Izbor valutnog režima (kategorije deviznog kursa) zavisi od stanja date privrede, njene konkurentnosti i izvozne sposobnosti, stanja platnog bilansa, visine spoljne zaduženosti, inflacije i drugih makroekonomskih parametara u određenom vremenskom periodu.
Kod nas se već više godina zvanično vodi politika tzv. „rukovođenog fleksibilnog (plivajućeg) kursa” dinara (managed floating), koju sprovode mnoge zemlje u tranziciji, umesto ranijeg fiksnog kursa vezanog za nemačku marku. Ovakav režim, koji je kompromis između fiksnih i fluktuirajućih kurseva, koga neki nazivaju „prljavo plivajućim”, trebalo bi da uzme u obzir dobre strane obe varijante kursa: prednosti discipline fiksnog kursa i veće delovanje tržišta kod fluktuirajućeg kursa. Iako je fleksibilni kurs kao tržišno rešenje bolji od fiksnog – bez obzira na izbor valutnog režima – potrebna je koordinacija monetarne i fiskalne politike za stabilnost deviznog kursa.
Režim fleksibilnog kursa dinara Narodna banka Srbije (NBS) utvrdila je u saglasnosti sa Vladom i MMF-om, kao najmanje rizičan model za privredu Srbije i prati njegovo kretanje, jer je on u vezi sa ostvarivanjem osnovnih ciljeva centralne banke, kao što su očuvanje stabilnosti cena i održavanje finansijske stabilnosti.
Rasprava oko režima fiksnog ili fleksibilnog kursa dinara – ako se posmatra spoljotrgovinski bilans kao glavni pokazatelj „zdravlja” domaće valute – svodi se na pitanje da li vršiti češće devalvacije ili pustiti dinar da stalno depresira. Fiksni kurs treba braniti sa visokim deviznim rezervama, a sa druge strane, slobodno fluktuiranje kursa dinara može svojom nestabilnošću da izazove velike i nepredvidive oscilacije na deviznom tržištu – dobro znane iz iskustava mnogih zemalja.
Rukovođeno fleksibilni kurs dinara, odnosno „monetarna politika ciljane inflacije” (3 odsto plus minus 1,5 odsto), je bolje rešenje za Srbiju od fiksiranja kursa – jer daje više elastičnosti finansijskom sistemu. Zato je za Srbiju bolje da se kroz promenu kursa, slabljenje dinara obavi kroz deo prilagođavanja, jer u slučaju fiksnog kursa, prilagođavanje je jedino moguće kroz smanjenje plata i cena što vodi u recesiju.
Kurs dinara
NBS određuje kurs na osnovu ponude i potražnje, a interveniše na deviznom tržištu samo u slučaju sprečavanja velikih dnevnih oscilacija kursa, bez, kako navodi, usmeravanja kursa u određenom pravcu.
Zvanično, ona može da sprovodi intervencije na deviznom tržištu radi „ublažavanja prekomernih kratkoročnih oscilacija kursa dinara prema evru, kao i radi očuvanja stabilnosti cena i finansijskog sistema i održavanja adekvatnog nivoa deviznih rezervi, u skladu sa Memorandumom NBS o ciljanju (targetiranju) inflacije kao monetarnoj strategiji i programima monetarne politike”. Međutim, NBS drži kurs dinara fiksiranim – nekada braneći ga od slabljenja, a nekada i od jačanja – a sve intervencije podvodi pod sprečavanje velikih dnevnih oscilacija.
NBS je na međubankarskom deviznom tržištu od početka ove godine do kraja oktobra neto kupila 3,4 milijarde evra, radi „održavanja relativne stabilnosti kursa dinara prema evru u uslovima izraženih aprecijacijskih pritisaka na domaćem deviznom tržištu”, saopšeno je iz ove institucije, dok nije bilo neto prodaja evra (što je, uglavnom, slučaj od 2017).
Centralne banke smatra da je u „poslednjih 10 godina neupitna postala stabilnost domaće valute, i da je potpuno pogrešno reći da je u pitanju defakto fiksni kurs, kako pojedini navode”. Takođe, kaže da relativna stabilnost kursa neće imati alternativu, jer predstavlja osnov stabilnosti u svim drugim segmentima naše ekonomije, nominalno sidro monetarne i finansijske stabilnosti zemlje.
Takođe, i iz srpskog ministarstva finasija navode da je „ovaj kurs sidro u borbi sa inflacijom” i da nema potrebe da se on menja, uprkos mnogim kritikama kompetentnih stručnjaka na račun vođenja politike kursa dinara.
Potpuno su u pravu i pojedini domaći opozicioni predstavnici koji tvrde da „stabilan kurs dinara nanosi štetu izvoznicima u Srbiji, i da je potrebno odbaciti monetarnu politiku kojom se dinar održava na istoj vrednosti već više od 10 godina”.
Fiksiranje kursa
Moramo reći da poslednjih desetak godina NBS i Vlada vode štetnu kontinuiranu politiku znatno precenjenog kursa domaće valute, što daje netačne procene i iznose za brojne makroekonomske parametre. I pored suprotnog stava zvanične ekonomske politike i nekih ekonomista bliskih vlasti – devizni kurs dinara je de fakto fiksan, na oko 117 dinara za evro, i to je jedina „roba” koja nije poskupela duži niz godina.
Dinar je prejak i ovakav devizni kurs i devizna likvidnost mogu se održavati jedino novim zaduživanjem. Srpske vlasti koriste kurs dinara kao antiinflacioni instrument – što je loša politika i dovodi do pogoršanje spoljnotrgovinskog bilansa zemlje, velikog rasta spoljnog duga i rasta unutrašnjih dugova.
Što se tiče slabosti fiksnih kurseva, oni zahtevaju veće devizne rezerve za odbranu kursa i ugrožavaju izvozni potencijal privrede, a domaća privreda se teže povezuje sa svetskom privredom. Ne doprinose platnobilansnoj ravnoteži, smanjuju mogućnosti delovanja drugih instrumenata ekonomske politike i zahtevaju dodatne mere za usklađivanje cena u zemlji, sa cenama inostranih partnera.
Nacionalna privreda je podređena potrebama održavanja ovakvog deviznog kursa – gde je domaća valuta često precenjena – pa moguća devalvacija poništava mnoge prednosti fiksnog kursa. Kod ovog režima kursa gubi se autonomnost u vođenju monetarne politike, jer se ne može istovremeno kontrolisati količina novca i valutni kurs, a trošak održavanja fiksnog kursa je suviše veliki. Režim fiksnog deviznog kursa, za kratkoročnu stabilizaciju tržista primenjuju, uglavnom, zemalje sa visokim spoljotrgovinskim suficitom, kao i zemlje u razvoju bivše kolonije, koje fiksiraju svoju nacionalnu monetu za jaku valutu zemlje metropole.
Dalje, recimo da u negativne posledice fiksiranja kursa u srednjem i dužem periodu primene, zbirno može da se navede sledeće:
- fiksni kurs u uslovima rasta cena dovodi do pada konkurentnosti, izvoza i porasta uvoza;
- najviše koristi ima uvozni sektor, a gubitak izvozni, smanjuju se devizne rezerve;
- domaće tržište je prepušteno inostranim kompanijama – što guši domaću proizvodnju, zaposlenost i tehnoloski napredak;
- dolazi do ekonomske recesije i produbljivanja krize;
- povećava se spoljna i unutrašnja zaduženost;
- raste nelikvidnost u privredi i opadaju domaće investicije;
- dolazi do bekstva kapitala i odliva mozgova u inostranstvo;
- raste socijalna i društvena nestabilnost, slabe državne finansije i širi se unutrašnja neravnoteža.
Jak dinar delimično odgovara uvoznicima; zatim onima koji plate primaju u dinarima; dužnicima čiji su krediti indeksirani u stranoj valuti; dinarskim štedišama, kao i bankama sa „domaćom” štednjom. Slab dinar, u principu, odgovara dominantnim izvoznicima; zatim onima koji prihode imaju vezane za evro; deviznim štedišama; bankama koje depozite zasnivaju na pozajmicama iz inostranstva, kao i menjačnicama. Generalno govoreći: nikome ne odgovara nestabilan kurs. Interesnim grupama odgovara ili jak ili slab dinar.
Precenjeni kurs dinara
Već više godina imamo neodrživu situaciju tj. jaku valutu a slabu ekonomiju, naročito izvoznu, tako da precenjenost dinara neće moći da se održi na duži rok. Održavanje veštački jakog dinara je bila politička odluka, između ostalog, zbog interesa špekulativnog kapitala da jeftino dođe do deviznih sredstava, ali takođe, i zbog dugova stanovništva i privrede po raznim osnovama, koji bi deprecijacijom domaće valute porasli.
Precenjeni dinar fiktivno uvećava bruto domaći proizvod (BDP), plate i penzije (u evrima), a fiktivno smanjuje javni dug zemlje. BDP se utvrđuje u domaćoj valuti, pa se onda množi sa precenjenim kursom dinara, nakon čega dobijamo netačne i nerealne makroekonomske pokazatelje – čime se domaća vlast stalno hvali na „velika zvona”. Velikoj većini građana i porodica u Srbiji nije bitno koliko primaju evra, već koliko sa svojom platom i penzijom mogu da plate osnovne troškove – komunalije, hranu i druge elementarne potrebe. Međutim, precenjeni kurs dinara znatno je povećao uvoz i nezaposlenost, a destimulisao izvoz.
Srbija je u robnoj razmeni sa inostranstvom prošle godine imala minus od oko 11 milijardi evra, a kurs dinara je kao i prehodnih godina ostao nepromenjen (poređenja radi, na kraju 2006. deficit je iznosio oko 6 milijardi evra i rastao je narednih godina). Državni zvaničnici se hvali stabilnošću domaće valute –a podaci zapravo pokazuju da je od oko 15 milijardi evra ukupne štednje građana, samo oko 750 miliona evra čini dinari, što je svega oko pet odsto. To jasno pokazuje da u domaćoj javnosti još uvek nema dovoljno poverenja u dugoročnu stabilnost domaćeg novca i pored (usporenog) sprovođenja procesa „dinarizacije”.
Nema promene kursa dinara, jer devize u Srbiju pristižu u dovoljnoj vrednosti iz više izvora. Tu su, pre svega, standardni prilivi od radničkih doznaka (naših gastarbajtera) od prošlogodišnjih zvanično 3,3 milijarde evra (plus znatan neevidentiran deo u gotovini), kao i oko 4,4 milijarde stranih investicija. Velikim delom, vrednost domaće valute održavana je i emitovanjem hartija od vrednosti NBS i Vlade – što je pospešivalo stvaranje privida makroekonomske i dinarske stabilnosti i povećanja deviznih rezervi, dok je država išla u nova zaduženja.
Bruto devizne rezerve zemlje su na kraju oktobra ove godine bile na rekordnom nivou od preko 24 milijarde evra (što je najveći nivo od 2000. godine od kada se primenjuje nova metodologija obračuna). Neto devizne rezerve (bruto devizne rezerve umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve – obaveze prema MMF-u po osnovu aranžmana i drugim osnovima) iznosile su preko 20 milijardi evra. Na ovom nivou deviznih rezervi zemlje obezbeđuje se pokrivenost novčane mase – M1 od 182 odsto i 6,5 meseci uvoza robe i usluga, što je više nego dvostruko iznad standarda kojim se utvrđuje adekvatan nivo pokrivenosti uvoza robe i usluga deviznim rezervama, pokazuju podaci NBS.
Dinar je precenjen u odnosu na evro – posebno ako se posmatra niska konkurentnost domaće privrede i njene slabe izvozne performanse – što dalje pogoršava stanje trgovinskog bilansa, urušava raspoložive kapacitete i zaposlenost izvozne privrede.
Veštačko održavanje kursa
Da je kurs dinara znatno precenjen nema nikave dileme, ali nije lako tačno odrediti koliko to iznosi u procentualnom smislu. Navešćemo ovde dve projekcije kursa, koje su se pojavile u poslednje vreme.
Prema jednoj ekonomskoj projekciji iz 2020. godine, kurs je trebalo da iznosi bar 160 dinara za evro, odnosno procenjeno je tada da je dinar precenjen za oko 40%, i da je u proteklim godinama kurs makar delimično pratio rast cena – bila bi druga situacija. Privredni rast bi bio daleko veći, možda bismo u prvim godinama imali u evrima manje plate i penzije, ali bi za njih mogli više da kupimo. Devizni kurs treba da bude u službi ekonomije, a ne „politička kategorija”.
Prema najnovijoj ekonomskoj analizi o situaciji u Srbiji, koja se upravo pojavila u novembru ove godine, a prati period od 2012. do sredine 2023. godine, u delu koji se odnosi na kurs dinara, uz uvažavanje razlika između niže stope inflacije u evrozoni i više u Srbiji u prethodnih 12,5 godina, realni devizni kurs evra trebalo bi da bude oko 142 dinara – što znači da je dinar trenutno precenjen za oko 21%, Ili je toliko evro potcenjen.
U 2012. je trebalo da iznosi oko 113 dinara za evro sa postepenim rastom do gore navedenog nivoa 2023. godine. Za toliko procenata je naduvan i BDP, koji zvanično iznosi oko 69 milijardi evra u ovoj godini (umesto stvarnih oko 55 milijardi evra), a javni dug bi umesto zvaničnih 35 milijarde evra porastao za oko četiri milijarde evra, i u avgustu ove godine dostigao oko 39 milijarde evra, odnosno oko 57% BDP-a.
Predstavnici izvozne privrede, koji posluju u ambijentu koji je dosta nepovoljan i nepredvidiv znatno gube u prihodima sa sadašnjim zakovanim kursom od oko 117 dinara za evro, pa smatraju da bi on trebalo da se vrati na minimum 125, pa i 135 dinara za evro. Podsećanja radi, za proteklih 10 godina u periodu od 2004. do 2014.godine, cene su u zemlji porasle za oko 180%, a kurs dinara je oslabio samo nešto preko 80% – što jasno govori o veštačkom održavanju kursa.
„Mač sa dve oštrice”
Svaki kurs može kratkoročno „prisilno“ tehnički da se pomera nadole ili nagore, manipulisanjem novčane mase uz određenu cenu koštanja. Ali, dugoročnu stabilnost kursa dinara nije moguće postići bez otklanjanja fundamentalnih neravnoteža, odnosno sprovođenja strukturnih promena domaće privrede. Ona podrazumeva poresku reformu i rigoroznu finansijsku disciplinu, smanjenje potrošnje, platnobilansnog (pre svega, spoljnotrgovinskog) i fiskalnog deficita i inflacije, povećanja prilive stranog kapitala, domaće konkurentnosti i deviznih rezervi, kao i ozbiljne reforme javnog sektora.
Pošto je kurs odraz stanja u srpskoj privredi, manje potrebe za prilagođavanjem deviznog kursa će biti, ukoliko strukturne reforme budu bolje i uspešnije. Realni i ravnotežni kurs dinara, kao presek stanja platnog bilansa, pre svega spoljnotrgovinskog, treba da bude trajno opredeljenje domaće monetarne politike.
Mora biti u funkciji povećanja proizvodnje, zaposlenosti, naše konkurentnosti na svetskom tržištu i smanjenja deficita spoljnotrgovinske razmene. Nerealni devizni kurs vodi ka neekonomskoj alokaciji nacionalnih resursa i raspodeli nacionalnog dohotka. Nasuprot njemu, realni kurs podstiče konkurentsku sposobnost izvoznika i omogućava razvoj novih industrija, koje u uslovima precenjene domaće valute nisu imale svoju ekonomsku opravdanost.
Adekvatno vođenje kursa dinara trebalo bi da stimuliše konkurentnija preduzeća, izvoz, štednju, vodi većoj stabilnosti tržišnog kursa dinara i utiče na eliminisanje „sive“ ekonomije i raznih monopolističkih, posebno jakog uvoznog, lobija.
Snaga domaće valute zavisi, pre svega, od izvozne snage naše privrede i priliva inostranog kapitala, posebno produktivnih investicija, koje povećavaju zaposlenost domaće radne snage. Dinar će jačati ako rastu naš izvoz i strane direktne investicije, i obrnuto – dinar će slabiti, ako nam je slab izvoz i nedovoljan priliv investicija. Srbija ima veliku zavisnost od priliva stranog kapitala, a bez njega troše se devizne rezerve.
Zato su uslovi koje nudi država za strane ulagače izuzetno povoljni, počev od jeftinih sirovina i radne snage, često besplatnog zemljišta, do raznih subvencija i poreskih olakšica – što je mamac za investitore. Međutim, trebalo bi više jačati i podsticati i domaće investicije koje su trajniji izvor prihoda za razliku od stranih investitora, koji posle određenog vremena mogu da se povuku i zatvore fabrike i firme, kada ostvare ili neostvare planirani profit, a otpuštene radnike prepuste državi da rešava njihove egzistencijalne probleme.
U Srbiji je bilo više ovakvih slučajeva poslednjih godina, zbog čega su izbijali česti radnički štrajkovi. Pošto strane investicije mogu da budu i „mač sa dve oštrice”, u politici njihovog privlačenja treba biti krajnje oprezan – a ne po svaku cenu dovlačiti raznorazne investitore radi sticanja političkih poena.
Kurs dinara treba da se formira na tržištu, kao i svake druge robe, a intervencije NBS da budu veoma diskretne, samo onda kada dođe do većih odstupanja kursa. Zato je potreban određeni blagi trend deprecijacije kursa, da bi se poboljšala konkurentnost domaće privrede i smanjio ogroman spoljnotrgovinski deficit, koji raste svake godine.
Devalvacija dinara
Da bi se bolje sagledala kompleksna situacija oko formiranja deviznog kursa dinara, osvrnućemo se ovde na neka ranija jugoslovenska i srpska iskustva.
Devalvacije dinara u nekadašnjem režimu fiksnih kurseva u SFRJ i SRJ, pre svega, zbog neelastičnosti cena, uglavnom, nisu bile efikasna mera za eliminisanje platnobilansnih, strukturnih i razvojnih neravnoteža – već su imale inflatorno dejstvo na kratak i duži rok.
Devalvacija je odluka monetarnih vlasti o smanjenju vrednosti valute, odnosno smanjenje spoljašne vrednosti valute jedne zemlje prema jednoj ili više stranih valuta i/ili zlata. Ona je, znači, zvanična promena pariteta neke nacionalne valute utvrđivanjem njene niže vrednosti u odnosu na neku stabilnu valutu ili na neko drugo merilo. Devalvacija je iznenadan pad vrednosti jedne valute u odnosu na druge valute, do koje dolazi kada troškovi neke zemlje rastu brže od troškova njenih konkurenata i njen izvoz više nije cenovno konkurentan. Devalvacije valute pogoršavaju aktivnosti špekulanata na deviznim tržištima.
Uspeh devalvacije, kao i deprecijacije valute velikim delom zavisi od kretanja nekoliko grupa „elastičnosti” i to:
- elastičnosti domaće tražnje za izvoznim proizvodima;
- elastičnosti domaće tražnje uvoznih proizvoda;
- elastičnosti domaće ponude izvoznih proizvoda;
- elastičnosti inostrane ponude uvoznih proizvoda.
Matematička interpretacija se onda može svesti na tzv. Maršal-Lernerovo pravilo, koje pokazuje da će devalvacija imati pozitivnog efekta na platnobilansno prilagođavanje samo ako je „zbir elastičnosti inostrane tražnje za izvozom i domaće tražnje za uvozom veći od jedan”.
Ovi uslovi uglavnom, nisu postojali u našem okruženju, pa posle sprovedene devalvacije sa makroekonomskim neravnotežama, vrlo brzo je ponovo moglo da dođe do raskoraka između zvaničnog i tržišnog kursa, a time i do novog pritiska za novom korekcijom kursa, i tako u krug, ali na sve višem nivou cena.
Kao minimum za eventualni uspeh devalvacije potreban je politički konsenzus sa merom stabilizacije, odnosno dodatne devizne reserve da bi se branio novi kurs, kao i adekvatna i disciplinovana monetarna i fiskalna politika. Devalvacija dinara dovodi do smanjenja proizvodnje i potrošnje, obara životni standard i plate – što može dovesti do pritiska za novo štampanje novca. Još je čuveni Džon Majnard Kejnz, teoretičar državnog kapitalizma, misleći na devalvaciju, rekao da „nema prefinjenijeg i sigurnijeg sredstva remećenja postojeće osnove društva nego što je upropašćavanje monete”.
Neka empirijska izračunavanja pokazivala su da je u proseku svaki procenat devalvacije dinara kratkoročno doprinosio rastu inflacije za oko 0,3 odsto (oko 0,6 odsto na rok od godinu dana), pa je, uglavnom, veći učinak bio na povećanju cena nego samog izvoza. Uslov je da drugi faktori ne neutrališu inflacioni rast, koji bi bio podstaknut rastom cena uvoznih roba. Ovakva kretanja nisu važila i obrnuto, dok je dinar jačao.
Devalvaciju (depresijaciju) valute MMF istura u prvi plan, kao „kriterijum izvršenja” (performance criteria) u programima stabilizacije za zemlje-članice. Ona je redovan zahtev MMF-a za „ispravljanje domaćih i stranih cena, kako bi se postigli kratkoročni pozitivni efekti na platni bilans” zemalja koje mu se obraćaju za finansijsku pomoć.
Sve naše ranije devalvacije dinara (ukupno 24 u periodu 1952-2000.) imale su samo kratkoročne efekte i dugoročna kontraproduktivna rešenja. Uvek su bile nesinhronizovane, usamljene, zakasnele, palijativne mere, a ne deo šireg, sveobuhvatnog paketa efikasne ekonomske politike. Pošto je i ranijih godina dinar bio pre „politička” nego ekonomska kategorija, devalvacije su vršene za zadovoljenje nekih trenutnih ciljeva – a ne za efikasniji privredni razvoj zemlje.
U praksi je poznato da je – pored relativno visokog nivoa rezervi za sprovođenje fiksnog kursa – potrebno i sprečavanje rasta cena, odnosno efektivne tražnje preko restriktivne kreditno-monetarne politike, kao i povećano administriranje za ograničavanje uvoza. Poznato je da fiksni kurs može „ojačati stabilnost cena u zemljama koje stvarno sprovode finansijsku disciplinu”. U zemljama gde to nije slučaj – poput naše – ozbiljni ekonomski problemi će se pojaviti, bez obzira na režim kursa valute.
Poznati svetski ekonomista, nobelovac Pol Krugman, je još 2012. godine (u Beogradu) izjavio da Srbiji ne bi savetovao fiksiranje deviznog kursa i da bi to „bilo pogubno rešenje”. Iako je dinar tada dosta oslabio, on je smatrao da je njegova vrednost i dalje precenjena. Za problem deficita u spoljnoj trgovini dao je jednostavan recept, koji se svodio na potrebu „povećanja izvoza”, i to da bi deprecijacija dinara povećala konkurentnost zemlje.
Srbija, odnosno bivša SFRJ, već je – kao što je poznato – imala negativna iskustva sa fiksiranjem kursa dinara. Na primer, uveden je ovakav režim kursa 1990-1991. godine u saradnji naše savezne vlade sa poznatim američkim ekonomistom, Džefrijem Saksom. Tada je nacionalna valuta fiksirana na nivo od 7,9 i 13 dinara za nemačku marku, a građani Srbije to vreme kratko pamte po relativno visokom životnom standardu.
Međutim, fiksni kurs, kojim se pokušalo reformisanje domaće privrede u uslovima velikog rasta cena, istopio je tada relativno visoke devizne rezerve NBS za preko 6 milijardi dolara. Ovakav kurs imali smo i 1994. godine, kada je na kratko bila izjednačena vrednost dinara i marke. Poslednja devalvacija dinara izvršena je krajem 2000. godine, kada je utvrđena nova vrednost od 30 dinara za marku.
Prilagođavanje kursa
Pomenimo ovde i „pokretne zone”, kao moguću varijantu deviznog kursa između fiksnih i čisto fluktuirajućih kurseva valuta. Na primer, NBS bi mogla da u okviru raznih raspoloživih deviznih aranžmana, za jedan određeni prelazni period primeni i model tzv. „pokretnih-puzajućih tačaka ili pariteta” (crawling peg, crawling band). To bi značilo da kada devizni kurs pređe granice u kojima zvanično utvrđen kurs oscilira, onda bi se odredio novi kurs dinara sa novim marginama fluktuacija.
Prilagođavanje kursa bi se vršilo češće u manjim iznosima, ali u intervalima koji ne bi bili unapred utvrđeni. To bi amortizovalo moguće snažne monetarne udare na domaću privredu. Valuta može da se prilagođava prema odabranim kvantitativnim indikatorima (recimo, razlika u inflaciji prema glavnim trgovinskim partnerima), što nameće određena ograničenja u vođenju monetarne politike.
U oceni prednosti ovakve varijante kursa dinara je postizanje stabilnijih uslova privređivanja, jačanje dinara kao platnog sredstva, rasterećenje deviznih rezervi da brane kurs, manji obim intervencija centralne banke, smanjenje spoljnotrgovinskog deficita, kao i liberalizacija spoljne trgovine zemlje. Normalno, ni ovaj režim nije imun na određene slabosti, u koje se, recimo, mogu navesti špekulacije i destabilizacija deviznog tržišta, kao rezultat zloupotrebe informacija o nameravanoj promeni kursa domaće valute.
***
Za zemlju je karakteristično da ima visok koeficijent uvozne zavisnosti, a prosečne cene srpskih izvoznih proizvoda su niže od uvoznih cena, pa Srbija ima stalan spoljnotrgovinski deficit sa negativim „odnosima razmene” (terms of trade) sa inostranstvom. Na duži rok, Srbija mora u međunarodnoj trgovini da postiže pozitivne odnose razmene (da što manji obim izvoza razmenjuje za što veći obim uvoza), odnosno da na duži rok ostvaruje konstantan devizni prihod od izvoza robe i usluga dovoljno visoke dodatne vrednosti.
Višegodišnji fiksirani devizni kurs domaće valute (koji se ponekad menja samo u prvoj i drugoj decimali), pad domaće proizvodnje, veliki i rastući spoljnotrgovinski deficit i promenljivost deviznog priliva u pojedinim godinama – zapravo pokazuju da aktuelna vlast u vođenju domaće ekonomije više sprovodi improvizuju, nego što ima jasnu razvojnu politiku.
Blagi trend depresijacije kursa treba da približi dinar njegovoj održivoj vrednosti i delotvorno deluje u pravcu poboljšanja međunarodne konkurentnosti srpske privrede. Rast izvoza zemlje i veći devizni priliv su jedini trajni izvori za stabilizaciju deviznog kursa dinara, zbog čega podsticanje izvoza mora biti prioritet vladine ekonomske politike.
Dugoročno gledano, sadašnja politika kursa je neodrživa, pa bi trebalo preduzimati odlučne mere, kako bi se postepeno išlo na politiku realnog kursa domaće valute, odnosno programirane deprecijacije.
Zaključimo da u svakom slučaju nije moguće dugoročno jačanje dinara, jer iza njega ne stoji jaka srpska ekonomija. Privredi ne odgovara nestabilan kurs i velike oscilacije, jer on povećava devizni rizik i inflaciona očekivanja. Normalno je da srpski privrednici smatraju da je osnovno da imaju predvidiv i stabilan kurs dinara na osnovu koga mogu da planiraju poslovne aktivnosti, ali ne i zakucani fiksirani i naduvani kurs koji se godinama ne menja i nanosi štetu državi, mnogim privrednim subjektima i stanovništvu.
Prema tome, svima odgovara stabilan dinar, ako je to realno moguće postići u ovim turbulentnim i kriznim okolnostima, ali ne i znatno precenjen kurs domaće valute i potcenjen evro – gde se ne uzima u obzir velika razlika između domaće i inostrane inflacije glavnih trgovinskih partnera (EU) – što urušava dinar, zbog čega je potrebna promena načina vođenja sadašnje monetarne politike zemlje.
Ako bi Srbija odlučila da i ubuduće sprovodi monetarnu politiku, kao neke susedne zemlje (Hrvatska, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina), kurs dinara bi mogao trajno da ostane na istom nivou. Recimo Hrvatska već više od 2,5 decenije nije imala veća ulaganja u svoju industriju, a kurs nacionalne valute je stabilan, bez značajnijeg ekonomskog rasta zemlje.
Sprovođenjem pogrešne monetarne politike u proteklim godinama od strane nosilaca vlasti, Srbija se našla u začaranom krugu sa cementiranim režimom kursa i precenjenim dinarom iz koga se sada teško izlazi. Ranije i sadašnje iskustvo i posledice vođenja politike kursa domaće valute, o čemu je bilo reči u ovom tekstu – nas uči da se treba kloniti ovakve pogrešne politike kursa dinara, koja otežava ekonomski napredak i ne obezbeđuje dovoljan privredni rast.
Dr Dejan Jovović je naučni savetnik, nezavisni ekspert za međunarodne finansije i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Nekadašnji je pomoćnik saveznog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom i naš glavni pregovarač za zaključivanje sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu JIE, na osnovu kojih je nastala CEFTA. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Jelena Savić
BONUS VIDEO:
