Pored toga što izazivaju ogromna razaranja, teška stradanja i patnje stanovništva, unazađivanje ukupnog stanja pogođene zemlje i otežavanje razvojnih perspektiva, velike prirodne katastrofe mogu ponuditi i priliku, svojevrsnu prečicu diplomatiji da pošalje jaku poruku – pogotovo kad je reč o državama čiji su odnosi zategnuti ili ozbiljnije poremećeni. Mnogo je takvih prilika u novijoj istoriji, jer je i prirodnih katastrofa sve više.
Krajem 1990-ih godina minulog veka, uzastopni zemljotresi u Turskoj i Grčkoj, na primer, kroz uzajamno ispoljavanje solidarnosti dveju tradicionalno suprotstavljenih suseda, doneli su privremeno otopljavanje bilateralnih odnosa kakvo za kratko vreme ne bi mogli obezbediti nikakvi pregovori i konvencionalni diplomatski napori. Naravno, s obzirom na to da su razlozi za postojanje nepoverenja i rivalstva (da ne kažemo neprijateljstva) između ove dve države istorijski duboki, a realpolitički višestruko konkretni, period popuštanja nije dugo trajao, ali je ipak imao blagotvornog efekta i doprineo je širenju manevarskog prostora za bar delimično poboljšanje atmosfere u bilateralnim odnosima.
Slična situacija ponovila se i nedavno, posle katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio jugoistok Turske i Siriju. Premijer Grčke Micotakis smesta je lično pozvao turskog predsednika Erdogana, izrazio mu iskreno saučešće i ponudio svu moguću pomoć u otklanjanju posledica potresa. U medijima se počelo pisati o „zemljotres diplomatiji”, pogotovo stoga što je u poslednje vreme bilo došlo do znatnog pogoršanja grčko-turskih odnosa. I Siriji su u pomoć pritekli neki od kojih se ne bi mogla očekivati bilo kakva naklonost prema režimu Bašara al-Asada. Etički i ljudski gledano, naći se nekome u nevolji moralo bi biti iznad svih političkih i kojekakvih motiva i konsideracija, ali se u hladno ciničnom kontekstu međunarodnih odnosa svaki čin sagledava, a i korak pragmatično preduzima, uz uzimanje u obzir i kolateralne propagandne efekte. Takvi potezi se prevashodno rukovode željom postizanja pozitivnog dejstva na bilateralne odnose, tj. nose pozitivnu poruku unesrećenom partneru.
Da nije uvek tako i da se prirodna katastrofa, i to od strane pogođene države, može iskoristiti i za upućivanje negativne poruke onome ko nudi pomoć pokazalo je držanje Maroka posle razornog zemljotresa koji je 8. septembra pogodio teško pristupačnu planinsku oblast Šišaua, na Visokom Atlasu, između Marakeša i Agadira, odnevši više od 3.000 ljudskih života i nanavši ogromnu štetu stambenoj i putnoj infrastrukturi, kao i nekim spomenicima kulture. Kako se nalazi na nemirnoj granici između evroazijske i afričke tektonske ploče, Maroko je, uslovno rečeno, navikao na zemljotrese. Najrazorniji se dogodio 1960. godine na području Agadira, kada je stradalo najmanje 12.000 ljudi, a izuzetno snažan, ali sa neuporedivo manje žrtava, pogodio je 2004. godine planinski masif Rif, na severu zemlje.
Tokom poslednje dve decenija nije bilo potresa sa težim posledicama, čime se donekle mogu objasniti iznenađenje i nepripremljenost nadležnih za ovo najnovije iskušenje. Samo donekle, naravno, jer niko, sem možda Japanaca, nije stvarno spreman za susrete sa jačim podrhtavanjem tla, a uz to ovaj zemljotres na Atlasu pogodio je krajnje siromašne i zapuštene, razvojno zanemarene ruralne oblasti, eonima udaljene od raskoši i bljeska „crvenog grada” – južne marokanske prestonice Marakeša.
„Zemljotres diplomatija”
U vreme zemljotresa marokanski kralj Mohamed VI, koji mnogo putuje i stranstvuje, nije bio u zemlji, već u privatnoj poseti Francuskoj, kako izgleda, radi lečenja. Njegovo srazmerno dugo neoglašavanje povodom tragedije izazvalo je različite, uglavnom nepovoljne komentare, a kritikama je, zbog sporosti i neefikasnosti u prvom trenutku, bila izložena i vlast, iako valja priznati da su vojska i policija brzo reagovale. Uostalom, verovatno nije zabeležen nijedan slučaj prirodne katastrofe u nekom delu sveta posle koje je u javnosti pohvaljeno ponašanje nadležnih, osobito neposredno nakon događaja, za šta, pored objektivnih, ima i psiholoških i političkih razloga.
U nekim komentarima i analizama počelo se spekulisati i o tome da li će zemljotres na Atlasu dovesti do ozbiljnije društvene i/ili političke krize, pri čemu su u prvi plan isticane drastične socijalne razlike koje razapinju marokansko stanovništvo, kao i veliki skok cena nekih osnovnih životnih namirnica, bez obzira na sve napore vlasti da se taj negativni trend spreči ili bar uspori. Iako je poslednjih godina bilo i nekolikih otvorenih manifestacija narodnog nezadovoljstva, uglavnom se procenjuje da za sada nema opasnosti po stabilnost režima, krune, odnosno Mahzena, kako se u Maroku tradicionalno naziva organizovani domen kraljevske vlasti.
Iako ponašanje Mohameda VI, suverena bez harizme i državničkih sposobnosti svog izuzetnog oca Hasana II, koji je vladao od 1961. do 1999. godine, njegove podanike suviše ne impresionira, kralj se dovoljno vešto kreće da mu pozicija, bar za sada, ne bude ozbiljnije ugrožena. Tome svakako doprinosi i specifičan odnos, svojevrsni pakt (baj’a) koji je u Maroku uspostavljen između Alavitske dinastije i naroda, a koji se svake godine ritualno potvrđuje svečanošću iskazivanja lojalnosti suverenu, uz metanisanje stotine državnih službenika. Naime, smatra se da dinastija pripada lozi šerifa, dalekih potomaka verovesnika Muhameda, linijom njegovog unuka Hasana, tako da se nazivaju i Hasanidi – što znači da je kralj i svetovni i duhovni poglavar građanima i vernicima, što je, između ostalog, znatno suzilo prostor za delovanje fundamentalističkih i islamističkih grupa i pokreta. Slična je situacija i u Jordanu.
Mudri kralj Hasan II, iako u mnogo čemu sklon modernističkim reformama, uporno se oglušivao, svakako s dobrim razlogom, o pozive da ukine srednjovekovni, anahroni institut baj’a-e, za koji mnogi smatraju da je ponižavajući. Dakle, Mohamed VI izgleda da iznutra nije ugrožen, tako da mu je zemljotres pružio priliku da pošalje neke spoljnopolitičke poruke koje su u domaćim i svetskim medijima ubrzo potisnule izveštavanje o posledicama potresa, tim pre što je samo nekoliko dana posle udara prirode u Maroku, Libiju opustošila nezapamćena oluja praćena kataklizmatičnom poplavom koja je doslovno zbrisala sa lica zemlje neke kvartove grada Derne. Kao postradala zemlja, Maroko se opredelio za negativnu simboliku „zemljotres diplomatije”.
Selektivni odabir pomoći
Kao što se moglo očekivati, Rabatu su pomoć u otklanjanju posledica prirodne katastrofe ponudile mnoge države, međunarodne i nevladine organizacije, ali su, na državnom nivou, neuobičajeno selektivno prihvaćene samo ponude Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Španije i Velike Britanije. Ono što je izazvalo najveću pažnju jeste neprihvatanje pomoći Francuske i manje komšijskog Alžira – sa kojim je Maroko u višedecenijskom sukobu i nema diplomatske odnose, jer ih je Alžir jednostrano prekinuo 2021. godine.
Kao što je poznato, Maroko i Alžir spore se oko Zapadne Sahare, nekadašnje (do 1975) Španske Sahare. Saga u vezi sa ovom prostranom (266.000 km²) i slabo nastanjenom (2 stanovnika na km²) oblašću traje već šest decenija i prolazila je kroz različite faze, bilateralno, regionalno i međunarodno. Maroko je smatra integralnim delom svoje državne teritorije, dok Alžir podržava vojno-politički pokret Polisario, koji se još od španskih vremena bori za nezavisnost Zapadne Sahare i insistira na referendumu njenih malobrojnih žitelja. Na manjem, istočnom delu teritorije (tzv. Slobodnoj zoni) Polisario je proglasio (1976) Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku, koju je priznalo nekoliko desetina država.
Hasan II je 1975. organizovao „Zeleni marš” oko 300.000 nenaoružanih ljudi, čime je praktično bez sukoba izvršena aneksija Zapadne Sahare. Poznati španski pisac Huan Gojtisolo konstatovao je još 1979. godine u knjizi Problem Sahare da suština zapadnosaharske krize, pravno gledano, leži u sukobu dva principa povezanih sa dekolonizacijom:
- Stav o nepovredivosti granica afričkih zemalja, koje su iscrtali bivši kolonizatori – za koji se zalaže Alžir, i
- Vaspostavljanje celovitosti istorijskih država raskomadanih delovanjem evropskih sila – čemu teži Maroko.
Verovatno se ova dva načela ne bi tako dugo i žestoko sukobljavala, da Zapadna Sahara nije izrazito bogata fosfatima i nekim drugim rudama koje sada eksploatiše Maroko. Za alžirskog predsednika Bumedijena opsesija je bila da njegova zemlja preko Zapadne Sahare izađe na atlantsku obalu i opkoli Maroko. Poznati marokanski intelektualac Abdalah Larui pisao je da Alžirci ne mogu da skinu pogled sa visova Atlasa. Alžir je ranije računao sa svojom privrednom i ukupnom snagom, kao faktorom kojim će, na dugu stazu, iznuriti Maroko i privoleti ga na organizovanje referenduma o nezavisnosti Zapadne Sahare, za koji su se kao rešenje, na osnovu nekonkluzivnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (1975), opredelile i UN, ali u poslednje vreme Rabat beleži određene diplomatske uspehe u afirmisanju svoje teze.
Za Alžir je bilo posebno bolno priznavanje, u vreme Trampove administracije, suvereniteta Maroka nad spornom oblašću od strane SAD (2020) i Izraela (2023), što ga je uputilo na intenziviranje saradnje sa Rusijom. Sa svoje strane, Maroko, koji je pod presudnim uticajem SAD, doneo je čak i odluku da uputi nešto tenkova, kao vojnu pomoć Ukrajini, što je u svetskim, diplomatskim, ali i vojnim krugovima krugovima uglavnom propraćeno ironičnim komentarima i osmesima. Kako bilo da bilo, Maroko je odbio pomoć koju mu je posle zemljotresa ponudio nevoljeni sused.
Klizave klackalice
Za Rabat je problem Zapadne Sahare apsolutni spoljnopolitički prioritet – što je svojevremeno osetila i Jugoslavija koja je, vođena inercijom ideološke obaveze pomaganja „oslobodilačke borbe” kolonizovanih naroda, 1984. godine priznala front Polisario, na šta je Maroko reagovao praktičnim prekidom diplomatskih veza. Vlada Državne zajednice Srbija i Crna Gora 2004. godine diskretno je povukla ovo ishitreno i nedomišljeno priznanje. Danas se odnosni Srbije sa alavitskom Kraljevinom obostrano ocenjuju kao na „istorijskom vrhuncu”, a Maroko je jedan od njenih najpouzdanijih saveznika u borbi protiv nezavisnosti tzv. „Kosova”.
Sa druge strane, recimo, Alžir se 2015. godine na zasedanju Generalne konferencije UNESKA uzdržao prilikom glasanja o prijemu „Kosova” u ovu organizaciju, jer nije bio zadovoljan nekim aspektima držanja Beograda u vezi sa zapadnosaharskim čvorom, iako sa nama nema nikakvih otvorenih pitanja, a dve države povezuje i iskustvo višedecenijskog prijateljstva. To su te nelagodne situacije, diplomatskim žargonom nazivane „klizave klackalice”, u kojima je veoma teško, a ponekad i nemoguće, održavati dobre odnose sa dvema podjednako bliskim i bilateralno neproblematičnim državama koje imaju ozbiljno poremećene međusobne odnose. U vezi sa Marokom, to je sada iskusila Francuska, jer se u Rabatu procenjuje da se Pariz suviše približio Alžiru i da je u odnosu na Maroko povukao neke, najblaže rečeno, nekorektne poteze.
Francuska pomoć će možda naknadno i biti prihvaćena, ali je gorka pilula administrirana. Naravno, kako se i moglo očekivati, predsednik Makron i ministarka za Evropu i spoljne poslove Katrin Kolona nastojali su da uzdržanim izjavama tu gorčinu relativizuju i razblaže, objašnjavajući da se ne treba baviti neosnovanim tumačenjima jedne odluke koja je neotuđivo pravo Maroka, a možda je doneta i zato što Rabat za sada nije organizaciono i logistički u mogućnosti da koordiniše prihvatanje sve ponuđene pomoći. Ovakva umirivanja nisu zvučala ubedljivo.
Francuski gestovi pažnje
Opšte je slaganje da je Francuskoj tradicionalno i mnogostruko bliski Maroko nedvosmisleno pokazao šta misli o ovom trenutku magrebske politike Francuske. Štaviše, jedan marokanski list je sadašnje odnose između zvaničnog Rabata i Pariza opisao kao „ledene”. Ambasadora već izvesno vreme nema ni u jednoj ni u drugoj prestonici. Za Francusku, a i lično za Emanuela Makrona, stvorena situacija je krajnje neprijatna, u prvom redu zbog toga što su bivšoj kolonijalnoj metropoli i predvodnici Frankofonije, Maroko i Alžir, kako bilateralno tako i regionalno, podjednako značajni. Zatim, a što nije manje aktualno, Makronova afrička politika, pa i samo pozicioniranje Francuske na „crnom kontinentu”, prolaze kroz delikatnu i ne baš uspešnu i obećavajuću fazu. A Maroko je prilično bitan i uticajan u afričkim stvarima.
Što se tiče uspostavljanja željene pozitivne ekvidistance prema dvema najvažnijim državama Magreba, Francuska i Makron – kad je o Alžiru reč – imaju kompleks nemirne savesti koji još od alžirskog rata za nezavisnost (1954-1962) pritiska spoljnopolitičko, a i ukupno nacionalno nastupanje Pariza prema svom nekadašnjem „prekomorskom departmanu”. Maroko, pak, to nikad nije bio, već je Francuska nad njim imala protektorat, a istorijska memorija im je opterećena neuporedivo lakšom hipotekom nasilja i zlopamćenja. Emanuel Makron je potpuno izmirenje sa Alžirom, uključujući i samokritičko, pa i pokajničko „pročišćenje sećanja”, postavio kao jedan od spoljnopolitičkih prioriteta svoje misije da Francusku oslobodi kolonizatorske stigme. Pored toga, nije manje prisutna i činjenica ekonomske snage i potencijala Alžira, pogotovo u energetskom sektoru, čemu je rat u Ukrajini dodatno uvećao specifičnu težinu.
Sa druge strane, u kontekstu svetske prehrambene krize, ni marokanski fosfati nisu za potcenjivanje, čega su u Rabatu i te kako svesni. Makron je do sada dva puta posetio Alžir, s tim što se drugi put zadržao puna tri dana. Istovremeno, najavljena poseta Maroku stalno se odlaže. U Rabatu se primećuje da francuski gestovi pažnje prema Alžiru nisu urodili naročitim plodovima na planu istinskog zbližavanja dveju država i dva naroda, uz konstataciju da je zvanični Pariz nezahvalan prema prijateljski lojalnom Maroku koji mu je u više navrata delima posvedočio pouzdanu podršku u međunarodnoj zajednici.
Afrička zamka
Da stvar bude još gora, Francuska je pre izvesnog vremena upola smanjila broj viza koje se izdaju marokanskim državljanima, dok Francuzi i dalje bez viza prelaze marokansku granicu. U Rabatu podsećaju i da milion i po Marokanaca živi u Francuskoj, dok 50.000 Francuza ima prebivalište u Kraljevini. Iako u tom pogledu više nema teritorijalnih pretenzija, Maroko ne zaboravlja da je Alžiru, koji je tada još uvek bio deo Francuske, u periodu preliminarnog razgraničavanja kolonijalnih poseda (1958-1962) pripalo nesrazmerno više saharske teritorije, zbog čega se šezdesetih godina (1963) na granici čak i ratovalo („Rat peskova”). Pojedini marokanski analitičari ističu da neraspoloženje prema Francuskoj kod njihovih zemljaka delom proizlazi i iz Makronove lične nesimpatičnosti i prepotentno krutog držanja, za razliku od, recimo, omiljenog, sračunato srdačnog, iskusnog foliranta Širaka koji se stalno osmehivao i grlio sa marokanskim (i ne samo marokanskim) partnerima.
Makronu marokanski diplomatski šamar dolazi u izrazito nezgodnom trenutku, jer njegova nova afrička politika, najavljena 2017. godine, trpi udarac za udarcem, što se podudara sa gubljenjem uticaja na, uslovno rečeno, ukrajinsko-ruskom diplomatskom (posredničkom) frontu, gde je francuski predsednik u početku imao sasvim određene ambicije, a izgledalo je i neke šanse. Posle surovog zapadnog razbijanja Libije, rušenja Muamera Gadafija i dopuštanja njegove sramne likvidacije – u čemu Francuska nije bila nimalo nedužna – ogromne količine oružja i različite fundamentalističko-terorističke i kriminalne grupe razlile su se i preplavile Sahel, destabilišući čitav taj ranjivi region, graničnu zonu između Sahare i srednje Afrike. Francuska je bila posebno vojno aktivna u nastojanju da se ovaj preteći haos zauzda i spremno je slala svoje trupe u tamošnje države, ponajviše na sever Malija.
Tumačilo se da ona time pokušava da se afirmiše kao odlučujući činilac bar u jednom delu sveta, u kome je odavno prisutna, kako bi i dalje održala privid da je velika sila. U svakom slučaju, danas se uočava da je Makron tokom svog prvog predsedničkog mandata uleteo u „afričku zamku”. Antoan Glazer, koautor knjige Makron u afričkoj zamci, smatra da je Francuska tokom tri decenije postkolonijalnog razdoblja smireno i pasivno verovala da je u Africi zauvek kod kuće, da bi se u 1990-im godinama uspavala i propustila da primeti kako se Afrika mondijalizuje i otvara prema svetu, odnosno svet prema Africi. Čak se može zapaziti, zaključuje ovaj analitičar, da su joj i evropski partneri svesno prepustili nepopularnu ulogu žandarma, a sami se posvetili unosnijem biznisu. Gorke plodove takvog odnošenja prema složenoj afričkoj realnosti – koji je Makronov rival na predsedničkim izborima, levičar Žan Luk Melanšon, nazvao „amaterskim” – Francuska je obrala u Maliju (2022), Burkini Faso (2023) i nedavno u Nigeru, gde su se vijorile ruske zastave, dok su se francuske i američke trupe našle pod pritiskom da napuste kasarne.
Shvativši da je đavo odneo šalu, francuski predsednik je na svoj rečit i retorički ubedljiv način najavio promenu kursa francuske politike prema i u Africi. Makron osvedočeno ume da govori. U Beogradu čak i srpski. A da radi? Založio se francuski predsednik za smanjivanje vojnog prisustva i združeno komandovanje jedinicama sa domaćim oružanim strukturama. Insistirao je na tome da nove partnerske odnose sa afričkim zemljama valja postaviti i izgrađivati na načelima „uravnoteženosti, uzajamnosti i odgovornosti”, uz strogo izbegavanje relikata kolonijalističke arogancije i nadobudnosti. Svestan izgubljenog vremena i prostora, u koji su se promišljeno i dalekovido ubacili moćni konkurenti – poput Kine, Indije, Turske i Rusije – Makron je požurio da spase što se spasti može na kontinentu gde ja Francuska još ne tako davno raspolagala mnogim komparativnim prednostima.
Tokom marta je obavio turneju po centralnoafričkim zemljama, Demokratskoj Republici Kongu, Gabonu, Angoli i Kongo-Brazavilu. Rezultati ovog iskoraka van negostoljubivog i uzburkanog Sahela tek se očekuju. Neće biti lako povratiti mesto i ugled Francuske u Africi, sa izmenjenom logikom saradnje, jer više nema one „francuske Afrike” koja je postojala od 1960-ih godina prošlog veka do pada Berlinskog zida. Pariski profesor političkih nauka, inače Afrikanac, Fransis Kpatinde skeptičan je u pogledu nekog brzog i efikasnog prodora, jer nije siguran koliko su u Francuskoj zaista sposobni da radikalno promene i osavremeniti tu „logiku saradnje”, ocenjujući da su „francuske superstrukture srednjovekovne”, navikle da – istovremeno sa visine i poverljivo – opšte sa marabutima, plemenskim starešinama i klijentelom sačinjenom od većinski korumpiranih frankofilskih političara i lidera, kao i zanetih zaljubljenika u vrednosti francuskog „jezika i civilizacije”.
Mladim i samosvesnim društvenim i političkim elitama u Senegalu i Obali Slonovače, na primer, umesto praznih reči i svečanih obećanja, trebalo bi objasniti zašto u njihovim državama uopšte još postoje i čemu služe francuske vojne baze. Oni traže odgovore na takva pitanja. Problem za njih nije kolonijalna prošlost, koja opterećuje i progoni Makrona, već ono u čemu vide presvučenu neokolonijalističku sadašnjost. I sve više uče engleski.
Makronu bi zasigurno dobro došla čaša marokanskog čaja od nane, obilno zaslađenog, najboljeg na svetu… Da ga dobije, moraće se dobro potruditi. Samo da ga u tom slučaju ne poseče alžirska flisa. „Vredi napora biti Francuska”, reči su generala De Gola. Ali, De Gol je bio De Gol, a i Francuska je u njegovo vreme (još) bila Francuska…
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Christophe Archambault/Atalayar
BONUS VIDEO:
