Otpočelo je još jedno krvoproliće između Izraela i Hamasa. Ovu poslednju rundu je započeo Hamas, pokrenuvši dobro koordinisan raketni i kopneni napad na Izrael, koji je uključivao i otmice jednog broja izraelskih vojnika i civila, te privremeno zauzimanje niza pograničnih naselja. Reći da je Izrael uhvaćen na prepad je eufemizam. Premijer Benjamin Netanjahu objavio je da je Izrael „u ratu”, pa Izraelske odbrambene snage (IOS) vrše odmazdu – baš kao što su to činile i u prethodnim ovakvim slučajevima.
Očekivano, obe strane krive onu drugu. Izrael i njegovi pomagači predstavljaju Hamas kao običnu bandu terorista podržanih od strane Irana, koji su namerno napali civile na izrazito brutalan način. Palestinci i njihove pristalice priznaju da je napadanje civila pogrešno, ali krive Izrael za nametanje režima aparthejda nad Palestincima, kao i za njihovo podvrgavanje sistematskom i disproporcionalnom nasilju koje traje mnogo decenija. Takođe ističu da međunarodno pravo dopušta narodima da pružaju otpor nezakonitoj okupaciji, bez obzira na to što su metode koje je Hamas odabrao nelegitimne.
Bankrotiranost politike SAD
Šta da mislimo o ovom šokantnom događaju? Za razliku od Pola Pousta, ja ne vidim ove borbe kao dodatni dokaz propadanja svetskog bezbednosnog poretka. Zašto ne? Zato što nije prvi put da je nasilje velikog obima izbilo između Izraela i Hamasa. Izrael je naneo razorne udare Pojasu Gaze tokom operacije „Liveno olovo” (eng. „Cast Lead”) decembra 2008, ponovo je to učinio u operaciji „Zaštitna ivica” (eng. „Protective Edge”) tokom 2014, i još jednom nešto manjim intenzitetom u maju 2021. godine. U ovim napadima poginulo je nekoliko hiljada civila (možda četvrtinu čine deca), u klopku uhvaćeno stanovništvo Gaze dodatno je osiromašilo, ali trajno i pravedno rešenje nije postalo bliže. Bili su to, kako pojedini Izraelci komentarišu, samo slučajevi „košenja trave u dvorištu”.
Nova odlika ove poslednje runde borbi je to što je Hamas ostvario gotovo potpuno iznenađenje (veoma nalik na ono što su Egipat i Sirija uradili pre 50 godina, tokom arapsko-izraelskog rata iz 1973. godine) i demonstrirao neočekivane borbene sposobnosti. Napad je naneo više štete Izraelu od bilo koje prethodne operacije, ubijeno je preko 700 Izraelaca (do danas preko 1.300 po izraelskim podacima, prim. prev) – pri čemu se očekuje rast crnog bilansa – a nepoznat broj ljudi je zarobljen, uključujući i vojnike IOS.
Napad je očigledno šokirao izraelsko društvo. Neuspeh vlade da detektuje i spreči napad možda će na kraju označiti kraj Netanjahuove političke karijere – a verovatno će proizvesti i debate unutar Izraela koje će godinama trajati, poput obaveštajnog propusta iz 1973. godine. No, Hamas je i dalje mnogo slabiji od Izraela, a borbe neće poremetiti ukupni balans moći između njih. Izrael će sasvim sigurno biti nemilosrdan u svojoj odmazdi, a palestinski civili u Gazi i drugde – uključujući mnoge koji ne podržavaju Hamas – platiće veoma visoku cenu.
Niko zasigurno ne zna u kom pravcu ide ova kriza i kakve će dugoročne posledice napraviti, ali postoje neki opipljivi zaključci. Prvo, ova poslednja tragedija potvrđuje bankrot američke politike povodom dugotrajnog izraelsko-palestinskog konflikta. Ovo nije mesto za detaljni pregled načina na koje su SAD pogrešno tretirale ovaj problem (za sjajan pregled pogledajte knjige Galena Džeksona, Džeroma Slejtera, Sare Roj, Seta Anziska i Arona Dejvida Milera), ali dovoljno je reći da su mnogi američki lideri od Ričarda Niksona do Baraka Obame imali prilike da ugase ovaj sukob – a nisu to učinili.
Naravno, u tome su im mnogo pomogli zaluđeni ili nesposobni izraelski i palestinski lideri, da i ne pominjemo moćan politički faktor Američko-izraelskog komiteta za javna pitanja (eng. „American Israel Public Affairs Committee”, skraćeno AIPAC) i drugih tvrdolinijaških elemenata izraelskog lobija – ali to je samo delimičan izgovor. Umesto da nastupaju kao ravnopravan posrednik, koristeći svoj enorman uticaj, i demokratske i republikanske administracije povijale su se pod pritiskom lobija, nastupale kao „advokati Izraela”, pritiskale palestinske lidere da čine teške ustupke, dok su Izraelu davale bezuslovnu podršku, žmureći na višedecenijske napore Izraela da proguta teritorije navodno rezervisane za buduću palestinsku državu.
Čak i danas, američka vlada nastavlja da upumpava novac u Izrael i brani ga na međunarodnim forumima, dok insistira da je posvećena „dvodržavnom rešenju”. Imajući u vidu „jednodržavnu realnost”, koja je očigledna gotovo svima, i dalje me čudi kako novinari ne prasnu u smeh svaki put kada neki glasnogovornik Stejt departmenta evocira to prevaziđeno i potpuno obesmišljeno obećanje. Zašto bi bilo ko uzimao američki stav o ovom pitanju za ozbiljno, kada su deklarisani ciljevi toliko odvojeni od realne situacije na terenu?
Kukavičluk u SAD
Kao i obično, zvanični američki odgovor na borbe je osuda Hamasa zbog „neisprovociranog napada”, ekspresna, granitna podrška Izraelu i sistemsko ignorisanje šireg konteksta u kojem se sve ovo odvija, kao i razloga zbog kojih neki Palestinci osećaju da nemaju drugog izbora nego da pribegnu sili kao odgovoru na silu koja se rutinski primenjuje protiv njih. Da, bilo je ovo „neisprovocirano” u usko pravnom smislu, pošto Izrael nije bio pred napadom na Gazu – što bi moglo da opravda preventivu Hamasa. Ali svakako da je bilo „isprovocirano“ u zdravorazumskom smislu te reči, odnosno u smislu nasilnog odgovora na uslove sa kojim se Palestinci u Gazi i drugde suočavaju decenijama; mada je spremnost Hamasa da namerno napada civile na naročito brutalne načine surova, neodbranjiva i vrlo verovatno kontraproduktivna.
Da američki političari iz obe stranke nisu tolike kukavice, s pravom bi osudili poteze Hamasa, ali istovremeno i opake i nelegalne poteze Izraela kojim rutinski podvrgava svoje palestinske stanovnike. Izraelski vojni veterani govore ove stvari, ali ne i američki lideri. Ukoliko se pitate zašto su raniji američki mirovni napori propadali i zašto mnogi ljudi širom sveta više ne vide SAD kao svetionik morala – eto vam dela odgovora.
Drugo, ovo novo krvoproliće predstavlja još jedan tužan podsetnik da u međunarodnoj politici sila znači više od pravde. Izrael je mogao da se proširi na Zapadnu obalu i drži populaciju Gaze u otvorenom zatvoru decenijama zato što je mnogo moćniji od Palestinaca i zato što je zavrbovao ili neutralisao druge aktere (npr. SAD, Egipat, EU) koji bi se možda protivili ovim nastojanjima i primorali ga da pregovara o trajnom miru.
Ipak, ovaj događaj – kao i mnogi sukobi koji su mu prethodili – takođe bi mogli da otkriju granice moći. Rat je nastavak politike drugim sredstvima, a moćne države nekad pobeđuju na bojištima samo da bi na kraju izgubile u političkom smislu. SAD su pobedile u svim većim bitkama po Vijetnamu i Avganistanu – ali su na kraju izgubile oba rata. Egipat i Sirija pretrpeli su teške poraze u ratu iz 1973. godine, ali gubici koje je Izrael pretrpeo u tom ratu ubedili su njegove lidere (i njihove američke patrone) da više ne mogu ignorisati želju Egipta da vrati Sinaj.
Hamas nikada neće biti u stanju da porazi Izrael u direktnom obračunu – ali njegov napad je tragično podsećanje da Izrael nije neranjiv, te da se palestinska želja za samoopredeljenjem ne može ignorisati. On takođe pokazuje i da Avramova povelja (misli se na sporazum iz septembra 2020. godine, kojim su Izrael sa jedne i UAE i Bahrein sa druge strane normalizovali odnose, uz posredovanje SAD; prim. prev.) i skorašnji napori za normalizaciju odnosa između Izraela i Saudijske Arabije nisu nikakve garancija mira. Štaviše, možda su ovaj poslednji sukob učinili još izvesnijim.
Gde će nas sve ovo odvesti? Teško je reći. Pametan potez za sve strane bio bi rapidni povratak na pređašnje stanje: da Hamas prekine raketne napade, povuče se momentalno iz svih oblasti koje je zauzeo, ponudi oslobađanje Izraelaca koje ja zarobio bez zahteva da oni budu razmenjeni za pripadnike Hamasa po izraelskim zatvorima, i da obe strane prihvate obustavu vatre. Potom bi SAD i drugi mogli da pokrenu ozbiljnu, pravičnu i održivu inicijativu za pravedan i smislen mir. Ali to se, nažalost, neće desiti. Na kraju krajeva, kada je poslednji put bilo koja od ovih strana učinila nešto pametno ili dalekovido?
Umesto toga, Izrael će dati sve od sebe da uskrati Hamasu makar i privid taktičkog uspeha, a verovatno će probati i da protera Hamas iz Gaze jednom za svagda. Američka vlada će čvrsto stajati iza bilo čega što Izrael odluči da učini. Glasovi koji pozivaju na umerenost biće ignorisani – a kolo nasilja, patnji i nepravde će se nastaviti. Nemojte reći da vas nisam upozorio.
Stiven M. Volt je kolumnista Forin polisija i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard
Oprema teksta: Novi Standard
Prevod Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor Forin polisi
Naslovna fotografija: Jack Guez/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
