Novi srpski istorijski film

Pre povratka srpskom stanovištu, biće neophodno da u kontinuitetu održimo i srpski istorijski film. Dajmo mu šansu, kroz manje otrovnih strela i više suvislih komentara. Tema i žanrova je pregršt

Prvi put savezničke vojnike i američke pilote videli smo na filmskom platnu u Balkan ekspresu. U filmu snimljenom 1989. kao jedan od junaka pojavljuje se Amerikanac Luter (Dragomir Pešić), pomalo blentav riđokosi mladić, koji će iznad političke misije staviti romansu sa Lili (Anicom Dobrom). No, tadašnji narativ o Amerikancima koje spašavaju Srbi neće mnogo odmaći do danas – to čine samoinicijativno srpski rodoljubi, često uz sopstvene kalkulacije koje nadilaze ideologije.

Isprva je to izgledalo simpatično: Balkan ekspres kao neka vrsta domaće verzije kultne britanske serije Alo, alo imao je za junake obične, male ljude, koji u vrtlogu okupacije i građanskog rata pokušavaju najpre da sačuvaju glave na ramenima, da ponešto i ušićare, ali na kraju i da pomognu nevoljnicima sa kojima dolaze u dodir.

Tri i po decenije kasnije, kada se na temu odnosa Srbi-zapadni saveznici i dalje govori kroz veze rodoljubivih seljaka i američkih vojnika (kao da su oni bili kadri da samostalno naprave piste, uspostave veze sa savezničkim bazama u Italiji i organizuju evakuaciju spašenih avijatičara), čini se da se namerno ignorišu istorijske činjenice, koje bi prikazale delatnost JVuO kao antifašističku i u poslednjoj fazi rata u Srbiji, u leto i jesen 1944. godine.

Promena te perspektive zapravo je ključna u filmu Heroji Halijarda koji se upravo prikazuje u srpskim bioskopima. Ovaj film još od pre premijere pratile su određene kontroverze: u Sarajevu je samo emitovanje inserta izazvalo svojevrstan politički skandal, a nedugo potom u Beogradu je počelo da se nagađa kako će izgledati prikaz „četnika” i ko su to zapravo Heroji Halijarda.

Dva brata u dve vojske

Da li su heroji ove operacije ravnogorci generala Mihailovića koji su od maja do decembra 1944. u nekoliko navrata, u operaciji velikog stila u pozadini okupacionih snaga, organizovali spašavanje, prihvat i evakuaciju savezničkih avijatičara, koji su se nakon vazdušnih borbi sa Nemcima našli na tlu Srbije? I to u momentima kada su saveznici bili uveliko posmatrani kao „saveznici” – pošto su sravnili srpske gradove sa zemljom – a ravnogorce pustili niz vodu birajući za partnere Titove partizane…

Ili su heroji sami Amerikanci, koji će na filmskom platnu biti „umiveni” i predstavljeni kao istorijski saveznici srpskog naroda? Čini se da je autorski tim koji je radio na Herojima izbegao zamke koje su im pripremali kritičari, i da posle odgledanog filma dominira utisak da i herojstvo i tragedija pre svega izviru iz sudbine prosečne srpske porodice. Ona je trebalo i da izdrži okupaciju i vanredne okolnosti koje je ona donela, ali i da nadjača sva iskušenja koje je doneo građanski rat i podela na četnike i partizane (i one treće – Nedićeve, mada su oni bili slabije prisutni na srpskom selu).

Priča o dva brata u dve vojske nije tek literarni ili umetnički motiv, jer se pokazalo da je čitav niz istaknutih komunista ili njihovih rivala zaista imao najbliže srodnike u vojsci sa kojom se tukao. Brat partizanskog komandanta i posleratnog ministra Vlade Zečevića, Marko, do kraja rata boravio je u JVuO i posle 1945. izdržao višegodišnju robiju; brat Milke Minić, novinar Dušan Janković, u isto vreme je streljan od revolucionarnih vlasti.

Detalj iz filma „Heroji Halijarda” (Foto: Sputnjik/Kontrast studios/Srđan Stevanović)

Brat upravnika Zavoda za prinudno vaspitanje omladine Milovana Popovića bio je partizan Miloš Popović, koji se proslavio kao autor pesme „Konjuh planinom”, a brat komandanta Deligradskog korpusa JVuO majora Vesića, Vojkan Vesić, borac Rasinskog NOP odreda od prvih dana rata.

Sestra Koče Popovića bila je udata za istaknutog „narodnog neprijatelja” u Beogradu i sa njim pred kraj rata napustila zemlju (Popović je u jednom partijskom upitniku naveo da su mu i brat i četiri sestre protivnici KPJ), brat Veljka Vlahovića bio je kapetan Stevan Vlahović, četnički komandant u oblasti Željina.

Van Srbije su najupečatljiviji primeri člana Politbiroa KPJ, Svetozara Vukmanovića Tempa, čiji je brat Luka, doktor teoloških nauka, streljan kao pripadnik četničkih snaga 1945, i partizanskog generala i narodnog heroja Uroša Bogunovića iz Drvara, čiji je brat Brano Bogunović kao četnički vojvoda pogubljen od partizana.

Postoji čitav niz sličnih porodičnih priča među zakrvljenim Srbima, ali je možda paradigma za Srbiju 1941. sudbina sinova vojvode Živojina Mišića: Radovan umire u nemačkom ropstvu, Aleksandar kao oficir gine u redovima JVuO, a Vojislav kao partizanski komesar preživljava rat, ali političku karijeru okončava na Golom otoku.

Ljude od krvi i mesa

Tako dramatična priča verno je preneta i na filmsko platno, kroz priču porodice Jović čiji sin Mirko pristupa četnicima, a Sreten partizanima. I čiji otac i deda dele vrednosti tradicionalnog srpskog sela i Ravnogorskog pokreta, ali i koji ujedno brinu kako da sva njihova deca prežive rat i sačuvaju ljudskost – da se noseći oružje ne ogreše o nekog svog zemljaka.

Pored toga, ovo je i prvi realan prikaz monarhističke JVuO: za razliku od Neretve, Užičke republike ili Poslednjeg čina, u Herojima Halijarda vidimo ljude od krvi i mesa. Ni idealizovane ni filmski ulepšane – sa svojim vojničkim vrlinama, mlade i prepune ideala za koje su postradali – čujemo glas(ove) ličnosti koje su nam do sada samo bile poznate sa izbledelih ratnih slika: Zvonka Vučkovića, Predraga Rakovića, Petra Baćovića, Vojislava Lukačevića. Pored ostalog, u jednoj sceni vidimo ih i angažovane u borbi protiv Nemaca, što je možda i prva takva slika u domaćoj kinematografiji.

Čini se da je najslabiji prikaz jednog od glavnih junaka, đenerala Mihailovića, budući da se pojavljuje u svega nekoliko scena i pritom ne izgovara ma kakvu repliku koja bi ostala prisutna u pamćenju i mogla da se citira. I za sam Mihailovićev lik, čini se, bilo je teško naći adekvatnog glumca, s obzirom na to da je pokojni Nebojša Glogovac i likom i karakterom u prethodnom Bajićevom ostvarenju postavio visoke standarde. Ali za razliku od partizanskog filma, ovde i druga strana, sada partizanska, konačno nije nakazna ni dehumanizovana, i izgleda kao izdanak istog (srpskog) stabla.

Detalj iz filma „Heroji Halijarda” (Foto: Promo)

Interesantno je da je u filmu napravljena jasna distinkcija između Britanaca i Amerikanaca. Prvi su odurni, perfidni oficiri imperije – kao u dominantnim političkim stereotipima Srbadije, dok su drugi u najmanju ruku kooperativni, čak bi se moglo reći i „dobri momci” u ovom filmu.

Iako američki vojni predstavnici jesu ostali uz đenerala Mihailovića sve do kraja 1944, na neki način prkoseći Sovjetima koji su već zaposeli Srbiju i ustoličili domaće komuniste na vlasti, istraživanja istoričara Koste Nikolića pokazuju da je u odnosu prema Staljinu – još od vremena Teheranske konferencije 1943. – američki predsednik Ruzvelt ispoljavao znatno fleksibilnije stavove u odnosu na britanskog premijera Čerčila. Čerčil je u prvoj fazi bio znatno nepoverljiviji prema Titu, dok se Ruzvelt pokazao kao „pragmatičan”, iliti znatno manje zabrinut za sudbinu demokratije u Jugoslaviji.

Može biti da se filmska ekipa ovde ponela u skladu sa savremenim političkim potrebama: tražiti spone sa Amerikancima gde god je to moguće, i u prošlosti i u sadašnjosti. Kad ih nema – izmisliti ih. Kao onomad kroz kampanju američke ambasade i domaćih kolaboracionista „Vi ste svet”.

Značaj istorijskog filma

Ali tu se, uz svest da bez njihove političke podrške teško da bi ovakav projekat mogao da bude realizovan, može odgovoriti kontraargumentom: ako se na Srbiju vrši politički pritisak da pristupi NATO paktu, odbaci svoje tradicionalne vrednosti i prihvati nezavisnost Kosova i Metohije – čemu onda i pozivanje na Halijard i na srpsku zastavu na Beloj kući? I može li ma koji svetli istorijski primer da popravi sliku imperije koja jednoj državi postavlja ultimatume koji je vode ka desuverenizaciji? Možda će evroatlantskoj, suženoj i federalnoj Srbiji, biti dozvoljeno i da postane monarhija i da u centru grada podigne spomen-dom ravnogorcima, ali u tom slučaju – daleko joj lepa kuća.

Ipak, ovde treba još jednom istaći trud autorskog tima da izađu na kraj sa jednom složenom i za mnoge kontroverznom temom, te najave i igranu seriju koja će dodatno „razmotati” događaje iz 1944. godine. Uočljivo je da je ovo peta godina (nakon stogodišnjice 1918-2018) da Filmski centar Srbije – koji je izrastao u ustanovu kulture od nacionalnog značaja – pridaje veliki značaj istorijskom filmu i pomaže njegovu realizaciju. Do sada je ekranizovan niz značajnih epizoda iz nacionalne istorije, počev od Kralja Petra i Zaspanke za vojnike, preko Pucnja u Marseju, U ime naroda, Što se bore misli moje, Dare iz Jasenovca, do Balkanske međe i, konačno, Oluje.

Scena iz filma „Dara iz Jasenovca“ (Foto: Aleksandar Letić/Promo)
Scena iz filma „Dara iz Jasenovca“ (Foto: Aleksandar Letić/Promo)

Sa umetničke, čak i istorijske strane, svakom od njih se upućuje niz kritika, nekad manje a nekada više zasluženih. Ali u oči pada da gotovo svako od ovih ostvarenja, uz sve manjkavosti, ipak nema uzora – boljeg domaćeg filma sa kojim bi se uporedio.

Marš na Drinu posvećen 1964, pedesetogodišnjici srpskih pobeda iz 1914. ostao je neprevaziđen, ali ipak Albanskoj golgoti do Kralja Petra nije posvećena nijedna filmska priča – iako je ona postala nacionalna trauma kroz čitav 20. vek. O ekranizaciji političke akcije Svetozara Miletića i borbi za Srpsku Vojvodinu i da ne govorimo.

Ili, pak, o Jasenovcu: neki koji su oćutali raznorazne komunističke boze sa filmskog platna, našli su za shodno da kritikuju prvi srpski film koji ima za temu genocid u NDH. Moglo je bolje, ali u odnosu na šta? To se posebno vidi na primeru Oluje –filma koji svim svojim gledaocima nudi drugačiji narativ od toliko prisutnog „o kukavno srpstvo ugašeno”. Svi heroji ovog filma od početka do kraja, i kada se bore i kada umiru, ostaju muški i srpski, na nogama.

Majstori propagande

Ma šta zamerali komunistima u Jugoslaviji, mora im se priznati jedno – bili su majstori propagande. I pre i za vreme, a pogotovo posle rata 1945. Sa „Avala filmom” i ekranizacijom 600 epizoda partizanske epopeje, uspeli su da stvore (iskrive) istorijsku svest čitavih naraštaja pre nego što im je to pošlo za rukom kroz bilo koju knjigu, disertaciju ili, pak, muzejsku postavku. Ko nije saglasan, neka razmisli koliki je uticaj na celu jednu generaciju ostavio serijal „Otpisani”, u meri da se i danas na mnogim srpskim venčanjima, umesto davno zaboravljenih partizanskih pesama, vrti njegova špica uz trubače.

Vojislav Brajović u ulozi Tihog u filmu „Otpisani” (Foto: Dailymotion/PrintScreen/Vukbg®)

Zato će pre povratka srpskom stanovištu biti neophodno da u kontinuitetu održimo i srpski istorijski film. Dajmo mu šansu, kroz manje otrovnih strela i više suvislih komentara na temu šta bi još sve i zašto na njegovom platnu trebalo osvetliti. A tema i žanrova je pregršt: od srednjeg veka i zlatnog doba Nemanjića, do odbrambeno-otadžbinskih ratova iz 1990-ih. Možda samo uz malo više doslednosti činjenicama, koje su u našem slučaju same po sebi dovoljno dramatične, i malo manje upliva modernih tendencija i potrebe da pravimo srpske blokbastere.

Nova srpska deca biće zahvalna svima onima koji ne odustanu od borbe za istinu o svom rodu.

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Promo

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kultura
Pratite nas na YouTube-u