Smrt Henrija Kisindžera prošle nedelje pokrenula je očekivanu lavinu komentara, u rasponu od stamenog divljenja do strastvenih kritika. Objavio sam sopstvenu procenu njegove karijere na njegov 100. rođendan pre nekoliko meseci i stojim pri tome što sam onda napisao. Sada razmatram uže, ali i dalje bitno pitanje: Da li je Henri Kisindžer zaista realista?
Pitanje se ne tiče isključivo akademske radoznalosti. Ako se Kisindžerov pogled na svet, njegovi potezi u vladi, njegova potonja karijera kao stručnjaka, mudraca i dobro plaćenog konsultanta tretiraju kao sinonimi sa spoljnom politikom realizma – ta ocena uticaće na to kako drugi doživljavaju čitavu realističku tradiciju. Ali ako on nije bio pravi realista ili je bio veoma idiosinkratičan realista – onda temeljni postulati realizma mogu da stoje nezavisno od toga kako neko sudi o samom čoveku koji je pod budnim okom javnosti proveo decenije.
Nemilosrdni birokrata
Svakako nije teško videti zašto deluje da mu realistička etiketa dobro stoji (a to je bila kvalifikacija koju Kisindžer nije pokušavao da opovrgne). Od samog početka svoje karijere, pre svega su ga interesovali odnosi između velikih sila i izazov konstruisanja stabilnih poredaka u odsustvu centralnog autoriteta i uslovima neizbežnog sudara konkurentnih interesa. U potpunosti je uviđao tragičnu prirodu politike i upozoravao je na naivni idealizam. Kako su to i mnogi kritičari primetili, malo pažnje je posvećivao humanitarnim aspektima i svakako nije mislio o ljudskim pravima, potrebi da se čuvaju životi nevinih ili da bi finese međunarodnog ili domaćeg prava trebale da zaustave veliku silu u pohodu za ostvarenje svojih sebičnih interesa.
Kisindžer je takođe bio i nemilosrdni birokratski mačevalac i ostvareni praktičar mračnijih političkih veština. Očigledno je dobro izučio Makijavelija, koji je govorio da vladar u cilju očuvanja poretka – „mora da nauči kako da ne bude dobar”. Makijaveli je, takođe, smatrao da uspešni lideri „moraju da imaju um naviknut da se prilagođava različitim vetrovima”, a da budu i „veliki varljivci i razmrsivači”. Upravo te odlike opisuju Kisindžera do srži! Stoga je lako videti zašto ga je toliko mnogo ljudi tretiralo kao kvintesencijalno američko otelotvorenje spoljnopolitičkog realizma.
Međutim, nemoguće je zasigurno znati da li je Kisindžer bio iskreni realista u svojoj srži. Iako je napisao hiljade strana o međunarodnoj politici i spoljnoj politici – nijedna od njegovih knjiga ne predstavlja njegovu specifičnu teoriju međunarodne politike u bilo kakvim detaljima. Iz obimnih Kisindžerovih knjiga možete naučiti mnogo o tome kako se države ponašaju, ali ne možete naći eksplicitnu izjavu koja objašnjava zašto se nadmeću za moć, koliko moći žele ili koje kauzalne sile imaju najveći značaj u kalkulacijama političkih lidera.
Suprotstavljanje realistima
Štaviše, njegovi pogledi često su bili suprotstavljeni drugim istaknutim realistima. Većina realista je, na primer, smatrala da je nuklearno oružje korisno samo za odvraćanje, ali razni Kisindžerovi (i po njegovom priznanju kontradiktorni) spisi o nuklearnoj strategiji ponekad ih predstavljaju kao korisne alate za vođenje rata. Istaknuti realisti poput Džordža Kenana, Hansa Morgentaua, Keneta Volca i Voltera Lipmana protivili su se američkom ratu u Vijetnamu – i to mnogo pre nego što je stav javnosti postao antiratni – ali Kisindžer ga je podržavao i pre nego što je ušao u vlast, a onda ga je prolongirao dok je bio na funkciji, iako je uviđao da se taj rat ne može dobiti.
Nakon Hladnog rata, realisti su bili neki od najglasnijih kritičara uvećanja NATO – što je politika koju je Kisindžer podržavao, uprkos njenim očekivano negativnim posledicama po odnose sa Rusijom. Većina realista je uviđala i da ulazak u rat sa Irakom 2003. godine nije u američkom nacionalnom interesu – ali Kisindžer je podržavao i taj rat pre nego što je on počeo, kao i nekoliko godina nakon toga. Kako je Edvard Lus oštroumno primetio u sopstvenom osvrtu na Kisindžerovu karijeru: „Bio je realista kada je morao, a neokonzervativac kada bi se vetrovi promenili”.
Šta objašnjava Kisindžerovu unikatnu poziciju unutar šire zajednice realista? Na pamet padaju mnogi mogući razlozi, ali mislim da su dva uzajamno povezana elementa njegovog pogleda na svet bila od centralnog značaja za njegovo udaljavanje od realističke ortodoksije. (za alternativno gledište povodom ovog pitanja, pogledajte rad Pola Posta ovde)
1) Dok većina realista (a naročito strukturnih realista) ističe materijalne elemente moći (populaciju, ekonomsku snagu, resurse, vojnu moć, itd), Kisindžer je verovao da su ideje potencijalno podjednako moćne i da mogu biti izrazito opasne. Njegov zvanični (i veoma naklonjeni) biograf, Najal Ferguson, ide predaleko u pokušajima da ga prepakuje u neokantijanskog idealistu – ali prepoznaje Kisindžerovo postojano uverenje da opasne ideje mogu da nanesu ogromnu štetu ukoliko steknu pristalice – jer možda ni najjača vojska neće moći da spreči njihovo širenje.
Kako drugačije da shvatimo Kisindžerov prenaglašen strah od evrokomunizma ili njegovu uzrujanu reakciju na pojavu umereno socijalističkog predsednika (Salvadora Aljendea) u Čielu? Kisindžerove strepnje povodom destabilišućih ideja učinile su ga hiper-osetljivim i na najmanje perturbacije u strateški marginalnim državama – što ga je podsticalo da prekomerno reaguje na načine kojim bi se ostali realisti protivili.
2) Drugo, tamo gde većina realista veruje da su države (a naročito velike sile) sklone balansiranju protiv moćnih ili pretećih rivala – Kisindžer je, izgleda, neretko verovao da je suprotno tačno. Iako je često započinjao logiku balansa moći (a otvaranje ka Kini je savršena ilustracija takvog ponašanja), Kisindžer je duboko u sebi smatrao da bi se druge države za treptaj oka svrstale uz rivale Amerike. Kao što je u svojim poznatim redovima „Vijetnamskih mirovnih pregovora” (objavljeni pred njegovo imenovanje za savetnika Ričarda Niksona za nacionalnu bezbednost) napisao: „države mogu da usklade svoje poteze sa našim samo ako mogu da računaju na našu postojanost”. I nije tu mislio samo na relativno slabe države Jugoistočne Azije.
Brinulo ga je da će povlačenje iz Vijetnama podići sumnje u moć i kredibilitet SAD, te povući američke saveznike da se opredele za neutralnost (ili još gore, da se svrstaju uz SSSR). Ovaj strah objašnjava zašto je mislio da SAD moraju da nastave da se bore u ratu za koji je znao da ne može biti dobijen. Kisindžer nije bio usamljen u tom uverenju, štaviše, opsesija kredibilitetom prožima čitav američki establišment nacionalne bezbednosti, ali ona je u suprotnosti sa temeljnim zapovestima realističke tradicije.
Gledano unazad, takođe je jasno da je Kisindžer debelo pogrešio, a da su ostali realisti bili u pravu. Evropski saveznici Amerike pozdravili su povlačenje iz Vijetnama, delimično zato što je rat preusmerio američku pažnju i resurse dalje od evropskih pitanja. Nije slučajnost što su se snaga i kohezija NATO poboljšali onda kada su se SAD povukle iz Indokine, obnovile svoju ratom iscrpljenu armiju i fokusirale se ponovo na centralnu osovinu hladnoratovskog nadmetanja.
Realisti poput Kenana, Volca i Morgentaua takođe su bili u pravu kada su govorili da je nacionalizam daleko moćnija ideologija od sovjetskog komunizma, pa će se „brak iz interesa” između Pekinga, Moskve i Hanoja raspasti čim američko prisustvo u Vijetnamu više ne bude ovim državama davalo razloga za saradnju. Umesto da domine padaju i tako nastane ujedinjena komunistička sfera, Kina, Vijetnam i Kambodža našle su se u sukobu čim su se SAD povukle. Slično tome, realističko protivljenje ratu u Iraku i neograničenom širenju NATO danas deluju mudrije nego Kisindžerova podrška obema ovim inicijativama.
Posleratni realizam
Postoji, međutim, jedan razlog zbog kog se Kisindžer može smatrati licem posleratnog realizma. U „Naučnom čoveku protiv politike moći”, klasični realista Morgentau locirao je uzrok međunarodih sukoba u onome što je nazvao animus dominandi, tj. želji da se dominira, koju je smatrao urođenom ljudskoj prirodi. Moji studenti su ponekad skeptični kada pročitaju ovu tvrdnju, možda zato što većina njih ne nalazi kod sebe žudnju za dominacijom nad drugima na način na koji to Morgentau opisuje. Ali da je Morgentau tražio primer za ilustraciju ovog koncepta, teško da je mogao naći bolji od Kisindžera.
Kako sam tvrdio u svom ranijem članku o njemu, niko u američkoj istoriji nije radio vrednije i duže na postizanju i očuvanju uticaja i moći nego Kisindžer, a retko ko je bio uspešniji od njega u tome. Morgentau je takođe mogao i da upozori da dokle god ljudi poput Kisindžera budu mogli da se uzdignu do pozicija moći u moćnim državama – i to ne samo u SAD – svi bi morali da se paze. Ne mogu da smislim bolji realistički zaključak od toga.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: foreignpolicy.com
Naslovna fotografija: Karen Bleier/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
