Rasprave povodom projekcije budžeta za narednu godinu, i u mirnijim, redovnijim vremenima, umeju da podignu temperaturu u Bundestagu i uskovitlaju političke strasti. To su prilike za temeljno pretresanje i preispitivanje vladine politike u svim resorima i oblastima društvenog života. Od brige o starima i iznemoglima, do uloge i ponašanja i pozicije zvaničnog Berlina na svetskoj političkoj sceni.
A ovo nisu, čini se, posebno za Nemačku, ni redovna ni normalna vremena. Tokom rasprave o budžetu najglasnije poruke i upozorenja koja su se mogla čuti pod staklenom kupolom Rajhstaga bila su da će se, ovoga puta, raspodela para koje se slivaju u državnu kasu obavljati u „vanrednoj situaciji” i „vanrednim vremenima”. Posebno, i prevashodno, zbog rata u Ukrajini: on čini, učinio je, i činiće svoje. Direktno i indirektno. Činjenica da se razarajućem ratu na istoku kontinenta ne nazire kraj, otežava svođenje računa i utvrđivanje nemačke cene ukrajinskog rata. Pogotovu ceha koji će tek uslediti.
Glavni „projektant” budžeta za sledeću godinu, ministar finansija i šef koalicione stranke Liberala Kristijan Lindner najavljuje rigorozna kresanja u svim resorima (u svakom, osim u Ministarstvu odbrane, ušteda po 3,5 milijarde evra), uz zavetno zaklinjanje da su sredstva namenjena za pomoć Kijevu nedodirljiva. Nemačka će, kaže ministar finansija, u tom „sudbinskom pitanju” (pomaganje Kijevu) biti odlučna i istrajna. „To je u našem interesu”, naglašava Lindner, uz opasku „da se tamo ( u Ukrajini) vodi borba za mirovni poredak i slobodu Evrope kao celine”.
Tesno krojenje budžeta za 2024. godinu je želja Liberala koji sebe uvek vide kao rigorozne čuvare državne kase. Ali i iznuđen potez: istekao je rok kojim je vlada, pritisnuta finansijskim nevoljama (finansijska kriza, pandemija, energetska kriza), stavila van snage odredbu o zabrani prekomernog zaduživanja za period od 2020. do 2022. godine.
Balast velikih dugova
Država je u tom periodu „uzimala kredite kao nikad pre”. Nemačka je, zbog toga, postala prezadužena zemlja. Na javnom „Poreskom satu”, koji registruje svakog minuta nivo zaduženja, iščitavaju se astronomski brojevi. Balast koji će opterećivati generacije. Zbog inflacije i visokih kamata, samo za kamate na uzete kredite 2022. je isplaćeno 35 milijardi evra više nego 2021. godine.
Lindner objašnjava da je posle godina prekomernog zaduživanja neminovan povratak „finansijskoj i političkoj normalnosti i konsolidaciji”. Zbog toga su neophodne velike uštede. A te uštede ministar prevashodno nalazi u smanjenju izdataka za penzijsko osiguranje i negu starijih osoba. Ne u (osetnijem) oporezivanju bogatih, odakle bi se budžet brže i uspešnije punio. Razlog: ministrova mala stranka (kad bi do izbora došlo u ovom trenutku, Liberali bi osvojili jedva šest procenata glasova) bliska je krupnom kapitalu, tome se i sada oštro protivi. Ministar finansija predviđa, inače, da nemački budžet za sledeću godinu bude „težak” 445 milijardi evra. Trideset milijardi manje nego u ovoj godini, ali 90 milijardi više nego 2019. Bio je to poslednji budžet pre korone.
Budžetska suma je plod kompromisa do kojeg je teško došlo u tročlanoj koaliciji, s različitim interesima i zahtevima. Precrtani su mnogi projekti kojima se baratalo u izbornoj kampanji. Liberali su, iz svega toga, izašli očigledno zadovoljniji od druga dva koaliciona partnera. Oni sebe, po pravilu, vide kao štediše i čuvare državne kase, a socijaldemokrate i posebno zelene kao rasipnike.
Pre iznuđenog kompromisa javnost je bila svakodnevno zasipana žestokim sporenjima između Liberala i Zelenih. Dok su trajala ta preganjanja, kancelar je, kao dirigent raštimovanog orkestra, bivao nečujan. Kad bi došlo do kritične tačke, pribegavao je nedelotvornim apelima i blagim opomenama. Na kritičke opaske da je „nevidljiv i nečujan”, odgovara da nije i neće da bude Džon Vejn, „jak protiv svih, to tako ne ide”… To je, međutim, još jedan od razloga dramatičnog pada popularnosti Olafa Šolca: prema najnovijem istraživanju instituta Forsa, 63 odsto ispitanika je uvereno da kancelar „pokazuje izrazitu slabost u vođenju vlade”. A nesložna „semafor koalicija” se održava kao brak iz računa, na strahu od prevremenih izbora: tri stranke bi, u ovom trenutku, prema svim istraživanjima javnog mnjenja, izgubile većinu. I naravno – vlast.
Već u oktobru sledi ozbiljan test: pokrajinski izbori u Bavarskoj i Hesenu. Strankama vladajuće koalicije se „ne piše dobro” na tim izborima. Pred te izbore zabrinut je i Markus Zeder, šef pokrajinske vlade u Bavarskoj i lider Hrišćansko-socijalne unije (CSU), stranke koja decenijama neprikosnoveno vlada u najbogatijoj nemačkoj pokrajini. U razgovoru za Bild am zontag Zeder alarmantno upozorava da je „ugrožena demokratija” u Nemačkoj.
Zahteva od savezne vlade u Berlinu da hitno i neodložno napravi radikalan zaokret u migrantskoj politici. I da uvaži, u tom kontekstu, naglašenu zabrinutost građana za egzistencijalnu bezbednost Nemačke. To se, upozorava Zeder, ne sme prepustiti desničarskoj Alternativi za Nemačku, stranci kojoj nezaustavljivo raste popularnost. I „ikoni” Levice Sari Vagenkneht, koja najavljuje osnivanje sopstvene stranke, s dobrim izgledima da okupi mnogobrojne pristalice. A takva situacija bi, uveren je Zeder, vodila Nemačku u „destruktivnu demokratiju”.
Da bi smirili strasti, i ublažili sve dramatičnije neraspoloženje javnosti, lideri koalicije „semafor” Olaf Šolc (socijaldemokrata), Kristijan Lindner (Liberali) i Robert Habek (Zeleni) napustili su svoje kabinete kako bi, u tišini idiličnog (vladinog) dvorca Mereberg, „zakopali ratne sekire” i obustavili javna sporenja. Pred novinare su izašli demonstrirajući slogu usiljenim osmesima. Lider Liberala Kristijan Lindner je pokušao da bude duhovit u objašnjavanju unutarstranačkih varničenja i prepucavanja. „Mi smo vlada”, rekao je, „u kojoj se radi, zakucava čekićem, zavrću šrafovi, a to, kao što ste primetili, stvara buku”. Kancelar je pokušao da nastavi u tom (šaljivom) duhu: i ubuduće će se raditi, ali s prigušivačem, da se manje čuje. Robet Habek (Zeleni) nije bio raspoložen za šalu.
Zapaljive teme
Dve zapaljive teme koje usijavaju političku atmosferu u zemlji, a u neposrednoj su vezi s pričom o budžetu i finansijama – uostalom, sve se konačno svodi na novac – jesu migranti i rat u Ukrajini. Na tim temama se lome politička koplja i rastu političke akcije Alternative za Nemačku: ova stranka je izričito protiv vladine politike i o jednoj i o drugoj temi, što očigledno nailazi na odobravanje sve više građana, njenih potencijalnih birača. Alternativa je, kažu istraživanja, u ovom času uočljivo popularnija od stranaka vladajuće koalicije. Alternativa je, takođe izričito, protiv nemačkog ulaska u ukrajinsku ratnu lavu, neograničenim finansiranjem Kijeva (čini se to, kažu, na račun i štetu nemačkih građana) i slanja sve ubojitijeg oružja.
U raspravama o budžetu za narednu godinu (trajaće, inače, do polovine novembra, pre konačnog usvajanja u Bundestagu) spominje se samo direktan nemački finansijski ceh ukrajinskog rata, iako su indirektne posledice, kad je reč o nemačkoj ekonomiji i politici, daleko veće i poraznije.
Nemačka je, naime, uputila Kijevu direktnu finansijsku pomoć od početka rata u iznosu od 22 milijarde evra. U to nisu uračunati troškovi zbrinjavanja više od milion ukrajinskih izbeglica, ali je OECD i to sračunao: 11.300 evra po glavi nemačkog građanina godišnje.
Među tolikim brojem ukrajinskih izbeglica, ima mnogo – računa se oko 200.000 vojno sposobnih muškaraca – koje ukrajinske vlasti smatraju dezerterima. Lider poslaničkog kluba vladajuće partije „Sluga naroda” u Kijevu David Arahmija smatra da bi Berlin trebalo da ih sve vrati. Iako takav zahtev u zvaničnoj formi nije (još) stigao u Berlin, pokrenuta je, beleži „Dojče vele”, rasprava o tome kakav bi, na eventualni ukrajinski zahtev, trebalo da bude nemački odgovor. Tema je, kažu, pravno i politički delikatna.
Iako vlast ne izlazi s preciznom računicom indirektnih posledica ukrajinskog rata izazvanih vladinom politikom (jednostrano odricanje od pouzdanog snabdevanja jeftinim ruskim energentima i sankcije Moskvi koje su se nemačkoj privredi dobrim delom vratile kao bumerang), uticajni nedeljnik Špigl je nedavno (broj 36 od 2. septembra) izašao sa poražavajućim činjenicama za najjaču ekonomiju Starog kontinenta.
Nalaz je sumoran: nekadašnja privredna lokomotiva Evrope je jedina zemlja na Starom kontinentu koja nije ostvarila privredni rast iz 2019, godine pandemije. Podaci su surovo neumoljivi: pad direktnih stranih investicija (2022. u odnosu na 2021. je minus 50,6 procenata), pad industrijske proizvodnje (jun 2023. u odnosu na jun 2019. minus sedam odsto) i da spomenemo još samo vrtoglav rast cena energije za industriju (155 odsto 2022. u odnosu na 2020) zbog čega je u toku velika seoba proizvodnih kapaciteta u inostranstvo.
Političke posledice su druga i duga priča o čemu nekom drugom prilikom. Jedno je, međutim, sigurno: Nemačka i Evropa su, povodom rata u Ukrajini – pod čeličnim stiskom Vašingtona, a u ime neporecive solidarnosti s Ukrajinom – izgubili i ono malo autonomije koju su imale u spoljnoj politici.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Reuters/Michele Tantussi
BONUS VIDEO:
