Evropa više ne mora da se brine zbog zajedljive opaske Henrija Kisindžera o tome koga da nema koga za pozove ukoliko hoće „da se čuje sa Evropom”. Niko više i ne zove
Od bezbroj geostrateških iluzija – koje su bile razorene poslednjih dana – one koji borave na Starom kontinentu najviše bi trebalo da otrezni sledeća: nikog više nije briga šta Evropa misli. Na više različitih žarišnih tačaka, od Nagorno-Karabaha do Kosova i Izraela – Evropa je svedena na ulogu blagonaklone nevladine organizacije, čija je humanitarna pomoć dobrodošla, ali koja se u svakom drugom smislu ignoriše.
Blok koji broji 27 država nikada nije uspevao da se izbori da artikuliše koherentnu spoljnu politiku, uzimajući u obzir različite nacionalne interese koji su bili u opticaju. Čak i pored toga, Unija je i dalje bila značajna uzimajući, prevashodno zbog veličine njenog tržišta. Međutim, globalni uticaj EU vene, usled svetovnog opadanja njene ekonomije i nesposobnosti da projektuje vojnu moć u vreme rastuće globalne nestabilnosti.
Umesto geopolitičke sile – koju je obećavala predsedavajuća Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, kada je preuzimala ovu dužnost 2019. godine – EU se svela na panevropskog patuljka, koji u izvesnom smislu zbunjuje glavne igrače za stolovima sa najvećim ulozima, brukajući se usled kakofonije sopstvenih protivrečnosti.
Protivrečnosti u EU
Ukoliko to zvuči previše oštro, razmotrimo prethodna 72 časa: nakon što su pripadnici Hamasa počinili masakr stotina izraelskih civila tokom vikenda, predsednik evropske Komisije za proširenje Oliver Varhelji objavio je u ponedeljak da će blok „smesta” suspendovati pomoć u iznosu od 691 milion evra koju daje Palestinskim vlastima. Nekoliko sati kasnije, slovenački član komisije Janez Lenarčić protivrečio je svom mađarskom kolegi insistirajući da će se sa davanjem pomoći nastaviti koliko god bude potrebno.
Medijska sekcija Komisije potom je najavila da će Evropska unija sprovesti „hitnu reviziju” nekih programa pomoći kako bi bili sigurni da se ona ne preusmerava na finansiranje terorističkih delatnosti – jasno ukazujući da se provere protiv zloupotreba sada ne primenjuju.
Što se tiče šefa spoljne politike EU, Žozefa Borelja, ishod bilo koje revizije pomoći Palestincima je već sada neupitan: „Moraćemo da dajemo više, a ne manje pomoći”, rekao je on u utorak.
Da sumiramo: tokom perioda od 24 časa Komisija je prešla put od objavljivanja da će obustaviti svu pomoć koju daje Palestincima do ukazivanja da će povećati dotok sredstava.
Odgovor EU na događaje na terenu u Izraelu nije bio manje zbunjujući. Čak i u vreme dok je Izrael još prikupljao tela stradalih u najužasnijem masakru u istoriji jevrejske države, Borelj – dugogodišnji kritičar ove zemlje koji je praktično proglašen nepoželjnom osobom – pribegao je optuživanju obeju strana (bothsidesing).
Borelj, španski socijalista, osudio je Hamasov „varvarski i teroristički napad” dok je, takođe, prekorio Izrael zbog blokade Gaze, te ukazao na „patnju” Palestinaca koji su izglasali Hamasov dolazak na vlast. Špančev pristup oštro je suprotstavljen pristupu Ursule fon der Lajen, koja je nedvosmisleno osudila napade (u seriji objava na Tviteru) i koja je projektovala izraelsku zastavu na fasadu svoje kancelarije.
Ovi potezi odmah su izazvali proteste iz drugih delova EU, pošto je Kler Dejli (Clare Daly), vatrena levičarski orijentisana poslanica iz Irske, dovela u pitanje samu legitimnost fon der Lajenove, poručivši joj „da umukne”.
Do sredine nedelje, utvrđivanje pozicije Evrope o tekućoj krizi bilo je kao gađanje mete u pikadu – sa povezom preko očiju.
Krvave ruke
Uporedimo ovo sa porukama koje pristižu iz Vašingtona: „U ovom trenutku, moramo biti kristalno jasni”, rekao je u utorak američki predsednik Džezef Bajden u specijalnom obraćanju „Mi smo uz Izrael, i učinićemo sve kako bi Izrael raspolagao sa onim što mu je potrebno da zaštiti svoje građane, odbrani se i odgovori na ovaj napad.”
Bajden je naglasio da je pozvao Francusku, Nemačku, Italiju i Veliku Britaniju da razgovaraju o ovoj krizi. Znakovito je da se na ovom spisku nije našao niko od „lidera” EU.
U utorak, Borelj je organizovao hitan sastanak ministara spoljnih poslova EU u Omanu, gde su se već okupljali, kako bi raspravljali o situaciji u Izraelu. A izraelski ministar spoljnih poslova, Eli Koen (Eli Cohen), odbio je da učestvuje, čak i preko video linka.
To ne bi trebalo preterano da začudi, s obzirom na dosadašnju evropsku politiku prema Iranu, koji tokom više decenija podržava Hamas i čije vođstvo slavi napade koji su izvedeni tokom vikenda. Iako Iran negira neposredno učešće, mnogi analitičari navode da pažljivo planirani napad Hamasa ne bi bilo moguće izvesti bez treninga i logističke podrške iz Teherana.
„Hamas ne bi postojao da nema iransku podršku”, rekao je u sredu američki senator Kris Marfi, član senatskog Komiteta za spoljne poslove iz redova demokratske stranke. „Tako da je u izvesnom smislu nepotrebno cepidlačenje o tome da li su blisko umešani u planiranje ovih napada ili su jednostavno decenijama finansirali Hamas, obezbedivši im mogućnost da planiraju ove napade. Nema sumnje da su iranske ruke okrvavljene.”
Uprkos stalnim pokazateljima iranskih zloćudnih aktivnosti širom regiona, uključujući privođenje i zadržavanje evropskih diplomata koji su bili na odmoru u Iranu, Borelj iznova i iznova nastoji da ostvari kontakt sa tvrdolinijaškim režimom u Teheranu, nadajući se da će obnoviti tzv. nuklearni dogovor sa svetskim silama, iz kojeg je istupio američki predsednik Donald Tramp 2018. godine.
Prošle godine, Borelj je čak putovao u Iran kako bi pokušao da obnovi razgovore, uprkos glasnim prigovorima tadašnjeg izraelskog ministra spoljnih poslova Jaira Lapida. Ako ništa drugo, Borelj je bar dosledan.
„Iran želi da zbriše sa lica zemlje Izrael? Ništa novo”, rekao je Politiku 2019. godine, dok je još uvek obavljao dužnost španskog ministra spoljnih poslova. „Morate da živite sa time”.
Sada Evropa mora da živi sa posledicama izbora svoje pogrešno usmerene politike i gubitkom kredibiliteta u Izraelu, jedinoj demokratiji u regionu.
Šou Šarla Mišela
Još jedan očigledan primer geopolitičke nemoći EU je Nagorno-Karabah, region u Azerbejdžanu pretežno nastanjen Jermenima.
Sukob je dugo tinjao, ali na njega su zaboravili gotovo svi u svetu, osim predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, koji je otpočeo ambicioznu diplomatsku akciju početkom ove godine usred obnovljenih napetosti.
U julu, Mišel je ugostio lidere Jermenije i Azerbejdžana u Briselu, što je bio šesti takav sastanak. On je razgovor opisao kao „otvoren, iskren i sadržajan”. Čak je pozvao lidere na specijalan samit u oktobru na „multilateralni sastanak” sa Nemačkom i Francuskom u Granadi.
Nije bilo suđeno da se desi. Do tada, Azerbejdžan je osvojio region i pokrenuo izbeglički talas sa preko 100.000 ljudi koji se uputio prema Jermeniji. Evropa, u očajničkoj potrebi za prirodnim gasom iz Azerbejdžana, bila je nemoćna da učini bilo šta osim da nemo posmatra.
Ranije tokom meseca, Mišel je okrivio Rusiju, tradicionalnog jermenskog zaštitnika u regionu za ovaj fijasko. „Svako može jasno da vidi da je Rusija izdala jermenski narod”, izjavio je Mišel za Juronjuz.
Slični obrazac odigrao se i na Kosovu i Metohiji – gde Evropljani pokušavaju godinama da isposluju trajni mir između albanskog i srpskog stanovništva. Glavna nesuglasica ovde se odnosi na status severnog dela Kosova, koji se graniči sa Srbijom i gde Srbi čine većinu od oko 40.000 stanovnika.
Borelj je čak imenovao „specijalnog predstavnika za dijalog Beograda i Prištine” i druga zapadnobalkanske pitanja. Trenutni vršilac ove dužnosti, Miroslav Lajčak, bivši slovački ministar spoljnih poslova, nije bio srećne ruke. Iako je Lajčaku bila dodeljena raskošna titula pre tri godine – suprotstavljene strane su, u najmanju ruku, danas udaljenije nego ranije.
Evropska unija je potrošila nebrojane milione pokušavajući da stabilizuje region, finansirajući organizacije civilnog društva, škole, pa čak i policijske snage.
Kada se, međutim, pojavila opasnost da se napetosti razviju u opštu borbu nakon upada srpskih militanata na sever Kosova prošlog meseca, EU je bila prinuđena da pribegne svom dobro oprobanom mehanizmu za razrešenje kriza: Ujka Semu.
„Prvo smo kritikovani za premalo liderskog upliva u Evropi, a potom za previše” rekao je američki diplomata Ričard Holbruk 1998. nakon što je Vašington privoleo svoje nevoljne evropske saveznike da se uključe u nastojanja da se obustavi kampanja „etničkog čišćenja” koju je na Kosovu pokrenuo jugoslovenski lider Slobodan Milošević.
„Činjenica je da Evropljani neće pronaći zajedničku bezbednosnu politiku u doglednoj budućnosti”, dodao je Holbruk. „Mi smo učinili najbolje što smo mogli da i oni budu uključeni. Ali dokle bih dogurao u pregovorima sa gospodinom Miloševićem da sam morao da kažem: ‘Izvinite me, gospodine predsedničke, vratiću se za 24 časa, čim obavim razgovore sa Evropljanima’”.
Rizičan posao
Ne treba gledati dalje od Ukrajine da bi se ustanovilo da je Holbrukova teza i danas na snazi. Iako je EU uradila onoliko koliko je mogla, obezbeđujući desetine milijardi evra finansijske, humanitarne i vojne pomoći – to nije ni izbliza dovoljno da pomogne Ukrajini da obuzda Ruse. Da nije bilo američke podrške – ruske trupe bi bile stacionirane duž istočnog krila EU od Baltika do Crnog mora.
Teška situacija u Ukrajini ističe jaz između evropskih geostrateških aspiracija i realnosti. Iako Evropa nije predvidela opštu rusku invaziju, ona je godinama govorila o potrebi da poboljša svoje odbrambene kapacitete.
„Moramo se boriti za našu sopstvenu budućnost, kao Evropljani, za našu sudbinu”, objavila je tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel 2017. godine. A zatim se ništa nije desilo.
Realnost je da će uvek biti lakše osloniti se na Vašington nego postići evropski konsenzus o spoljnopolitičkim pitanjima i vojnim kapacitetima. To je razlog zašto evropska rasprava o bezbednosti više liči na fantazijski fudbal [1] nego na Riziko.
Nakon što je Bajden odlučio da pošalje američki nosač aviona u istočni Mediteran kao odgovor na napade Hamasa od 7. oktobra, Tijeri Breton, francuski član Evropske komisije rekao je da je potrebno da Evropa razmisli o gradnji sopstvenog nosača aviona.
Čak ni u Briselu ovaj komentar nije mogao da izazove ništa drugo do podsmeha. Uprkos svoj retorici o nužnosti da Evropa igra veću globalnu ulogu, izgleda da ni lideri dve najveće zemlje članice EU – Francuske i Nemačke – nisu ozbiljni u vezi toga.
Dok je Bajden bio u Operativnoj prostoriji (Situation Room) u Beloj kući kako bi razmotrio tekuću krizu u Izraelu, francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc bili su zauzeti sastančeći u Hamburgu. Nakon što su se saglasili da će pojačati svoje napore da srežu birokratske procedure u EU, oni su se, zajedno sa partnerima, uputili na izlet krstarenjem.
Lideri su proslavljali svoje uspešno donošenje odluka u lokalnom pristaništu, uz pivo i tzv. fošbrojhen, hamburške riblje sendviče. Sunce se pomaljalo na horizontu.
Ali što je najvažnije: ničiji telefon nije zazvonio.
________________________________________________________________________________
[1] Aluzija na igru koja se zasniva na tome da igrači formiraju timove od realnih igrača i onda se na osnovu postojećih statističkih pokazatelja izračuvaju rezultati
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor: Politico
Naslovna fotografija: John MACDOUGALL / AFP
BONUS VIDEO:
