„Mesija” na svoju ruku (1)

Mekdauelovu izjavu autorizovao je Pentagon, ali mu do kraja života nije bilo dozvoljeno da o svemu piše i govori. Zašto? Zato što je u pitanju bila tajna „velikog formata”, čiji značaj izlazi na videlo tek danas

Prethodni tekst možete pročitati OVDE

U proleće 1944. masivnim bombardovanjima saveznička avijacija započela je bitku za Srbiju, a u jesen iste godine sovjetski tenkovi doveli su u Beograd Tita. Srbija je bila poražena. Danas Srbi slave i jedne i druge. I trećeg.

Američki (pot)pukovnik Robert Mekdauel, komandant misije „Rendžer” (Ranger), piše novembra 1944. sledeći dramatičan izveštaj, u kome se, između ostalog, kaže: „Nemački zvanični predstavnici došli su u dodir sa mnom u cilju pregovora za predaju nemačkih trupa. Meni je bilo naređeno da svaku takvu nemačku ponudu saslušam i prenesem dalje… Ja sam bio rad da se sa njima sastanem, jer je bilo od velike važnosti osigurati predaju nemačkih snaga. To je onemogućio veliki pritisak komunista, koji su na svaki način hteli da uhvate generala (Mihailovića – B.Z.) i mene.”

Ovu Mekdauelovu izjavu autorizovao je Pentagon, ali mu nije bilo dozvoljeno da o svemu ovome piše i govori do kraja svog života. Zašto? Zato što je u pitanju bila tajna „velikog formata”, čiji značaj izlazi na videlo tek danas.

General JVuO Draža Mihailović i američki pukovnik Robert Harbold Mekdauel (Foto: Jadovno 1941)

„Štabu savezničkog komandanta ser Henrija Mejtlend Vilsona predao sam dokaze da su nemačke snage voljne da se odmah predaju Angloamerikancima, pod uslovom da ih oni ne izruče Rusima” piše dalje Mekdauel. „Sve nemačke snage na ovom području mogle bi da izvrše predaju engleskim i američkim vojnim misijama ili padobranskim jedinicama. Iz mojih razgovora sa generalom Mihailovićem znam da bi on upotrebio svoj veliki lični uticaj da osigura uspeh ovakvog angloameričkog poteza pod uslovom da se u Jugoslaviji garantuju slobodni izbori posle rata.”

Ali odakle Mekdauelu ovi zahtevi i na osnovu čega on pokreće akciju ogromnih razmera, za koju – kao viši generalštabni oficir sa respektivnom praksom – zna da će izazvati veliku pometnju u Vašingtonu i Londonu? Ta izjava naravno da ima svoju predistoriju, sa kojom ćemo sada upoznati čitaoca.

Propali Nojbaherov plan

Na prvom mestu je važno da je ponuda došla od samih Nemaca i da je nemalo iznenadila i generala Dražu Mihailovića i američkog predstavnika u njegovom štabu. Još posle Kurska i kapitulacije Italije situacija na ratištu se opasno preokrenula protiv nemačkih armija i sada je Balkan postao gorući prostor. Već pomenuti Herman Nojbaher – Hitlerov lični prijatelj i izaslanik za Balkan – imao je u vezi s tim svoje planove. On je još ranije uvideo da je surovi kurs Trećeg rajha prema Srbima dao vrlo loše rezultate i izokola je predlagao nešto sasvim novo.

„Ja sam u srpskom seljaštvu video jednu od najjačih pozicija protiv boljševizacije Balkana. Trebalo je učiniti kraj nemačkoj osveti nad Srbijom i uvažiti da Srbi imaju ključni položaj na Balkanu i stoga izvršiti dalekosežnu reviziju nemačke politike u jugoslovenskom prostoru. Nije teško razumeti politku Draže Mihailovića. On sa sigurnošću računa da će Nemačka izgubiti rat. Napušten od saveznika, on se priprema za konačnu borbu sa Titom, koju treba da vodi na život i smrt za slobodu Jugoslavije”, pisao je on u martu 1944, ali Hitlerov stav bio je više nego jasan: „Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a i velike, ambiciozne ciljeve. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima još posebno ohrabrim i podržim.”

Nojbaher, međutim, nije odustajao. Pošlo mu je za rukom da iz Srbije otera SS generala Augusta Majsnera – retkog krvoloka i patološkog srbofoba – kao i da stavi van snage odmazdu 100:1 – s čime se prećutno složio Hitler krajem 1943. ali je u pogledu bilo kakve saradnje s Dražom Mihailovićem Hitler i dalje ostajao tvrd: „Hermane, da vam na početku bude jasno, nema ništa od davanja oružja četnicima… Srbi su narod koji je određen da ima državu. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Sve ono što dolazi iz Beograda znači opasnost. Ako bi sada Srbi dobili oružje – oni bi pobedili komunizam, a onda će velikosrpska ideja ponovo da zaplamti na našu štetu. Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji, Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija je čak i komunistička opasnost.”

Pred firerovom gvozdenom logikom Nojbaher se osetio potpuno nemoćnim. I kako sada da postupi prema Mekdauelovim jasnim odgovorom iz Dražinog štaba? A u njemu je pisalo: „Ja sam ovlašćen da razgovaram o svim pitanjima sa izaslanikom Nojbaherom kada je reč o nemačkim vojnim snagama koje se nalaze na Balkanu. Dođe li do razgovora sa dr Nojbaherom meni je stalo do toga da razgovorima prisustvuje i Draža Mihailović. Ja sam, najzad, njegov gost. Naše je mišljenje da je izaslanik dr. Nojbaher čovek sa velikim iskustvom i da najbolje zna šta sada valja da se radi, kad je očevidno da se rat približava kraju.”

Nemački oficir Herman Nojbaher (levo) u razgovoru sa Džaferom Devom (sa šeširom) i Kostom Pećancem kod Podujeva, 1941. (Foto: United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Muzej revolucije narodnosti Jugoslavije/Public domain)

„Ova poruka me je veoma uzbudila”, piše dalje Nojbaher. „Zar se nisam nalazio u izgubljenom položaju? Nije li ovde bila na pomolu mogućnost da se skrati gorak kraj priče i da se time spasu ljudski životi i nemački gradovi koji još nisu bili potpuno uništeni?” On je zaista bio prekaljeni diplomata i dobro je čitao između redova Mekdauelove poruke: „Mi vam nudimo da se predate nama i Mihailoviću – a ne Crvenoj armiji, koja je već na Dunavu. Kad ga pređu biće već kasno, cela Srbija je na nogama, a nemačke grupe armija na Balkanu biće odsečene i ostavljene na milost i nemilost Staljinu.”

Nojbaher je bio lojalan i prvo je obavestio Berlin. Hitler je pobesneo: „Herman mora da je poludeo!” Još istog dana Nojbaher je primio poruku od Ribentropa, koji ga je jedva spasao od Hitlerovog gneva: „Američka ponuda je bezobrazna. Morate odmah da prekinete kontakte. Vašem američkom oficiru možete samo da napomenete da će Amerikanci u ovom ratu još da dožive velike nezgode i katastrofe.”

„U ovom trenutku osećao sam da sam potpuno sam na svetu u kome vlada nesreća i mrak”, piše Nojbaher u svojim memoarima. „List hartije pao mi je iz ruke, lebdeo je neko vreme u vazduhu i pao na ćilim. Odjednom me je savladao veliki umor. Nekoliko meseci kasnije sam Ribentrop je pokušao da uspostavi kontakt sa Amerikancima. Nad Nemačkom se nadvila mrkla noć, bez zvezda.”

Da je Nojbaher tačno predvideo šta će se dogoditi, potvrdio je svega mesec dana kasnije poručnik Elsvort Krejmer (Ellsworth Russel Kramer, 1911-1992), član misije „Rendžer”, koga je Mekdauel detaširao u štab komandanta Rasinskog korpusa JVuO Dragutina Keserovića. (Krejmer je izvestio svog pretpostavljenog da su ga prilikom opsade grada Kruševca, u oktobru 1944, prosto opsedali nemački oficiri moleći ga da ih zarobi pre nego što to učine Sovjeti, što je nesretni Krejmer odbijao jer nije imao ovlašćenja da ikoga zarobljava.)

„E pa onda ništa”

Kako bilo, Nojbaher je pustio Šterkera da nastavi započeti posao sa Mekdauelom. U Draginju, u prisustvu Draže Mihailovića, razgovori su održani, ali nikakav zapisnik nije sastavljan. Evo šta je o toku razgovora rekao sam general, na suđenju u Beogradu 1946. godine:

„Nemce posle Divaca nikada ne bih ni primio da nije bilo pukovnika Mekdauela. A taj Šterker je još ranije dolazio sa čudnim ponudama. Prvo se javio kao predstavnik Austrijanaca koji žele da se otcepe, oslobode od Nemaca. Ja sam naredio generalu Trifunoviću da ide na taj sastanak. Razgovori su prekinuti čim je Trifunović video da on nije došao za ono za šta se javio. Šterker je prvo izvinio Nojbahera, pod izgovorom da je on hitno morao da ode na put i da nije mogao doći na sastanak. Njegova tendencija je bila da Nemačka želi da razgovara sa zapadnim saveznicima. Mekdauel ga je prekinuo i kazao da će Nemačka kapitulirati pred sva tri saveznika i da tu nikakve intrige ne mogu da pomognu. Onda mu je Šterker ukazao na opasnost od komunizma za Evropu. ‘Nemojte vi ništa da brinete. Mi sa vama hitlerovcima i nacionalsocijalistima moramo da svršimo. Vi morate biti uništeni’, odgovorio je Mekdauel i nastavio, ‘Vi morate da kapitulirate. Iz Jugoslavije da odete, a oružje da predate generalu Mihailoviću.”

General JVuO Draža Mihailović i američki pukovnik Robert Harbold Mekdauel na smotri Gorske kraljeve garde u Pranjanima, 6. septembar 1944. (Foto: Wikimedia Commons/pogledi.rs/CC BY 4.0 DEED)

Nemačku ponudu Mekduel je sproveo Vašingtonu tražeći ovlašćenja i padobrance. Vašington, spreman da predaju primi i sprovede, traži saglasnost iz Londona. Tamo nastaje lom. Umesto pristanka, koji bi doveo do kraja rata, Čerčil odgovara: „Predaja balkanske vojske ima se ponuditi ne samo Americi i Britaniji nego i Sovjetskoj Rusiji.” Mekdauel je to saopštio Šterkeru, tj. komandama nemačke grupe armija „E” i „F”.  „E pa onda ništa”, rekli su fon Vajks i fon Ler. „Sovjetima se nećemo predavati. Idemo dalje.” Tako su svi razgovori završeni. Nemci su zbog prisustva Rusa promenili pravac povlačenja (umesto moravskom dolinom, krenuli su preko Kosova, Sandžaka i Bosne) što je samo pogoršalo položaj Tita u „bici za Srbiju”, koja je uveliko trajala od proleća 1944. Ta bitka bila bi bez ikakvog vojnog izgleda – da već 6. septembra 1944. sovjetske prethodnice nisu prešle Dunav kod Kladova, a dve tenkovske armije Trećeg ukrajinskog fronta nisu stigle na jugoslovensko-bugarsku granicu sa namerom da je pređu čim stigne naređenje.

Bilans bitke za Srbiju

O katastrofalnim ishodima ove „bitke” za Srbiju svedoče izveštaji Mekaduelovih potčinjenih – koji se takođe nalaze u njegovoj zaostavštini u Huverovom institutu. Jedan od njih, kapetan Džon Milodragović (John R. Milodragovich, 1918-1997) opisuje bitku za Valjevo između 10-18. septembra: „Tokom sledećih pet dana imao sam priliku da posmatram kako kapetan Kalabić manevriše sa svojim trupama u odbrambenom povlačenju ispred nadirućih partizana i održavajući neprestano vezu sa sa snagama pukovnika Račića desno od njega. Kada smo stigli u brda jugozapadno od Valjeva, organizovana je snažna odbrambena linija i partizanska ofanziva pretrpela je slom. Nacionalisti, koji su tada imali 5-20 metaka a 50-60 na puškomitraljez, spremali su se za kontraofanzivu u času kad sam ih ostavio da bih lično raportirao pukovniku Mekdauelu o događajima kojima sam bio prisutan. Na front se više nisam vraćao jer je 15. septembra 1944. godine naređeno našoj misiji da se evakuiše iz Jugoslavije.”

Ovo naređenje bio je još jedan udar na moral JVuO posle kraljevog govora, koji je zatekao njegove vojnike u jeku presudne bitke za Jelovu goru, o čemu svedoči njihov komandant Milomir Kolarević: „I u sred toga, ovaj nesrećni kralj Petar drži govor i kaže ‘Svi koji se ne priključe Titu nisu dostojni moje krune i biće proglašeni izdajnicima’. Baš u sred te bitke na Jelovoj gori. Strašno je to uticalo na moral vojnika.” Još samo jedna bitka vodila se između partizana i snaga JVuO za Srbiju, dok su se Nemci iz Grčke uglavnom u redu povlačili predviđenom rutom preko Kosova, Sandžaka i Bosne, neuznemiravani ni od jednih ni od drugih, osim kad je trebalo pleniti oružje, opremu i hranu, čak ni od savezničkih aviona koji su, uglavnom, bombardovali Srbiju.

Kralj Petar II Karađorđević i američki predsednik Frenklin Ruzvelt prilikom kraljeve posete Americi, započetoj 24. juna 1942. (Foto: Facebook/Nj.V. Kralj Petar II – HM King Peter II)

Seriju vazdušnih napada na Srbiju „Nedelja pacova” (Ratweek) čiji je autor bio famozni brigadir Ficroj Meklejn (posle njegovog ličnog dogovora sa Čerčilom, još u jesen 1943, ali pre Teherana!) opisao sam detaljno u eseju za Novi Standard, ali potrebno je i sada ponoviti: bio je to masivni vazdušni udar uglavnom na velike gradove i njihovo stanovništvo u Srbiji. 11 puta je bombardovan Beograd. U dometu savezničke avijacije našli su se i civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine, Novog Pazara, Cetinja, Žabljaka, Šavnika, Kolašina, Andrijevice, Gackog, Bileće…

Zar nas nije sramota?

U stvari, „Nedelja pacova” bila je najveća britanska akcija na strani partizana u srpskom građanskom ratu. „Elitnu” Titovu operativnu grupu iz Crne Gore, pod komandom Peka Dapčevića, odbacila je četnička formacija jurišnih korpusa Račića i Keserovića daleko na zapad i Peka je morao poći u susret Sovjetima preko Valjeva i Beograda. Brojno slabe i sasvim nemotivisane trupe Glavnog štaba Srbije sa Kočom Popovićem poterala je ista četnička grupacija daleko na jug – na Kosovo i Metohiju – odakle su morale da se vrate zbog jakog otpora Šiptara. Nemci ne samo da su se mirno povlačili, nego su sa zadovoljstvom posmatrali kako se Srbi međusobno satiru u kotlu između Ibra, Toplice i Jablanice. Koča je leteo tamo-vamo po ovom paklenom grotlu i vapio za pomoć, zahevajući „ozbiljnije bombardovanje Leskovca”. Bio je pravi trenutak da se nešto preuzme, a Meklejn je već imao odrešene ruke. I ostvarila se njegova „Nedelja pacova” na „idealnom mestu”, prve nedelje septembra.

„Dok smo doručkovali tog 6. septembra stigla je depeša od Bila Eliota da će tačno u 11:30 časova Leskovac bombardovati formacija od 50 ‘Letećih tvrđava’” pričao je Meklejn. „Napadu tako velikih razmera nismo se nadali. Kao kad bi neko upotrebio težak kovački čekić da bi razbio jedan lešnik. No, bilo je očigledno da su Balkanske vazdušne snage odlučile da svoj prvi zadatak u ‘Nedelji pacova’ izvrše kako dolikuje… U jednom trenutku se učinlo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina”, svedoči Maklejn, „Do naših ušiju doprla je strašna buka, tako jaka, da se činilo da će nam prsnuti bubne opne.”

Leskovac posle savezničkog bombardovanja, 1944. (Foto: Wikimedia Commons/Unknown author/National museum in Leskovac/CC BY-SA 3.0 DEED)

Profesor dr Momčilo Pavlović, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu navodi: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga. stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, i posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca… Stravično bombardovanje Leskovca Koča Popović je sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac.”

Član britanske vojne misije, Majkl Lis (1943-1944), koji je objavio stravične podatke o savezničkoj direktnoj podršci Titovoj borbi za vlast u svojoj knjizi Silovanje Srbije, zaključuje: „Podrška zapadnih saveznika bila je odlučujuća, ne samo u vojničkom nego i u psihološkom smislu. Bombardovanje Leskovca od strane BAF-a polomilo je srce Srbije i pokazalo da su Britanci čvrsto na strani partizana. Ponavljam da sam iskreno ubeđen da je britanska saradnja bila odlučujuća u komunističkom osvajanju Srbije. Zar nas nije sramota?”

 

U nastavku: „Mesija” na svoju ruku (2)

 

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg, scenarista, filmski kritičar, reditelj, profesor analize filma, osnivač i glavni urednik filmskog časopisa „Filmograf”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: pogledi.rs

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u