Prof. dr Hajnc Tajsen (Heinz Theisen) profesor je političkih nauka na Katoličkoj visokoj školi Severna Rajna – Vestfalija u Kelnu, gostujući profesor na brojnim istraživačkim ustanovama u istočnoj Evropi i na Bliskom istoku. Studirao je političke nauke, sociologiju, istoriju, kao i državno i ustavno pravo na univerzitetima u Getingenu i Bonu. Doktorat iz oblasti političkih nauka odbranio je u Bonu kod poznatog profesora Karla Ditriha Brahera (Karl Dietrich Bracher). Autor je više knjiga iz oblasti međunarodnih odnosa i odnosa među kulturama, naročito na Bliskom istoku. Njegova poslednja knjiga koja se pojavila prošle godine nosi naslov „Samopotvrđivanje. Zašto se Evropa i Zapad moraju ograničiti” („Selbstbehauptung. Warum Europa und der Westen sich begrenzen müssen”).
***
Da li je proširenje BRIKS-a jedan od indikatora rastuće multipolarizacije sveta?
– Počnimo sa BRIKS-om. To je jedan novi fenomen, da su zemlje u razvoju počele da se povezuju. Dakle, Kina i Rusija su se povezale i stiže im podrška iz Argentine i Brazila, pa se postavlja pitanje gde je veza između tih država? Ta veza između njih ne počiva na staroj podeli između demokratija i diktatura – nego u tome da te države, bez obzira na njihove političke razlike, žele da se ujedine protiv američke hegemonije. Oštrije rečeno, to je savez koji želi da slomi dominaciju dolara.
Kakva će biti uloga manjih država u multipolarnom svetu?
– Dakle, manje države, poput Mađarske ili Srbije, ne bi trebalo da se privezuju za jednu veliku silu, nego da pokušaju koliko je god to moguće da ostanu neutralne, jer je to jedini način da sačuvaju suverenitet. Na primer, iako je Mađarska deo EU i NATO-a, ona insistira na tome da odluke povodom rata u Ukrajini donosi samostalno. Tako ostavlja sebi prostor da igra posredničku ulogu između Istoka i Zapada. Isto se odnosi i na Srbiju.
Da li se to ikada dogodilo u istoriji? Da li je mirna koegzistencija između različitih kultura i civilizacija moguća?
– Uzmimo primer Jugoslavije, to je bilo moguće izvesti samo u okviru diktatorskog sistema. U demokratiji je to mnogo teže izvesti. Trenutno je u Evropi stanje takvo da sve države u Evropi imaju jednu, vodeću, dominantnu kulturu. Ali multikulturalizam i demokratija ne funkcionišu skupa.
U kontekstu Hantingtonovog Sukoba civilizacija, važno je reći da se kulture mogu nalaziti i u koegzistenciji, odnosno da nijedna od njih ne bi trebalo da pokazuje univerzalističke pretenzije, odnosno tendencije da druge potčini ili integriše. Univerzalnost znači borbu kultura, a koegzistencija znači mir među kulturama. Nama je, naravno, potreban jedan multi-kulturalni međunarodni poredak, i velika je greška pokušaj stvaranja kulturno jedinstvenog svetskog poretka. Ali, unutar jednog društva uvek mora postojati jedna vodeća kultura. Zapadna politika trenutno radi potpuno suprotno tome: multikulturalnost prema unutra i jedna, zapadna, vodeća kultura za ceo svet.
Da li je Evropa danas samo geopolitički privezak SAD i postoji li šansa da se to promeni?
– Stvari su ranije stajale bolje, ali kroz naše stalno odbijanje da sami sebe branimo, postali smo američki vazali. Dakle, mi sada kao vazali moramo da učestvujemo u svim američkim avanturama, a štetne strane tih avantura dolaze nama na naplatu, iako nismo donosili odluke o njima.
Iz ove neprijatne situacije možemo izaći samo tako što ćemo organizovati sopstvenu odbranu, nezavisno od SAD. Na prvom mestu to bi bila jedinstvena evropska zaštita granica. Potom bi ta zaštita granica evoluirala u zajedničku evropsku odbranu, jer bez zajedničke mornarice nema odbrane Sredozemlja od priliva migranata.
Trenutno u Evropi traje najveći rat od Drugog svetskog rata. Šta je cilj ukrajinskog rata? Kako vidite njegov potencijalni ishod? Hoće li se ići na primirje ili očekujete eskalaciju?
– Rat u Ukrajini ima dvadesetogodišnju predistoriju. Od 2002. godine, SAD i EU se trude da naruše neutralnost Ukrajine i da državu okrenu ka Zapadu. Pre rata 2022. Ukrajina je praktično bila NATO partner (zvanično nije bila član, ali faktički je imala partnerski odnos). Ukrajina je tako upala u zamku jer je to značilo da NATO nije mogao da garantuje njen opstanak, ali više nije bila ni neutralna, jer je bila partner zapadne vojne alijanse. Povratak u neutralnost posle svega što se u međuvremenu izdešavalo verovatno više nije ni moguć.
Ishod će verovatno ići ka korejskom scenariju, što bi značilo da će zapadni deo Ukrajine postati deo NATO-a i EU, dok bi istočni deo pripao Rusiji. Naravno, takav ishod nije u skladu sa međunarodnim pravom, ali odgovara geopolitičkoj realnosti. To je jedina mogućnost da se konačno uspostavi primirje.
Kakva je globalna uloga Kine? Hoće li Kina i SAD ući u vrstu hladnoratovskog nadmetanja kakav danas vidimo između SAD i Rusije?
– Postoji velika opasnost da će Tajvan preuzeti ulogu Ukrajine. Mi ne znamo da li će i kada će Kina napasti Tajvan, ali možemo sa sigurnošću reći da će se to dogoditi. Tada kada se to desi, Zapad bi morao da se eventualno ograniči na isporuke oružja, ali ne bi smeo da se direktno involvira u sukob. Međutim, tu se mora razumeti da Kinezi osećaju da ih Amerika okružuje od Japana do Australije, i da pokušavaju da probiju tu blokadu. Zato je važno razumeti da Kina iz te uloge okružene zemlje želi da izađi i da dobije veći manevarski prostor.
I želeo bih da dodam samo još jednu stvar: potpuno je legitimno što Amerika želi da brani demokratske države od Japana do Australije, ali uvek se mora imati na umu i da Kina ne želi da bude okružena u političkom i ekonomskom smislu. Zbog toga je jako važno da se razlikuju funkcionalni sistemi u smislu kulture, i da se politike razlikuju od morala. Moramo sa Kinom živeti u koegzistenciji. Moramo prestati da se žalimo na unutrašnje stanje u Kini, ali u smislu tehničke i naučne saradnje, moramo raditi na povezivanju.
Dakle, naučno-ekonomsko odvajanje od Kine bi trebalo obustaviti? Kako komentarišete to što je predsednica EK Ursula fon der Lajen najavila mogućnost uvođenja tarifa na kineske električne automobile? Budući da ti automobili ne zagađuju okolinu, zbog čega se Zeleni nisu usprotivili toj odluci?
– To bi moglo zaustaviti globalizaciju. U interesu smanjenja rizika saradnje sa Kinom, verovatno je moguće ograničiti saradnju u različitim oblastima, ali postoji interes da se generalno širi saradnja u ekonomskom i tehnološkom smislu.
Šta je važnije, geopolitika ili ekonomija? Videli smo da Ursula fon Der lajen želi zabranu kineskih električnih automobila, ali nismo videli Zelene da se tome suprotstavljaju, iako bi to doprinelo ekonomiji EU.
Geopolitiku ne možemo da promenimo, to je sudbina, i utoliko je ona najvažnija i prva. Što se tiče Zelenih, njihov jednostrani moralistički pogled na svet je takav da će oni pre ili kasnije morati da se postave protiv globalizacije. U svom jednostranom moralizmu oni će morati da se suprotstave ne samo Rusiji, već i Kini. U tom smislu je to što Zeleni rade štetno i za svetski mir, ali i za ekologiju. Na primer, rat u Ukrajini je i u ekološkom smislu katastrofalan.
Pričajući o Nemačkoj: Da li je moguća drugačija geopolitička nemačka ako AfD dođe na vlast?
– Izuzetno se nadam da će se to dogoditi. Nadam se da će Nemačka igrati važnu ulogu u okviru EU, koja bi prerasla u jedinstvenu Evropu koja štiti Evropljane. Evropa mora biti snažna prema spolja, a decentralizovana i raznolika iznutra. U ovom trenutku stvari stoje obrnuto. I utoliko je zadatak svih snaga koje žele da zaštite Evropljane, računajući tu i AfD, da trenutno stanje stvari promene.
Nama je potrebna Evropa koja bi – kako sam rekao u naslovu knjige – bila prema spolja samoograničavajuća, a iznutra samoafirmišuća.
Kako komentarišete niz pučeva u Africi? Budi li se Globalni jug i kakve će to imati geopolitičke posledice?
– Ti pučevi u Maliju i u Nigeru su bili usmereni protiv zapadne dominacije njihovim zemljama. Jednako protiv Francuske kao i protiv Amerike. Islamistički procesi u tim društvima su u kulturnom smislu usmereni protiv Zapada. I to znači da je postkolonijalna dominacija Zapada u Africi došla do svog kraja.
Dakle, Zapadu ne preostaje ništa drugo nego da – poput Kineza – u Africi gradi puteve i mostove, a da politiku prepuste Afrikancima. I naravno, Zapad bi morao da se zaštiti od afričke imigracije. A pošto to ne mogu da rade pojedinačne nacionalne države – poput Italije i Španije – zbog toga je potrebna jedinstvena evropska vojna snaga, sa jedinstvenom mornaricom.
Mnogi smatraju da SAD napuštaju Bliski istok a da Kina popunjava vakum moći. Slažete li se sa tom ocenom?
– Kinezi su pametniji. Oni ne vrše agresije, ne šalju vojnike, ali ekonomski prodiru u te prostore. Kinezi nemaju hrišćansku, prosvetiteljsku, univerzalističku tradiciju kakva postoji na Zapadu. Stoga oni mnogo jednostavnije mogu voditi real-politiku koja je usmerena na ostvarenje njihovih interesa. U tom smislu – mi moramo učiti od Kine.
Možemo li napraviti poređenje između današnje nemačke protestantske radne etike, o kojoj je pisao Veber, i radne etike koju danas vidimo u Kini i na Dalekom istoku?
– U prošlosti je to bilo moguće porediti. Ali protestantska etika Nemačke je rastvorena u dekadenciji. U Nemačkoj se više ne radi tako kao ranije, stara radna etika je nestala. Nemačka, ako mogu to da dodam, može mnogo da nauči od centralne Evrope, koja je uspela da se oslobodi istorijskih utopija.
U Mađarskoj, gde sam živeo nekoliko meseci, vlada zdrav razum, u Nemačkoj vladaju globalističke utopije. Budućnost Nemačke leži u učenju od srednjeevropskih suseda, koji su, u smislu socijalne i migrantske politike realističniji nego Nemci.
Intervju vodio Aleksandar Vujović za Novi Standard
Prevod Dušan Dostanić
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Bibliothek des Konservatismus/bdk-berlin.org
BONUS VIDEO:
