Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Obratimo sada pažnju na glavni izazov. Ukrajinska kriza je simptom daleko opasnije bolesti koja pogađa globalni sistem. Već mnogo godina pišem o rastućoj pretnji trećeg – a za ljudsku civilizaciju možda i poslednjeg – svetskog rata. Ta pretnja raste čak i bez ukrajinske krize, koja je međutim eskalirala i učinila je još bližom.
Primarni izvori ove pretnje nalaze se u moralnoj, političkoj, intelektualnoj, društvenoj i ekonomskoj višeslojnoj krizi koja pogađa najveći deo kolektivnog Zapada, koji svoje interese i pravila nameće svetu poslednjih pet vekova. Ogromno prestrojavanje svetske moći – bez presedana po intenzitetu i brzini – upravo se odvija. Zapad vodi očajničku poslednju bitku za očuvanje svoje dominacije koja mu je omogućavala da eksploatiše ostatak čovečanstva i nadmaši druge civilizacije.
Seizmičko pomeranje se odvija u globalnoj geopolitici, geostrategiji i geoekonomiji – i dobija na zamahu. Uzdižu se novi kontinenti, a svetski problemi se pogoršavaju. Previranje će se nastaviti još dugo, dok i ako ne postane moguće zaustaviti agresivni otpor Zapada i preusmeriti ga na bavljenje unutrašnjim pitanjima kako ne bi pribegavao spoljnoj agresiji kao diverziji.
Dopuštanje eskalacije
Pojava novih izvora trvenja i sukoba je neizbežna. Moramo, već sada, da podignemo psiho-političku barijeru kako bismo ih sprečili da prerastu u vojne sukobe, te da vratimo strah od nuklearnog rata koji je već spasao svet tokom Hladnog rata. Struktura rivaliteta u multipolarnom svetu, koji će takođe biti i nuklearno multipolarni svet, biće daleko složenija. Moramo da inkorporišemo sigurnosne mehanizme u ove sisteme – sa strahom od nuklearnog Armagedona kao glavnim, s obzirom na njegovu sposobnost da otrezni i civilizuje elite.
Nenamerno dopuštamo globalnoj situaciji da tone u najgorem mogućem smeru. U Ukrajini smo se konačno suprotstavili SAD i Zapadu, ali smo im do sada dopuštali da drže inicijativu u pitanjima eskalacije. Oni kontinuirano proširuju i produbljuju svoju agresiju dopremanjem sve ubojitijeg oružja, sa sve većim dometima. Dopuštamo im da veruju da eskalacija može da prođe nekažnjeno. Oni su agresori, ali ukoliko im ne pokažemo jasne granice, dodvoravamo im se.
Četvrt veka, što usled bespomoćnosti, što usled iluzorne nade da je moguće postići sporazum, nismo postavljali jasne granice širenju NATO pakta, što je neizbežno dovelo do rata. Govorim to svih ovih godina. Nisam želeo da mi se predviđanja obistine. Situaciju dodatno pogoršava evidentna degradacija zapadnih elita. Čak je i Henri Kisindžer, živo otelotvorenje ovih elita i američki patriota, prepoznao ovu degradaciju, pa je u svojoj najnovijoj knjizi Vođstvo razglasio alarm.
Rekao sam ovo u svom prethodnom članku i reću ću ponovo: Sve ovo će se u doglednoj budućnosti samo pogoršavati. Svaki sledeći poziv zapadnih elita sve je budalastiji, sumanutiji i ideološki nabijeniji od prethodnog – što opasnost za svet čini sve većom. Oni svesno rasplamsavaju dezintegraciju svojih društava promovisanjem antiljudskih vrednosti. Bilo kakav oporavak, ako i kada se dogodi, daleko je iza horizonta i verovatno će doneti plodove tek nakon katarze.
Ne vidim nijedan način da se instinkt samoodržanja probudi na Zapadu i u redovima globalnih elita, osim kroz eskalaciju nuklearne pretnje, nadajmo se bez demonstracije u realnosti. Međutim, protivnik mora biti svestan nepokolebljive posvećenosti našeg rukovodstva i društva u pogledu preduzimanja ovog koraka u slučaju krajnje nužde. Moramo da obnovimo veru u pakao kod onih koji su je izgubili. Buđenje zapadnih elita i društava iz njihovog trenutnog stanja koristilo bi većini njihovih građana koje zaglupljuju, kvare i na kraju guraju u pokolj iste one transnacionalne globalističke elite koje su poludele od svojih neuspeha.
Spomenuo sam ranije da se u političkom smislu Zapad postepeno kreće ka novom obliku fašizma, a možda i ka „liberalnoj” formi totalitarizma. Slučajno je Zapad izvor obe ideologije: brutalno nehumanog nemačkog nacizma i nešto humanijeg komunizma koji je proklamovao jednakost svih, ali je skupo koštao našu i još nekoliko drugih nacija. Svi evropski (zapadni) snovi su utopije, a ta „idealna društva” su u stvari totalitarne prirode.
Uzajamna demonizacija
Objektivno, sistemska kriza koja se pojavila 2008. godine gura svet ka velikom ratu. Ona proganja savremeni globalistički kapitalizam koji je lišen moralnih osnova i zasniva se na beskonačnom rastu potrošnje, što razara planetu. Posledično iscrpljnje mnogih resursa, ekološko zagađenje, klimatske promene, rastuća društvena nejednakost i erozija srednje klase, kao i sve veća disfunkcionalnost političkih sistema u razvijenim zemljama, teme su opširnih diskusija, ali jako malo toga se čini i jako malo je uopšte moguće učiniti s obzirom na okove dogmi demokratskog liberalizma i globalizma.
Tenzije rastu pred našim očima. Postaje sve teže skrenuti pažnju sa nerešivih izazova nastalih izazivanjem COVID-19 pandemije, sejanjem neprijateljstva sa autsajderima (svaljivanje krivice na „autoritarne” Ruse ili „totalitarne” Kineze za sve) ili rasplamsavanjem onoga što su suštinski regionalni konflikti (poput Ukrajine). Čirevi su pred pucanjem.
Opasnost od velikog rata dodatno je pogoršana razvojem vojnih tehnologija i ubijitijih sistema koje sve više kontroliše veštačka inteligencija. Dobro je što smo ostvarili prednost u hipersoničnoj tehnologiji, moramo i da nastavimo sa radom. Ali uskoro, drugi će nas sustići i mnoge zemlje, uključujući one nuklearne, imaće sposobnost da vrše gotovo momentalne udare. Nervoza, verovatnoća grešaka i sumnje intenziviraće se.
Nova revolucija bojišta je otpočela. Samo pogledajte masovnu proizvodnju relativno jeftinih dronova. Pre svega pet godina, tokom 2018, napad dronovima na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji izgledao je egzotično. Sada je to uobičajeno. Pored svega ostalog, dronovi su skoro savršeni za terorističke napade, čak i one koji obuhvataju oružje za masovno uništenje, pa bi u uslovima pomahnitalog nepoverenja, ako ne i mržnje, lako mogli da budu okidač velikog rata.
Uzajamna demonizacija – koju koristimo po principu „tante za kukuriku” – spušta moralne barijere koje opstruišu upotrebu sile. Čak i sada, kako bi se borili protiv omraženih Rusa, stotine hiljada Ukrajinaca je poslato u grobove. Očigledno još mnogi umiru od kolapsa infrastrukture i zdravstva. Ove žrtve su ili potpuno zaboravljene ili namerno banalizovane. Naravno, još je gori odnos prema demonizovanim Rusima. Rusofobija je dobila dimenzije bez presedana, koje možda jedino mogu da se porede sa time kako su nacisti gledali na Slovene i Jevreje. Ali i ono što mi sada osećamo ne samo prema liderima, nego i stanovnicima zapadnih zemalja je, u najmanju ruku – prezir.
Atmosfera koja prethodi ratu rapidno se formira, kako moralno, tako i psihološki. Više ne vidimo normalne ljude. Ili vidimo one koji su obmanuti. Ni oni nas očigledno ne vide kao normalne.
Savremene informacione tehnologije i internet nisu toliko doveli do rasta masovne prosvećenosti kako su se svi nadali, nego do uvećanih mogućnosti manipulacije i, po svemu sudeći, do rasprostranjene intelektualne degradacije. Ovo naročito važi za javne elite, koje možemo da posmatramo.
Ukupni rezultat je nivo nepoverenja i sumnje, gotovo bez presedana, između velikih sila koje su od skora postale i otvoreni rivali. Ovo se dešava u kontekstu rasturenog sistema dijaloga i kolapsa sistema kontrole naoružanja, koji su makar pružali kanale komunikacije između vodećih vojnih sila, iako nisu uvek bili od koristi (a ponekad su bili i štetni).
„Ko ako ne mi?”
Da rezimiramo, najočigledniji razvoj je rapidna preraspodela svetske moći sa Zapada ka globalnoj većini, pri čemu je istorija Rusiji dodelila ulogu vojnog i političkog jezgra te većine. Čovečanstvo se suočava sa egzistencijalnim izazovom sprečavanja neumoljivog prikradanja katastrofe Trećeg svetskog rata u narednih 10 godina – i to primoravanjem Zapada, a pre svega SAD, da odstupe i prilagode se novoj realnosti.
Kako bismo postigli ovo, moramo da ubedimo njihovu duboku državu da koliko god je moguće osveži vladajuće elite, čiji ideološki naboj, neodgovornost, privrženost eri globalističke liberalne demokratije koja je objektivno na izdisaju i, što je najvažnije, nizak kvalitet ne odgovaraju izazovima sa kojim se čovečanstvo danas suočava. Propadajući Zapad bi mogao za sobom da povuče sve – uključujući i duboku državu.
Rastuća, moćna Kina ne deluje spremno da se prihvati ovog izazova. Oni imaju relativno malo iskustva u međunarodnoj diplomatiji, uključujući vojnu. Prema tome, ovo je pitanje koje glasi: „Ko, ako ne mi?”
Deluje da je sprečavanje globalne katastrofe i oslobađanje zemalja i naroda od hegemonije i hegemona, odbrana državnog suvereniteta, ljudskog i božanskog u svakoj osobi ona misija koja je pripala našem multietničkom narodu u savremenoj istoriji sveta. To je eksterna komponenta našeg nacionalnog i državnog kulturnog programa, „ruski san i ideja” koje još uvek ili tražimo ili se plašimo da formulišemo pred sobom i svetom.
Ukoliko uspemo da izbegnemo globalnu katastrofu, svet će za dve decenije imati novi balans moći i daleko pošteniji, šareniji i multikulturalniji međunarodni sistem. U protivnom, ne samo da se možemo naći iscrpljeni od konfrontacije sa Zapadom na poljima Ukrajine, nego ćemo možda i mi i svi ostali završiti u svetskom ratu.
Međutim, čak i u takvom potencijalno poštenijem svetu, postojaće potreba jačanja „fitilja”, odnosno oslanjanja na nuklearno odvraćanje. Novi divovi stupiće na scenu i neizbežno će se upustiti u nadmetanje. Intenziviranje nuklearnog faktora – sa svim užasom koji on usađuje – neophodno je kako bi se sprečilo da neizbežni rivalitet eskalira u neprijateljstvo. Stoga, ukoliko (ne dao Bog) bude neophodna upotreba nuklearnog oružja, udar bi morao da bude dovoljno velikih dimenzija. Zato sam spomenuo „kolektivnu upotrebu” u svom prethodnom članku.
Ukoliko se nuklearno oružje koristi u malom obimu, sa razornom snagom od nekoliko kilotona, to bi potencijalno moglo da nam donese pobedu u ratu, ali bi promenilo prirodu straha koji je tri četvrtine veka čuvao mir. Nuklearno oružje postalo bi „upotrebljivo”. Poznato mi je da moj strah od ograničene nuklearne razmene između Indije i Pakistana u ovom kontekstu dele i neke moje kolege sa Zapada. Svet ne bi propao, ali bi nepovredivi strah od nuklearnog oružja nestao.
Strah bi bio obnovljen ukoliko bi ono bilo upotrebljeno u Evropi – pošto ona i dalje igra ključnu ulogu u svetskoj medijskoj agendi. No, da ponovim, ne dao Bog da se to ikada desi.
Nastaviće se…
Sergej A. Karaganov je počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljne i odbrambene poslove
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru
Naslovna fotografija: Юriй Smitюk/fotohost-agentstvo TASS
BONUS VIDEO:
