Svoje izlaganje moram da započnem apelom da sledeću veliku godišnjicu dočekamo sa reprezentativnim izdanjem Sabranih ili bar Izabranih dela Dragoša Kalajića. Ovo vreme razrešenja u kome se nalazimo fundamentalno potvrđuje i zahteva uvide koje je on ostavio u knjigama. Neophodno ih je stoga danas ponovo izneti pred generacije koje stasavaju. Između ostalog, i da bi razumeli mehanizme sveta u kome žive.
U 20-ak minuta, koliko je preda mnom, potrebno je da predstavim dve ogromne teme kojima se Dragoš Kalajić bavio. Jedna je pitanje filozofije tradicije, a druga je evropska ideologija – odnosno nasleđe Izdane Evrope. Zahvalnost na pomoći dugujem starim kalajićevcima Adamoviću, Dobrosavljeviću i Saši Gajiću.
Još kao mlad čovek u Beogradu, Kalajić se sreo sa mišljenjem koje je svet videlo, tumačilo i normiralo suprotno od vladajuće marksističke ortodoksije. No, nasuprot onima koji su patili za ideologijom potrošnje koja vlada na Zapadu – njega je privukla ideologija onih koji su na tom Zapadu bili progonjeni, egzorcirani, skrajnuti i nepoželjni. Čuvena su njegova sećanja u kojima opisuje kako je uživao čitajući kod Lukača u Razaranju uma samo citate proskribovanih mislilaca sa kojima se ovaj nevešto obračunavao. Odlazak u Italiju i brojna putovanja – kao i odlično znanje četiri ključna evropska jezika – omogućili su mu da to svoje interesovanje razvije, produbi i prihvati u potpunosti. A zatim – na našu sreću – počne da prenosi i na naš teren.
I kod nas postoji prevod pristojne Sedžvikove knjige koja će čitaoca uvesti u ovaj magistralni tok misli autora kao što su Rene Genon, Julijus Evola, Mirča Elijade i sličnih alternativnih heroja. Uz to je išla i tradicija konzervativnih revolucionara koji su gradili model otpora modernom svetu, da parafraziramo Evolu. Nasuprot komunističkim inverzijama – ova misao je tražila povratak na početke, na izvore u kojima se znao red gde je duhovnost na prvom mestu, ratništvo na drugom a trgovina na dnu. Ona govori o uranskom principu, svetlosti, muževnosti, odgovornosti, traganju. I ona pokušava da u svim civilizacijama, kulturama i religijama nađe iste izvorne principe – suprotne od lihvarskog modela vrednosti koji danas dominira.
Ovaj univerzum Kalajić je prenosio i kod nas od kraja 1960-ih i početka 1970-ih godina. Najpre su došli čuveni temati u časopisu Delo, npr. o utopiji, islamu, tradiciji ili Indiji, u vreme kada je uređivao ovaj časopis. U isto vreme izlaze i njegovi autorski radovi Krševine i veoma važna knjiga Uporište – koja prenosi taj model integralnog čoveka za kojim Kalajić traga od Indije i japanskih samuraja, preko Sparte i srednjeg veka do savremenih izdanaka. Zreli obračun sa svetom kontrainicijacije dobijamo 1978. i 1979. s Mapom antiutopija i čudesnim Smakom sveta.
Treći segment su, naravno, prevodi. Zahvaljujući njemu, u našu kulturu ulaze vrlo rano prevodi Genona i Evole, tu su čuvene edicije u Književnim novinama „Kristali” (Plotinove Eneade, Deni de Ružmon, novo izdanje Špenglera i Vajningera, Tilak – Arktička pradomovina Veda, Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova čovečanstva, Julijan Apostata), Istok-Zapad (Majrink, Anđeo sa zapadnog prozora), i Superroman (Boban Petrović, Rokanje npr.). Treba posebno izdvojiti njegove sistemske predgovore za Genona (Mračno doba), Evolu (Metafizika seksa) i Siorana (Istorija i utopija) koje je Kukić izdao u Gradcu, velikim delom inicirano njegovim instrukcijama. Pomenimo svakako i roman Kosmotvorac, i uvođenje Jingera u našu kulturu.
U kasnijem periodu stvaralaštva, valja uočiti značaj njegove sposobnosti primenjivanja načela, svetonazora i filozofija koje je izučio i prihvatio. On se temama iz filozofije tradicije bavi ne samo u tematima i filozofskim knjigama već i u knjigama Rusija ustaje, Američko zlo 1 i 2 itd. – ali na jedan izvanredno praktičan način, tako da se aktuelnim društvenim, političkim, geopolitičkim ili pop-kulturnim fenomenima bavi smeštajući ih u svetonazor filozofije tradicionalizma, odnosno posmatrajući ih kao fenomene doba Kali Juge. No, Kalajić nikada ne ostaje na pukoj konstataciji depresije i opadanja, već pokušava da nađe nadu i prostor za odbranu smisla i vrednosti tradicije.
Evropa nacija
Dragoševa razmatranja o Evropi i ideji i normi Evrope – sakupljena u maestralnoj knjizi Izdana Evropa, zbirci Evropska ideologija, te romanu Poslednji Evropljanin – moramo započeti referiranjem na delo jednog od njegovih putovođa Kurcija Malapartea. Podanički i podatni karakter vlade koja danas vodi Nemačku, ali i mnoge druge evropske zemlje, ne može se razumeti ako se ne pročita Koža. Ovaj roman opisuje kako ponižene napolitanske i sicilijanske majke nude svoju žensku i mušku decu oslobodilačkim – a zapravo okupacionim – savezničkim snagama zarad elementarnog preživljavanja. U isto vreme, ovi oslobodioci su vaspostavljali mafijašku strukturu moći, koja je uz paralelni sistem „Gladio” i razne tajne organizacije zapravo sačinjavala stvarne poluge vlasti i mehanizme preko kojih su Amerikanci i ono što Kalajić naziva „lihvarska internacionala” držali pod kontrolom zapadnu, a kasnije i Istočnu Evropu.
Kalajić nije antievropejac. Štaviše. On je jedan od prvih koji je ozbiljno pisao o procesima evropskih integracija, i to s velikim nadanjima i pozitivnim ocenama, čak i za obogaljeni projekat kakav je Mone progurao. Sve vreme se jasno vidi simpatija za nemačko-francusku kontinentalnu ideju Evrope – nasuprot američko-britanskim vizijama. Uzgred, dok su za raspad Jugoslavije tada svi targetirali Nemačku, a nekakve nade polagali u Amerikance, on je vrlo jasno pokazao da iza celog planiranog procesa rastakanja SFRJ – ali i srpskih prostora – stoji upravo Vašington, pre svega Volstrit. Stalno se zalagao za rad na popravljanju odnosa sa novom ujedinjenom Nemačkom, verujući da se ona kad-tad može emancipovati od američke okupacije.
U sjajnom tekstu o Moneu i Degolu vrlo jasno suprotstavlja ove dve vizije i pokazuje kako je Volstrit uspeo da nametne svog agenta za zakulisnog oca evropskih integracija, nasuprot Degolovoj viziji Evrope od Atlantika do Urala. Ove dve geopolitičke vizije, u logičnom izvođenju, svode se na svoje duhovne osnove gde ponovo vidimo primenu filozofije tradicije na jedno sasvim praktično pitanje. Kako je Evola uočio, a Kalajić usvojio, upravo dominacija ekonomije i ekonomskih klasa nad klasama duhovnika i ratnika pokazuje inverziju sistema vrednosti u ovoj civilizaciji – pa stoga nije ni čudo što je Moneova zajednica, a kasnije Unija, počela od ekonomskih pitanja i od objedinjavanja na ekonomskom nivou – koji je lihvarima, bankarima, korporacijama i njihovim političkim agentima bio najvažniji. Kalajić se zalagao, međutim, da evropsko objedinjavanje i odbrana evropskog prostora započne od kulture i kulturnih osnova, koje bi jedine dale solidnu i čvrstu osnovu. Umesto toga, ekonomski prostor kao fundamentalan – puni se američkom popularnom kulturom, koja takođe simbolizuje antropološku inverziju, degradaciju i samoubistvo Evrope.
U Evropskoj ideologiji se dosta jasno gradi normativni model takve vizije Evrope nacija – kakvu su autori pariske deklaracije „Evropa u koju možemo da verujemo” 13 godina kasnije pokušali da definišu. On podrazumeva i vojnu emancipaciju od američke vojske i američkih balističkih projektila, koji od 1945. jasno ocrtavaju kolonijalni položaj evropskih država. S druge strane, praktična izvedba projekta evropskih integracija i tzv. tranzicije istočnoevropskih zemalja išli su u potpuno suprotnom pravcu od onoga koji je zacrtan u idejama tradicije. On je, uglavnom, pratio trag savremenih antiutopija koje je Kalajić mapirao u svojoj preozbiljnoj i šokantnoj knjizi istoimenog naziva iz 1978, inače objavljenoj kod Boška Ruđinčanina u ediciji Zamak kulture u Vrnjačkoj banji.
Smak sveta, objavljen naredne godine u Zagrebu – kao legitimni vizuelni drugi deo celog projekta – zajedno sa Mapom dao je kompletan bedeker za putovanje u propast, koje će svoju intenzifikaciju dobiti tek u naše vreme. Pričamo o vremenu u kome tadašnji profesori univerziteta i akademici i dalje ispunjavaju tomove stranica o samoupravljanju, proizvodnim snagama i proizvodnim odnosima, a tek se stidljivo probijaju nosioci naredne intelektualne faze uvođenja liberalne političke tradicije. Dragoš je decenijama ispred svih njih pokazujući ono što će tek uslediti kada se realizuje stvaranje sveta o kome malograđani stidljivo maštaju.
No, Dragoš nije samo opisao duhovne i teorijske osnove ovog preovladavanja htonskih principa, već je u esejima sakupljenim u delu Izdana Evropa nacrtao i kako to u praksi izgleda – baš u vreme kada se slavodobitno i trijumfalno bulaznilo o evropskom ujedinjavanju kao konačnoj realizaciji carstva nebeskog na zemlji. Čega tu sve nema i koliko proročki ova knjiga deluje danas… Izdvojiću nekoliko ilustracija.
Evropu, najpre, izdaje njena elita – duboko korumpirana – kako pogrešnim teorijama, no još više materijalnim privilegijama. U prvom eseju iz 1988. direktno se targetiraju odmetnuta evropska masonerija i Vatikan. Evropu izdaju levičarski intelektualci poput Vatimoa, koji oduševljeno slavi demografsku imploziju belog čoveka. Zatim u dva nastavka se prenosi razgovor sa visokim funkcionerom EU koji još tada govori o zadatku razaranja evropskih organskih nacija time što će se uvesti milioni novih stanovnika iz Trećeg sveta i praviti novi Vavilon, kotao za pretapanje rasa i nacija (melting pot). Za Francusku se 25 godina pre Uelbeka jasno pokazuje da postoji zavera da se ona – iza leđa narodu – izruči novopridošlim neprijateljski nastrojenim doseljenicima. Stvara se geometrijska Evropa nasuprot onoj organskoj, objašnjava Kalajić. Ocrtava se kako bankarski lobi u Italiji otvoreno radi za Volstrit protiv svoje države – a celu aferu predvodi izvesni Mario Dragi – koji će nekoliko decenija kasnije biti direktor Evropske centralne banke i predsednik vlade Italije.
Izvanredni su, takođe, delovi o tome kako je predstava sa Čaušeskuom bila početak procesa osvajanja Istočne Evrope za potrebe korporacija i krupnog kapitala. Sjajan esej o Bugarskoj pokazuje kako Britanci još 1991. dovode Mensu da istraži potencijale omladine, uviđaju ogroman intelektualni potencijal i grade mehanizme za odvođenje dece u nove janičare, što je svega tri decenije kasnije dovelo dotle da ova zemlja ima skoro polovinu stanovnika manje nego tada. Moldavija npr. i zvanično ima polovinu. Sjajni, depresivni, ali i optimistični delovi o ruskom propadanju i veri da će nužno doći do povratka sebi, preštampani su u knjizi Rusija ustaje. (Prvo izdanje objavio je Nebojša Kuzmanović u Šamcu.)
Na ovim stranama mogli ste da sretnete priču o konzervativnoj revoluciji, o drugoj strani fašističke Italije i, kao i na drugim mestima, da se učite metodologiji onoga što sam kasnije nazvao „tamnim koridorima moći” nasuprot mejnstrim idiotizaciji koja priča samo o vidljivim epifenomenima ignorišući izvore, stvarne uzroke i tendencije.
Plejada velikana
Na kraju, valja dati jednu važnu instrukciju budućim generacijama o tome kako koristiti ovo njegovo ogromno nasleđe. I ovaj skup pokazao je Dragoša kao čoveka slobode i traganja – koji je u isto vreme i mislilac i filozof, ali je takođe i umetnik, čovek provokacije, i ekspresije. U tom kontekstu treba razumevati i dva aspekta njegovog dela koji i danas izazivaju najviše zabune. Jedno je paganizam, a drugo je često izražena i naglašena poza.
Paganizam je, zajedno sa određenom vrstom ekumenizma, naprosto znatan deo literature nove evropske desnice i filozofije tradicije na kojoj je on rastao i razvijao se. Takođe i velikog dela mislilaca konzervativne revolucije koje je neobično poštovao. De Benoa je, slično kao i Evola, smatrao da se samo vraćanjem na prethrišćansko jedinstvo Evrope mogu prevazići dubinske podele u evropskom biću, koje su proizvele dve velike šizme. No, vremenom je Dragoš sve više shvatao i eksplicirao ideju da je upravo progon hrišćanstva – kao velike religije i škole civilizacije – kao poslednje brane evropske duhovnosti ono na čemu predano rade sile globalizma, melting pota i kontrainicijacije sve od francuske revolucije. No, tradicionalistička ideja večnog vraćanja svakako mu je i tada ostala bliža od linearne naracije hrišćanske eshatologije.
Što se tiče izražene poze, dendizma i vremenom sve izraženijeg afirmisanja klasicizma evropskog nasleđa oblačenja, muzike, hrane, vina, književnog i uopšte umetničkog kanona evropskih fundamenata – neophodno je shvatiti da je u pitanju zalaganje za odbranu i očuvanje samog kosmičkog poretka (Die Welt von Gestern, kako bi Cvajg rekao), od naleta vanevropskih haotičnih ritmova, koji sinkope i besporedak unose u sve – uključujući i mentalnu stabilnost čoveka. Takođe, kao i kod njegovog velikog učitelja Aleksandra Lončara, u pitanju je – kako bi drugovi komunisti rekli – pojačana buržoaska reakcija na komunističko sivilo, na besprizorni populizam u kome se gubi razlika između elitnog i popularnog, uzvišenog i primitivnog. A Dragoš je svakako bio baštinik značaja hijerarhije i meritokratije duha, znanja, veštine i klasičnih moralnih načela.
Mi smo konačno poluokupiran narod kome je zabranjeno da Knjigu o Milutinu uvrsti u školsku lektiru. Stoga, nažalost, ne možemo očekivati da Dragoševe knjige uđu u programe fakulteta humanističkih nauka. Time se on, zapravo, samo upisuje u čitavu plejadu velikana koje stalno guraju van institucija, dok oni tvrdoglavo nastavljaju da u srpskom narodu stvaraju najkvalitetnija i najinovativnija dela prenoseći luču na nove takve generacije.
U vreme kulminacije Kali Juge, neophodno je shvatiti da čovek ima dužnost da svedoči o istini uprkos slabim izgledima da će njegova misao trijumfovati. Ili Kalajićevim rečima: „Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza ili obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi u porazu, niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede.”
Jer, konačno, završimo njegovim rečima: „Srbin se ne rađa već postaje, polaganjem niza teških ispita.”
Neka mu je slava i hvala.
Izlaganje na tribini posvećenoj 80. godišnjici rođenja Dragoša Kalajića, 24. novembra 2023.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: Vesna Dragićević/Novi Standard
BONUS VIDEO:
