Savremena istorija ukazuje da nadmoćnoj sili nije teško da zauzme gusto naseljena neprijateljska područja, ali da je na duge staze vrlo teško učiniti okupaciju vojno i moralno održivom ili isplativom.
U Versaju su saveznici predvođeni Francuskom nametnuli Nemačkoj ogromne reparacije. One su bile težak teret za Vajmarsku republiku koja je obustavila isplate 1922. Francuska je, uz pomoć Belgije, odgovorila u januaru 1923. okupacijom Rurske oblasti. Rejmon Poenkare, francuski premijer, izjavio je u Skupštini da će ugalj biti zaplenjen kao naplata reparacija u naturi.
Operacija je trajala do avgusta 1925. i bila je krajnje neuspešna. Naišla je na pasivni otpor, građansku neposlušnost i akte sabotaže nemačkih civila – od kojih su 130 ubili okupatorski vojnici. Suočene sa ekonomskim i međunarodnim pritiskom, u avgustu 1925. Francuska i Belgija su povukle svoje trupe, a da nisu ostvarile ni delić očekivanih prihoda. Upravo suprotno, okupacija Rura je doprinela rastu radikalnog nacionalizma u Nemačkoj. Ovo je pomoglo Hitleru da dođe na vlast deceniju kasnije, sa tragičnim posledicama za Francusku i Belgiju u leto 1940.
Čak i usred hiperinflacije i strane okupacije, Rur pre 100 godina deluje kao pravi raj u poređenju sa Gazom danas. Neke paralele su ipak vredne pažnje. Držanje neprijateljski raspoloženog civilnog stanovništva pod kontrolom je veliki izazov za okupatorsku silu, posebno ako ona unapred izjavljuje da nema nameru da anektira dotičnu teritoriju – kao što je očigledno bio slučaj sa SAD u Avganistanu.
Kada sve strane znaju da je okupacija privremena, duh otpora je lakše rasplamsati. Svaka promena režima koju je pokrenula okupatorska sila smatra se prolaznom – a u svakom slučaju Izrael se ne može nadati da će pronaći kooperativne stanovnike Gaze.
Naravno, moguće je da okupatorska sila preduzme kampanju etničkog čišćenja, poput one ogromnih razmera koju je Poljska sprovela u Šleziji, Pruskoj i Pomeraniji u proleće 1945. kada je proterano ili ubijeno oko 10 miliona nemačkih civila. To je, međutim, bilo moguće samo zato što je Nemačka tada bila potpuno poražena i povrh toga smatrana dostojnom kolektivne kazne od strane pobednika.
Kopneni ulazak u Gazu
Logistika raseljavanja preko milion ljudi i njihovog stiskanja u još manji otvoreni zatvor u južnom delu pojasa Gaze u principu nije nerešiva. Međutim, Izrael to ne može učiniti, a da ne okrene protiv sebe preostalu manjinu blagonaklonog sveta (naročito u Evropi i Indiji).
Što se tiče zemalja „Globalnog Juga”, kao što većina tih zemalja osuđuje rat u Ukrajini, ali ne učestvuje u ekonomskom ratu protiv Rusije, većina njih sada osuđuje napad Hamasa, ali zahteva obuzdavanje izraelskog nasilja i oživljavanje koncepta dve države. Osim toga, Izrael ne može da iskali svoj bes na Gazu – a da ne podstakne stvaranje novog arapskog i islamskog fronta, čvršćeg i odbojnijeg prema jevrejskoj državi nego ma kada od prvog rata 1948. godine.
Ovaj scenario dodatno treba uzeti u obzir jer „arapska ulica” i ostatak muslimanskog sveta bruje od tvrdnji da je Izrael dozvolio „iznenadni napad” Hamasa sedmog oktobra 2023. da bi da bi imao izgovor da uništi Gazu. Takve spekulacije dodatno je podstakla verodostojna tvrdnja Egipta da je Kairo upozorio Izrael na predstojeći napad nekoliko dana pre nego što se dogodio, ali da Izraelci nisu ništa preduzeli.
Najavljujući kopnene operacije u Gazi Izrael se suočava sa teškom strateškom dilemom. Netanjahuova vlada želi da povrati kredibilitet, veru u svoju sposobnost da zaštiti živote izraelskih građana kao i reputaciju vojnog i obaveštajnog aparata. Stoga se smatra neophodnim efikasno i žestoko uzvraćanje udarca Hamasu. Međutim, ulazak kopnenih snaga u Gazu značio bi prihvatanje najizazovnijeg i potencijalno najskupljeg oblika operacija: urbano ratovanje. Setimo se Staljingrada, Alžira, Groznog.
Da bi iskorenile Hamas, izraelske snage bi morale da se probijaju kroz ruševine, blok po blok, ulicu po ulicu, zgradu po zgradu. Morali bi locirati i neutralisati mrežu tunela od kojih su neki duboki 60 metara. (Taj izazov su američke snage smatrale posebno zastrašujućim u Vijetnamu.) Nakon što stignu do mora, Izraelci bi morali da uspostave bezbednosni perimetar okrenut prema južnoj polovini enklave. Morali bi da očiste grad Gazu koji borci Hamasa dobro poznaju i u kome su razradili tehnike napada iz zaseda na izraelske patrole i vozila. Podrumi stambenih blokova pretvoreni su u bunkere, uske uličice u smrtonosne zamke.
Jedina alternativa
Da bi „pobedio”, Izrael mora da uništi Hamas potpuno i trajno, ili barem da ga sasvim neutrališe na period od 10 do 15 godina. To je nemoguć zadatak. Za Hamas, „pobeda”, pak, znači samo opstati i biti sposoban za borbu. Regrutovanje novih boraca da zamene one pale posle izraelske akcije nije problem. Desetine hiljada gnevnih palestinskih mladića, bez posla i bez budućnosti, žude da se pridruže borbi. Čak i da ima sredstava za uništenje Hamasa, Izrael ne bi mogao da uništi ideologiju koja mu daje život – a koju bi novi ciklus nasilja samo ojačao.
Noćna mora urbanog ratovanja u Gazi bila bi upravo ono što Hamas želi: skupa akcija izraelske vojske i neograničen propagandni potencijal usled stradanja civila. Od dalje normalizacije odnosa Izraela sa arapskim svetom ne bi bilo ništa. Dodatni problem sa kojim se jevrejska država suočava posle sedmog oktobra jeste činjenica da će hiljade Jevreja širom sveta koji su planirali preseljenje u Izrael sada dvaput razmisliti. Ovo je malo poznata, ali predvidljiva posledica užasnih scena u Sderotu i drugde: imigracija u Izrael će verovatno znatno opasti u godinama koje dolaze, što će imati ozbiljne demografske i psihološke posledice.
Veoma je teško zamisliti kako bi izgledala pobedonosno okončana izraelska akcija u Gazi. Bez jasno definisanog političkog cilja – bez definisanja „pobede” – ne treba je ni pokrenuti. Bolje je uzdržati se od odmazde, nego raditi upravo ono što Hamas želi da Izrael uradi.
Hamas želi da eventualni pokolj u Gazi podstakne otvaranje drugog fronta sa Hezbolahom duž granice Izraela sa Libanom. On želi novi talas nasilja na Zapadnoj obali, gde tenzije između jevrejskih doseljenika i Palestinaca ubrzano eskaliraju. Umesto da se suoči sa ratom na tri fronta u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu – i da ujedno uništi izglede za uzajamno koristan detant sa arapskim svetom – Izrael bi trebalo da se vrati u svoje uobičajeno stanje, odnosno stanje stalne budnosti duž granice i da se uzdrži od reakcija koje nemaju jasno strateško utemeljenje.
Daleko od toga da bude znak slabosti, uzdržanost može biti strateški zdrava i politički isplativa opcija. Ona bi takođe ostavila otvorenu mogućnost ponovnog pokretanja mirovnog procesa. Konačni politički cilj tog procesa treba da bude jasan: da se uspostavi međunarodno priznata palestinska država koja bi sa svoje strane priznala pravo Izraela na postojanje. Samo na taj način Palestincima bi bila ponuđena stvarna alternativa Hamasovoj mračnoj agendi.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Srđa Trifković/Novi Standard
Izvor Chronicles
Naslovna fotografija: Israel Defense Forces/RIA Novosti via Sputnik
BONUS VIDEO:
