Čemu više Evropska unija?

Najbitnije pitanje u predstojećoj izbornoj kampanji mora biti „čemu više Evropska unija?”. Iz odgovora na ovo pitanje proisteći će i sve važne ostale izborne teme, kako geopolitičke, tako i ekonomske

Dramatični događaji u svetu u poslednje dve godine, bazirani na ratnoj tematici, okupirali su pažnju kako svetske, tako i domaće javnosti. Zbog toga su na neodređeno vreme nestali glasovi koji su pokretali važne domaće teme, zaglušio ih je prasak granata u Ukrajini i u Izraelu (Gazi). Intuitivna inteligencija nam govori da smo na raskrsnici na kojoj je mudro sačekati – uprkos zacrtanom „evropskom putu”. Dalji pravac kretanja zavisiće od ishoda ratova – naročito onog u Ukrajini – a ne od famoznih poglavlja o pridruživanju.

Raspisivanjem parlamentarnih izbora u Srbiji na dnevni red se vraćaju sve te zatamnjene teme, ovoga puta u pokušaju osvetljavanja uticaja koji na njih ostvaruje predvidivi ishod ukrajinskog rata. Jer iznos uloga u Ukrajini se svakodnevno podiže, kao u partiji pokera. A kada se ona završi ništa više ne može biti slično kao pre par godina. Kapitulacija neke od strana u sukobu (ili održivi mir) su još uvek veoma daleko, ali se događaji razvijaju u pravcu u kome se, ipak, nazire pobednik rata.

Čini se po svemu što se događa na terenu – da je ratni pobednik Rusija, odakle sledi da nas čekaju velike promene u svetu, o čemu će biti više govora u daljem tekstu. Možda je došlo vreme dok čekamo na sudbinskoj raskrsnici da se upitamo: ima li smisla „evropki put”?! Čemu više Evropska unija?! Naravno, mi nemamo ni moralno pravo ni realnu moć da postavimo pitanje čemu EU „sama po sebi”, odnosno čemu EU „kao takva” – već isključivo da se upitamo: koji je smisao nastojanja Srbije da postane članica EU?

„Dobra volja” Zapada

Podsećanja radi: Srbija je aplicirala za pridruživanje Evropskoj uniji neposredno posle Petooktobarske revolucije. Javnost je tada zdušno podržala ovaj državni pravac zbog četiri ključna utiska koji su formirani posle pada Miloševićevog režima. Prvo, država se vraća na istorijski kolosek sa koga je ispala zbog vladavine postkomunističkog režima. Drugo, naši evropski „partneri” će po principu „dobre volje” upravljati našom sudbinom – da bi zajedno rešavali nasleđene probleme kao ravnopravni. Treće, za sve navedeno dobićemo velike pare, koje će nam pomoći da izgradimo pravednije i poštenije društvo. Iz prethodnog logično sledi i četvrto: postaćemo „normalna” država u kojoj se „lepo živi”. Posle nešto više od dve decenije, vreme je da zaključimo – skoro ništa od toga! Tačno je da se država vratila na istorijski kolosek, ali je zaspala na slepom evropskom peronu. Nikakva velika korist i nikakav veći ugled Srbija nije dobila zbog procesa pristupanja EU. Naprotiv, kada se Srbija po inerciji nije svrstavala na stranu evropske politike – rastao je njen međunarodni ugled. Kako su napredovale ekonomeije nezapadnih država – prvenstveno Rusije i Kine – tako su rasle njihove investicije u Srbiju. Danas su po ključnim parametrima pretekli evropski udeo, kako u trgovinskim tako i u investicionim obimu u Srbiji. Vremenom će se razlika u korist nezapadnih država samo povećavati, jer svi parametri govore u prilog tome.

Kako izgleda princip „dobre volje” kod naših zapadnih partnera u procesu rešavanja nasleđenih problema iz vremena Miloševićeve vladavine – najbolje je na sopstvenoj koži osetio blagopočivši premijer Zoran Đinđić. Kao neko ko je zdušno podržavao svrstavanje Srbije (SR Jugoslavije) u zapadni blok, poverovao je da je svrgavanjem Slobodana Miloševića sa vlasti problem rešen. Na njegovo veliko iznenađenje, posle početne euforije zbog „pobede demokratije” u državi, uvideo je da po svim ključnim problemima Kolektivni Zapad ima isti tretman prema njegovoj vladi kao prema prethodnoj. Čak i oštriji, obzirom da je vladalo uverenje kako je tadašnji premijer Đinđić „zapadni igrač”, u koga je dosta investirano. U mnogim nastupima premijer Đinđić je govorio koliko je iznenađen pritiscima Kolektivnog Zapada da Srbija prizna Kosovo i Metohiju, da se ukinu mnoga „dejtonska ovlašćenja” Republici Srpskoj, da se razjedini SR Jugoslavija, da se rekonstruiše prethodna autonomija Vojvodine i sl. Nije prošlo mnogo vremena, kada je premijer Đinđić shvatio koliko njegovih ministra sluša instrukcije iz zapadnih ambasada – umesto da sluša premijera Vlade u kojoj sede. Nekoliko meseci pred smrt, njegova politika se približila Koštuničinoj (iako nije došlo do pomirenja na ličnoj osnovi), kada je premijer Đinđić naglo zaokrenuo kormilo od „soroševskog kosmopolitizma” prema „državotvornom patriotizmu”. U ovom naglom pokušaju promene kursa od zapada ka istoku, zauvek je otputovao „nestašni dečko” srpske politike.

Zoran Đinđić, pokojni premijer Srbije i predsednik Demokratske stranke (Foto: Tanjug/Rade Prelić/arhiva)

Novac koji je nakon Petooktobarske revolucije pristizao iz EU-fondova imao je mnogo veću nominalnu vrednost od praktične koristi. Preko „ministra koji slušaju instrukcije iz zapadnih ambasada”, kako je pred smrt govorio premijer Đinđić, odmah su ugašene sve srpske (jugoslovenske) državne banke – iako su imale pozitivne bilanse! Umesto njih na tržište su preko noći dovedene strane banke, koje su vremenom postale više okupacione nego razvojne za domaću privredu. Nakon toga, ekspresno su započeti pritisci da naša država ne sme biti vlasnik mnogih preduzeća, jer je takav model, navodno, ekonomski neodrživ. Po ovoj doktrini, srpske državne kompanije moraju preći u privatno vlasništvo – otud je ovaj proces kod nas kolokvijalno nazvan „privatizacija”. Onda su ta državna preduzeća koja su dobro radila i koja su imala monopol na domaćem tržištu, prodata zapadnim fondovima u kojima je vodeći udeo u kapitalu bio u vlasništvu nekih zapadnih država! Tako postaje jasno zašto se insistiralo na pojmu „privatizacija”, iako je više bila reč o novoj, ovoga puta stranoj, „državizaciji”. Sve prethodno se smatralo stranim investicijamna u našu privredu, iako je u ozbiljnim ekonomskim teorijama poznato da se pod investicijama računaju samo „investicije na praznoj poljani” (greenfield), odnosno kada se gradi od nule, umesto da se kupuju već postojeća preduzeća. Nažalost, ovakvih investicija je bilo veoma malo.

Novac koji je pristizao iz EU fondova putem pomoći ili donacija – imao je skupu društvenu cenu po srpsko društvo. Velika ulaganja su prosleđena „nevladinom sektoru”, čija je uloga bila čisto političke prirode, umesto korektivne za neke konkretne probleme u društvu. Tako smo kroz medije i kroz državne institucije dobili gomilu kadrova koju su imali moć da utiču na našu sudbinu – a da nikada i ni od koga nisu birani (Borka Pavićević, Biljana Kovačević Vučo, Nataša Kandić, Sonja Biserko). Novac koji je uplaćivan u državi budžet uslovljavan je u velikoj meri ulaganjima u promocije marginalnih grupacija – poput homoseksualaca – koje srpskom društvu nisu bile ni potrebne ni svrsishodne. Novac koji je doniran „slobodnim” medijima podrazumevao je formiranje nove javne svesti o neophodnosti „evropskog puta i evropskih vrednosti”, na isti dogmatski i jalov način kao nekada kada je titoizam forsirao svoju političku religiju.

Stokholmski sindrom

Posle više od dve decenije od Petooktobarske revolucije, svima postaje jasno da smo sad dalje od „normalne države”, nego što je to bilo pre ovog prevrata. Korupcija je neuporedivo veća i u poslednje vreme mutira u formu otvorenog „reketa” državnih organa. Zapadne kompanije – predvođene njihovim političarima kao podrškom korporacijama – forsiraju korupciju kod nas u cilju ostvarenja što većeg profita – a uvek na štetu običnog čoveka. Zapadne (čitaj: američke) obaveštajne službe učestvuju u suludom povećanju obima svetske proizvodnje narkotika, da bi tako punile državne budžete. Ovaj trend je nužno pogodio i naše društvo, danas živimo u epohi u kojoj biti prodavac droge nije sramota – nego društvena titula koja se uvažava. Za vreme Miloševićeve vladavine nismo znali ni da postoje organizovani i bogati narko-klanovi, a posle Petooktobarske revolucije saznajemo za postojanje niza zloglasnih klanova poput Zemunskog, Kavačkog, Škaljarskog…

Iako je sve prethodno napisano lako uočljivo, ipak u velikom delu naše političke elite, kao i u skoro celokupnoj javnosti, vlada dogma o neophodnosti „evropskog puta”. Kada je Srbija krenula putem evrointegracija – činilo se da ne postoji drugi izbor. Strah od nove izolacije – stečen kao uslovni refleks pod uticajem sankcija iz 1990-ih – skrajnuo je mogućnost izbora opcije političke neutralnosti. Tako je rođena ideologija „evrocentrizma” – koja se bazira na aksiomu da je evropska civilizacija jedini, centralni i neupitni izbor.

Proslava demokrata posvećenih dobijanju statusa kandidata za članstvo Srbije u EU, Beograd, 3. mart 2012. (Foto: Wikimedia Commons/BokicaK/Demokratska stranka DS/CC BY 2.0 DEED)

Kada se pre nepuna tri meseca proširio BRIKS novim jakim državama, i kada je objavljeno da su mnoge druge ozbiljne države aplicirale za prijem u članstvo – stidljivo i na „mala vrata” se otvorila debata u našoj javnosti o eventualnoj mogućnosti da Srbija koriguje sopstveni izbor. Odmah se u ime Vlade Srbije oglasio potpredsednik Ivica Dačić, koji je uz sva uvažavnja argumentacije o velikoj perspektivi BRIKS-a, podvukao da Srbija mora čvrsto ostati na evropskom putu. U isto vreme kada se naše državno rukovodstvo (naravno, kao i celokupna proevropska opozicija) zaklinju na vernost „evrocentrizmu”, događaju se novi – ovoga puta brutalni – pritisci i ucene na Srbiju po mnogim vitalnim nacionalnim i državnim pitanjima. Da li je, možda, reč o „Stokholskom sindromu”, u kome se žrtva sve više zbližava za dželatom kako raste tortura nad njom?!

O kojim novim i brutalnim ucenama se radi? Svi smo svedoci famoznog „francusko-nemačkog plana”, koji uz sva ogoljenja zahteva da Srbija prizna nezavisnost sopstvene južne pokrajine Kosovo. I to čak bez potpisa, u usmenom formatu, što bi se uličnim rečnikom nazvalo „na majke mi”, i po ko zna koji put kada je reč o odnosu između Srbije i Kolektivnog Zapada bez ikakvog utemeljenja u međunarodnom pravu. Dve decenije sa iste adrese stiže uveravanje da su pristupanje EU i priznanje Kosova „paraleni procesi”, dakle – da nisu uslovljeni. Međutim, od skora postaje jasno da su nas svesno kolektivno lagali, pošto danas govore da je zapravo reč o jednom procesu.

U isto vreme, sa podjednakom agresivnošću i mržnjom, kreću pokušaji rušenja Republike Srpske. Kristijan Šmit – čovek koji nije prošao međunarodnu pravnu procedru za izbor na mesto Visokog predstavnika za BiH – preuzima, isključivo kao zapadni poverenik, na sebe ulogu koju mu ne pripada ni po jednom zakonu. Ovaj nemački političar za koga postoje neupitni dokazi da je podržavao promociju nacističkog pilota Vernera Moldersa, kao i da je polagao vence vojnicima Vermahta koji su bili u sastavu SS 1. brdske divizije, kao i da je poželeo da postane Oskar Poćorek naših dana. Paralelno s tim, u slučaju formiranja nove vlade u Crnoj Gori, ambasadori zapadnih zemalja su izričito zahtevali da srpski faktor ne sme postati deo nove vlasti – iako je reč o izbornoj (demokratskoj!) volji naroda. Radi se o savremenom obliku rasizma uvijenom u političku ambalažu. Ovo su samo glavni tokovi netrpeljivosti i štete koju u poslednje vreme srpskim nacionalnim i državnim interesima pojačano nanosi Kolektivni Zapad, dok između njih postoji gusta kapilarna mreža uticaja, pritisaka i pretnji. Ipak, Srbija je i dalje „čvrsto na evropskom putu”?!

Da li je možda ovakvo državno opredeljenje rezultat nesagledavanja perspektive van EU, na nekoj drugoj strani? Možda je – kada i pored saznanja da nam Kolektivni Zapad permanentno nanosi samo štetu – strah od nove izolacije jači od razuma? Da li naša elita stvarno veruje da će unipolarni svet opstati, u kome će Kolektivni zapad i dalje biti jedini arbitar svih stvari? Možda bi nam iz naše perspektive bilo teško da odgovorimo na postavljena pitanja, da sa samog Zapada – od strane njihove slobodne inteligencije – ne stiže potvrda da smo već zagazili u multipolarnu eru, u kojoj će uticaj zapadne civilizacije latentno slabiti. I tamo se slobodan svet užasava „soroševske” kulture i tamo se slobodan svet distancira od „NATO vrednosti”. Zapad počinje da gubi proksi-ratove (Avganistan, Sirija, Niger), a pošto je vojna moć u temelju njihovog samopouzdanja – jezik kojim su nekada grmeli postaje nemušt. Kontinetni na kojima su zapadnjaci vršili genocide i pljačke – poput Južne Amerike i Afrike – postaju oslobođeni straha od Kolektivnog zapada i svesni sopstvene uloge. Ne treba biti Hegel da biste shvatili da se postojeća globalna arhitektura ruši i da se stvara nova.

Obraćanje ruskog predsednika Vladimira Putina medijima na drugom samitu „Rusija-Afrika” 2023. u Sankt Peterburgu (Foto: kremlin.ru/Pavel Bednyakov, RIA Novosti)

Koliko ishod rata u Ukrajini utiče na postojeće stanje? Opet nailazimo na medijski oksimoron: iako sav običan svet vidi da se u Ukrajini lome koplja čitavog sveta – zapadna politička elita se ponaša kao da je reč o regionalnom sukobu, čiji ishod neće mnogo uticati na planetarnu konfiguraciju. Da se podsetimo šta je sve politička elita Kolektivnog Zapada predviđala na početku sukoba u Ukrajini, nakon uvođenja restriktivnih sankcija Rusiji:

  1. Da će rublja izgubiti svaku vrednost i da će se finansijsko tržište u Rusiji raspasti zbog uvođenja svih vrsti bankarskih sankcija.
  2. Da će proizvodnja u Rusiji i njena trgovina skoro zamreti zbog sankcija i zabrane međunarodnog prometa.
  3. Da će zbog istih razloga Rusija ostati bez značajnih sredstava u budžetu, jer više neće biti u situaciji da prodaje energente i sirovine.
  4. Da će pod pritiskom Kolektivnog Zapada i njegove snage skoro čitav svet izolovati Rusiju.
  5. Da će se zbog povlačenja svih zapadnih kompanija iz Rusije izgubiti mnoga radna mesta, zbog čega će nezaposlenost postati rekordna.
  6. Da će krenuti ogromna unutrašnja destabilizacija u Rusiji – podstaknuta siromaštvom i osećajem izolacije – koja će podstaći pobune, nemire i sukobe koji će možda ugroziti i sam opstanak vlasti.
  7. Takva iznutra razjedinjena i osiromašena Rusija neće biti u stanju da efikasno vodi rat u Ukrajini, jer će demotivisana vojska masovno dezertirati.
  8. Ukrajina će vojnim putem, uz pomoć zapadnog oružja i para, povratiti sve teritorije – uključujući i Krim – nakon čega će Rusija dugotrajno ostati „na kolenima”.

Deo zapadne političke elite je, takođe, išao toliko daleko da je predviđao cepanje Rusije na više država i krenuo je da crta mape unutrašnje podele. Posle samo dve godine – možemo sa sigurnošću da zaključimo: ništa od prethodnog se nije dogodilo! Naprotiv, dogodilo se suprotno: Kolektivni Zapad svakodnevno slabi – a Rusija jača na svim poljima. I dalje niko od zapadnih zvaničnika ne govori o mogućnosti ruske pobede u ratu, a još manje o posledicama takvog ratnog ishoda. Ponekad, tek ponekad, čujemo reči o „zastoju ukrajinske kontraofanzive” (eufemizam za „propast”), kao i o mogućim pregovorima – uz uvažavanje postojećeg stanja na terenu. I to sa pozicija sile, kao da su u situaciji da Rusiji diktiraju uslove, i kao da Rusija jedva čeka njihov blagoslov za otpočinjanje mirovnih razgovora.

U realnom svetu, stvari stoje posve drugačije. U slučaju da Rusija nastavi sa svojom ofanzivom osvajanja novih teritorija (kako se sada čini izglednim) – sigurno je da će samo ona držati u ruci „ključeve vanrednog stanja”, proizvod moći koji je nekada definisao Karl Šmit. Odnosno, da će Rusija samovoljno odlučivati o ratu i miru, uz sve uslove koje će biti u stanju da postavi. I velika je zabluda da će Rusija verovati u dogovor sa Kolektivnim Zapadom – jer posle ogoljenih zapadnih prevara na sporazumima Minsk 1 i Minsk 2, nema više argumenata u prilog uverenju o mogućnosti sporazuma sa Kolektivnim Zapadom, koji ne bi bio nova „šibicarska” obmana. Ali nisu ovo jedine, niti su najveće zablude Kolektivnog Zapada, kada se radi u aktuelnim odnosima sa Rusijom. Iako niko od zapadnih zvaničnika (osim Viktora Orbana) ne želi da sagleda svetsko-istorijski značaj rata u Ukrajini, postaje svima jasno da će ishod ovog sukoba dugoročno i temeljno izmeniti međudržavne odnose na čitavoj planeti. Ništa više neće biti isto kao pre ukrajinskog rata, i što rat bude duže trajao – toliko će i promene biti značajnije. Ako Kolektivni Zapad bude poražen na ukrajinskom bojnom polju – onda će za njih cena toga poraza biti veoma skupa.

Nastavak dedolarizacije i dalja inflacija, preskupi i neredovni energenti, nekontrolisan priliv migranata, građansko-civilizacijski sukobi u mnogim zapadnim državama, dalja cenzura i medijska nesloboda, osetan pad životnog standarda, gubitak post-kolonijalnih poseda, dalje srozavanje zapadnog ugleda i zapadne ideje po svetu, povećanje strahova i nesigurnosti, opasnost od gubitaka sledećeg rata… Ovo su samo neke od predvidivih posledica koje čekaju Kolektivni Zapad u slučaju gubitka u ukrajinskom ratu. Naravno da bi sa suprotne strane, u slučaju njenog poraza, Rusiju čekala još gora sudbina. Već smo uproredili rat u Ukrajini sa velikom „partijom pokera” u kojoj se ulozi neprestano podižu. Zapad neprestano gomila ulog na već ogromnoj kamari, ne bi li tako pred celim svetom odložio spoznaju ko je u ruci držao jake štihove, a ko je blefirao. Ali vreme odluke se približava, nakon toga neko će podići sav ulog sa stola, a neko će otići kući „go kao pištolj”. Da li je Kolektivni Zapad spreman da izgubi ovu partiju?

Grobar iz Irpina, na zapadnoj periferiji Kijeva, postavlja drveni krst na grob Ukrajinca poginulog tokom rata Ukrajine i Rusije (Foto: Jiji/AFP via Getty Images)

U međuvremenu, dok traje ova svetska partija pokera, zapadne države će pokušavati da pronađu kohezioni faktor opstanka. Za sada će jedina objedinjujuća emocija među njima biti slepa mržnja prema Rusiji – prema kojoj će otvarati pristupne procese za nove članice: Gruziju, Ukrajinu i Moldaviju. Za stare članice važiće princip čopora u kome najslabije zveri moraju najviše da laju, u nameri da se dodvore vođama. Neslavni primeri Litvanije, Estonije i Letonije koje rehabilituju nacizam pokazuju nam koliko je mržnja konstituivniji deo čovekovog bića od zdravog razuma. U takvu Evropsku uniju naši političari, poput Domanićevog Vođe, žude da nas povedu – u zajednicu embrionalno suprotnu od našeg unutrašnjeg bića.

Zato prvo i najbitnije pitanje u predstojećoj izbornoj kampanji mora biti „čemu više EU?”. Iz odgovora na ovo pitanje proisteći će i sve važne ostale izborne teme, kako geopolitičke, tako i ekonomske. Ako zabijemo glavu u pesak pred ovom istinom i ako nastavimo da posmatramo „evropski put” kao neprikosnovenu dogmu – postoji velika opasnost da nas težina ove dogmatske politike potopi. Da smo nekada kao narod na vreme smogli snage da se upitamo kuda nas vode dogme „neskretanja sa Titovog puta” i „bratstva i jedinstva” – sigurno je da bi bolje plivali kroz noviju istoriju. U protivnom, opet ćemo prekasno oplakivati našu nesrećnu sudbinu lamentirajući nad umrlom evropskom idejom, kao što smo nekada lili krokodilske suze povijeni u kilometarskim redovima nad Brozovim kovčegom.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Nemanja Jovanović

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u