Kad su Arapi – konkretno Egipat i Sirija – prvi i jedini put uspeli da prirede taktičko iznenađenje Izraelu u tzv. „Jom Kipurskom ratu” (1973), general Arijel Šaron, junak ovoga sukoba, kome je veštim tenkovskim manevrom u egipatskoj pozadini pošlo za rukom da odsudno preokrene tok zbivanja na bojištu, dao je zloslutnu izjavu: „Senka novog Holokausta spustila se na Izrael!”. Arapski komandanti, sa svoje strane, nisu krili da cilj njihove operacije nije samo vraćanje teritorija okupiranih 1967. godine, već „bacanje Izraela u more” – odnosno uništenje jevrejske države.
Neposredno pre izbijanja ovog novog požara – ukresanog brutalnim terorističkim napadom Hamasa, bez presedana, na pogranična izraelska naselja i unutrašnjost samog Izraela – palestinska aktivistkinja sa Zapadne obale, Ahed Tamimi, objavila je na Instagramu, prema medijskim izveštajima, jezive pretnje jevrejskim kolonistima: „Čekamo vas u svim gradovima Zapadne obale – od Hebrona do Dženina. Poklaćemo vas, pa ćete reći da je ono što vam je Hitler uradio bilo ravno šali. Napićemo vam se krvi i najesti mozga”.
Sa druge strane, bezobzirnost i nasilničko ponašanje novonaseljenih Jevreja prema žiteljima Zapadne obale poslednjih meseci su, po opštem sudu, poprimili neslućene razmere. Strah i mržnja duboki su pokretači višedecenijskog uzajamnog arapsko-izraelskog satiranja. To je istina koju učene geopolitičke analize i politikološka tumačenja, naravno, podrazumevaju – ali im ne posvećuju pažnju koju zaslužuju. Jer, strah i mržnja, koji se jedno drugim hrane i podstiču, iracionalno su ishodište svekolikog ubilačnog užasa, s tim što im jezgrena magma nije van predela jedne metaracionalnosti najdubljih, arhetipskih poriva biblijske i kuranske provenijencije. I ponornih iskustava drevne, daleke i manje daleke prošlosti.
Zbog mnogih izukrštanih političkih, društvenih i mnogih drugih razloga, kako istorijskih i savremenih, tako i lokalnih, regionalnih i globalnih, jevrejsko/izraelsko-arapsko/palestinski krvavi čvor nemoguće je konačno razrešiti. Ni način koji je na Gordijev čvor primenio Aleksandar Veliki tu ne bi pomogao. I zato mu se, uprkos mnogim idejama, planovima, pokušajima, naporima, privremenim i parcijalnim sporazumima – ne vidi rasplet. Ova konstatacija nije, priznajem, ni od kakave koristi i mogla bi se razložno otpisati, pa i moralno osuditi kao sejanje defetizma, pogotovo od strane onih koji se uistinu pošteno i plemenito trude da propomognu pronalaženje nekog trajnijeg rešenja. Nažalost, utisak je da za pesimizam ima neuporedivo više pokrića nego za čak i oprezni, relativni optimizam.
Oreol nepobedivosti
U burnom istorijatu izraelsko-arapskih odnosa bezbroj je epizoda surovog nasilja, ali da se ovom prilikom vratimo samo na već pomenutu 1973. godinu, kad je Ariel Šaron dramatično progovorio o „senci novog Holokausta”. Posebno je kritično za Izrael tada bilo na severnom, sirijskom frontu, odnosno na Golanskoj visoravni. Taj deo granice branilo je ukupno oko 175 vojnika i 177 tenkova, naspram kojih je stajalo 540 tenkova, među kojima je bilo i najmodernijih ruskih T-62. Iz pozadine je pristizalo još 960 guseničara. Izraelske jedinice, pod komandom nižeg oficira Avigdora Kalahanija, pretrpele su teške gubitke, tako da im je drugog dana borbi ostalo samo 40 tenkova, a uskoro je taj broj spao na samo 15 ispravnih.
Iza njih se neprijatelju širom otvarala nebranjena izraelska teritorija. I tada komandant severne zone, Rafael Ejtan, donosi naizgled suludu i samoubilačku odluku da se krene u napad. Sirijci su bili izbezumljeni. Pretpostavili su da je u pitanju samo prethodnica veće oklopne sile. Četvrtog dana rata, u Dolini suza nije bilo više nijednog sirijskog tenka, a ni vojnika. Izraelski strah od uništenja i odlučnost koji je doveo do zadivljujuće hladne hrabrosti trijumfovali su nad haotičnom arapskom namerom uništenja. I tako je bilo u gotovo svakom prethodnom i docnijem okršaju na zemlji svetoj između dva bliskoistočna naroda.
Bez obzira na ogromnu brojčanu nadmoćnost svojih stvarnih i potencijalnih arapskih i muslimanskih neprijatelja, Izrael je zadobio oreol nepobedivosti. Ova temeljno teokratska država, militarizovana parlamentarna demokratija (jedina na Bliskom istoku, kako Izraelci vole da podsete), zemlja politički posvađanog društva – osim po pitanju nacionalnog opstanka – postala je jedinstven fenomen na političkoj karti regiona, pa i sveta. Uživajući, u svim presudnim momentima, bezrezervnu podršku SAD – što mu je omogućavalo da redovno ignoriše rezolucije UN, kao i blagonaklonost evropskog Zapada, a posebno nekih uticajnih država nemirne savesti zbog uloge u Holokaustu, u svakom pogledu.
Tehnološki i vojno izvanredno organizovana država – uprkos svim izazovima sa kojima se suočavao – Izrael se uspešno kretao ka svom svetom cilju, okupljanju što većeg broja pripadnika „izabranog naroda” u njegovoj drevnoj postojbini. Zaboravljalo se pri tome da u širem regionu ima i onih koji smatraju da – za razliku od Zapada – Jevrejima ništa posebno ne duguju, na šta je svojevremeno izričito podsetio, recimo, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad, a nedavno, ne manje jasno, i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.
I ne samo da Arapi i muslimani ne osećaju bilo kakav dug prema Jevrejima – a još manje Izraelu – već sasvim suprotno, ove doživljavju kao svoje istorijske i novovremene dušmane i dužnike. Za Arape je Izrael „kolonijalistička tvorevina”, okupator, strano telo koje im je podmuklo i nasilno podmetnuto na njihovoj zemlji licemerjem i mešetarenjem velikih sila, prvenstveno (i vazda) Engleske, a onda i ostalih „krstaša”. Kad se na srazmerno maloj teritoriji suoče dve takve ekstremne isključivosti, sa mitskim, ali i demografskim i realpolitičkim teretom i nabojem – teško je zamisliti, a pogotovo ostvariti neko trajno, kompromisno mirovno rešenje. Zato i plan o stvaranju dve naporedne države – jedne jevrejske, a druge palestinske – prihvaćen u UN i na usnama mnogih koji bi da se konačno pronađe formula saživota Jevreja i Palestinaca, ako ne bude nekog čuda, nema nikakve šanse da se materijalizuje.
Hoće li Izraelci ikada prihvatiti da Istočni Jerusalim bude prestonica nezavisne palestinske države? Hoće li Palestinci ikada prihvatiti da im životni prostor definitivno bude sveden na Zapadnu obalu i Gazu? U kapitalnoj i maksimalno nepristrasnoj knjizi „Arapin i Jevrejin. Ranjene duše u obećanoj zemlji” (1986), za koju je dobio i Pulicerovu nagradu, ugledni novinar i publicista Dejvid Šipler, opisao je suprotstavljene negativne stereotipe koji ovim bliskoistočnim narodima ne dozvoljavaju da u onima drugim uopšte vide ljude. Jevrejin je za Arapina, piše Šipler, brutalna, nasilna i prepotentna kukavica, a Arapin za Jevrejina primitivno stvorenje životinjske osvetoljubivosti i niskih poriva. Reč je, naravno, o uopštavanju kome, po definiciji, deo života i ljudi srećom svakako izmiče, ali je sasvim dovoljno i široko empirijski utemeljeno da se mirne duše može javno saopštiti.
Bilo je i ima, kako među Jevrejima/Izraelcima tako i Arapima/Palestincima, nemalo primera iskrenog nastojanja da se nepremostive razlike prevaziđu, pa su tako, recimo, u dijaloškoj knjizi „Između neprijatelja” (1974) Egipćanka Sana Hasan, pripadnica visokog egipatskog društva, i izraelski novinar, Amos Elon, budućnost svojih zemalja zamišljali kao „Ujedinjene države Bliskog istoka, u kojima će sve barikade koje dele narode biti srušene”. Ne može se zaboraviti veličanstveno mirotvorstvo velikog pisca Amosa Oza, u traganju za mirom. Ozbiljni pregovarači i posrednici ravnovali su godinama, za doprinos jevrejsko-arapskom pomirenju dodeljivana su međunarodna priznanja – uključujući i Beginovu i Sadatovu Nobelovu nagradu (1978).
Ipak, strah i mržnja su se, bar do sada, pokazali jači od svih dobrih namera i plemenitih zamisli. Terorističkim napadom na Izrael i razornim požarom u Gazi ponovo smo svedoci njihovog zastrašujućeg pira kojim se preko noći potiru ili bar na duži rok odlažu skromni, ali konkretni diplomatski rezultati projekta postepene normalizacije odnosa između Izraela i njegovih arapskih suseda, na čemu su se SAD, od vremena Donalda Trampa, usredsređeno angažovale. Bezdani ponor zla se iznova razjapio.
Borba za cionizam
Od fatalnog 7. oktobra svetom kruže i roje se mnogobrojne pretpostavke, (hipo)teze i tumačenja u vezi sa pozadinom Hamasove odluke da baš u odabranom trenutku preduzme ubilački teroristički napad na Izrael. Većina analitičara i komentatora se slaže u tome da to Hamas nije samoinicijativno smislio, organizovao i izveo, iznenadivši inače krajnje predostrožne izraelske službe bezbednosti. Za neke je to navodno delo Rusije, kojoj odgovara skretanje pažnje svetske zajednice – prvenstveno SAD i „kolektivnog Zapada” – sa rata u Ukrajini.
Drugi, pak, u svemu vide dugu ruku Irana i njegovog regionalnog poverenika Hazbolaha. Ima mišljenja i da je sve, zapravo, paklena zavera poslovično perfidnih britanskih tajnih službi i Mosada, a mogu se čuti čak i objašnjenja u duhu najapsurdnijih teorija zavere, prema kojima je u tu igru bio uključen i sam Hamas. Upiru se prsti i na druge aktere bliskoistočnog kolopleta, pa i na pojedine vanregionalne faktore. Mnogo od ovoga moglo bi biti – a možda i jeste, bar delimično ili potpuno tačno – ali se ne bi smela prenebregnuti unutrašnja, endemska dijalektika straha i mržnje, koja transistorijski pokreće cikluse nasilja između Jevreja/Izraelaca i Arapa/Palestinaca, tako da se njihov sukob u svakom trenutku može raspaliti i krvavo aktualizovati u funkciji najrazličitijih interesa i ciljeva.
Bez obzira na samopouzdanje zasnovano na vojnoj, tehnološkoj i organizacijskoj superiornosti, nizu dobijenih bitaka protiv istog neprijatelja i gotovo „blanko” podrške Zapada, u Jevrejima – a posebno Izraelcima – duboko u podsvesti živi, radi i ruje panični strah od uništenja. Treba li to uopšte objašnjavati? Kad osete da bi im egzistancija mogla biti ugrožena, svi obziri se povlače pred gvozdenom odlučnošću da se po svaku cenu otkloni pretnja ili „senka”, kako se 1973. godine izrazio Ariel Šaron.
Zauzvrat, kod Arapa/Palestinaca takve surove i po pravilu nesrazmerno obuhvatne „kaznene ekspedicije” samo uvećavaju mržnju i podstiču na snevanje i smišljanje budućih osveta. Kako je to uverljivo pokazao nemački naučnik, Volfgang Šivelbuš, u lucidnoj studiji „Kultura poraza” (2009), nadahnuće porazima može se kod nekog naroda ili društvene grupe pokazati mitski, mobilizacijski i akciono delotvornije od gordosti koju grade pobede (2003).
Malo je u Svetoj zemlji prostora za politiku, iako i ona – kad oluja privremeno prođe – rutinski dolazi na dnevni red. Do iduće prilike… Nije, stoga, ni slučajno to što je ovaj Netanjahuov kabinet najradikalnije desni i nacionalistički od svih dosadašnjih, a što kod Palestinaca glavnu reč vodi ekstremistički Hamas, dok Mahmud Abas, uglavnom, samo prima strane izaslanike, daje izjave i izražava principijelne stavove o nužnosti pronalažanja formule mirovnog rešenja u koordinatama projekcije dve države za dva naroda.
Bivši izraelski ministar odbrane i član sadašnjeg vojnog kabineta, general Beni Ganc, dao je pre nekoliko dana veoma indikativnu izjavu u vezi sa mogućim ograničenjem trajanja kampanje: „Vodi se rat za opstanak i za cionizam, tako da nisam u stanju da predvidim dužinu trajanja svake faze i borbi koje će potom uslediti”. Za opstanak i za cionizam, dakle. Da se borba vodi za opstanak ne iziskuje, verujem, dodatno razjašnjenje, ali kakav je smisao pomalo neočekivane tvrdnje da se ona vodi i za cionizam? General svoju izjavu sigurno nije slučajno baš ovako formulisao. Naprotiv, tačno je znao šta želi da poruči, a tragom te poruke može se analitički proniknuti do najdubljeg sloja izraelske ideološke, političke, a potom i vojne logike. Do nepromenljive strategije jevrejske države. Do cionizma.
Cionizam ima svoje zakone, pravila i metode, ustanovljene još u vreme stvaranja jevrejske države i prvih sukoba sa palestinskim Arapima. Odavno je objavljena, neposredno posle Šestodnevnog rata (1967), koji Arapi nazivaju „naksa” ( „uzmak“), i već zaboravljena, studija velikog francuskog orijentaliste, inače Jevrejina, Maksima Rodinsona, naslovljena „Izrael i arapsko odbijanje. 75 godina istorije”. Korisno bi bilo ponovo je pročitati u svetlu naleta aktualne bliskoistočne bure. Rodinson je osetio da je upravo posle najveće vojne pobede Izraela nad združenim armijama Egipta, Sirije i Jordana, pre svega radi budućnosti, nužno protumačiti najdublja ishodišta jevrejsko-arapskog sukobljavanja koje će u decenijama koje su usledile nejbolnije pogađati Palestince.
A trijumf u ratu 1967. izraelski istoričar Beni Moris ushićeno je okarakterisao kao „zenit jevrejske istorije”: „Bila je to pobeda sinova svetla nad sinovima tame koji su pretili uništenjem Jevreja i istovremeno povratak na kičmu između severa i juga zemlje Izrael – istorijski heartland jevrejskog naroda i judaizma – koji su izraelske odbrambene snage propustile da osvoje 1948. godine”. Naslov knjige iz koje je preuzet gornji navod nosi naslov „Jedna država, dve države” (2009). Kakve su dve države uopšte zamislive na ovakvim ideološkim premisama? Rodinson, pre više od pola veka postavlja pitanje da li je Izrael imao načina da ublaži i politički razoruža arapsko neprijateljstvo. Možda teorijski jeste, ali se u praksi nije pošlo tim putem.
Senka i sablja smrti
„Otac Izraela”, David Ben Gurion (1886-1973), tvrdokorni cionista, ali i krajnje pragmatičan državnik, mrzeo je Arape, ali ih je, budući nacionalista, dobro razumevao. Za razliku od nekih političara sa levice, smatrao je da se njihova osvetoljubivost može skršiti jedino silom, iako su povremeno i njemu kroz glavu proletale misli da bi batina u nekom trenutku mogla imati dva kraja. No, bili su to prolazni momenti skepse potiskivani optimističkom verom u odlučnost i snagu cionističkog potomstva. Držao je da su osvojene teritorije minimum za jevrejski dom i nije mu padalo na pamet da bi se – zarad mira sa Palestincima – mogla napustiti i jedna jedina stopa. Naprotiv, imperativ je bio da se stalno prisvajaju nove. U Izraelu je, za njegov ukus, već tada bilo odviše Arapa pretećeg nataliteta.
Ben Gurion je prezirao međunarodne organizacije, uključujući i UN, sasvim razložno pretpostavljajući da one iz čitavog niza moralnih, istorijskih i političkih razloga nikada neće biti kadre da protiv Izraela nametnu sprovođenje neke nepovoljne odluke. Tako je on, recimo, uprkos rezoluciji o internacionalnom statusu Jerusalima, prestonicu Izraela 1949. prkosno smestio u sveti jevrejski (ali i arapski i muslimanski) grad. Izraelski političari poput Moše Šareta, Levija Eškola ili Abe Ebana, a i mnogi posle njih, koji su iskazivali više spremnosti za konstruktivniji i umereniji odnos prema Palestincima, po pitanju teritorija, tj. granica i (povratka) izbeglica, nikada suštinski i trajnije nisu uspeli da dovedu u pitanje beskomprimisnu liniju Ben Gurionove cionističke odlučnosti.
Arapima je stalno zamerano odbijanje da u punoj meri priznaju izraelsku državu i njeno pravo na postojanje, kao i neskriveno neprijateljstvo prema izraelskim državljanima, naročito kolonistima, protiv kojih su povremeno preduzimali i atentate, nasilne upade i pogrome. Izraelske retorzije su, po pravilu, bile nesrazmerno surovije pokazne lekcije starozavetne pravde. Tako je uspostavljena matrica koju godine nisu izmenile ili ublažile – sve do sadašnjeg razaranja ljudskog, urbanog i socijalnog tkiva Gaze u nastojanju da se konačno uništi Hamas, a u vezi sa kojim se čak i u kuloarima UN počela pominjati kvalifikacija genocida.
Primera radi, navedimo jedan stari slučaj. Sredinom oktobra 1953. godine u bombaškom napadu na jedno izraelsko selo poginuli su žena i dvoje dece. Indicije su ukazivale na to da su počinioci prebegli na teritoriju Jordana, ali Izraelci nisu sačekali rezultat istrage, već je jedna njihova jedinica napala jordansko selo Kibja, srušivši 40 stambenih zgrada, pri čemu je poginulo više od 50 žitelja, muškaraca, žena i dece.
Nužno je, takođe, ukazati na to da, sem deklarativne, Palestinci ni izdaleka nisu uživali nepodeljenu, iskrenu i doslednu naklonost svoje arapske braće, kao i da su vlastodržačke garniture u prestonicama arapskog sveta umnogome saodgovorne za njihovu zlu sudbinu. Premda to ne bi bilo pravično i pošteno, ali bi bilo humano, realpolitički pragmatično i blagotvorno, u ranoj fazi masovnog palestinskog izbeglištva (1948-1950) – koji se merio stotinama hiljada prognanih – okolne arapske zemlje nisu mnogo učinile da ublaže i koliko je moguće amortizuju taj strašan egzodus.
Štaviše, getoizirane palestinske izbeglice bile su im neka vrsta „monete za potkusurivanje” sa Izraelom i međunardnom zajednicom. Na svojim teritorijama ih nisu doživljavale kao naročito omiljenu braću u nevolji – pogotovo u državama u kojima ih je bilo najviše – dok su oni, sa svoje strane, nastojali da se snađu i nametnu na sve raspoložive načine. Setimo se samo „Crnog septembra” jordanskog kralja Huseina (1970) ili, pak, tragedije u libanskim logorima Sabra i Šatila (1982). Nije preterano reći da je nekim savremenim arapskim režimima mrsko i samo postojanje Palestinaca…
Ko se danas, sem stručnjaka istoričara, još seća i može zamisliti, da je princ Fejsal od Hidžaza 1919. godine smatrao da cionizam nije vid imperijalizma – već da je, poput arapskog, legitimni jevrejski nacionalizam i potencijalni saveznik u oslobađanju od stranog tutorstva nad zajedničkom zemljom? Nestvarno deluje njegovo potpisivanje, uz posredničku i lingvističku pomoć Lorensa od Arabije, sporazuma sa cionističkim prvakom, Haimom Vajcmanom, o uzajamnom uvažavanju i saradnji u uspostavljanju jevrejskog doma u Palestini.
Predostrožni emir, budući kralj Iraka, svojeručno je ispod tela teksta dokumenta na arapskom dopisao zaštitnu klauzulu (caveat) kojom svoje poštovanje dogovorenog uslovljava ispunjavanjem obećanja o priznavanju arapske nezavisnisti od strane velikih sila. Cionistička organizacija je Pariskoj mirovnoj konferenciji sporazum predstavila bez ove klauzule. Svejedno, pošto su se Velika Britanija i Francuska još 1916. godine Sajks-Pikokovim sporazumom dogovorile o podeli interesnih sfera na Bliskom istoku – Fajsalov i Vajcmanov dobronamerni napor izgubio je praktični svaki značaj i postao „zaboravljena fusnota” u istorijatu jevrejsko/izraelsko-arapsko/palestinskog sukobljavanja.
Što se Izraela tiče, u njegovoj politici je, ukupno uzevši, prevladala idealistički neodstupna, propulzivna cionistička linija Hercla i Ben Guriona – sa silom kao glavnim argumentom u opštenju sa Palestincima. Maksim Rodinson je to u svojoj pomenutoj knjizi realistički morao konstatovati i upozoriti na to da neko ko svoje pravo smatra apsolutnim – bez obzira na privilegiju posedovanja veće sile, svekolike moći i strane podrške – nikada neće doživeti da mu to pravu priznaju oni čije podjednako legitimno pravo odbija da poštuje. A samo to priznanje bi moglo voditi na stazu trajnog rešenja već stogodišnjeg sukobljavanja. Za sada se takva mogućnost ne nazire, a izjava generala Ganca da se „Izrael bori za opstanak i za cionizam” nikako ne ohrabruje. I dalje će Svetom zemljom vladati strah i mržnja, a nad njene žitelje će se nadvijati senka i sablja smrti.
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Israel Defense Forces/Handout via Reuters
BONUS VIDEO:
