Pjer Paolo Pazolini: Da li su antifašisti fašisti?

Važno je Pazolinijevo lociranje savremene moći. On nju više nije nalazio u starim strukturama vlasti: Vatikanu, vojsci, domaćoj industriji, već u „neitalijanskoj”, transnacionalnoj strukturi

Svašta je bio i svašta je mislio Pjer Paolo Pazolini. Reditelj, pisac, prevodilac, nastavnik latinskog. Širokom opusu njegovog stvaralaštva odgovarao je i širok opseg njegovih ideja i misli. Zato ga je nemoguće ideološki situirati. Levičar, desničar, vernik, ateista, agnostik. Bio je sve, ali i ništa od toga. Zato je suštinski bio izdvojen i sam, na braniku Italije i sveta od nihilizma novog vremena.

Nije pripadao dobu u kojem je živeo. Scene svojih filmova postavljao je često u druga vremena i prostore (Afrika, srednji vek, antika). Modernom čoveku presudio je u sadomazohističkom, testamentarnom filmu Salo (Salò o le 120 giornate di Sodoma). Njegovo nikada rasvetljeno ubistvo 1975. godine zapravo je predstavljalo „udruženi zločinački poduhvat” društva u kojem je, silom prilika, živeo. Jedni su ga ubili, a drugi o tome prilično ćutali. O njemu se prilično ćuti i danas.

Ipak, povremeno se još gleda i čita. Ove godine je u izdanju Oksimorona iz Beograda objavljen prevod knjige Pier Paolo Pasolini, Il fascismo degli antifascisti (Pjer Paolo Pazolini, Fašizam antifašista). Knjigu je uredio i za nju napisao pogovor Dejan Simonović, a prevela ju je Zorana Ogrizović. Tako je pred nama nekoliko važnih Pazolinijevih tekstova, pisanih i objavljenih većinom sredinom 1970-ih. Zajedničko za ove tekstove je Pazolinijevo razmišljanje o novom tipu fašizma, kojeg je uočavao u savremenom društvu – onom koje se smatralo (i koje se i danas smatra) antifašističkim.

Samo bavljenje antifašizmom je, prema Pazoliniju, problematičan posao. Antifašisti se, naime, obračunavaju sa „arhaičnim fašizmom”, koji, zapravo, više i nije moguć. Otuda je antifašizam danas „naivan”, „glup”, „pretenciozan” i „zlonameran”, zato što se bori „sa fenomenom mrtvim i pokopanim”.

Demonstracije u Rimu sa transparentom na kojem piše „Fašizam neće proći” (Foto: Flickr/Reconstrucción Comunista)

Ovom arhaičnom, preživelom i nemogućem fašizmu Pazolini suprotstavlja fašizam današnjeg, potrošačkog društva. Stari fašizam nije promenio čoveka – dok mu je novi fašizam liberalnog poretka resetovao dušu. Fašistički vojnik se vratio iz rata na svoje imanje onakav kakav je u rat i otišao.

Današnji, novi poredak dubinski je izmenio čoveka i proizveo konzumeristu, odnosno antifašističkog fašistu: „Fašizam je njih [stare fašiste, prim. autora P.D.] u stvari pretvarao u pajace, sluge, možda je deo njih i uverio, ali ih nije ozbiljno obeležio, u dubini duše, u načinu bivstvovanja. Ovaj novi fašizam, ovakvo potrošačko društvo, naprotiv, duboko je transformisalo mlade, pogodilo ih unutar njihovog bića, podstaklo im drugačija osećanja, drugačija razmišljanja, način života, ugradilo im druge kulturne modele. Nije više reč, kao u vreme Musolinija, o uvođenju u površno scenografsko disciplinovanje, već je reč o realnom disciplinovanju koje im je ukralo i izmenilo dušu. To, konačno, znači da je potrošačka civilizacija jedna diktatorska civilizacija.

U jednom od tekstova objavljenih u ovoj knjizi Pazolini svoje teze o starom i novom (antifašističkom) fašizmu ilustruje i jednim konkretnim primerom – pričom o antifašističkoj novinarki koja ga je jednom prilikom intervjuisala, i njenom sinu – deklarisanom fašisti. Zabrinuta majka je očajnički pokušavala da ideološki reprogramira sina, ali rezultata nije bilo. Pazolini je, međutim, tu izveo drugačije zaključke. Kratko poznanstvo sa novinarkom-antifašistkinjom uverilo ga je da je ona zapravo veći fašista od sina – u čijem je fašizmu video i nešto pobunjeničko i herojsko. Fašizam majke se prosto i nepogrešivo ogledao u činjenici da je ona bila čovek današnjeg sistema, sistema koji „hita ka blagostanju” – a zapravo predstavlja zbir „egoizma”, „gluposti”, „nekulture”, „lažnog moralizma”, „siledžijstva”, „konformizma”. Apologija takvog društva je, po Pazoliniju, istinski fašizam: „Fašizam majke je, međutim, moralno popuštanje – saučesništvo sa veštačkom manipulacijom ideje – uz čiju pomoć neokapitalizam uspostavlja svoju novu vlast.”

Tu Pazolini svoju ideju dovodi do neprijatnog kraja, konstatujući da je potrošačko društvo fašističko, pri čemu on kao kriterijum fašizma vidi „samovolju moći”. Ta samovolja moći ostvarena je upravo u konzumerističkoj zajednici, koja je samim tim uspostavila fašistički ideal.

Italijanski umetnik Pjer Paolo Pazolini tokom snimanja biblijske scene iz filma „La Ricotta”, 1962. (Foto: Keystone/Hulton Archive/Getty Images)

Potrošačko društvo je, ističe Pazolini, deformisalo i nepopravljivo degradiralo svest italijanskog (dodaćemo i globalnog) čoveka. Ovde uočavamo pesimizam i fatalizam, uverenje o trajnom i nepovratnom procesu, tokom kojeg je uspostavljen savremeni totalitarni poredak i njegov degradirani podanik (nekadašnji čovek).

Potrošačko društvo je, prema Pazoliniju, duboko netolerantno; ono podrazumeva „najpodmukliju, najhladnokrvniju i najnemilosrdniju formu netolerancije” – i to sve „pod maskom tolerancije”. Ta tolerancija je lažna, zato što je relativna, odnosno zato što se može „opozvati svaki put kada je vlasti to potrebno”. To je, piše dalje Pazolini, pravi fašizam. Ovo društvo ne trpi drugost. Tu nema mesta kulturnim varijetetima, ili, na  primer, dijalektima. Sve se ujednačava, ističe Pazolini, i to oko osovine hedonističkih imperativa.

Važno je Pazolinijevo lociranje savremene moći. On nju više nije nalazio u starim strukturama vlasti: Vatikanu, vojsci, domaćoj krupnoj industriji, već u jednoj „neitalijanskoj”, transnacionalnoj strukturi. Ovde Pazolini nije naročito rečit. Ipak, u ovim njegovim zaključcima uočavamo njegovu svest o tranziciji moći ka globalnim strukturama. Danas takva zapažanja ne predstavljaju bilo kakvu vest i novost. Onda su, međutim, takvi procesi promicali daleko ispod radara nesvesnog savremenika.

Tu, tako, još jednom nalazimo potvrdu Pazolinijevog rendgenskog pogleda na društvo i vreme. Pazolini od svoje pameti, da se izrazimo registrom konzumerista, nije imao mnogo koristi. Ubijen je na bestijalan način, a zatim oteran u zaborav. A kako će, opremljen Pazolinijevim saznanjima, proći današnji čovek – ostaje da se vidi.

***

Kratko pre svoje smrti Pazolini je snimljen u Sabaudiji, gradiću u Laciju, kojeg je podigao Musolini. Simbolički, baš na tom mestu ponovio je svoje teze o današnjoj, konzumerističkoj civilizaciji kao istinskom fašizmu i sistemu potpune destrukcije (Više o tome u videu OVDE).

 

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

 

Izvor: Stanje Stvari

 

Naslovna fotografija: Jugoslovenska kinoteka/Promo

 

BONUS VIDEO:

Filozofija
Pratite nas na YouTube-u