se praktično nije promenio sa 7,3%). Pala je američko-kineska trgovina u robama i uslugama prikazana kao udeo u BDP-u SAD, sa 3,7% BDP-a 2014. na tri odsto 2022, s tim što se najveći deo smanjenja desio nakon 2018, sa početkom povećanja carina na kinesku robu.
Iako je u proteklom delu ove godine značajno opao kineski izvoz u EU, što se delimično može povezati sa naporima za „derisking” od Pekinga, uvoz EU iz Kine, uključujući osetljivu tehnologiju i kritične minerale, rastao je poslednjih godina. Međutim, to povećanje nije tako impresivno kakvim se pokazuje u zapadnim medijima, koji verovatno pokušavaju da stvore sliku o prezasićenosti robom iz ove zemlje.
Naime, uprkos tvrdnjama da se izvoz Kine u EU skoro duplirao 2018-2022 – to ni izbliza nije realnost. Na osnovu podataka EUROSTAT-a izračunali smo da, ako se trend minimalnog rasta robnog izvoza EU u Kinu izraženog u evrima u prvih pet meseci 2023. (povećanje od 1,2%) zadrži, zajedno sa znatnim padom uvoza iz Kine od 11,2% u istom periodu, ukupni robni izvoz EU u tu zemlju iznosiće 230, a robni uvoz 558 milijardi evra. Deficit u razmeni EU i Kine iznosiće 323 milijardi evra (niže od 396 milijardi u 2022, ali znatno više od 184 milijardi u 2018).
Poredeći to sa 2018, robni izvoz EU u Kinu biće u nominalnom iznosu povećan za 11% a uvoz za 41%. Budući da se radi o vrednostima u evrima, a imajući u vidu visoku inflaciju u Evrozoni (posebno tokom poslednje dve godine), jasno je da se uvoz iz Kine nije drastično povećao (volumen izvoza je približno za petinu viši u posmatranih pola decenije). I udeo Kine u robnom uvozu EU, koji iznosi čak petinu, praktično se nije promenio od 2018 (udeo Kine u izvozu EU od 10,7% je za dva procentna poena viši 2018. godine nego što će biti u 2023, ako se trend iz prvih pet meseci ove godine zadrži).
(Ne)realno razdvajanje
Nema sumnje da je pogoršanje odnosa između Vašingtona i Pekinga učinilo multinacionalne korporacije zabrinutijim zbog geopolitičkih rizika. Kao posledica toga, u prvoj polovini ove godine Meksiko i Kanada su trgovali više sa Amerikom nego sa Kinom, prvi put za skoro dve decenije.
Na prvi pogled se čini da je mapa globalne trgovine promenjena na štetu Pekinga, što je kamen temeljac spoljne politike Bele kuće. Međutim, uprkos velikim naporima Vašingtona da preoblikuje spoljnotrgovinske tokove, što je i evidentno u statistici, znatan deo onoga što se dešava je drugačiji. Naime, umesto da budu prekinute, dobar deo trgovinskih veza između Amerike i Kine su održane, ali u zapetljanijim oblicima.
Iako friend-shoring naizgled daje rezultate, jer se trgovina sa državama kao što su Indija, Meksiko, Tajvan i Vijetnam snažno povećala, problem je u tome što se i razmena između njih i Kine takođe uvećala, sugerišući da su te zemlje često mesta za prepakivanje ili pak sklapanje kineske robe. To ukazuje da su razgranati kineski lanci snabdevanja, uključujući i one u domenu visoke tehnologije, i dalje od velike važnosti za SAD.
Čvršće finansijske i trgovinske veze između američkih saveznika u istočnoj Evropi, u ASEAN-u ili Meksiku sa Kinom, paradoksalan su rezultat američke želje da ih učini slabijim. Ove države su u idealnoj situaciji – imaju priliv kineskih investicija i repromaterijala, i izvoze gotove proizvode na Zapad.
Jasno je da kineska preduzeća premeštaju delove svojih operacija u druge zemlje (iste firme koje su radile završnu montažu u Kini sada obavljaju isti posao u Vijetnamu, Kambodži, Bangladešu ili Tajlandu). Međutim, to što se deficit u spoljnoj trgovini SAD sada povećao sa drugim zemljama, kao i ukupno, nije dovoljna uteha za Peking, budući da će dobar deo zarade kineskih kompanija ostvarivati korporacije registrovane u zemljama istočne, jugoistočne i južne Azije.
Dakle, cilj Bele kuće da našteti Pekingu se ostvaruje, i pored ogromnih troškova za američki biznis i potrošače. Indikativan primer teškoća sa kojim se suočava Kina su multilateralne kontrole izvoza koje su dogovorili Japan, Holandija i SAD i koje su dodatno zakomplikovale planove Pekinga da proizvodi napredne čipove.
Kada se posmatra razmena Zapada sa Rusijom, ona je takođe veća nego što sugerišu oficijelni podaci. Naime, EU još uvek indirektno (na primer preko Indije) uvozi naftu iz Ruske Federacije. Međutim, cilj je bio da se napravi što je moguće veća šteta Rusiji, a to što i same zemlje EU kupuju naftu proizvedenu u toj zemlji, ali po nižim cenama, svakako nije nešto što remeti osnovni plan.
U svakom slučaju, rastuća zapadna kohezija u pogledu suzbijanja moći Pekinga i Moskve je ozbiljan izazov za Kinu i Rusiju. Ipak, težina Zapada u globalnoj ekonomiji se smanjuje, dok Rusija i Kina produbljuju svoje međusobne odnose, te veze sa drugim državama poput Irana, Saudijske Arabije i Indije. Sama veličina kineske ekonomije, koja će postati globalno vodeća oko 2030. godine i koja je najveći trgovinski partner za više od 120 zemalja – najveći je problem za Vašington. Iako je ruska privreda 10 puta manja od kineske, važnost Ruske Federacije u snadbevanju sveta energentima i uticaj na formiranje cena istih (pored ostalog kroz OPEK+), ne može se zanemariti.
Antagonizacija Pekinga i Moskve
Posle negativnih iskustava tokom pandemije COVID-19, te prekida isporuke ruskog gasa prema EU, Zapad sve više posmatra međuzavisnost ne kao stabilizujući faktor u svojim odnosima sa Kinom i Rusijom, već kao potencijalnu ranjivost. Ipak, napori Vašingtona i saveznika da brzo promene kurs mogli bi doneti nove izazove. Naime, veća ekonomska nezavisnost ohrabruje države da deluju agresivnije. Peking i Moskva, u situaciji kada imaju malo toga da izgube, mogli bi da postanu aktivniji u osporavanju zapadnog uticaja, te da dodatno prodube svoje partnerstvo (uključujući i mnoge zemlje u razvoju u svoju orbitu).
U dužem vremenskom okviru mogućnost da Peking zauzme Tajvan je sve verovatnija, jer će Kina vremenom postati sposobnija da apsorbuje ekonomsku odmazdu Zapada. Peking bi takođe mogao manje da okleva da naoružava protivnike SAD, uključujući i Rusiju. Sa Kinom sve dalje od Zapada, „Globalni jug” će biti više sklon da usvaja njene tehnološke platforme i jača bilateralne trgovinske veze (pored ostalog, povećanim učešćem u geoekonomskim poduhvatima, uključujući Inicijativu „Pojas i put”), te da bude manje zastrašen američkim sekundarnim sankcijama.
Oslanjajući se na 40 studija slučaja sukoba velikih sila između 1790. i 1991, politikolog Dejl Kopland je zaključio da je nivo međuzavisnosti manje važan u objašnjavanju izbijanja neprijateljstava nego što su to bila očekivanja o njegovoj putanji. Naime, ako lideri veruju da će trgovina biti prekinuta u bliskoj budućnosti, oni mogu razmotriti drastične mere, čak i rat, kako bi zaštitili dugoročnu bezbednost države.
Ironija sudbine je da bi ekonomski pritisak Zapada vremenom mogao učiniti Kinu i Rusiju agresivnijim konkurentima, samim tim umanjujući kapacitet Zapada da oblikuje međunarodni sistem (na primer, Moskva može proceniti da ima malo toga da izgubi od intenziviranja rata u Ukrajini ili pokretanja sajber napada na zemlje članice NATO-a). Posledično, pojedini analitičari iz Vašingtona smatraju da bi nezapadne države mogle biti opasnije ako nisu barem minimalno integrisane u zapadni poredak (na primer, trilateralni dijalog o kontroli naoružanja koji uključuje Kinu, Rusiju i SAD izgledao je verovatan pre deceniju – sada ne).
Stoga, Vašington i Brisel bi trebalo da razmotre kako da uspostave održiviju konfiguraciju međuzavisnosti sa strateškim konkurentima. Imajući u vidu razmišljanje kineskih stratega, koji sve više definišu cilj njihove zemlje kao opstanak u svetu bez poretka, što implicira gubitak vere da se zapadnocentrični sistem može reformisati, centri moći na Zapadu bi trebalo da budu proaktivniji u naporima da očuvaju postojeći međunarodni poredak.
U Vašingtonu se smatra da povratak konkurencije velikih sila zahteva poboljšanje saveza i institucija u srcu poretka posle Drugog svetskog rata koji je pomogao SAD da pobedi u (prvom) Hladnom ratu. Takav reformisani globalni poredak trebalo bi da obuhvati veći deo sveta, ostavljajući zemlje poput Kine, Irana, Severne Koreje ili Rusiju izolovanim.
Svet bez poretka
S druge strane, stratezi u Pekingu, čije mišljenje izgleda više usklađeno sa težnjama većinskog dela planete, smatraju da je, usled želje većine zemalja za suverenitetom i identitetom, formiranje blokova u stilu Hladnog rata nerealno, te će se umesto toga stvoriti fragmentiraniji (multipolarni) svet u kome će Kina biti jedan od polova moći.
Čini se da Peking ima precizniju sliku stvarnosti, budući da se sadašnja era bitno razlikuje od ere Hladnog rata. Prvo, današnje ideologije su mnogo slabije i Kina i SAD sve više liče jedna na drugu po pitanjima od industrijske politike, trgovine do tehnologije i spoljne politike.
Drugo, Peking i Vašington ne uživaju istu globalnu dominaciju kao Sovjetski Savez i SAD nakon 1945. godine (NATO zemlje, Australija i Japan te SSSR, Kina i istočni blok zajedno su 1950. godine činili 88% globalnog BDP-a, dok danas sve ove zemlje čine tek 57% svetskog BDP-a). Treće, današnji svet je izuzetno ekonomski međuzavisan, što otežava formiranje stabilnog poretka blokova koji su karakterisali Hladni rat, već je verovatnije da bi „treće zemlje” sarađivale sa obe strane. Naime, tokom Hladnog rata Zapad je bio efikasan u mobilisanju zemalja u razvoju protiv Sovjetskog Saveza (na Bliskom istoku, u severnoj Africi, jugoistočnoj Aziji i Africi).
Veoma različiti odgovori Kine i SAD na rat u Ukrajini ukazuju na razlike u razmišljanjima Pekinga i Vašingtona. Kinesku perspektivu dele mnoge zemlje, posebno na „Globalnom jugu”, koje ne veruju u tvrdnje Zapada da podržava poredak zasnovan na pravilima i koje smatraju da Bela kuća selektivno primenjujesvoje norme (napad na Irak 2003. je dobar primer). Potpuno se drugačije ponašaju Kinezi, koji u odnosu sa zemljama u razvoju daju prioritet ulaganjima u infrastrukturu, ne mešajući se u unutrašnja pitanja istih.
Dodatno, dok je dugi niz decenija angažovanje sa svetom bilo uglavnom ekonomsko, danas kineske diplomate posreduju u primirju između Teherana i Rijada. Pojedini kineski naučnici Bliski istok smatraju „laboratorijom za post-američki svet”, verujući da je ovaj region onakav kakav će ceo svet izgledati u narednih nekoliko decenija: mesto gde će se usled relativnog opadanja SAD, druge globalne sile takmičiti za uticaj.
Kako to vidi Ali Vajne u autorskom tekstu za Forin afers, najcitiranijem naučnom časopisu koji se bavi međunarodnim odnosima, Zapad bi trebalo da prihvati da Kina i Rusija verovatno ne mogu biti poražene, te da napori za ekonomsku i diplomatsku izolaciju istih mogu biti kontraproduktivni. Američke pobede u stilu 1945. i 1991. teško da se mogu ponoviti, i svaki pokušaj da se ide u tom pravcu može proizvesti globalnu katastrofu. Ono što se nameće kao mudra politika za Zapad je upravljanje rizicima koji proizilaze iz međusobne povezanosti ali i dikaplinga.
Ostaje pitanje da li bi eventualno inkorporiranje nezapadnih zemalja i manje izmene zapadnog „na pravilima zasnovanog” poretka, bile dovoljne da bi se isti sačuvao. Mark Leonard, direktor uglednog Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), koji smatra da bi, ako svet zaista ulazi u fazu odsustva poretka, Kina mogla biti u najboljem položaju da prosperira, implicitno ukazuje na sumnju u takav ishod.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: AP Photo/Alex Brandon
BONUS VIDEO:
