Bio je 13. novembar 2001. godine kada sam išao na zakazani intervju sa Smiljom Avramov. Nije bilo lako dogovoriti susret s uglednom profesorkom koja je najpre odbijala da razgovaramo u formi televizijskog intervjua. S druge strane telefonske slušalice čuo sam argumente koji bi se mogli podvesti pod „kulturno odbijanje” koje je, barem po mom iskustvu, donekle svojstveno ljudima takvog kalibra. Znao sam da bi svako dalje napadno insistiranje na intervjuu verovatno proizvelo dodatno nepoverenje, pa sam pribegao malom novinarskom lukavstvu, šaljući teme o kojima bih želeo da pričamo bez ikakve obaveze druge strane da pristane na razgovor. Pored dobrih preporuka, na ruku mi je išla još jedna okolnost koja je pretpostavljam na kraju srušila barijeru koja je možda postojala; a to je činjenica da dolazim iz Novog Sada i Vojvodine. Stekao sam utisak da je Smilja Avramov bila posebno vezana za ovaj deo naše zemlje. U svakom slučaju dobio sam potvrdan odgovor.
Osnova našeg razgovora bile su dve tada vrlo aktuelne teme: spektakularni teroristički napadi na SAD od 11. septembra i analiza događaja na postjugoslovenskom prostoru s posebnim osvrtom na rad Haškog tribunala. Za profesorku Avramov nije bilo nikakve dileme da su događaji od 11. septembra 2001. godine, baš kao i 78-dnevno bombardovanje SRJ 1999. godine, logična posledica „jedne bolesne epohe, jednog bolesnog veka (20. veka) koji je za nama”. Analizirajući atmosferu u međunarodnim odnosima u posthladnoratovskom periodu, ona je ukazala na nedostatak univerzalne saglasnosti oko minimuma pravnih pravila koja bi bila prihvaćena od svih ključnih aktera u međunarodnoj politici. Umesto toga, preostala supersila (SAD) je u svom posthladnoratovskom premodeliranju sveta pogazila sve principe međunarodnog javnog prava, prvenstveno Povelju UN i Završni akt iz Helsinkija, što se u događajima od 11. septembra ispoljilo u vidu „bumerang efekta” upravo na tlu Amerike. U naučnim krugovima tih dana posebno je odjeknula Hantingtonova tvrdnja da je svet toga dana prisustvovao „razaranju još jedne ideološke utopije” (ideologije globalizma – prim. autora).
Smilja Avramov je bila humanistički orijentisan intelektualac i veliki kritičar ideologije globalizma. U svojim radovima posebno je isticala potrebu razlikovanja procesa globalizacije od ideologije globalizma. Naglašavala je da je „globalizacija proces koji je proistekao kao posledica fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije, odnosno kapitalističkog načina privređivanja koji ima svoj istorijski kontinuitet još od druge polovine 19. veka”, uporedo sa velikim otkrićima u oblasti saobraćaja i poštanskih komunikacija. Dakle, radi se o jednoj objektivnoj datosti koja se jednostavno „ne može zaustaviti”, jer svi mi učestvujemo u tom procesu, putem radija, televizije ili interneta, što je opet uslovilo izvesno prožimanje, a ne kako se pomodno isticalo „sudar” kultura i civilizacija.
Međutim, ono što je suštinski problem i protiv čega protestuju milioni ljudi širom sveta jeste ideologija globalizma. Reč je o nastojanju da se tipične nadležnosti suverenih država prenesu na tzv. „globalni menadžment”, čiji bi članovi bili selektirani iz svega nekoliko stotina transnacionalih korporacija. Smilja Avramov je isticala da ideologija globalizma počiva na sledećim principima:
- privatizaciji sektora i službi koje su u isključivoj nadležnosti države,
- deregulaciji propisa i standarda – naročito tamo gde ulažu multinacionalne kompanije i
- potpunoj liberalizaciji medija, što korporacijama omogućava da ovu sferu koriste radi promocije svojih interesa, koji nisu samo ekonomske već i političke prirode.
Prof. Avramov je ukazivala da se pod uticajem ideologije globalizma dogodio težak istorijski paradoks – a to je fenomen „odumiranja države” koji je svojevremeno proglašen za vrhunski marksistički ideal. Za razliku od ideološkog optimizma marksista koji su veru u „odumiranje države” zasnivali na razvoju proizvodnih snaga i odgovarajućih proizvodnih odnosa, globalističke elite isti cilj ostvaruju na pragmatičan način – kroz postupak deregulacije državnih nadležnosti i prepuštanja pravnonormativne sfere u ruke transteritorijalnih činilaca (multinacionalne kompanije, nevladine organizacije). Sve to ovoj pojavi daje izrazito nedemokratsko značenje i stvara preduslove za uspostavljenje svetske tiranije na planetarnom nivou.
Svetska vlada ili svetska tiranija?
U jedinstvenoj studiji o Trilateralnoj komisiji (objavljena 1997. godine) ugledna profesorka je na osnovu deklasifikovanih zapisnika sa sednica ove uticajne organizacije, upozorila na njen osnovni strateški cilj: uspostavljanje „novog svetskog poretka”. Preduslov za realizaciju ovog koncepta bila je pobeda u Hladnom ratu, za koju je procenjeno da nije moguća bez radikalne transformacije svetskog poretka u smeru njegove desuverenizacije. Jedan od Trilateralinih ideologa Bžežinski naglasio je da se princip pregovaranja između država može smatrati zastarelim, kao i da „diplomatiju država treba zameniti diplomatijom korporacija”. Zanimljivo je da je u dokumentima organizacije vreme do uspostavljanja „novog svetskog poretka” opisano kao „period tranzicije”.
Pojava gorbačovizma u Sovjetskom Savezu i kasnije rušenje „gvozdene zavese” u krugovima Trilaterale ocenjeni su kao događaji od epohalnog značaja. Neposredno pre formalnog razaranja Sovjetskog Saveza i SFRJ u Tokiju je od 21. do 23. aprila 1991. godine održana konferencija na temu „novog evropskog identiteta” posle okončanja Hladnog rata. Na ovom samitu većina članova „evropskog ogranka” Trilateralne komisije opredelila se za koncept podele Evrope „na rimski i vizantijski deo”, odnosno uspostavljanje starog „kulturno-civilizacijskog limesa” koji podrazumeva strogo razgraničenje katoličko-protestantskog i pravoslavnog sveta. U teorijskom smislu ovu koncepciju je za potrebe organizacije osavremenio upravo Hantington, koji je u intervjuu jednom nemačkom listu još 1996. godine, dakle tri godine pre NATO agresije na SRJ, jasno ukazao „da se Evropa završava tamo gde počinju pravoslavlje i islam”. Mada ne posedujemo konkretna saznanja, veoma je indikativno da se proces podele interesnih sfera u posthladnoratovskoj Evropi odvijao upravo po zaključcima ove konferencije, koje je našoj javnosti predstavila profesorka Avramov.
Za autora ovih redova posebno je zanimljiv odeljak ove studije posvećen Jugoslaviji u mreži protivrečnih interesa u kojem se na potpuno drugačiji način analizira uloga SFRJ u hladnoratovskom periodu. Sedamdesetih godina 20. veka naša zemlja se opisuje kao „potencijalno najeksplozivnija tačka u Evropi” i izražava strahovanje da bi posle Titove smrti bitka za njegovo nasleđe mogla da bude povod za sovjetsko vojno mešanje. Uprkos unutrašnjim privrednim slabostima, rastućem nacionalizmu i hipokriziji režima, stratezi Trilaterale predlagali su „izbalansiran pristup” prema Jugoslaviji, za koju se u jednom izveštaju ističe da u međunarodnoj areni „često koristi povišen ton što je u neskladu sa realnim kapacitetima države”. Smilja Avramov upoznala je našu javnost i sa nekim pikantnim detaljima iz rada Trilaterale (npr. konsultacijama Kartera i Tita o nekim važnim pitanjima svetske politike, ali i o tome da se na sednicama Komisije razgovaralo o zdravlju sovjetskog predsednika Brežnjeva). Međutim, do zaokreta u američkoj politici prema Jugoslaviji dolazi sredinom 1980-ih godina prošlog veka, prvenstveno zbog saradnje SAD i Rimokatoličke crkve koja je kulminirala potpisivanjem tajnog sporazuma o rušenju komunizma u Istočnoj Evropi, a koji su usaglasili predsednik Regan i papa Jovan Pavle II.
Novi krstaški pohod
Zašto je Amerika postupila tako surovo prema nama Srbima? Ovo pitanje profesorka Avramov retorički je postavila u našem intervjuu. Reč je o temi koja zahteva jedan širi naučno-multidisciplinaran pristup. Nema nikakve sumnje da se krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina 20. veka pojavio jedan „novi svetski politički talas” koji je posledica uticaja više faktora, od kojih je „povratak Rimokatoličke crkve u svetsku politiku” bio jedan od najznačajnijih. O ovom fenomenu Smilja Avramov je detaljno pisala u delu Opus dei. Novi krstaški pohod Vatikana (objavljeno 2000. godine).
Analizirajući ulogu Vatikana u međunarodnim odnosima poslednjih decenija, prof. Avramov se posebno usredsredila na odluke donete na Drugom vatikanskom koncilu (1962-1965). Ovaj događaj bez presedana u istoriji Rimske crkve, pokazalo se, nije uspeo da prevaziđe dotadašnje duboke podele i protivrečnosti unutar Kurije. Nasuprot „reformatorskoj” struji koju su predvodili pape Đovani XXIII i kasnije Pavle VI, formirana je tvrda „konzervativna opozicija” koju su predvodili uticajni poljski kardinali, a koja se nije mirila s novim spoljnopolitičkim smernicama i distanciranjem od tvrdokornog antikomunizma. 1970-ih godina ova struja je naišla na podršku američke administracije, što je rezultiralo izborom Poljaka Karola Vojtile za papu u oktobru 1978. godine. Mada je u društvenom i teološkom smislu bio zagovornik tradicionalnih vrednosti, u spoljnoj politici se opredelio za strateški savez sa Vašingtonom i bio ključna duhovna podrška mondijalističkoj ideji „novog svetskog poretka”.
U istoriji Rimokatoličke crkve ostaće upamćen kao jedan od najkontroverznijih papa. Naime, u njegovom delovanju nastojao je da spoji nespojivo: podršku doktrini američkog „humanitarnog intervencionizma” i opredeljenje za „ekumenski dijalog” sa drugim religijama. Vojtila je bio prvi rimski papa koji je posle 1000 godina raskola otišao u posetu carigradskom patrijarhu, kao i prvi katolički poglavar koji je pohodio sinagogu i džamiju, a u Damasku 2001. godine ušao u islamski hram. Ipak, to ga nije ograničavalo da aktivno podržava proces nasilnog razaranja SFRJ i bombardovanje Srba, kao i da uz američku pomoć odlučno guši pokrete „teologije oslobođenja” u Latinskoj Americi. Ipak, njegova podrška razaranju Istočnog bloka i Sovjetskog Saveza pokazala se kao delimično uspešna, jer su društva nastala na razvalinama komunizma danas daleko od onih vrednosnih i moralnih ideala kojima teži Rimokatolička crkva.
Za posmatrača s ovih prostora svakako su najzanimljiviji delovi ove studije u kojima Smilja Avramov analizira ulogu Vatikana u razaranju Jugoslavije, i zaključak da je vatikanska podrška secesiji Slovenije i Hrvatske bila deo jedne šire strategije Rimske crkve, koja se oslanjala na savez sa zvaničnim Vašingtonom. Kasnije proterivanje srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine i delova Republike Srpske bila je samo finalizacija jednog ponovljenog genocida iz perioda od 1941. do 1945. godine koji je izvršen u okviru tzv. Nezavisne Države Hrvatske, a koji je od 1991. godine dobio podršku najuticajnije svetske sile.
Genocid u Jugoslaviji
Genocid koji je izvršen nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je središnja tema istraživanja Smilje Avramov. Ovo tim pre jer je reč o zločinu koji je izbrisan ne samo iz svetske istorije, nego sve do nedavno i naše nacionalne istorije. Nedostatak naučno utemeljenih rasprava o genocidu u SFRJ predstavljao je mnogo složeniji problem, nego što je to izgledalo na prvi pogled. Osnovna prepreka bio je nedostatak empirijskih istraživanja bez kojih nije bilo moguće sačiniti odgovarajuća teorijska uopštavanja, a što je, razume se, proisticalo iz društvene atmosfere koju je kreirala ideologija Brozove Jugoslavije. Posebna prepreka u izučavanju ove teme bila je politika okrutnosti koju je revolucionarna vlast sprovodila nad političkim neistomišljenicima posle Drugog svetskog rata. Treći razlog je uloga uticajnih svetskih faktora u prećutkivanju genocida nad Srbima 1941–1945, što je omogućilo njegovo ponavljanje od 1991. godine, bez ikakvih političkih, pravnih i moralnih posledica, po inspiratore i lokalne izvršioce ovih zločina.
Prof. Avramov posebno je naglašavala kontinuitet moralne hipokrizije Zapada na području nekadašnje Jugoslavije. Naime, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, umesto hapšenja i strogog kažnjavanja, ustaški zločinci su zahvaljujući „pacovskim kanalima” prebegli na Zapad i postali deo tzv. „antikomunističkog konzorcijuma”, razume se, uz presudnu podršku Rimokatoličke crkve i pape Pija XII. U operaciji skrivanja ustaških zločinaca, sa Pavelićem na čelu, svesrdnu ulogu odigrala je i Velika Britanija koja je odmah posle rata bila prva saveznička država koja je obustavila progon nacističkih zločinaca. Smilja Avramov prvi je naučnik koji je našoj javnosti otkrila da je zloglasni vođa ustaškog pokreta od 1926. godine bio saradnik britanske obaveštajne službe, što je podatak koji bi, kako je navela u jednom intervjuu, istraživanje teme genocida nad Srbima u NDH „moralo da preusmeri u pravcu tzv. savezničkih država”. Za našeg čitaoca posebno je intrigantna tema saradnje komunističke Jugoslavije i Vatikana, kao i povratak ustaškog ratnog zločinca i jednog od organizatora „pacovskih kanala” Krunoslava Draganovića u zemlju 1967. godine, baš u predvečerje Maspoka u Hrvatskoj.
Istražujući u mnogim svetskim arhivama materijale o genocidu nad Srbima u 20. veku, ugledna profesorka je prikupila i niz podataka o politici komunističke Jugoslavije i Josipa Broza Tita. Posebno zanimljivo je otkriće o stvarnoj pozadini događaja iz 1948. godine i progonu jugoslovenskih komunista koji su podržali Rezoluciju Informbiroa. Prema istraživanjima prof. Avramov 1948. godina se ne može razumeti bez uvažavanja jednog šireg geopolitičkog konteksta hladnoratovski i ideološki podeljene Evrope, i zaključka britanske tajne službe „da pobeda nad Sovjetima nije moguća bez likvidacije staljinističkih partijskih kadrova”. Tu mračnu ulogu je na našim prostorima odigrao Broz koji je uklanjanje protivnika u partiji otpočeo još za vreme Drugog svetskog rata. To govori da Titovo okretanje Zapadu posle 1948. godine nije bilo nikakav izolovan, već vešto i unapred isplaniran događaj, nakon kojeg se SFRJ strateški povezala sa zemljama NATO.
Smilja Avramov je ukazala na mnoge tajne ugovore Titove Jugoslavije i NATO pakta, pre svega revitalizaciju Preliminarnog ugovora iz 1942. godine koji su u Vašintonu potpisali predsednik Ruzvelt i kralj Petar II, a u kojem je navedeno „da SAD dolinu Vardara i Morave posmatraju kao koridor od najvećeg američkog bezbednosnog interesa u Evropi” (ugovor je obnovljen 1948. godine na izričito insistiranje SAD), zatim na Bledske vojne sporazume sa Turskom i Grčkom posle kojih je SFRJ postala indirektni član NATO, i mnoge druge koji su na odlučujući način uticali na američku politiku na postjugoslovenskom prostoru od 1991. godine do danas. Kao vrhunski naučni autoritet, prof. Smilja Avramov je istraživala i savremene oblike krivičnog dela genocida koje omogućava zloupotreba razvoja nauke i tehnologije, ali i mogućnosti političke manipulacije ovom temom – što je posebno došlo do izražaja na tlu Jugoslavije.
Tranziciona (ne)pravda
Prof. Avramov bila je oštar kritičar rada Haškog tribunala. Kao učesnik jedne pripremne konferencije pri UN (1993) uverila se u negativan stav međunarodne pravničke struke prema formiranju jednog ad hok tribunala. U više od 80 referata vrhunski pravni eksperti iskazali su protivljenje osnivanju jedne ovakve institucije. Ipak, prevagnuo je politički stav Klintonove administracije i formiran je, na osnovu prekoračenja nadležnosti Saveta bezbednosti kao izvršnog organa svetske organizacije, jedan politički sud, što je u sebi sadržalo i nastojanje da se „civilizacijski ponizi srpski narod”.
Poseban pravni i politički cinizam je pozivanje Haškog tribunala na tzv. nirnberške principe, i suđenja nacistima za ratne zločine posle Drugog svetskog rata. Naime, jedan od primarnih zločina počinjenih na prostoru SFRJ je bio „zločin protiv mira” za koji je suđeno u Nirnbergu, a koji je potpuno izostao iz optike Haškog tribunala jer bi u tom slučaju zapadne sile bile direktno odgovorne za razaranje jedne države koja je bila subjekt međunarodnog prava i jedan od potpisnika Povelje UN kao osnovnog međunarodnopravnog ugovora. Umesto, toga, Haški tribunal se bavio procesuiranjem „sekundarnih zločina” uz vrlo providno nastojanje da se lideri NATO pakta i Zapada amnestiraju od bilo kakve odgovornosti za ogromna razaranja i zločine koje su počinili na području naše države. Suđenje predsedniku Miloševiću (u kojem je prof. Avramov učestvovala kao svedok odbrane) i medijska satanizacija srpskog naroda u korporativnim zapadnim medijima bili su logična posledica jedne dublje moralne hipokrizije – pre svega američke politike, koja se kasnije na sličan način ispoljila i u drugim delovima sveta (tzv. globalizacija intervencionizma).
U kapitalnoj studiji Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije (objavljenoj 1997) ugledna profesorka je snažnim argumentima dokazivala stanovište o razaranju SFRJ kao zajedničkom zločinačkom poduhvatu Zapada i secesionista u bivšim jugoslovenskim republikama. Smilja Avramov je zastupala stav o tome da nisu vođeni posebni ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj ili Bosni (kasnije Kosmetu), nego da je reč o jedinstvenoj zločinačkoj strategiji razaranja jedne države prilikom čega su brutalno pogažena načela međunarodnog javnog prava i odredbe o nepovredivosti granica sadržane u Završnom aktu iz Helsinkija. Ujedinjene nacije, KEBS (danas OEBS) i druge međunarodne organizacije na primeru SFRJ pretvorene su u „pomoćne organe NATO”, i na taj način ove organizacije su teško diskreditovane, a dotadašnji svetski poredak pretvoren u „globalni nered”. Otuda je stvaranje višepolarnog svetskog poretka egzistencijalno pitanje za savremeno čovečanstvo. U protivnom, ukoliko se nastave ovakve tendencije, svetu preti opasnost od nuklearne ili ekološke katastrofe. Baš zbog toga, Smilja Avramov je upozoravala na potrebu uspostavljanja minimuma univerzalne saglasnoti za 21. vek.
LITERATURA:
- Milorad Vukašinović, Razgovor sa Smiljom Avramov, u: Suočavanja: izabrani razgovori, Bonart, Nova Pazova 2003;
- Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021; Milorad Vukašinović , Globalna perestrojka, SAJNOS, Novi Sad 2022.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug
BONUS VIDEO:
