Sudska diktatura je postala sofisticirani i, reklo bi se, novi omiljeni način SAD da se obračunaju sa „neposlušnim” i nedovoljno kooperativnim režimima i pojedincima. Ona predstavlja opasnost po svakoga ko ne igra po njihovim pravilima i daleko je perfidnija od sada već poznatih i istraženih „obojenih revolucija”, samim tim i daleko opasnija.
U srpskom narodu je odavno ustaljena izreka: „Kadija te tuži, kadija ti sudi.” Glavni razlog što je ona i dalje toliko u upotrebi i što se čini tako savremenom, jeste upravo činjenica da se po tom pitanju malo šta promenilo od vremena kada je nastala. Dejtonski mirovni sporazum je imao faktički samo jednu dobru stranu – a to je da je zaustavio rat i doneo mir (ili primirje?) u BiH, pošto suštinski ništa značajnije i funkcionalnije po državu sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda nije doneo otkad je potpisan.
Sudska rat
Da mu pravi cilj i nije bio mir i izgradnja institucija u BiH videlo se, možda i najbolje, po delovanju sudstva i institucije Visokog predstavnika (koga? čega?) u BiH. Vidi se i dalje, naročito ovih dana. Jer, kakvo može biti sudstvo u suštinski okupiranoj sredini, sa međunarodnim protektoratom i vladavinom (pritom neizabranog i nelegitimnog, kao u slučaju Šmita) visokog predstavnika (čija sama funkcija nije plod Dejtona nego potonjih mahinacija) nego kolonijalno i korumpirano?
Tako u Ustavnom sudu BiH sede sudije koje su stranci, nedržavljani entiteta u kojima sude, sa ulogom koja je jasno politička, što je bilo očigledno, na primer, u odluci o ukidanju praznika Dana Republike Srpske. Međutim, kulminacija dolazi u prethodnih nekoliko nedelja, kada Ustavni sud BiH (nelegitiman i nelegalan po mnogo osnova sam po sebi), zbog nepoštovanja odluka Visokog predstavnika (koji pritom nije ispunio uslove za imenovanje na tu funkciju koju, uprkos tome izvršava, pritom prekoračujući sopstvena ovlašćenja), kažnjava legalno i legitimno izabranog predsednika Republike Srpske (Milorada Dodika) i direktora Službenog glasnika RS (Miloša Lukića). Ovo nije izolovani slučaj ili eksces, već sistematska kampanja u onome što se popularno naziva „sudska diktatura”.
Sudska diktatura se može definisati kao situacija gde sudstvo, jedno od tri grane vlasti (pored zakonodavne i izvršne), prevazilazi svoja ovlašćenja i ograničenja i nameće se kao vrhovni arbitar i gospodar sudbine i svih procesa u jednoj državi. Kako navodi Enrike Romero, španski pravnik i političar, u pitanju je: „Sudski rat koji se odvija kroz nelegitimnu upotrebu unutrašnjeg ili međunarodnog prava sa namerom da se uništi protivnik – postižući tako pobedu na bojnom polju odnosa javne politike, paralizujući politiku i finansije protivnika, ili ih sudski onemogućavajući da ne bi mogli da ostvaruju svoje ciljeve niti da ističu svoje kandidature za javne pozicije.“
Tu dolazimo do srži problema. Kako navodi dr Miša Đurković sa Insituta za evropske studije u Beogradu, u svom radu pod nazivom „Sudska diktatura kao instrument obnovljene Monroove doktrine”: „Kako se ti procesi odvijaju? Stvara se opšta društvena atmosfera posredstvom akademske zajednice, korporacija i njihovih fondacija, nevladinih organizacija, kontrolisanih medija, obrazovnih institucija i drugih instrumenata za prevrednovanje tradicionalnih vrednosti i za glajhšaltovanje javnog prostora. U tom procesu ogromnu i najmanje zapaženu ulogu ima sudstvo. Da unapred sažmemo tezu koju ovde iznosim i branim: sudovi su od kontrolora i zaštitnika demokratije i vladavine prava, te subjekta koji se pre svega vodi proceduralnim uzusima, postali politički instrumenti za rekonstrukciju društva suprotno volji naroda i za nametanje onoga što oni vide kao sadržinsku (supstantivnu) pravdu.” Povod je uvek različit ali je očekivani ishod uvek isti – uklanjanje nepodobnog pojedinca sudskim (tobože legitimnim) putem sa vlasti.
Suđenje Srpskoj
Sudska (u širem smislu pravosudna) diktatura tako postaje sofisticirani i napredni oblik državnog prevrata, nakon što ne uspeju ustaljeni pokušaji poput obojenih revolucija (na primeru RS setiti se primera grupe „Pravda za Davida” i postizbornog delovanja Jelene Trivić prošle godine). Tako imamo termin lawfare – kovanicu nastalu spajanjem termina Law (zakon, pravo) i Warfare (rat). Ovaj termin se odnosi na sve oblike upotrebe, odnosno zloupotrebe prava, tužilaštva, sudstva i međunarodnih sudova u cilju ostvarivanja političkih, unutrašnjepolitičkih i geopolitičkih ciljeva, kako navodi Đurković.
Tako smo imali primere u Latinskoj Americi sa Dilmom Rusef, Fernandom Lugom, Kristinom Kiršner, Lula da Silvom, Rafael Koreom i drugima – koji su dobili od građana poverenje na izborima, ali su ih sudovi (pod uticajem SAD) svrgavali sa vlasti posle montiranih i nelegalnih procesa, sve zbog toga što nisu hteli da „igraju” po diktatu SAD, već su vodili suverenu politiku u interesu građana.
Imala je Republika Srpska i u prošlosti sijaset sličnih primera. Dovoljno je setiti se smenjivanja i zabrana bavljenja politikom stotinama srpskih funkcionera posle okončanja rata, te naravno izručenja Haškom tribunalu i pretnji izručenjem kao ucenom za saradnju, pa ni ova trenutna situacija sa suđenjem Dodiku i Lukiću nije izuzetak. Kao i u prošlosti, to je radio uigrani tandem Visoki predstavnik-Ustavni sud – dva možda i najveća i najgora eksponenta kolonijalnog položaja u kom se BiH nalaze, sve pod patronatom i blagoslovom, pre svega, američkog ambasadora u BiH, što je sa Marfijem danas naročito jasno.
Kao i na primeru brojnih drugih zemalja, i ovde bi se sklanjanje trenutno nepodobnih (kao i onih od ranije sankcionisanih, prokazanih i svih drugih) iskoristilo kao povod za dalju unitarizaciju BiH i urušavanje nadležnosti Republike Srpske, te njenog postepenog gašenja kroz jedno po jedno otimanje nadležnosti. Stoga je trenutno suđenje Dodiku i Lukiću zapravo suđenje Republici Srpskoj i od ishoda tog procesa će u presudnoj meri zavisiti sudbina i budućnost Republike Srpske.
Nikola Jović je politikolog, novinar i autor knjige „Svedok ruskog proleća“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tony P. Eveling/Alamy Stock Photo
BONUS VIDEO:
