Nepodnošljiva lakoća srpskog svrstavanja

U našem društvu postoji tendencija navijačkog svrstavanja u baš svakom globalnom sukobu, što otežava posao državi koja se trudi da održi neutralnu poziciju i da na taj način sačuva što širi manevarski prostor

Od Hamasovih napada na Izrael 7. oktobra i posledičnog intenziviranja vojnih sukoba u Pojasu Gaze, sa svih strana me pritiskaju znani i neznani da se izjasnim i navijački opredelim. Moje upadljivo ćutanje na tu temu primećeno je i negativno je ocenjeno u „zajednici”, kažu mi ljudi.

Na društvenim mrežama, ali i u stvarnom životu, prijatelji i poznanici mi se svakodnevno obraćaju sa željom da saznaju kakav je moj stav. Da li podržavam Izrael ili Palestince? Kao da baš od mog ličnog i kolektivnog srpskog opredeljivanja zavisi sudbina i razrešenje čitavog krvavog, višedecenijskog konflikta na Bliskom istoku.

Srpski fenomen

Ta vrsta atmosfere imperativnog svrstavanja u baš svakom globalnom sukobu, od Nagorno-Karabaha preko Ukrajine do Izraela, postala je specifičan megalomanski srpski fenomen koji se indukuje i medijski rasplamsava sa poplavom televizijskih i podkast emisija u kojima gostuju jedna te ista lica, uglavnom instant vikipedija eksperti za međunarodne odnose i priučeni geopolitičari koji nam samouvereno tumače prave uzroke i korene svakog rata i zahtevaju od nas da izaberemo stranu koja je po njima prava.

Po pravilu, oni bacaju drvlje i kamenje na srpsku državu koja se trudi da održi neutralnu poziciju i da na taj način sebi sačuva što širi manevarski prostor za diplomatiju u sve zaoštrenijoj međunarodnoj zajednici.

U zavisnosti od toga koju stranu zastupaju, govore nam neki „eksperti” o tome kako je Hamas prvi ponovo započeo začarani krug nasilja varvarskim terorističkim napadom i kako je pitanje civilizacijskih i evropskih vrednosti bespogovorno svrstavanje uz Izrael, podsećajući nas istovremeno kako su palestinski borci, kao šehidi, pomagali svojoj braći po islamu u ratu protiv Srba u Bosni.

Protest podrške Palestini na Trgu republike u Beogradu, 22. oktobar 2023. (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)

Poseban apsurd je činjenica da mnogi od tih koji posežu za argumentom palestinske podrške muslimanima u Bosni i sami ne kriju da im je ratno Sarajevo bilo srcu daleko bliže od Pala.

Sa druge strane, oni koji pripadaju suprotnom navijačkom taboru ističu činjenicu da je Izrael – za razliku od palestinskih vlasti – priznao Kosovo i skreću nam pažnju na indikativnu pojavu da svi oni licemerni globalistički mediji koji su propagandno delovali protiv Srba i Rusa danas na sličan dehumanizujući način tretiraju Palestince.

Dehumanizijući odnos

Upravo je taj dehumanizijući odnos prema nedužnim žrtvama neprijateljske strane zajednički imenitelj za sve vođe navijača i njihove radikalizovane pristalice.

Oni koji vatreno podržavaju Palestince olako prelaze preko jezivih slika masakriranih jevrejskih porodica i video snimaka iživljavanja nad otetim devojkama u Hamasovom napadu na muzički festival, pokušavajući da opravdaju čitavu terorističku akciju usmerenu protiv civila prethodnim izraelskim postupcima i okupacijom palestinske zemlje, ili da je čak u potpunosti negiraju kao „operaciju lažne zastave” koju je organizovao Mosad, dok zagovornici jevrejske države žmure na oba oka kada je u pitanju izraelska nemilosrdna odmazda nad civilima koja se sprovodi gađanjem iz aviona bolnica i izbegličkih kampova, ali i blokadom koja onemogućava dotok goriva, pijaće vode, lekova i hrane u Gazu, što predstavlja flagrantno kršenje svih odredbi međunarodnog humanitarnog prava.

Situacija se toliko otrgla kontroli da čak i Nikolas Kristof, kolumnista Njujork tajmsa i ratni izveštač iz Gaze – koji je poslovično naklonjen Izraelu – tvrdi da Netanijahuov neproporcionalno brutalan i surov odgovor na Hamasove napade predstavlja uvod u dalju eskalaciju koja preti da uništi bilo kakvu mogućnost suživota Jevreja i Arapa na tom prostoru.

Pretvaranje čitavih gradskih kvartova u prah i pepeo i masovno ubijanje civila, kako smatra Kristof, samo će dodatno ojačati Hamas i pribaviti mnogo novih ekstremizovanih regruta za njihove terorističke napade, koji će se, sasvim izvesno, preliti i izvan Bliskog istoka. Ljudi generalno mogu sve da oproste i zaborave – osim ubijanja dece.

A u Gazi je, prema izveštajima britanske „Save the children” fondacije za samo tri nedelje ubijeno preko 3200 dece, što je više nego što je ukupno ubijeno dece u svim ratnim sukobima širom sveta tokom prethodne godine.

Deca sačinjavaju ukupno 40% svih žrtava do sada, a procenjuje se da jedno dete pogine u Gazi na svakih 10 minuta. Strašne slike palestinskih majki i očeva koji, usred eksplozija i ruševina, drže u svom naručju beživotna tela svoje dece obišla su putem interneta i društvenih mreža čitav svet, dok su snimci Hamasovih napada već polako izbledeli i otišli u zaborav, stvarajući globalno javno mnjenje koje je izrazito neprijateljski raspoloženo prema Izraelu i jevrejskom narodu.

Jedna anketa, koju je u SAD prošle nedelje sproveo „Haris pol” pri Harvard univerzitetu, govori da čak i u Americi među mladima (od 18-24) rapidno rastu simpatije za Hamasovu stvar.

Politika nesvrstavanja

Uprkos uznemirujućim slikama koje nas zaskaču sa svih strana, smatram da Srbi nemaju razloga da se prepuste mračnim strastima antisemitizma, bilo antijevrejskog, bilo antiarapskog.

Kako u svojoj autobiografiji tvrdi Tomi Lapid, čuveni izraelski novinar i političar, koji je rođen i odrastao u Novom Sadu i koji je ovde preživeo Holokaust – Srbi su možda i jedini narod u Istočnoj Evropi koji nema prirodnu sklonost ka antisemitizmu.

Naše zajedničko stradanje pod NDH i Hitlerom zauvek nas je ujedinilo u bolu i patnji, a odnos prema Bogu, veri i tradiciji svrstava nas među retke zavetne narode. Takođe, na čisto pragmatičnom nivou, Izrael ima vrlo značajne finansijske interese i ekonomske investicije u Srbiji i, naročito, u Republici Srpskoj.

Počasna garda nosi cveće tokom komemoracije srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama ustaških logora u Jasenovcu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, 22. april 2020. (Foto: AP Photo/Darko Bandic)

Isto tako, bez obzira na teška iskustva iz Bosne i sa Kosova, treba da težimo da od Arapa i svetskih muslimana načinimo prijatelje i buduće saveznike u nekoj hipotetičkoj evroazijskoj uniji.

Naša neutralnost može i treba da bude isključivo politička, u smislu gledanja sopstvenih interesa i nesvrstavanja uz političke ciljeve bilo koje strane, ali, na ljudskom planu – ona ne sme da preraste u ravnodušnost i moralno slepilo.

Jasna osuda svih zločina nad civilima i empatija prema nedužnim žrtvama i konkretna pomoć svim postradalima predstavlja minumum humanosti koja se od svakog normalnog i časnog čoveka očekuje. A što se navijanja tiče, njega treba ostaviti za stadione i sportske hale.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Tara Radovanović

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u