Da tenis ne postoji – trebalo bi ga izmisliti, ne radi zabave, već radi zasmejavanja. Naime, ekipa obožavalaca Rafaela Nadala, konačno je, posle mnogo dumanja, uspela da smisli „kriterijum” po kome je njihov miljenik bolji od Đokovića: to je tzv. TOP 2 kriterijum odnosno zbir broja nedelja provedenih na prvom i drugom mestu ATP liste – po kome je Nadal trenutno bolji od Đokovića. Čovek stvarno ne može da se izbori protiv ove pajtonovske logike, koja pretpostavlja da je osvojiti neko takmičenje isto što i ne osvojiti ga. A koliko je to isto, može se odlično videti na osnovu uporedne analize izraza lica tenisera koji je pobedio u finalu nekog granslem turnira, i lica tenisera koji je u tom finalu izgubio.
Sličnu „logiku”, međutim, koristi i ovdašnji ogranak regionalnog tima za Jasenovac, u manje duhovitoj zadaći – a ta je da smanji broj ubijenih Srba u najvećem ustaškom logoru. Kako to učiniti? Pa jednostavno: potrebno je samo pronaći kriterijum na osnovu koga otprilike tri četvrtine leševa možemo izbrisati. Nadalovci su se setili TOP 2 kriterijuma, a ovdašnji ogranak je odgovorio „kriterijumom” (=fikcijom) po kome je broj žrtava u Jasenovcu manje-više jednak sa brojem popisanih žrtava (kojoj se onda odokativno doda još neki broj žrtava, da se Vlasi ne dosete).
Fikciologija za Srbe
Zašto je ovaj „kriterijum” fikcija? Pa jednostavno: kao što nikada niko do sada nije računao koliko je neki teniser proveo nedelja na mestu 1 i 2 ATP liste, tako ni jedna jevrejska institucija nikada nije broj stradalih u Aušvicu poistovetila sa brojem popisanih žrtava, niti su Jermeni spremni da broj stradalih Jermena u genocidu iz 1915. godine, određuju na osnovu broja žrtva kojima se zna ime i prezime. Dakle, pravilo da se žrtva priznaje kao žrtva samo ako joj je zapisano ime i prezime (dok u suprotnom uglavnom nije žrtva), važi samo izuzetno – i to u slučaju srpskih žrtava, kao što se prvo i drugo mesto na ATP listi sabiraju samo izuzetno, tj samo onda kada najviše nedelja na prvom mestu ove liste ima izvesni, malo poznati Srbin pod imenom Novak Đoković (i kako da onda čovek ne poveruje da smo zaista izuzetan narod!).
Međutim, kada neki budući Nike–Rolex teniser bude oborio ovaj Đokovićev rekord – onda više nikome neće pasti na pamet glupost zvana TOP 2, a isto se događa i onda kada žrtve nisu Srbi, jer u tom slučaju, naravno, niko neće izjednačavati ukupan broj stradalih sa brojem popisanih žrtava (sa dodatkom odokativno malenog alibi-dodatka). Iz ovog primera možemo da zaključimo sledeće: postoje istoričari koji se bave istorijskim naukama, a postoje i oni koji se bave tzv. „istorijskim naukama primenjenim na Srbe” – koje imaju sasvim drugačiju „metodologiju”, tačnije fikciologiju i njoj svojstvenu pajtonovsku „terminologiju”: naime, oni koji se ne mire sa smanjivanjem ustaških zločina, stiču status „fašista”, dok se oni koji te zločine umanjuju nazivaju „antifašistima”.
Hajde da se sada ipak malo uozbiljimo: zadatak ovdašnjeg ogranka regionalna ekipe za Jasenovac, vrlo je jednostavan: stvoriti atmosferu u kojoj se „srpski fašisti/nacionalisti” prepoznaju po tome što se pozivaju na zaključak hrvatske/komunističke „Zemaljske komisije Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača” (objavljen 1946. godine) u kome se procenjuje da je u Jasenovcu ubijeno između 500.000 i 600.000 ljudi.
Kada se jednom pristane na fikcionalizaciju broja žrtava u Jasenovcu – što jeste cilj ogranka, onda Jasenovac prestaje da bude mesto genocida – a postaje mesto srpske fikcije (odnosno pokušaja srpskih „fašista” da naduvaju broj ustaških žrtva). A kada fikcija pobedi logiku istorijske istine – onda fikciji nema kraja, pa bih zato tzv. „objektivnu” ekipu koja kaže da broj žrtava zapravo nije ni važan, pozvao da se spremi za „istinu” u kojoj su, u Jasenovcu, Srbi izvršili genocid nad Hrvatima, Jevrejima i Romima, što su pokušali da sakriju mitom o „genocidu nad Srbima”.
Uglavnom, kada je u pitanju istorija, suočavamo se sa neobičnim paradoksom: javno se priča kako uopšte nije bitno šta se dogodilo nekada davno, i kako se bez istorije može živeti, i kako se patriotizam ne sipa u rezevoar i slično, a ovamo neko troši ogromna materijalna sredstva i druge resurse da bi se istorije na smrt osuđenih naroda zatrovale, a njihove tradicije ukinule i ocrnile.
Pa dobro, gde počinje (ta) istorija? pita se mali Perica, koji je zahvaljući tzv. „Bolonji”, već na četvrtoj godina studija, ali je i dalje, gle čuda, ostao mali Perica (srećom, ovde još uvek ima i drugih studenata). Odgovor nam daju stihovi engleskog pesnika kojeg je voleo Crnjanski, iako je od njega bio udaljen vekovima, a ti stihovi otprilike glase ovako: ovo su stara dobra vremena / sačekaj i videćeš. Dakle, naše današnje vreme je već prošlost o kojoj treba svedočiti časno i pouzdano.
Zavet u Megalopolisu
Knjiga Zavet i megalopolis je, između ostaloga, nastala iz želje da bude svedočanstvo časnih ljudi i pouzdanih svedoka (kako bi na jednom mestu u Grobnici za Borisa Davidoviča, kazao Kiš) o vremenu Megalopolisa, odnosno vremenu fikcionalizacije istine.
Da takva knjiga treba da postoji, postalo mi je jasno kada mi je drugar, urednik jednog prestižnog sajta, kazao da je tokom mrcvarenja i proterivanje Đokovića sa Australijen opena (januar, 2022. godine) nekoliko hiljada ljudi otvorilo stranicu sa mojim tekstom o Đokoviću, koji sam napisao pred finale Rolan Garosa, šest meseci ranije (u knjizi je taj tekst štampan pod naslovom „Đoković i Megalpolis”). To su učinili zato što su u tom tekstu iz prošlosti videli objašnjene sadašnjosti. Drugi takav slučaj odnosi se na masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u maju 2023. godine, koji sam, na moju ogromnu žalost, anticipirao u tekstu „Čija su naša deca” objavljenom otprilike dve godine ranije (koji se takođe nalazi u koricama ove knjige).
Zavet i megalopolis čini, dakle, vrlo strog izbor mojih tekstova koje sam uglavnom štampao upravo ovde, u Pečatu: „Likvidirati čoveka književnosti”, „Filomena ili trauma”, „Zeleni rasizam”, „Srpska košarka mora da umre”, „Beogradski sindikat i kulturna gerila”, „Zašto baš Pekić?”, „Razmišljanje nad Ukrajinom”, da navedem samo neke od nazapaženijih. (Sadržaj knjige možete videti OVDE). Svi ovi tekstovi svedoče o tome kako se jedan isti fenomen pojavljuje u različitim sferama naših života: ime tog fenomena je Megalopolis.
Tekst pod naslovom „Megalopolis protumačen deci” (koji otvara knjigu) objašnjava kako smo došli do Megalopolisa i kakva je njegova priroda, a pošto tih stotinjak stranica teksta nikada do sada nije štampano, neću ih ovde ni prepričavati. Reći ću samo to, da Megalopolis otvoreno negira hrišćansku, humanističku i demokratsku tradiciju i nasilno im nameće posthrišćanstvo, posthumanizam i postdemokratiju, kako bi građanina pretvorio u biočesticu, a demokratiju u neofeudalizam (minus hrišćanstvo), sa procentualno malom elitom koja sebe vidi kao bogove, a nekadašnji narod kao humanoidne životinje.
Sve je to dobro naslutio još sovjetski disident Aleksandar Zinovjev koji je u julu 1999. godine, pola godine pre povratka u Rusiju, novinaru Figaroa nabacio nekoliko teza za razmišljanje sledećeg tipa: „Zapadne zemlje su upoznale pravu demokratiju za vreme Hladnog rata. Političke partije su imale istinske ideološke razlike i različite političke programe. Organi štampe su se isto veoma razlikovali jedni od drugih. Sve je to uticalo na život prostih ljudi i vodilo ka rastu njihovog blagostanja. Sada je tome došao kraj”; „Demokratija postepeno nestaje iz društvene organizacije zapadnih zemalja. Svuda se širi totalitarizam, jer nadnacionalna struktura nameće državama svoje sopstvene zakone. Taj nedemokratski dodatak izdaje naređenja, uvodi sankcije, organizuje embargo, baca bombe, mori glađu”;
„Finansijski totalitarizam podčinio je sebi političku vlast. Hladnom finansijskom totalitarizmu tuđe su emocije i sažaljenje. U poređenju sa finansijskom diktaturom, politička diktatura se u potpunosti može smatrati ljudskom. Unutar najsurovijih diktatura bio je moguć nekakav otpor. Protiv banaka je nemoguće ustati.”
Doba Megalopolisa u kome sada živimo ne odlikuje tek prosta opozicija Istok-Zapad, već čitav niz unutrašnjih frontova u nacionalnim državama u kojima traje rat između suverenista, koji se protive nadnacionalnom i neofeudalnom Megalopolisu, i oligarhijske elite koja taj otpor želi da skrši. Upotrebio sam reč „rat” zato što taj sukob odavno više ne liči na demokratsku borbu mišljenja, niti poštuje demokratska ograničenja, već rutinski eskalira u kriminalizaciju i dehumanizaciju političkog protivnika – dovoljno se setiti kako je Hilari Klinton nazivala Trampove glasače – što je do sada uvek bio pregovor fizičkom ostranjivanju unutrašnjeg (kao i spoljašnjeg) neprijatelja.
U toj atmosferi, za nas Srbe, Kosovski zavet dobija jedno dodatno značenje, koje sam pokušao da osvetlim na kraju knjige, u tekstu ”Zavet” koji, takođe, do sada nigde nije štampan: Zavet, naime, postaje uputstvo za pobunu. Pa, ako je tako, onda ni ova knjiga ne sme da ostane samo reč – ona mora da postane delo.
Evo o čemu se radi: Bitije izdavaštvo, koje je objavilo Zavet i megalopolis, odreklo se celokupnog profita od knjige, dok sam se ja, kao autor, odrekao autorskog honora. Sva tako prikupljena sredstva od prodaje knjige, biće donirana udruženju građana Fusnota (koje okuplja nekolicinu mojih bivših studenata) kako bi ono moglo da sprovede u delo jedan vrlo ambiciozan i važan projekat za našu kulturu sećanja, i srpsku kulturu u celini.
Dakle, svaki čitalac koji se odluči da kupi primerak Zaveta i megalopolisa direktno od izdavača (knjigu možete naručiti OVDE), pridružiće nam se u tom projektu i borbi protiv Megalpolisa. Tako ćemo se, svi zajedno, nastaviti na uzornu tradiciju lične inicijative u borbi za kolektivnu stvar na koju su naše sunarodnike, početkom veka, pozivali ljudi kao što su Jovan Cvijić i Jovan Skerlić. Pored toga, na taj način ćemo dokazati da nas Megalopolis još uvek nije pretvorio u cinike uverene da su sve ovce crne, svi ljudi lopovi, a fikcija jedina naša istina.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: okvir.net
BONUS VIDEO:
