Trojedinstveni proces: 1) prvobitne jednostavnosti, 2) cvatuće složenosti i 3) ponovnog stapajućeg uprošćavanja, karakterističan je za sve što postoji, a time i za život ljudskih društava, države i čitavih kultura u svetu.
Razvoj države neprestano prati uobličavanje, kristalizovanje njoj svojstvene političke forme; pad se izražava razbijanjem te forme i većim poklapanjem sa onim što je okružuje.
Pre svega, postavićemo pitanje: „Šta je to forma?”. Forma je izraz ideje koja se sadrži u materiji (sadržaju). Ona je negativan momenat pojave, a materija – pozitivan. U kom smislu? Materija, na primer, za nas može biti staklo, a njegova forma – čaša, cilindrična posuda, prazna iznutra; tamo gde se završava staklo, gde stakla više nema je vazduh, ili tečnost unutar suda; materija ne može da ide dalje od stakla, ona ne sme da ide dalje ako hoće da ostane verna osnovnoj ideji svog praznog cilindra, ako ne želi da prestane da bude čaša.
Forma je despotizam unutrašnje ideje koji ne dozvoljava da se materija rasprši. Kada raskine okove tog despotizma – pojava nestaje. Okrugli ili elipsasti oblik, koji poprima tečnost u određenim uslovima, jeste forma, jeste despotizam unutrašnje ideje. Jedna materija mora, pod određenim uslovima, da se – ostajući i dalje ono što jeste – kristalizuje u vidu prizme, druga u vidu oktaedra itd. Ništa drugo se ne sme desiti, jer se u tom slučaju ona razgrađuje. Iščezava.
Biljna i životinjska morfologija isto tako nije ništa drugo do nauka o tome kako maslina ne može da postane hrast, kako hrast ne može da postane palma itd. jer, seme je unapred odredilo kakvo će biti lišće, kakvi cvetovi i plodovi.
Kada čovek kleše u kamenu ili izliva u bronzi (materiji) statuu čoveka, kada od slonove kosti brusi kuglu, kada lepi ili od parčića tkanine pravi veštački cvet, on spolja unosi u materiju svoju ideju, koju je pozajmio od prirode. Kada on pravi mašinu, on čini isto.
Mašina se ropski pokorava jednim delom ideji, koju je u nju unela čovečija misao, a drugim delom – svom, unutrašnjem zakonu, svojoj fizičko-hemijskoj strukturi, svojoj fizičko-hemijskoj osnovnoj ideji. Ne može se, na primer, od leda napraviti mašina takve jačine kao što je od bakra ili gvožđa. Od kamena se, opet, ne može napraviti tako prirodan cvet kao od somota ili muslina.
Onaj ko želi da bude istinski realista tamo gde je potrebno – mora i ljudsko društvo da posmatra sa sličnog stanovišta. Međutim, to se obično ne čini. Sloboda, jednakost, sreća (naročito ta sreća!) prihvataju se kao kakve verske dogme, i pri tom nas još uveravaju da je to vrlo racionalno i naučno! A ko je rekao da je to istina?
Socijalna nauka se tek rodila, a ljudi, prenebregavajući iskustvo vekova i primere, koje im daje sada od njih toliko poštovana priroda, ne žele da vide da između egalitarno-liberalnog postupnog razvoja i ideje razvoja nema ničeg logički bliskog, štaviše: egalitarno-liberalni proces je antiteza procesu razvoja. Kod poslednjeg unutrašnja ideja čvrsto drži društveni materijal u svom organizujućem, despotskom zagrljaju, i sputava njegove razgrađujuće, razbijačke težnje. A progres, koji se bori protiv svakog despotizma – staleža, cehova, manastira, čak bogatstva i. t. sl. nije ništa drugo do proces raspadanja, proces onog ponovnog uprošćavanja celine i mešanja sastavnih delova, o kome sam napred govorio, proces brisanja morfoloških oznaka, proces uništavanja onih osobenosti koje su organski (tj. despotski) svojstvene društvenom telu.
Pojave egalitarno-liberalnog procesa slične su pojavama gorenja, truljenja, topljenja leda (manje od vode slobodnog, ograničenog kristalizacijom); one liče na takve pojave kao što je, na primer, proces kolere, koji postepeno različite ljude pretvara prvo u sve jednoobraznije leševe (jednakost), zatim u gotovo potpuno iste (jednakost) kosture i, na kraju, u slobodne (naravno, relativno) elemente: azot, vodonik, kiseonik itd. („On est deborde”* – reći će mnogi, to je nešto drugo. „On est deborde” i kolere. Ali zašto koleru ne zvati pravim imenom? Zašto je nazivati mladošću, preporodom, razvojem, organizacijom?)
Kod svih ovih procesa: truljenja, sagorevanja, topljenja, postepenog napredovanja kolere, zapažaju se iste, opšte pojave:
- Gubitak osobenosti, koje su dotle razlikovale, na despotski način formirano drvo, životinju, zdravo tkivo, celovit kristal itd. od svega sličnog i graničnog.
- Veća nego ranije sličnost sastavnih delova, veća unutrašnja ujednačenost, veća jednoobraznost sastava i. t. sl.
- Gubljenje ranijih strogo morfoloških oznaka: sve se stapa, sve postaje slobodnije i ujednačenije.
Ali šta jednu posebnu istorijsku, realnu nauku „briga“ zbog neugodnosti, potreba, despotizma i patnji? Čemu ta nenaučna sentimentalnost, sentimentalnost koja je u naše vreme izgubila snagu i postala, povrh toga, prozaična i bezvredna? Šta se mene tiču jadikovke čovečanstva oko tog problema? Kakvo pravo imam ja kao naučnik da razmišljam o konačnim uzrocima, o ciljevima, o sreći, na primer, pre nego što sam obavio ozbiljno, dugotrajno i objektivno istraživanje?
Gde su ta nedogmatska, nepristrasna, u smislu progresa, čak, možda, nemoralna, ali naučno-poštena istraživanja? Gde su ona? Ona svakako – makar i ne bila sasvim savršena – postoje, ali nikako za demokrate, za progresiste. Mene ne mogu interesovati ni tuđe, a kamoli sopstvene neugodnosti, jadikovke i patnje, kad je u pitanju jedno, manje ili više, apstraktno istraživanje.
Država je, s jedne strane, nešto kao drvo koje se razvija, cveta i donosi plodove, povinujući se nekom tajanstvenom, nezavisnom od nas, despotskom diktatu unutrašnje ideje. S druge strane, država je mašina koju su ljudi polusvesno napravili, ali koja uključuje ljude kao delove, kao točkove, poluge, zavrtnje, i koja, na kraju, razvija, formira ljude. Čovek je u državi i mehaničar, i točak ili zavrtanj, i produkt društvenog organizma.
Ma koju državu, staru ili novu, pogledali, u svakoj ćemo naći nešto zajedničko: jednostavnost i istoobraznost na početku, više jednakosti i više slobode (bar one faktičke, ne površne), nego kasnije… Zatim jačanje vlasti koje može biti manje ili više izraženo, duboko ili manje duboko raslojavanje staleža, veću raznolikost života i veću osobenost oblasti.
Istovremeno, s jedne strane raste bogatstvo, a s druge – siromaštvo, s jedne strane, resursi uživanja postaju raznovrsniji, s druge – bogatstvo i suptilnost (razvijenost) osećanja i potreba uzrokuju veće patnje, dublje saosećanje, veće pogreške i više velikih dela, više poezije i komizma; podvizi obrazovanih – Temistokla, Ksenonfonta, Aleksandra su uzvišeniji i privlačniji od običnih i grubih podviga raznih Odiseja i Atila. Pojavljuju se Sofokli, pojavljuju se Aristofani, čuje se plač Korneja i smeh Molijera. Kod drugih se, opet, Sofokli i Aristofani, Korneji i Molijeri sjedinjuju u jednog Šekspira ili Getea.
Uopšte, u složenim epohama procvata postoji neka vrsta političke aristokratije, koja ima prava i položaj, postoji i ona obična, svakodnevna aristokratija, koja ima samo položaj, ali ne i veća prava i, na kraju, što je najčešći slučaj – postoji aristokratija koja se nalazi na sredini između političke i svakodnevne. Eupatridi u Atini, feudalni satrapi u Persiji, optimati u Rimu, markizi u Francuskoj, lordovi u Engleskoj, ratnici u Egiptu, Spartanci u Lakoniji, plemići-aristokrate u Rusiji, panovi u Poljskoj, begovi u Turskoj.
Istovremeno, usled unutrašnje potrebe za jedinstvom, postoji i naklonost prema vlasti čiji je nosilac jedna ličnost, vlasti koja na osnovu prava ili fakta uvek jača u epohi cvatuće složenosti. Pojavljuju se veliki, izuzetni diktatori, imperatori, kraljevi ili, u krajnjem slučaju, genijalni demagozi i tirani (u starohelenskom smislu), Temistokli, Perikli i njima slični.
Između Perikla – nezakonitog diktatora, i zakonitog samodršca po nasledstvu i religiji, postoji čitava lestvica različitih vladalaca, koji su vazda potrebni u složenim i cvatućim epohama radi ujedinjenja svih sastavnih delova, svih realno-društvenih snaga, koje su pune života i previranja.
Provincije u to vreme takođe karakteriše raznoobraznost u životu, pravima i zakonima. Drvo je u potpunosti izrazilo svoju unutrašnju morfološku ideju…
A patnje? Patnje podjednako prate i proces rasta i razvoja, i proces propadanja. Sve boli drvo ljudskog života… Boli početno izbijanje zrna. Bole prvi izdanci; boli rast stabljike i stabla, rast lišća, i cvetanje prelepih cvetova – aristokratije i umetnosti – sve to prate jauci i suze. Podjednako su bolni, i brzi egalitarni procesi propadanja, i tihi proces gašenja, nazadovanja, koji često predhodi egalitarnom procesu. (U Španiji, Mletačkoj republici – u čitavoj Italiji, na primer, proces gašenja u XVII i XVIII veku predhodio je raspadanju u XIX veku).
Za socijalnu nauku bol predstavlja poslednju, neuhvatljivu karakteristiku, karakteristiku koja je subjektivna; tačna statistika patnji, pouzdana statistika osećanja neće biti moguća sve dok za osećanja radosti, ravnodušnosti i nesreće ne bude pronađen neki grafički pokazatelj, neko objektivno merilo kao što je, na primer, slučajno otkrivena, spektralna analiza, kojom se može utvrditi hemijski sastav neizmerno dalekih nebeskih tela.
Otvorite medicinske knjige, drugovi realisti, i naći ćete u njima kako je muzičko i fluidno subjektivno merilo bola manje vredno od zbira svih drugih plastičnih i opipljivih, objektivnih simptoma; slika organizma koju lekar-fiziolog ima pred očima – to je važno, a ne osećanja neobaveštenog i snishodljivog bolesnika! Užasne neuralgije koji bolesnike dovode do očajanja nisu prepreka da oni dožive duboku starost i obavljaju poslove, dok tiha, gotovo bezbolna gangrena može da ih za nekoliko dana odnese u grob.
Umesto da naivno ili nepošteno, ako se ima u vidu samo konačna korist, zastupamo razna neobjektivna gledišta – komunističko, demokratsko, liberalno itd., mnogo bi naučnije bilo da sve podvrgavamo jednakoj, objektivnoj, bespoštednoj oceni, pa ako zaključak ispadne liberalan, konzervativan, ili nekakav drugi, za to nećemo biti krivi mi, da tako kažemo, već sama nauka.
Ne postoji nikakva statistika za merenje subjektivne sreće pojedinih ličnosti; niko ne zna u kakvom poretku ljudi žive srećnije. Pobune i revolucije malo govore u tom pravcu. Mnogi se pobunama raduju. Sadašnji Krićani su, na primer, živeli mnogo bolje, ako ni od koga drugog, a ono od trakijskih Bugara i Grka, i imali jedan daleko bezbrižniji i prijatniji život od onog koji su vodili siromašni stanovnici u velikim gradovima. Dobronameran čovek, koji ume da vidi, koga politika nije otrovala, bio bi fasciniran pogledom Krićana, njihovom lepotom, zdravljem, čistoćom domova, harmoničnošću njihovog privatnog, porodičnog života, prijatnom samouverenošću i dostojanstvenim držanjem… A, eto, ti Krićani su se, pre drugih turskih podanika, digli na ustanak, uvereni da najviše pate, iako su trakijski Bugari i Grci živeli mnogo gore i trpeli daleko veće uvrede i maltretiranje, kako od surove policije, tako i od vlastitih lukavih starešina.
Ne postoji statistika koja može da utvrdi da privatna lica žive bolje u republici nego u monarhiji; bolje u ograničenoj nego u neograničenoj monarhiji, bolje u egalitarnom društvu nego u staleškom, u bogatom nego u siromašnom. Zato, odbacujući merilo sreće kao neprihvatljivo za savremenu socijalnu nauku (a, možda, i kao zauvek pogrešno i nepouzdano), nećemo pogrešiti ako se okrenemo objektivnoj slici i upitamo sebe: postoje li neki sveopšti i sasvim obični zakoni koji se tiču razvoja i propadanja ljudskih društava?
A ako ne znamo da li je moguće sveopšte carstvo sreće, onda se, bar, potrudimo da zajedničkim snagama saznamo, koliko nam to sredstva dozvoljavaju, šta je potrebno za sreću ove ili one konkretne države. Da bismo saznali šta organizmu odgovara, moramo pre svega dobro proučiti sam organizam. Za higijenu lečenja, treba na prvom mestu znati fiziologiju.
Forma, rekao sam već, je izraz unutrašnje ideje na površini sadržaja. Ideja lopte je, na primer, jednako rastojanje svih tačaka na površini od centra. Zar ideja ne dolazi do izražaja na površini lopte, zar ona nije ta koja kosti, drvetu, kapljici, uopšte sadržaju, materiji, daje formu? Naravno, kada je reč o tako jednostavnoj pojavi kao što je lopta, to je jasno; ali kad je reč o složenijoj pojavi, kao što je ljudsko društvo, to i nije tako jasno. Pa ipak, metafizička osnova je ista i za malu loptu, i za veliku državu.
Svaka nacija, svako društvo ima svoju državnu formu; ona je u osnovi nepromenljiva do kraja istorije, ali se menja, brže ili sporije, samo u pojedinostima, i to od početka do kraja. Ona ne nastaje odjednom i svesno od samog početka. Nju nije moguće odmah razumeti; ona dolazi do punog izražaja tek u fazi cvatuće složenosti i najvišeg jedinstva, posle koje uvek, ranije ili kasnije, sledi gubljenje te forme, a zatim propadanje i smrt.
Tako je državna forma starog Egipta predstavljala jako izraženu stalešku monarhiju, koju je, po svemu sudeći, veoma ograničavala sveštenička aristokratija i religijski zakoni. Persija je, kako se čini, imala više feudalno, viteško poreklo: njenu feudalnost je obuzdavao u principu bezgranični carizam, zemaljski izraz dobra, Ormuzda.
Istorija Grčke i Rima je temeljnije proučena, i zato je na njihovom primeru sve to mnogo jasnije. Atina je upravo u toj cvatućoj fazi izgradila svoju državnu formu. To je bila demokratska republika, sa privilegijama, sa eupatridima, novčanim cenzusom, robovima, i, na kraju, simpatijama prema faktičkoj, nezakonitoj, neposrednoj kratkotrajnoj diktaturi Perikla, Temistokla itd.
Ta forma, čija se prirodna zaloga čuvala, naravno, samo u naravima i okolnostima, razvila se upravo u složenom cvatućem periodu, od Solona do peloponeskih ratova. Za vreme tih ratova počeo je proces gubljenja forme, počeo je egalitarni progres. Slobode je i bez toga bilo mnogo; tražila se veća jednakost.
Sparta je, od epohe Likurga do poniženja koje su joj priredili Tebanci, takođe bila izgradila svoju vrlo originalnu, sputavajuću despotsku formu aristokratskog, republikanskog komunizma, sa nečim što liči na dva nasledna predsednika. Ta forma je, u poređenju sa atinskom, značila veće ograničavanje, veću tiraniju, i zato je u Atini bilo više života i stvaralaštva nego u Sparti, koja je, inače, bila jača i dugovečnija.
Sve ostale države grčkog sveta oscilirale su između dorske forme Sparte i jonske forme Atine. Potreba za formom, sputavanjem, tiranijom, disciplinom, koja je nastala iz potrebe za samoočuvanjem, bila je i u raspuštenom i rascepkanom helenskom svetu tako velika da se u mnogim državama demokratskog karaktera (tj. tamo gde je bio slabiji staleški despotizam) razvila tiranija, tj. disciplina lične vlasti (Polikrat, Periandar, Dionisije Sirakuski i drugi).
Seoski, spahijski i viteški feudalizam bio je, po svemu sudeći, uvek slab u Heladi, skoro kao i u Rimu; sve aristokratije Helade i Rima imale su gradski karakter; sve one su bile, da tako kažemo, municipalne po svom poreklu.
Istorija Makedonije je vrlo siromašna, i podataka o prvobitnoj organizaciji makedonskog carstva ima malo. Međutim, neki istoričari smatraju da je kod Makedonaca feudalizam bio jače izražen od municipalnosti (zaista, o makedonskim gradovima se gotovo i ne govori, već samo o carevima i njihovoj družini, o Aleksandrovim „Generalima”).
Oslabeli helenski municipalni svet, spojivši se sa sirovom, nerazvijenom feudalnošću Makedonaca, došao je do brzog državnog jedinstva za vreme Filipa i Aleksandra i tek je od tog trenutka bio u stanju da širi svoju civilizaciju do same Indije i centralne Afrike. Opet se, znači, pokazalo da je za najveću snagu i moć potrebna veća složenost forme – povezivanje aristokratije i monarhije.
Period procvata Rima je, po mom shvatanju, približno period od punskih ratova do imperatora iz dinastije Antonina. Upravo u to vreme nastala je municipalna, izborna diktatura, imperatorstvo, koje je disciplinovalo Rim i kasnije poslužilo Vizantiji.
Isto vidimo i u evropskim državama. Italija, koja je nastala na razvalinama Rima, izgradila je, približno u epohi Preporoda – i ranije od svih drugih evropskih država – svoju državnu formu u obliku dve krajnje zaoštrene antiteze – s jedne strane, jake centralizacije, u vidu državnog papstva, koje je objedinjavalo čitav katolički svet daleko izvan granica Italije, a sa druge – za sebe, za Italiju, u obliku krajnje decentralizovanih malih municipalno-aristokratskih država, koje su se neprestano kolebale između oligarhije (Venecija i Đenova) i monarhije (Napulj, Toskana itd.).
Državna forma, svojstvena Španiji, iskristalisala se nešto kasnije. To je bila samodržavna i aristokratska monarhija, sa nedovoljno centralizovanim provincijama, koja je imala lokalnu i delimično stalešku nezavisnost i privilegije, i tako predstavljala nešto srednje između Italije i Francuske. Epoha Karla V i Filipa II je bila epoha procvata.
Državna forma, svojstvena Francuskoj, predstavljala je u najvišem stepenu centralizovanu, izrazito stalešku, ali samodržavnu monarhiju. Ta forma se posebno uobličavala za vreme Luja XI, Fransoa I, Rišeljea i Luja XIV; ona je doživela svoju deformaciju 89. godine.
Državna forma Engleske je bila (a donekle i sada) ograničena – u početku manje od Francuske – staleška, decentralizovana monarhija, ili, kako drugi kažu, aristokratska republika sa naslednim predsednikom. Ova forma je primila svoje konačne konture istovremeno kad i Francuska i to za vreme vladavine Henrika VIII, Elizabete i Vilhelma Oranskog.
Nemačka je (od Napoleona I i do 1848. i 1871. godine) po svojoj državnoj formi predstavljala: savez malih, odvojenih, staleških država, više ili manje samodržavnih, sa izabranim imperatorom – sizerenom (ne municipalnog, već feudalnog karaktera).
Sve ove, već sasvim izgrađene, forme počele su da se postepeno menjaju kod jednih od XVIII veka, a kod drugih u XIX veku. U svima je započeo egalitarni i liberalni proces. Možemo pretpostaviti da je od svega toga Vaseljena imala neku opštu korist, ali ni u kom slučaju to nije bilo korisno za duže očuvanje samih tih pojedinih državnih svetova.
Kažu da reakcija nije u pravu, zato što ona ne vidi istinu. Ne vidi istinu?! Ona svuda empirijski shvata i oseća istinu; ali pojedine ćelije, vlakna, tkiva i delovi organizma postaju jači u svojim egalitarnim porivima, od vlasti unutrašnje organizujuće despotske ideje!
Atomi lopte ne žele više da čine loptu. Ćelije i vlakna posečenog drveta koje se suši ili sagorevaju ili se raspadaju, stapaju, slaveći jednostavnost buduće, nove organizacije i ne primećujući da je to stanje strašan trenutak prelaska na neorgansku elementarnost slobodne volje, beživotnog praha, nekristalizovane, rastopljene ili isitnjene soli.
Do vremena Cezara, Avgusta, sv. Konstantina, Fransoa I, Luja XIV, Vilhelma Oranskog, Pita, Fridriha II, Perikla, Kira ili Darija Histaspa itd. – svi progresisti su u pravu, svi konzervativci nisu. Progresisti tada vode naciju i državu njenom napretku i procvatu. Konzervativci greše i ne veruju ni u napredak, ni u procvat.
Čim započne, nakon složene, cvatuće epohe, proces ponovnog uprošćavanja i mešanja kontura, tj. veća jednoobraznost provincija, stapanje staleža, pokretljivost i nestabilnost vlasti, opadanje uloge religije, sličnost vaspitanja i t. sl., čim, dakle, počne da slabi despotizam morfološkog procesa, svi progresisti prestaju, kad je reč o sreći države, da u teoriji budu u pravu, iako, i dalje, trijumfuju u praksi. Oni nisu u pravu kad je u pitanju teorija jer, želeći da ispravljaju, oni ruše; oni pobeđuju u praksi, jer idu lako niz strminu, niz maticu. Oni trijumfuju, oni imaju ogroman uspeh.
Svi konzervativci i pristalice reakcije su u pravu – kad je reč o teoriji – onda kada započne proces ponovnog uprošćavajućeg stapanja jer oni žele da leče i oporave organizam. Nisu oni krivi što je njihova pobeda kratkog veka, nisu krivi što nacija više ne ume da podnosi disciplinu apstraktne državne ideje, skrivene u njenim nedrima. Ali oni vrše svoju dužnost i, koliko mogu, usporavaju propadanje, vraćajući naciju, ponekad uz primenu sile, na kult državnosti, koja ju je stvorila.
Do dana cvetanja bolje je biti jedro ili parni kotao; posle tog nepovratnog dana dostojnije je biti sidro ili kočnica za narode koji jure nizbrdo, jure često naivno, pošteno, uz pobedonosne pokliče, sa razvijenim zastavama nade, sve dok im neki Sedan, Heroneja, Arbela, nekakav Alarih, Muhamed II ili Pariz dignut u vazduh dinamitom, ne otvore oči za pravo stanje stvari.
Ja mogu da predvidim još jednu kritiku na svoj račun: znam da će mnogi reći da je pred kraj života jedne kulture, pred politički pad jedne države uvek primetnije stapanje nego uprošćavanje. I u antičko doba, i sada. Međutim, samo stapanje je, kao prvo, svojevrsno uprošćavanje slike, uprošćavanje jurističke potke i svakodnevnog, životnog veza na njoj. Stapanje svih boja vodi sivoj ili beloj boji. A glavno obrazloženje je, evo, gde. Zapitajmo se: jesu li današnji Kopti, potomci Egipćana, ili sirijski Arapi prosti, tj. manje složeni? Jesu li prosti bili pagani, seoski idolopoklonici, koji su se održali posle pada i nestanka helensko-rimske religioznosti i kulture u višim slojevima društva? Jesu li prosti bili hrišćanski Grci pod turskom vladavinom, do ustanka 20-ih godina? Jesu li prosti Hebri, ostaci poklonika vatre u persijsko-midijskom kulturnom svetu?
Razume se, svi pobrojani predstavnici naroda, ostaci naroda, njihove opštine su neuporedivo prostiji nego što su bili ljudi, opštine, nacije u epohi procvata Egipta, Kalifata, grčko-rimske civilizacije, nego što su bili Persijanci za vladavine Darija Histaspa ili Vizantijci u vreme Jovana Zlatoustog. Ljudi su jednostavniji, tj. manje složeni kao ličnosti, po načinu mišljenja, ukusima i potrebama; opštine i čitavi ostaci nacija ili religija su takođe manje složeni zbog toga što su ljudi u njihovoj sredini svi vrlo slični ili jednaki među sobom. Dakle, pre svega stapanje i određen stepen ponovnog snižavanja (tj. kvantitativno uprošćavanje), zatim smrt posebne kulture u višim slojevima ili propast države, i, na kraju, ponovna jednostavnost nacionalnih i religioznih ostataka, koje nadživljavaju svoju državu. Danas (u XIX veku) ovu predsmrtnu bolest mnogi žele da proglase za ideal budućeg zdravlja! Ideal raznih Prudona i Kabea – potpuna jednoobraznost ljudi po položaju, vaspitanju, itd. – šta može biti prostije kao ideal?
KRAJ
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
* Sit do guše (fr.)
Preveli s ruskog Marija Marković i Branislav Marković
Izvor: Konstantin Leontjev, Vizantizam i slovenstvo, Logos Ortodos, Beograd, 1994.
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Miguel Hermoso Cuesta/CC BY-SA 3.0
BONUS VIDEO:
