U istoriji – kao i u prirodi – postoji ritam, ritmičko smenjivanje epoha i perioda, smenjivanje tipova kulture, plime i oseke, uzdizanje i padanje. Ritmičnost i periodičnost svojstveni su svakome životu. Reč je o organičkim i kritičkim epohama, o epohama noćnim i danjim, sakralnim i sekularnim. Nama je suđeno živeti u istorijsko doba smenjivanja epoha. Stari svet nove istorije (on, mada se naziva još po staroj navici „novim”, ostario je i oronuo) svršava se i razara, a rađa se još neznani novi svet. I čudno je, da se taj kraj staroga sveta i rađanje novoga, jednima pričinjava kao „revolucija”, a drugima kao „reakcija”. Pojmovi „revolucionarnost” i „reakcionarnost” tako su sada pomešani, da se izgubila svaka jasnoća u upotrebljavanju tih termina. Našu epohu ja uslovno označujem kao kraj nove istorije i početak novoga srednjovekovlja. Ja ne predskazujem kakvim će putem neminovno poći istorija, ja hoću tek problematički nacrtati idealne crte i tendencije novoga tipa ljudskog društva i kulture. (Ova studija može biti kao neko programatsko razjašnjavanje misli, razvijenih u mome Kraj renesanse i u knjigama Smisao istorije i Filozofija nejednakosti).
Moje misli često savršeno izvrnuto shvataju i čine iz njih potpuno nepravilne zaključke. Ja objašnjavam to tim, što moje misli tumače u kategorijama nove istorije, te ih hoće pripisati jednom od pravaca nove istorije, dok se suština mojih misli u tom baš i sastoji – da su sve kategorije misli nove istorije, svi njeni pravci svršeni i da počinje mišljenje drugog sveta, sveta novoga srednjovekovlja. Duhovna su načela nove istorije iživljena. Duhovne su sile njene istrošene. Racionalni se dan nove istorije svršava, mi se približavamo k noći. Sav način mišljenja već proživljenog sunčanog dana neprikladan je, da bi se snašli u događajima i pojavama našega večernjeg istorijskog sata. Po svim znacima, mi smo istupili iz istorijske epohe dana i stupili u epohu noći. To osećaju najviše istančani ljudi. (O svetskoj krizi, o smenjivanju epoha govore Špengler, Kajzerling, Špan, T. Lesing, G. Ferero, u nas R. Viper, sve ljudi raznih pogleda na svet. Od pesnika je najosećajniji za svetsku krizu A. Beli). Da li je to zlo, da li je to mračno, da li je to pesimistično? Samo postavljanje takvih pitanja je savršeno pogrešno, duboko antiistorijsko, suviše racionalističko. Padaju lažne koprene, razgolićuje se dobro i zlo. Noć nije manje lepa, nego li dan, nije manje božanska. U noći jarko svetle zvezde, u noći bivaju otkrovenja, kojih ne zna dan. Bezdan (Ungrund) J. Bemea raskriva se samo u noći. Dan baca na nj koprenu.
Tjutčev, veliki poeta noćne stihije, ispričao nam je tajnu odnosa dana i noći.
„Nad bezdanom ovim bez imena,
Sad koprena je prebačena,
Od zlatnog tkiva i kao san:
To Bogom stvoreni je dan.
Kad padne noć,
Tad s kobne zemlje tkivo rano,
Što milošću nam Božjom dano,
Probav, odbacuje proć.
Nag bezdan pred nama je tad,
Posvuda užas, magla siva,
Sve strašnijom pred bezdanom biva,
Teskoba noći i njen jad.”
Kad nastupa sumrak, gubi se jasnost obrisa, stalnost granica.
Usnuo glas, uvenuo cvet.
Rasplinuše se sile žive,
„Smešaše se sene sive,
U mukli šum i drhtav svet.”
Tjutčev karakteriše to doba kao „čas tuge neizrecive”. Mi živimo u tom času mešanja, u času tuge, kad se bezdan razgalio i kad su koprene zbačene. Tjutčev naziva noć „svetom” i govori da u čas noći:
„Pred bezdanom ovim ko beskućna sirota,
Sam stoji čovek nemoćan i nag,
I sluša glas pradavnog života,
Što davno, davno, bio mu je drag.
Tek sada sve mu jasno živo biva,
Jer nasleđa kobnog spoznaje trag,
Što strana zagonetna noć mu skriva.”
Noć je matafizičnija, ontologičnija od dana. Ne samo u prirodi, nego i u istoriji nije dnevna koprena trajna, ona se lako otkida, u njoj nema dubine. Sav se smisao naše epohe – toliko nesretne za spoljašnji život pojedinih ljudi – sastoji u razgolićenju bezdana bivstva, u stajanju licem k licu pred praživotom, u raskriću „nasleđa kobnog”. To i označava stupanje u noć.
Kao što zemlju obuhvata okean
Tako i život obavija san.
A pane l’ noć, to budi stihije val
I bučnom silom bije o svoj žal.
U čarobnoj luci oživelo sad je sve,
To glas je njen, on mami nas i prosi,
A plima raste i naglo nas odnosi,
U neizmerne tamne krajeve.
S nebesa gleda iz tajanstvenih dubina
Ožaren slavom svojom zvezda sjaj,
A čovek plovi posred bezdanih nizina,
U neizmerni, neznani mu kraj.
Tjutčeva obično smatraju pesnikom prirode, njene noćne stihije. Njegovi stihovi, posvećeni istoriji, sasvim su drukčiji, oni su napisani još pri svetlu istorijskog dana. No Tjutčev je dublji nego što misle. On je proročka pojava. On je preteča noćne istorijske epohe – njen predviđač. Pesnik nastupajuće noći bio je i A. Blok. „Razvezane su divlje strasti pod igrom mesečeva mlađa”. On nije video „zoru” kako misli za njega i sebe A. Beli, već nastupajući sumrak noći. Oni obojica nisu sami poimali svoje predosećaje i davali su im lažnu simboliku „revolucije”. Revolucija nije uspon, nije zora, nije početak novoga dana, već zapad, sumrak, konac staroga dana. Mi stupamo u period istorijskoga lutanja, za koje se može reći: „A čovek plovi posred bezdanih nizina, u neizmerni, neznani mu kraj”; „plima raste i naglo nas odnosi, u neizmerne tamne krajeve”. A setite se proslavljanja noći u Mikelanđela, u njegovom „dani i noći”. Dan može postati sasvim lažan, poredak dana može otromiti, energija se dana može istrošiti, a koprena dana rastvoriti. Čovek koji živi na površini, može stuživati od čežnje za pridruženjem k praosnovama, praizvorima bivstva. Sam proces pokreta u dubinu, u nedra, mora pre svega proizvesti utisak, da dnevno svetlo gasne, utisak utonuća u tamu. Stara se simbolika istorijskog zbivanja ruši i čovečanstvo traži novu simboliku, da izrazi ono, što se zbiva u duhovnoj dubini.
Dan se istorije pre izmene s noći svagda svršava s velikim potresima i katastrofama, on ne odlazi mirno. Zapad istorijskoga dana antičkoga sveta pratili su veliki potresi i katastrofe – on je davao utisak nepovratne propasti. Početak nove epohe prati varvarizacija. U istorijski kosmos, obrazovan antičkom civilizacijom, uronile su haotične sile. I mi nikad ne smemo smetnuti s uma da se strašni ratovi i revolucije, lomovi kultura i propast država ne zbivaju samo zlom voljom ljudi, već ih takođe šalje Providnost. Mi živimo u epohi analognoj epohi antičkoga sveta. Tad je propala neizmerno viša kultura, nego što je kultura novoga doba i civilizacija XIX veka. Tad još nisu mogli pojmiti, da je Platon – najveća pojava helenske kulture – bio obraćen k idućoj noćnoj epohi, bio već izlaz za granice helenskoga dana. I u naše dane ima još istoričara, kao na primer Beloh, koji u Platonu vide reakciju protiv naprednoga progresivnog hoda grčke prosvete i grčke civilizacije. Dabome, reakciju, no reakciju kojoj je bilo suđeno potrajati vrlo dugo, tisućljeća, reakciju obraćenu napred, idućoj epohi. Verovatno je suđeno Dostojevskom da bude takav reakcionar.
Srednjovekovlje može se nazvati noćnom epohom svetske istorije. A to nikako ne u smislu „mraka srednjovekovlja”, izmišljenog od prosvetitelja nove istorije, već u dubljem i ontološkom smislu reči. Novim srednjovekovljem ja nazivam ritmičko smenjivanje epoha, prelaz od racionalizma nove istorije k iracionalizmu ili svrhracionalizmu [1] srednjovekovnoga tipa. Neka se prosvetiteljima nove istorije to pričinjava mračnjaštvom. Mene to malo uznemiruje. Ja mislim, da su sami ti prosvetitelji ljudi u višem stepenu „zaostali”, da je njihov oblik misli savršeno „reakcionaran” i da pripada sasvim epohi koja odživljava. Ja sam duboko uveren, da nema povratka ni tom obliku misli, ni tom poretku života, koji su vladali do svetskoga rata [2], do revolucije i potresa, koji su zahvatili ne samo Rusiju, već i Evropu i sav svet.
Sve navikle kategorije misli i formi života „najnaprednijih, najprogresivnijih” čak „revolucionarnih” ljudi XIX i XX veka beznadno su ostarele i izgubile svako značenje za sadašnjicu, a osobito za budućnost. Svi termini, sve reči, svi pojmovi moraju se sad upotrebljavati u nekom novom, udubljenijem, ontologičnijem smislu. Uskoro će već biti nespretno i nemoguće upotrebljavati reči, primenjujući im stare klasifikacije „progresivnosti” i „reakcionarnosti”. Uskoro će reči dobiti svoj pravi ontološki smisao. Uskoro će biti za sve postavljeno pitanje, da li je „progres” doista „progres” i nije li on bio često dovoljno mračna „reakcija”, reakcija protiv istinskih osnova života. Sporazumimo se u upotrebljavanju reči kako bi izbegli suvišne i isprazne sporove o rečima.
Ruski ljudi vrlo vole raspravljati pitanje, da li je nešto reakcionarno ili nije. Njima se čak to pričinjava glavnim zadatkom svake kritike. To je starinski običaj ruske misaone inteligencije. Bilo je nade da će revolucija odučiti od te ružne navike. Ali ne, i dosad vode se u nas beskrajni i dosadni sporovi o tom, šta je reakcionarno, a šta progresivno, kao da se nije u svetu sve prevrnulo naglavce, kao da su stari kriterijumi, inteligencije sačuvali još makar bilo kakav smisao. Ta pokušajte primeniti na epohama svetske istorije vaše kriterijume reakcionarnosti ili revolucionarnosti, desničarstva ili levičarstva. Tad će postati razumljiva sva smešnost tih kriterijuma. U epohi pada antičkog sveta i pojave hrišćanstva, bilo je „reakcionarno” štititi načela antičke prosvete i antičke civilizacije, a u višem stepenu bilo je „progresivno” i čak „revolucionarno” štititi ona duhovna načela, koja su zatim slavila slavlje u srednjovekovnoj kulturi.
Stvaralačko gibanje napred, revolucija duha toga vremena vodili su k „mraku srednjovekovlja”. Poslednji građani i poslednji pisci i filozofi antičkoga sveta nisu bili ljudi istinskoga pokreta duha, već su to bili oci i učitelji Crkve. U epohi renesanse, u zoru nove civilizacije bio je povrat antičkom svetu, drevnim načelima kulture, stvaralački polet napred. Ž. de Mestr, romantični pokret XIX veka, bili su reakcija protiv francuske revolucije i prosvete XVIII veka, no to je bio stvaralački pokret napred, koji je oplodio svu misao sledećeg veka. Može se reći, da se kao „reakcionarni” ukazuje povratak nedavnoj prošlosti, tom poretku misli i poretku života, koji su vladali do početka revolucija, prevrata i kriza. Tako je posle francuske revolucije bilo savršeno reakcionarno vraćanje duhovnom i materijalnom poretku XVIII veka, koji je i doveo do revolucije, a sasvim nereakcionarno vraćanje načelima srednjovekovlja, večnom u njima, večnom u prošlosti. Suviše časovitom i trošnom u prošlosti ne treba se vratiti, ali je moguće vratiti se večnom u prošlosti. U naše vreme kao „reakcionarno” treba smatrati povratak tim načelima nove istorije, koja su slavila slavlje konačno u društvu XIX veka, a sada se razaraju.
Poziv, da se ostane na načelima nove istorije i jest „reakcija” u najdubljem smislu reči, zapreka na putevima stvaralačkog pokreta. Stari svet, koji se ruši i kojemu već nema povratka i jest svet nove istorije s njegovom racionalističkom prosvetom, s njegovim individualizmom i humanizmom, s njegovim liberalizmom i demokratizmom, s njegovim blistavim nacionalnim monarhijama i imperijalističkom politikom, s njegovim čudovišnim industrijsko-kapitalističkim sistemom privrede, s njegovom moćnom tehnikom i spoljašnim tekovinama i uspesima, s nesuzdrživom i bezgraničnom pohotom života, s njegovim bezbožjem i bezdušjem, s razjarenom borbom klasa i socijalizmom, kao ovenčanjem svega puta nove istorije. Mi smo rado pripravni zapevati reči revolucionarne peme „Odrecimo se staroga sveta”, razumevajući pod „starim svetom” taj svet nove istorije, koji je osuđen na propast. Kad kažemo da je neki istorijski svet osuđen na propast, mi, dabome, ne mislimo reći, da ništa od toga sveta neće ostati, da u njemu nema ništa za večnost, da je i samo njegovo postojanje bilo apsolutno besmisleno.
To ne valja reći ni za kakvu istorijsku epohu. Nije slučajno bila proživljena nova istorija, u njoj je bio veliki napor čovečjih sila, veliko ispitivanje čovečje slobode. Mi nećemo zaboraviti Leonarda i Mikelanđela, Šekspira i Getea i sve ostale velike glasnike slobode čoveka. Humanističko potvrđivanje sebe bilo je bitni momenat u sudbinama čovečjeg duha i iskustvo proživljeno u njemu neće propasti badava, obogatiće čoveka. I jeretika humanizma, sazdana novom istorijom, postavila je veliku temu i u njoj je bila sva iznakažena istorija. U novo srednjovekovlje ući će iskustvo slobode proživljeno u novoj istoriji i sve pozitivne tekovine savesti i velika utančanost duše. Posle iskustva nove istorije nemoguće je vratiti se starom srednjovekovlju, moguće je tek novo srednjovekovlje, kao što je posle iskustva srednjeg veka bio nemoguć povratak starom antičkom svetu, a moguć je bio samo Preporod, koji je pretstavljao vrlo složeno uzajamno delovanje hrišćanskih i paganskih načela.
Nije poginuo konačno antički svet, nije poginuo konačno ni svet srednjovekovni, premda je i za taj drugi svet nastupio njegov istorijski čas smenjivanja. Tako i sada istorijski svet proživljava veliku revoluciju, ne komunističku revoluciju, koja je u svojoj dubini savršeno reakcionarna i jest tek gnjilenje natrulih elemenata staroga sveta – već revoluciju duha. Poziv k novom srednjovekovlju u našoj epohi i jest poziv k revoluciji duha, novom saznanju. Humanizam nove istorije je iživljen i u svim sferama kulture i društvenog života prelazi u svoju opreku, privodi do poricanja čovečjeg lika. To sam ja razložio u studiji Kraj renesanse i knjizi Smisao istorije. Humanistička ideologija u našim danima i jest „zaostala” i „reakcionarna” ideologija. Jedino oni antihumanistički izvodi – koje je učinio iz humanizma komunizam – stoje na nivou naše epohe i svezani su s njenim pokretom. Mi živimo u epohi razgolićenja i raskrivanja.
Razgolićava i razotkriva se priroda humanizma, koji se je u drugim vremenima pretpostavljao toliko nevin i uzvišen. Ako nema Boga, nema ni čoveka – eto šta empirički obelodanjuje naše vreme. Razgolićava se i razotkriva priroda socijalizma, pojavljuju se njegove poslednje granice, razgolićava se i razotkriva, da bezreligioznost, religiozna neutralnost ne postoji, da je religiji živoga Boga suprotstavljena samo religija đavola, da je religiji Hrista suprotna jedino religija antihrista. Neutralno humanističko carstvo, koje se je htelo urediti u osrednjoj sferi među nebom i paklom, razara se i obelodanjuje se viši i niži bezdan. Bogočoveku nasuprot ne stoji čovek neutralnoga i osrednjega carstva, već čovekobog, čovek koji je sebe postavio na mesto Boga. Obelodanjuju se suprotni polovi bivstva i nebivstva.
Religija ne može biti privatna stvar – kako je to htela nova istorija – ona ne može biti ni autonomna i ne mogu biti autonomne sve druge sfere kulture. Religija opet postaje u višem stepenu opšte, sveopšte, sveodređujuće pitanje. Komunizam to pokazuje. On ukida autonomni i sekularni princip nove istorije. On zahteva „sakralno” društvo, „sakralnu” kulturu, podložnost svih strana života religiji đavola, religiji antihrista. U tome je ogromno značenje komunizma. U tome on izlazi iza granice nove istorije, podleže se sasvim drugom principu, koji ja nazivam srednjovekovnim. Rastvaranje osrednje-neutralnoga, sekularnog humanističkog carstva, objavljivanje u svemu polarno-suprotnih načela i jest kraj bezreligiozne epohe novoga vremena, početak religiozne epohe, epohe novoga srednjovekovlja.
To ne znači, da će u novom srednjovekovlju obavezno kvantitativno pobediti religija istinitoga Boga, religija Hrista, već to znači, da u toj epohi sav život sa svih svojih strana staje pod znak religiozne borbe, religiozne polarizacije, objavljenja krajnjih religioznih načela. Epoha pooštrene borbe religije Boga i religije đavola, načela Hristovih i načela antihristovih, već neće biti sekularna nego religiozna, sakralna epoha po svojem tipu, makar bi kvantitativno pobeđivala religija đavola i duh antihrista. Zbog toga ruski komunizam s religioznom dramom koja se pri njemu odvija, pripada već novom srednjovekovlju, a ne staroj novoj istoriji. Evo zašto se o ruskom komunizmu ne sme misliti u kategorijama nove istorije, na nj primenjivati kategorije slobode ili jednakosti u duhu francuske revolucije, kategorije humanističkoga pogleda na svet, kategorije demokratije i čak humanističkoga socijalizma. U ruskom boljševizmu jest nešto zagranično i onostrano, neki teskobni dodir nečega poslednjega. Tragedija ruskoga boljševizma ne razigrava se u atmosferi dana nove istorije, već u noćnoj stihiji novoga srednjovekovlja. Orijentisati se u ruskom komunizmu moguće je tek po zvezdama.
Da bi pojmili smisao ruske revolucije, mi moramo preći od astronomije nove istorije k astrologiji srednjevekovlja. Rusija – u tom je osobenost njene sudbine – nije nikad mogla primiti potpuno humanističku kulturu novoga vremena, njegovo racionalističko saznanje, njegovu formalnu logiku i formalno pravo, njegovu religioznu neutralnost, njegovu sekularnu osrednjost. Rusija nije nikad izlazila konačno iz srednjovekovlja, iz sakralne epohe, i ona je na neki način gotovo neposredno prešla od ostataka staroga srednjovekovlja, od stare teokratije, k novom srednjovekovlju, k novoj satanokratiji. U Rusiji se je i humanizam proživljavao u krajnjim formama čovekobožanstva, u duhu Kirilova, P. Verhovenskoga, Karamazova, a nikako ne u duhu zapadne humanističke istorije novoga vremena. Eto zašto će Rusiji pripadati pri prelazu iz nove istorije k novom srednjovekovlju sasvim zasebno mesto. Ona će pre roditi antihrista, nego humanističku demokratiju i neutralnu humanističku kulturu.
Prelaz k novom srednjovekovlju, kao nekada prelaz k starom srednjovekovlju, pratiće primetno razaranje starog društvenog poretka i neprimetno slaganje novog. Stari ustaljeni, složeni, socijalni i kulturni kosmos strovaljuju haotične i varvarske sile. No da li je postojao istinski kosmos u novoj istoriji? Devetnaesti vek ponosio se svojom pravnom svešću, svojim konstitucijama, jedinstvom svoga naučnog metoda i naučne kulture. No puno unutarnje jedinstvo nova istorija nije mogla sazdati, jer je individualizam, atomizam bio založen u njenim praosnovama. U produženju sve nove istorije nastao je unutrašnji raspad društva, ustajanje čoveka na čoveka, klase na klasu. Borba za suprotne interese, konkurencija, duboka osamljenost i napuštenost svakog čoveka, karakterišu tip društva novoga vremena. U duhovnom i idejnom životu tih društava objavljivala se je anarhija u porastu, gubitak jednoga centra, jednoga vrhovnog cilja. To se primalo kao autonomija svih sfera kulturnoga i društvenog života, kao sekularizacija društva.
Nova istorija shvatala je slobodu kao individualizam, kao formalno pravo svakoga čoveka i svake sfere kulture na samoopredeljenje. Sam proces nove istorije bio je shvaćen kao oslobođenje. No od čega oslobođenje i za šta oslobođenje? Oslobođenje od starih prisilnih teokratija, od starog heteronomnog saznanja? Stare prisilne teokratije nisu se mogle održati i staro heteronomno saznanje moralo je biti savladano. Sloboda duha je neoduzimljiva i večna tekovina. No zbog čega i u ime čega se moralo svršiti oslobođenje? To ne zna duh novoga vremena. On nije imao ili nije znao svoje „u ime”. U ime čoveka, u ime humanizma, u ime slobode i sreće čovečje? No u svemu tome nema nikakvog odgovora. Ne da se osloboditi čovek u ime slobode čoveka, ne može biti sam čovek cilj čoveka. Tako se upiremo mi na savršenu puštoš.
Čovek se lišava svakoga sadržaja, nema gde ulaziti. Sloboda se čoveka ukazuje savršeno formalnom i besadržajnom slobodom. Individualizam je po svojoj biti negativan, jer ne može u svom razvitku ojačati u čoveku nikakav sadržaj te je sasvim neontologičan, i nema nikakve bivstvovne osnove. Individualizam najmanje jača ličnost, lik čoveka. I u individualističkoj epohi nikako ne cvatu jarke individualnosti, silne ličnosti. Individualistička civilizacija XIX veka s njenom demokratijom, s njenim materijalizmom, s njenom tehnikom, s javnim mnjenjem, štampom, berzom i parlamentom pridonela je poniženju i padu ličnosti, ocvatu individualnosti, nivelizaciji i sveopštem smešavanju. Ličnost je bila silnija i svetlija u srednjem veku. Individualizam je potpomogao procese izjednačavanja, koji su brisali individualne razlike. Individualizam, koji je porodio socijalnu atomizaciju, priveo je i socijalizmu, koji je tek obratna strana atomističkoga raspada, tj. mehaničko slepljivanje atoma.
Univerzalistička ideja, toliko karakteristična za srednji vek, gubi važnost u naše doba. No ličnost čoveka može biti ukorenjena samo u univerzumu, samo u kosmosu, tek tamo nalazi ona ontološku osnovu i odatle dobija svoj viši sadržaj. Ličnost je samo u tom slučaju ako jest Bog i božansko, dočim individualizam otkida ličnost od praosnove bivstva i predaje je na rastrzavanje volji vetrova. Individualizam je iživeo u novoj istoriji sve svoje mogućnosti, u njemu već nema nikakve energije, on se već ne može patetično proživljavati. Konac duha individualizma konac je nove istorije. A svi pokušaji savladavanja individualizma, unutarnji, a ne spoljašnji, već su izlaz za granice nove istorije.
U tom smislu je O. Kont po svojem duhovnom tipu bio srednjovekovni čovek; premda u izvraćenoj formi, i on je stremio da savlada individualističku anarhiju. U naše dane postao je individualizam savršeno „reakcionarna” pojava, makar da je i produžio da se ponosno smatra zaštitnikom slobode, prosvete i progresa. I sve tvorevine, koje su nikle na duhovnoj osnovi individualizma, razaraju se te su u biti svojoj „reakcionarne”. Liberalizam, demokratija, parlamentarizam, konstitucionalizam, juridički formalizam, humanistički moral, racionalistička i empirijska filozofija – sve su to porođaji individualističkog duha, humanističke samopotvrde i svi oni odživljavaju, gube ranije značenje. Sve je to dan nove istorije, koji odlazi.
U čas sumraka, u čas zapada, sve ove forme gube svoje oštre obrise. Čovek stane licem k licu pred tajnom života, pred Bogom, on tone u univerzalnoj, kosmičkoj atmosferi. Individualizam je zakovao čoveka u samom sebi i u formama, kojima je čovek sebe odelio od drugih ljudi i od sveta. Ovi okovi padaju, ove forme se zbacuju. Čovek ide ka opštosti. Nastupa univerzalistička, kolektivistička epoha. Čovek prestaje verovati u to, da on može sebe odbraniti, mereći se s drugima putem racionalističkoga mišljenja, humanističkoga morala, formalnoga prava, liberalizma, demokratije i parlamenta. Sve te forme objavljuju tek duboki razdor u čoveštvu, razjedinjenje, otsustvo jednoga duha, sve se one javljaju kao forme ozakonjenoga razjedinjenja, kao dogovor o tom, kako bi jedan drugoga ostavio na miru, u osamljenosti, u neželjenju izabrati istinu.
Racionalizam, humanizam, pravni formalizam, liberalizam, demokratizam – sve su to forme misli i života, koje ustrajavaju u pretpostavci, da je Istina nepoznata i da Istine, možda, uopšte nema; one neće da znadu Istinu. Istina je sjedinjenje, a ne razjedinjenje i razgraničenje, ona je sasvim nezainteresovana, da isključivo štiti od mogućnosti zablude, prava na njeno odricanje i huljenje, premda sama Istina može biti istina o slobodi. No šta je humanistička demokratija, ako ne proglašenje pre svega prava na zabludu i laž, ako ne politički relativizam i sofistika, ako ne predaja sudbine Istine na rešenje većini glasova? Šta je racionalistička filozofija, ako ne samopotvrda individualnog razuma, koji je otpao od Istine, od izvora bivstva, ako ne sankcija mišljenja, koje ne želi izabrati istinu i od nje dobiti silu za spoznaju? Šta je parlament, ako ne ozakonjenje razdora, ako ne prevlast „mnjenja” nad „znanjem” (upotrebljavam ove reči u platonskom smislu) ako nije nemoć preći k životu u Istini? Istina ne trpi ropskoga odnosa prema sebi. Tome nas uči hrišćanstvo.
No nova istorija zadržala se suviše dugo na formalnoj slobodi primanja istine, ne svršivši svoj izbor, i stoga je obrazovala forme misli i života, osnovane ne na Istini, već na formalnom pravu izabiranja bilo kakve istine ili laži, tj. sazdala je bespredmetnu kulturu, bespredmetno društvo, koje ne zna u ime čega ono postoji. Tako je došlo do toga, da je novo vreme pretpostavilo nebivstvo bivstvu. Ne može čovek živeti samo za sebe i služiti samo sebi. Ako čovek nema istinitoga Boga, tada on sazdaje sebi lažne bogove. On nije hteo primiti slobodu od Boga i zapao je u okrutno ropstvo lažnih bogova, idola. Nije slobodan duhom čovek novoga doba, čovek nove istorije koja se svršava, i ne pravi on svoje ustanke i bune u ime slobode, ne odriče on u ime slobode Istinu. On se nalazi u vlasti neznanoga mu gospodara nadčovečne i nečovečne sile, koja ovladava društvom, koje neće da zna Istinu, istinu Gospodnju. Isto tako u komunizmu priotkrila se vlast toga gospodara. No to se već ukazuje kao izlaz za granice nove istorije. Valja birati.
Formalna se sloboda nove istorije svršava, potrebno je preći k sadržaju slobode, k slobodi sa sadržinom. Ruše se temelji naziranja na svet XIX veka i zbog toga se ruše na tom naziranju osnovane države i kulture. Ruše se države monarhijske i demokratske, imajući jednako u svojoj praosnovi humanizam. Ne proživljava krizu i krah ova ili ona forma države, već sama država. Snažnih, dugovekih država više nema. Ni jedna država ne zna što će biti sa njom sutra. Nikakav legitimizam, ni legitimizam starih monarhija, ni legitimizam novih demokratija s njihovom formalnom idejom narodne vlasti, nema više snage nad dušama ljudi. Niko više ne veruje ni u kakve juridičke i političke forme, niko već ni pare ne daje ma za kakve konstitucije. Sve se rešava realnom silom. Ima pravo Lasal u svom znamenitom govoru o konstituciji. Države se ne održavaju na juridičkim, već na socijalno-biološkim osnovama. To je konačno pokazao svetski rat, koji je savršeno diskreditovao ideju formalnoga prava.
Talijanski fašizam – ne manje nego komunizam – svedoči o krizi i krahu starih društava. U fašizmu zamenjuju spontana socijalna združivanja staru državu i preuzimaju organizaciju vlasti. Dobrovoljačka fašistička armija postoji uporedo sa starom državnom policijom te ima realnu prevlast. To nije princip nove istorije, to je pre princip kraja rimske imperije i početka srednjeg veka. I fašizam, jedinstvena stvaralačka pojava u političkom životu savremene Evrope, u istoj je meri novo srednjovekovlje kao i komunizam. Fašizam je duboko suprotan principu formalnoga legitimizma, on za nj neće ni da zna, on je neposredna objava volje za život i volje za vlast, objava biološke sile, a ne prava. Pad zakonskoga principa vlasti, pravnoga principa monarhije i demokratije, i zamena njegova principom sile, životnom energijom spontanih socijalnih grupa i udruženja, ja uslovno nazivam novim srednjovekovljem. Fašizam ne zna u ime čega on deluje, on već prelazi od juridičkih formi k samom životu.
Isto je tako izgubila vlast nad dušama ljudi racionalistička filozofija, legitimizam spoznaje, osnovan gnoseološki. Gnoseologija i jest jurisprudencija u spoznaji, formalistika, zakonodavstvo. Sada sav pokret misli traži filozofiju života i životnu filozofiju, hoće preći k predmetnosti. U filozofskom se mišljenju takođe objavljuje svojevrsni fašizam. On takođe još ne zna svoje „u ime”, ali prelazi od forme k sadržaju, od pitanja o zakonskim pravima spoznaje k pitanju o samoj spoznaji života i bivstva. Uplivna filozofija prestaje biti akademijska, školska, kao što uplivna politika prestaje biti parlamentarna. Sve su to simptomi jednog te istog procesa, stremljenja prilagoditi se životu. Svet prolazi kroz haos, no ustremljen je na obrazovanje duhovnog kosmosa, univerzuma, podobnoga srednjovekovnom. Novom srednjovekovlju biće preteča dekadencija. Nužno je proći elemente koji izumiru i elemente koji se rađaju. No sve vreme treba imati na umu, da pod silu slobode svojstvene čoveštvu, može se poći dvojakim putem, da je budućnost podvojena. Ja kušam nacrtati put, kojim budućnost mora poći, sve vreme imajući u vidu ovu podvojenost.
Individualizam, atomizacija društva, neuzdrživa pohota života, neograničeni porast pučanstva i neograničeni porast potreba, dekadencija vere, slabljenje duhovnog života – sve je to privelo izgradnji industrijskog kapitalističkog sistema, koji je izmenio sav karakter čovečjeg života, sav njegov stil, otkinuvši život čovečji od ritma prirode. Mašina, tehnika, vlast, koju ona sa sobom donosi, brzina kretanja, koju ona rađa, sazdaju himere i fantazme, upravljaju život čovečji k fikcijama, koje proizvode dojam najrealnijih realnosti. Mnogo li je ontološki realnoga u berzama, bankama, papirnom novcu, u ogromnim fabrikama, koje proizvode nepotrebne predmete ili sredstva za uništavanje života, u spoljnoj raskoši, u govorima parlamentaraca i advokata, u novinskim člancima, mnogo li je realnoga u porastu nezasitih potreba? Posvuda se raskriva odurna beskonačnost, koja ne zna gde da svrši. Sav je kapitalistički sistem privrede dete proždiruće i istrebljujuće pohote. On je mogao niknuti tek u društvu, koje se je konačno odreklo svakoga hrišćanskoga asketizma, okrenulo se od neba i isključivo se podalo zemnim zadovoljstvima. Kapitalizam je savršeno nemoguće zamisliti kao sakralnu privredu, jer on je baš rezultat sekularizacije privrednog života. U tom sistemu narušava se istinska hijerarhijska podređenost materijalnog duhovnom.
Ekonomizam naše istorijske epohe i jest narušavanje istinskog hijerarhizma čovečjega društva, gubitak duhovnog centra. Autonomija privrednog života uzrokovala je prevlast ekonomskog života nad samim životom čovečjih zajednica. Mamonizam je postao određujuća sila veka, koji se iznad svega klanja zlatnom teletu. Najužasnije je od svega, da u tom ničim prikritom mamonizmu, vek naš vidi veliku prednost spoznaje istine, oslobođenje od iluzija. Ekonomski je materijalizam to najsavršenije formulisao, jer je priznao za iluziju i obmanu sav duhovni život čovečanstva. Socijalizam je tek daljni razvitak industrijsko-kapitalističkog sistema, tek konačni trijumf u njemu založenih načela i njihovo sveopšte rasprostranjenje. Socijalisti uzimaju od buržujskoga kapitalističkoga društva njegov materijalizam, njegovo bezbožje, njegovo površno prosvećivanje, njegovu neljubav duhu i duhovnom životu, njegovu žeđ za životom, za njegove uspehe i zadovoljstva, njegovu borbu za egoističke interese, njegovu nesposobnost za unutrašnju usredsređenost.
Kapitalizam i socijalizam jednako prati dekadencija i ugasnuće duhovnoga stvaralaštva, nestajanje duha u čovečjem društvu. Oba niču na tlu nestajanja duha, kao rezultat dugoga istorijskog puta, otpadanja od duhovnog centra života, od Boga. Sva se energija upravila na spoljašnost. To i jeste prelaz kulture u civilizaciju. Izumire sva sveta simbolika kulture. Taj duh javljao se je već u drevnim kulturama i starozavetni ga proroci raskrinkavaju. Koliko viša, duhovnija, transcendentnija je bila kultura drevnog Egipta ili kultura srednjega veka, nego što je savremena kultura XIX veka. Pred nama je nesumnjivi fakt: U novoj istoriji, ponosnoj svojim progresom, centar težine života premešta se iz duhovne sfere u materijalnu, iz unutrašnjeg u spoljašnji život, društvo postaje sve manje religiozno. Ne crkva, već berza postala je sila, koja gospodari i reguliše životom. Ni za kakve svete simbole neće se već široke mase boriti i umirati.
Ljudi ne žive više od sporova o religioznim dogmama, ne uzbuđuju se toliko tajnama božanskoga života, kao u starinska vremena. Oni se smatraju slobodni od svetog bezumlja. Takav je stil naše kapitalističko-socijalističke epohe. No toj epohi po mnogim znacima nastupa kraj. Industrijsko-kapitalistička epoha ukazala se krahom, ona sama sebe poriče, ona rađa katastrofe. Svetski rat sa svojim nečuvenim užasom porođen je tim sistemom. Savremeni imperijalizam izrastao je iz nedara toga sistema. On proždire sam sebe. Kapitalistička Evropa počela je sebe militaristički uništavati. Radničke su klase živele u hipnozi industrijskoga sistema. Ta hipnoza prestala je posle katastrofe svetskoga rata. Narode će biti teško ponovo primorati toj disciplini rada, koja je vladala u kapitalističkim društvima. I teško će biti uspostaviti pređašnju produktivnost rada. Socijalizam za to nije sposoban. Duhovni su se temelji rada razorili i još nisu nađeni novi. Disciplina rada je životno pitanje za savremena društva. No to se pitanje o posvećenju i opravdanju rada ne postavlja ni u kapitalizmu, a ni u socijalizmu, koji se samim radom nikako ne interesuje.
Da bi dalje živeli, moraće bankrotirati narodi, valjda, stupiti na drugi put, na put ograničenja pohote života, ograničenja beskonačnog porasta potreba i porasta pučanstva, na put novoga asketizma t. j. poricanja temelja industrijsko-kapitalističkoga sistema. To, dabome, ne znači poricanje čovečje volje i sposobnosti za izume i poricanje tehnike, već znači izmenu njene uloge, njeno podleganje čovečjem duhu. Treba se obratiti nanovo k prirodi, seoskom gazdinstvu i obrtu. Grad se mora približiti selu. Treba se organizovati u privredne saveze i korporacije, princip konkurencije zameniti principom kooperacije. Princip privatnog vlastištva u večnoj svojoj osnovi sačuvaće se, no biće ograničen i oduhovljen. Čudovišnog privatnog bogatstva u novoj istoriji neće biti. Jednakosti takođe neće biti, no neće biti ni gladnih ni onih, koji skapavaju od nužde. Treba preći k jednostavnijoj i elementarnijoj materijalnoj kulturi, a složenijoj duhovnoj kulturi. Kraj kapitalizma je kraj nove istorije i početak novoga srednjovekovlja. Grandiozno preduzeće nove istorije nužno je likvidirati, ono nije uspelo. No do toga, možda, još će pokušati tehnička civilizacija da se razvije do poslednjih granica, do crne magije, isto kao i komunizam.
Nova istorija sazdala je forme nacionalizma, koje nije znao srednjovekovni svet. Na zapadu su se nacionalni pokreti i nacionalna izolovanja javili kao rezultat reformacije, protestantskog partikularizma. Duhovno tlo katolištva ne bi nikada privelo takvoj izolaciji, takvim krajnjim formama nacionalne afirmacije. Obrazovale su se zatvorene nacionalne monade, slično tome, kako su se u zatvorene monade pretvorili zasebni ljudi, čovečje individualnosti. To je bila atomizacija hrišćanskoga čovečanstva i individualnosti nacionalne i individualnosti zasebnih ljudi prestaju smatrati da pripadaju organskim realnim celinama. Svaki stepen potvrđuje samo sebe. Reformacija i humanizam dali su duhovno tlo samo za isključivu afirmaciju i izolaciju, razrušili su ideju vasionosti. Sam religiozni život primio je formu nacionalne zatvorenosti. Jednoga hrišćanskog čovečanstva, jednoga duhovnog kosmosa već nema u novoj istoriji. I katolička se crkva pretvara u jednu od zatvorenih sila.
Nacionalizam novoga vremena porođen je individualizmom. Ako zahvatimo još dublje, to će biti nužno kazati, da su svi tipični procesi nove istorije, u tom broju i proces nacionalnih izolacija, bili rezultati pobede nominalizma nad srednjovekovnim realizmom. Ta i nacionalnosti se podvrgavaju daljem nominalističkom raspadanju na klase, partije i ostalo. Procesi nacionalnih individualizacija imali su, dabome ogromno pozitivno značenje, oni su obogaćivali, u njima su realne nacionalne ličnosti prilazile do samosvesti, objavljivale svoju energiju. No te forme nacionalizma, do kojih su došli narodi u XIX i XX veku i koje su porodile svetski rat, znače raspad čovečanstva, otpadanje od svakog duhovnog jedinstva, povratak od hrišćanskog monoteizma paganskom politeizmu. Nacionalizam francuski, nemački, engleski, talijanski našeg vremena – savršeno je paganski, duboko antihrišćanski i antireligiozan.
Francuski nacionalizam treće republike je u znatnom stepenu produkt ateizma. Ugasla je vera u živoga Boga i počeli su verovati u lažnoga Boga, u naciju, kao idola, slično tome, kao što su drugi počeli verovati u najgorega idola – u internacionalizam. Nacija ima realne ontološke osnove (internacionalizam ih nema), no ona ne sme zamenjivati Boga. Nemci su stali verovati u nemačkoga Boga. No nemački bog nije hrišćanski Bog, to je – paganski bog, tako kao i ruski bog. Pred licem hrišćanskog Boga, jedinog Boga, nema ni Helena ni Jevreja. Hrišćanstvo se je javilo u svetu i pobedilo svet u atmosferi univerzalizma, kada se je kroz helensku kulturu i rimsku imperiju obrazovalo jedno čovečanstvo. Sama pojava hrišćanstva značila je izlaz iz paganskog nacionalizma i partikularizma. Na koncu nove istorije mi iznova vidimo pred sobom raskovani svet paganskog partikularizma, u kom se razvija smrtonosna borba i uništavanje. No to je samo jedna strana. Ima još i druga strana.
Mi stupamo u epohu u mnogom analognu helenskoj. Ako nije nikad bilo takvog izolovanja i neprijateljstva, to nikada u toku nove istorije nije bilo takvog svetskog zbližavanja i ujedinjavanja rasa i kultura. Svetski rat izveo je Evropu iz njenog zatvorenog stanja. Sudba svih nacionalnosti prestala je biti zatvorena i izolovana; svi od svih zavise. Dobrobit svakog naroda zavisi danas od stanja sveg sveta. To, što se zbiva u Rusiji, odziva se u svim zemljama i narodima. Nikada još nije bio takav uzajamni dodir sveta Zapada i sveta Istoka, koji su dugo živeli izolovano. Kultura prestaje biti evropska, ona postaje svemirska. Evropa će biti prinuđena odreći se monopola kulture. Rusija, stojeći u centru Istoka i Zapada, makar strašnim i katastrofalnim putem, zadobiva sve osetljivije svetsko značenje, postaje centar svetske pažnje. Još od svetskog rata izvodio je imperijalizam u svojoj neminovnoj dijalektici države i narode iz njihovog zatvorenog nacionalnog stanja i ubacivao ih u svetsku dalj, bacao za mora i okeane.
Kapitalizam na visinama svojim sazdao je svetski sistem privrede i postavio ekonomski život svake zemlje u zavisnost od svetskog ekonomskog položaja. On u višem stepenu pomaže ekonomsko zbližavanje naroda i njemu je svojstven internacionalizam. S druge strane, socijalizam prima internacionalni karakter i u komunističkoj internacionali nanovo i izvraćeno ustaje stara ideja prisilnog univerzalizma. Svet nove istorije, koji se raspao i koji se nalazi u stanju krvave borbe nacija, klasa i pojedinih ljudi, obuzet podozrivošću i zlobom, raznim putevima stremi univerzalnom jedinstvu, savladavanju toga isključivo nacionalnog izolovanja, koje je dovelo nacije do pada i rastvaranja. Evropa sebi nije nanela samo strašne udarce u svetskom ratu, već ona produžuje da se uništava u trajnoj raspri Francuske i Germanije, u uzajamnom nepoverenju i nesklonosti svih nacija. Nikakvoga višeg i opšteg duhovnog tribunala nacije ne priznaju. No pod tim, dublje od tog ide proces svetskog ujedinjenja šireg no što je evropsko. Internacionalizam je odvratna karikatura vasionosti. No duh vasionosti mora se probuditi u hrišćanskim narodima, volja za slobodni univerzalizam mora se ispoljiti.
Ruski je narod od svih naroda sveta najviše svečovečji, vasionski po svojem duhu; to pripada ustrojstvu njegovog nacionalnog duha. I poziv ruskog naroda mora biti delo svetskoga ujedinjenja, obrazovanja jedinstvenoga hrišćanskog duhovnog kosmosa. No za to, dabome, ruski narod mora biti krepka nacionalna individualnost. Narod se ruski na svojim putevima podvrgava najvećim sablaznima i to sablaznima najsuprotnijeg karaktera – isključivom internacionalizmu, koji uništava Rusiju, a ne manje isključivom nacionalizmu, koji odeljuje Rusiju od Evrope. Procese upravljene na savladavanje nacionalne zatvorenosti i na obrazovanje univerzalnoga jedinstva, ja nazivam krajem nove istorije njenog individualističkoga duha i početkom novog srednjovekovlja. U tom je smislu komunistički internacionalizam već pojava novoga srednjovekovlja, a ne stare nove istorije; a na novo srednjovekovlje se odnosi takođe svaka volja za religiozno ujedinjenje, za sjedinjenje raskidanih delova hrišćanskoga sveta, volja za univerzalnu duhovnu kulturu, kako se ona već objavljuje u višem duhovnom sloju savremenoga čovečanstva. To ne znači, da će novo srednjovekovlje biti isključivo pacifističko, da neće znati za ratove. Možda predstoji velika borba, i za nju treba biti spreman. No ratovi neće biti toliko nacionalno-politički, koliko duhovno-religiozni.
„Progresisti” se jako boje povratka starom srednjem veku i bore se sa idejama i verovanjima, koje oni smatraju srednjovekovnim. Mene je to svagde udivljavalo. Ta, pre svega, oni ne veruju u životnu snagu i pobedu ideja i verovanja, koja bi se mogla nazveti srednjovekovnima, oni su ubeđeni u stalnost i dugotrajnost načela nove istorije. Čemu se onda tako uzbuđivati? A drugo, treba jednom za svagda ustanoviti, da nikakvih povrataka i restauracija starih epoha nikada nije bilo i biti ne može. Kad govorimo o prelazu od nove istorije k srednjovekovlju, onda je to tek slikoviti način izražavanja. Prelaz je moguć samo k novome, a ne starome srednjovekovlju. I taj prelaz treba smatrati za revoluciju duha i stvaralački pokret napred, a ne „reakciju”, kako se to predviđa zastrašenim i degenerisanim „progresistima”. Najzad, doba je da se prestane govoriti o „tmini srednjovekovlja” i suprotstavljati mu svetlo nove istorije. Ti banalni sudovi ne stoje na nivou savremenog istorijskog znanja.
Nepotrebno je idealizirati srednji vek, kako su to činili romantičari. Mi odlično znamo sve negativne i tamne strane srednjega veka – varvarstvo, grubost, okrutnost, nasilništvo, ropstvo, neznanje u oblasti pozitivnog znanja o prirodi i istoriji, religiozni teror, povezan sa užasom paklenih muka. No znamo takođe, da je srednji vek bio po preimućstvu religiozna epoha, bio obuzet čežnjom za nebom, koje je činilo narode opsednutima svetim bezumljem, da je sva kultura srednjega veka upravljena transcendentalno, da je u tim vekovima bilo veliko naprezanje misli u skolastici i mistici za rešenje poslednjeg pitanja bivstva, kojem ravnoga ne zna istorija novoga vremena, da srednji vek nije rasipao svoju energiju na spoljašnost, već ju je koncentrisao na unutrašnjost i iskovao ličnost u liku monaha i viteza, da je u varvarsko vreme sazreo kult prekrasne dame i trubaduri pevali svoje pesme.
Daj Bože, da ove crte pređu u novo srednjevokovlje! Zapravo je kultura srednjega veka već bila preporod, borba s tim varvarstvom i tminom, koji se nastupili posle pada antičke kulture. Hrišćanstvo je bilo velika sila prosvetljenja tame, pretvaranja haosa u kosmos. Srednji vek je vrlo složen i bogat. Dugo vremena bilo je uobičajeno mišljenje, da je srednji vek – pusto mesto u umnoj istoriji čovečanstva, u istoriji filozofske misli. No u srednjem veku bilo je tako mnogo istaknutih mislilaca i takva raznolikost u svetu misli, kao ni u jednoj epohi. Za srednji vek je bilo svakidanje i životno to, što se novom vremenu pričinjava kao nepotrebna raskoš. I povratak srednjovekovlju je povratak višem religioznom tipu. Nama je još daleko do vrhova srednjovekovne duhovne kulture. Mi živimo u epohi dekadencije ili bolje reći, približavamo se počecima srednjovekovlja, kad su negativni procesi raspada prevladali nad pozitivnim procesima slaganja i stvaralaštva. Srednjovekovlje nije epoha tmine, već noćna epoha. Duša srednjovekovlja je – noćna duša, kad su raskrivene stihije i energije, koje su se potom skrile saznanju radnog dana nove istorije.
Koje su to crte novoga srednjovekovlja? Negativne je crte lakše uhvatiti nego pozitivne. To je pre svega kako sam već govorio konac humanizma, individualizma, formalnoga liberalizma, kulture novoga vremena i početak nove kolektivne religiozne epohe, u kojoj se moraju projaviti oprečne sile i načela, mora izaći na javu sve, što je ostalo u podzemlju i podsvesnom nove istorije. Humanističko se carstvo rastvara na granični, antihumanistički i ateistički komunizam i na Crkvu Hristovu, koja mora da sakupi u sebi svako istinsko bivstvo. To je obraćanje od formalizma novoga vremena, koji nije svršio nikakav konačni izbor, izboru Boga ili đavola, nalasku objektivnog sadržaja života. Sve autonomne sfere kulture i društvenog života stigle su do pustoši i nebivstva. Patos autonomno – sekularnoga stvaralaštva sahne. Unutar svih sfera stvaralaštva budi se volja za religiozni izbor, za istinito bivstvo, za preobraženje života. Ni jedna iz sfera stvaralaštva, ni jedna iz strana kulture i društvenog života ne može već ostati religiozno neutralna, potpuno sekularna.
Filozofija se ne sprema da bude služavka teologije, i socijalni poredak se ne sprema, da se podloži crkvenoj hijerarhiji. No unutar spoznaje, unutar socijalnog života budi se religiozna volja. Moguće su samo iznutra i slobodno religiozno osnovane spoznaje i forme socijalnog života. Tako se na vrhuncima umetnosti objavljuje stremljenje k teurgiji. K staroj teokratiji, k staromu hetoronomnom odnosu među crkvom i svim stranama života i stvaralaštva, ne može biti povratka. U starim teokratijama nije se postizavalo carstvo Božje realno. Ono se tek simbolizovalo i obeležavalo u spoljašnim formama i znakovima. Sada se ispoljuje u svim sferama života volja za realno postignuće Carstva Božjega, isto kao i volja za postignuće carstva đavola, volja za slobodnu teonomiju, za razliku od autonomije i heteronomije. Nauka, moral, umetnost, država, privreda moraju postati religiozni, no slobodno i iznutra, a ne primorane i spolja. Nikakva teologija ne može da reguliše spolja moj proces spoznaje i da postavlja preda me norme. Znanje je – slobodno.
No ni ja ne mogu ostvarivati ciljeve spoznaje bez obzira na religiozno iskustvo, bez religiozne posvete u tajni bivstva. U tom sam ja već sredovečni čovek, a ne čovek nove istorije. Ja ne tražim nezavisnost od religije, ja tražim slobodu u religiji. Nikakva crkvena hijerarhija neće regulisati i normirati državni i društveni život. I nikakav klerikalizam ne može sebi povratiti spoljašne sile. No ja mogu naravno urediti državu i društveni poredak, koji je u raspadanju, samo na religioznim osnovama. Ja ne tražim nezavisnost države i društva od religije, već utemeljenje i učvršćenje države i društva u religiji. Ja ni u čemu već neću slobodu od Boga, ja hoću slobodu u Bogu i za Boga. Kad se svršava pokret od Boga o počinje pokret k Bogu, kad sam pokret od Boga zadobiva karakter pokreta k đavolu, tad počinje srednjovekovlje, svršava se novo doba. Bog mora nanovo postati centar svega našeg života, naše misli, našeg osećanja, jedina naša nada i uzdanje. Moja žeđ za bezgraničnom slobodom mora biti poimana kao moja raspra sa svetom, a ne s Bogom.
Kriza savremene kulture počela je već davno. Nju su saznavali njeni veliki tvorci. Ratovi, revolucije, spoljašne katastrofe samo su objavile spolja unutarnju krizu kulture. Revolucija počinje unutra ranije nego njeno spoljašnje pojavljivanje. Kultura je po svojoj prirodi simbolična, u njoj su dani tek simboli, znaci inoga duhovnoga sveta, no sam taj svet ne postiže se neposredno realno. Tu simboličku prirodu kulture često ne spoznaju oni, koji su zakovani u tradicionalne forme kulture. Tek simbolično saznanje poima tu prirodu kulture i ono baš i stremi da savlada simbolizam kulture i postigne realnosti duhovnoga sveta. Tako je istorijska teokratija bila tek simbolična, ona je davala samo simbole, a ne realnosti Carstva Božjega. To nisu mogli saznavati ljudi, koji su stvarali teokratije i koji su se njima s blagovoljenjem klanjali. Ljudi simboličko-religioznog saznanja moraju stremiti k realnom carstvu Božjem, tj. istinskom preobraženju života.
Nauka, umetnost, moral, država, čak ni spoljašnji život crkve nisu realno preobražavali život, nisu postizavali sami po sebi novo bivstvo, već su davali tek simbole preobraženja, tek znakove najrealnijega bivstva. Civilizacija XIX i XX veka poriče svetu simboliku kulture i hoće najrealniji život, hoće da vlada životom i da ga preobrazi, a u tu svrhu izgrađuje svoju moćnu tehniku. Kriza kulture se pripravlja s jedne strane realističkom civilizacijom, njenom žeđu za životom i moći. S druge strane, iz dubine, kriza kulture počinje u objavljanju religiozne volje za realno preobraženje života, za postignuće novoga bivstva, nove zemlje i novoga neba. Volja za preobraženje kulture u bivstvo stvara krizu kulture. Ona je znana najvećim ljudima kulture i kroz njih se kriza zbiva. Volja za poslednje, istinski ontološka volja, ne može se zadovoljiti razdeljenim, autonomnim sferama kulture, ona je upravljena na jedinstvo i celovitost. No kriza kulture je podjednako dekadencija kulture u njenim starim sekularnim formama, dekadencije umetnosti, filozofije i ostalog.
U našoj epohi nema vidljivoga i priznatog duhovnog centra, centra intelektualnog života epohe. Univerzitet je prestao biti takav centar, on već nema duhovnog autoriteta. Gospodari misli naše epohe nisu akademici. Ni akademijska filozofija, ni akademijska umetnost nema nikakvog životnog uticaja. Baš tako kao što i oficijelna parlamentarna politika ide mimo života. Životni procesi u naše vreme ostvaruju se spontano, a ne po oficijelnim putevima. Tako i mora biti u epohi kriza i preloma. Duhovni centar u idućoj epohi može biti samo crkva, kao u srednjem veku. No sam život crkve sada protiče i razvija se nekim neoficijelnim spolja neprimetnim putevima. Granice Crkve ne saznaju se čitljivo, na njih se ne da ukazati prstom, kao na materijalni predmet. Život crkve je tajanstven i njeni putevi su nedokučivi za razum. Duh diše, gde hoće.
I u životu crkve razvijaju se stvaralački procesi, koje spoljašnje, oficijelno, čisto racionalističko saznanje nikada ne prima kao crkveno. Kriza se kulture u tom slučaju i sastoji, što ona ne može ostati religiozno neutralna i humanistička, što ona neizbežno mora postati ili bezbožna, antihrišćanska civilizacija ili posvećena crkvena kultura, hrišćansko preobražavanje života. A to pretpostavlja stvaralački proces u životu Crkve, otkriće hrišćanske istine o čoveku i njegovom pozivu u svetu, kao i konačne tajne stvaranja, tajne kosmičkoga života. Istine antropologije i kosmologije nisu bile još dosta raskrivene hrišćanstvom vaseljenskih sabora i učitelja crkve. Crkva je kosmička po svojoj prirodi i u nju ulazi sva punoća bivstva. Crkva je ohristovljeni kosmos.
To mora da prestane biti apstraktna, teoretska istina, mora da postane praktična, životna istina. Crkva mora preći od svoga po preimućstvu hramskog perioda kosmičkom periodu, preobraženju punoće života. Religija je u novo doba takođe postala diferencijalni deo kulture, njoj je bilo dodeljeno zasebno i vrlo neznatno mesto. Ona po novom mora svima postati sila, koja preobražava i prosvetljuje sav život iznutra. Ona mora, kao slobodna duhovna sila, preobražavati život. U hrišćanstvu nastupa epoha, kad će veliku ulogu igrati religiozna inteligencija, slično, kako je bilo u vremenima velikih učitelja crkve, počinjući sa Sv. Klimentom Aleksandrijskim. „Narod” otpada od vere, sablažnjen ateističkom prosvetom i socijalizmom, dok se „inteligencija” vraća veri. To izmenjuje stil hrišćanstva.
Novo će srednjevokovlje savladati atomizam nove istorije. Taj atomizam se savladava ili lažno – komunizmom, ili istinski – crkvom, sabornošću. Novo je srednjovekovlje, kao i staro, hijerarhično po svome redu, dok je nova istorija poricala hijerarhizam u svim sferama.
Čovek nije atom beskvalitetnog mehanizma vasione, već živi član organske hijerarhije, on organski pripada realnim celinama. Sama ideja ličnosti svezana je s hijerarhijom, a atomizam uništava ličnost u njenoj kvalitativnoj osobenosti. Mi živimo u epohi, kad je posvuda slobodan povratak hijerarhijskim načelima neizbežan. Samo hijerarhijska načela svedoče o kosmičkoj harmoniji vasione. Ta i antiindividualistički, antiliberalni, antidemokratski i antihumanistički komunizam je na svoj način hijerarhičan. On poriče sve fomalne slobode i jednakosti nove istorije i izrađuje satanokratsku hijerarhiju. On stremi da bude pseudo-crkva i pseudo-sabornost. I komunizamu se već ne daju suprotstavljati antihijerarhijske, humanističke i liberalno-demokratske ideje nove istorije, njemu je moguće suprotstavljati tek istinsku, ontološki utemeljenu hijerarhiju, istinski organsku sabornost. Te i stare desničarske, konzervativne monarhijske ideje, koje su gospodarile u životu nekih zemalja do rata i revolucije, bile su individualističke ideje. U njihovoj je osnovi ležao aristokratski humanizam, kao što je demokratski humanizam ležao u osnovi ideje levičara i progresista.
Humanističko potvrđivanje samog sebe ležalo je u osnovi monarhije Luja XIV i XV, kao i monarhiji Vilhelma i ruske imperije. Protiv aristokratskog humanističkog potvrđivanja samog sebe svagda ustaje demokratsko humanističko potvrđivanje samog sebe, protiv apsolutne čovečje monarhije – apsolutna čovečja demokratija. Car ili plemstvo nemaju više prava na vlast, nego narod, nego seljaci ili radnici, i budući da uopšte ne postoji čovečje pravo na vlast, svaka pohota na vlast je greh. Pohota na vlast Luja XIV ili Nikolaja I je baš takav greh, kao pohota na vlast Robespjera ili Lenjina. Vlast je obaveznost, a ne pravo i vlast je samo onda prava, kad se ona ostvaruje ne u ime svoje ili u ime svojih, već u ime Božje, u ime pravde. Novo je doba konstruisalo vlast kao pravo i interesovalo se razgraničenjem prava na vlast. Novo srednjovekovlje mora konstruisati vlast, kao obaveznost. A sav politički život, osnovan na borbi za pravo vlasti mora biti priznat nerealnim, fiktivnim, vampirskim životom.
U političkom životu nema ništa ontološkoga. Politika je devet desetina svagda laž, obmana, fikcija. I samo jedna desetina politike sadrži u sebi realni elemenat – ostvarivanje vlasti, potrebne za postojanje sveta, vlasti od Boga. Mi stupamo u epohu, kad se već izgubila vera u sve politike i kad politička strana života neće već igrati tu ulogu, kakvu je igrala u novoj istoriji, kad će morati da ustupi mesto realnijim duhovnim i gazdinskim procesima. Prirodni hijerarhizam života mora stupiti u svoja prava, i ličnosti s većom ontološkom težinom i valjanošću moraju zauzeti odgovarajuće mesto u životu. Bez duhovne aristokratije život ne može procvetati. I mora nastati pokret, koji će suprotno delovati toj socijalnoj entropiji, koja je spopala savremena demokratska društva. Princip action direct, spontanost ličnosti i grupa, strovaliće staru politiku.
Neposredni, primarni život zadobiće premoć nad sekundarnim i refleksivnim životom politike. Političke partije i njihovi vođi izgubiće, verovatno, svako značenje i neće se kroz partije izdizati silni ljudi. Konačno će izumreti parlamenti s njihovim fiktivnim, vampirskim životom izraslina na narodnom telu, nesposobni da ispune ikakvu organsku funkciju. Berze i novine neće upravljati životom. U socijalnom životu razviće se uprošćenje, vraćanje elementarnijim procesima borbe za opstanak. Socijalni će se život pridružiti praizvorima života, postati prirodniji, manje izveštačen. Ljudi se neće, verovatno, grupisati i ujedinjavati po političkim oznakama, svagde sekundarnim i u većini slučajeva fiktivnim, već privrednim neposredno životnim, profesionalnim, prema sferama stvaralaštva i rada. Stari staleži i klase odumiru i na njihovo mesto dolaze profesionalne grupe duhovnog i materijalnog rada.
Profesionalnim savezima, kooperacijama, cehovima pripada, dabome, ogromna budućnost. I to je znak vraćanja srednjem veku na novim načelima. Politički parlamenti, koji su se izrodili u govornice, biće zamenjeni radnim, profesionalnim parlamentima, sabranim na bazi predstavništva realnih korporacija, koje se neće boriti za političku vlast, već rešavati na pr. pitanja seoskog gazdinstva, narodnog obrazovanja itd. u biti, a ne za politiku. Budućnost pripada sindikalističkom tipu društva, dakako, ne u smislu revolucionarnoga sindikalizma. Uspeh može imati samo politika, u kojoj će se odlučni socijalni radikalizam saglašavati sa hijerarhijskim načelima vlasti. I u anarhizmu ima zrnce istine, ukoliko je kadar, da se protivi vlasti politike i preuveličanom značaju države.
Novo srednjovekovlje biće neizbežno u višem stepenu narodno, no nikako neće biti demokratično. Odsad će igrati veliku ulogu u subinama država radničke mase, narodni slojevi. Svaka buduća politika moraće s tim računati i tražiti puteve za ograničenje vlasti masa nad kulturom kvaliteta. U Rusiji igraće glavnu ulogu seljaštvo. No to posve ne znači, da će narodne mase, koje se ne daju vratiti u stanje do svetske katastrofe, na svaki način ostvariti političku volju u političkim demokratijama, kroz sveopšte izborno pravo i dr. Iskustvo ruske revolucije je očigledno pokazalo, da narodne mase ne streme svoje socijalno značenje u porastu da izraze u demokratiji, u narodnoj vlasti. Demokratije su svezane sa gospodarenjem buržujskoga sloja, s industrijsko-kapitalističkim sistemom, koji štiti svoje interese, s obrazovanjem sloja profesionalnih političara. Narodne mase su obično ravnodušne za politiku i nisu kadre nikada da ostvare volju za vlast.
Mnogo je više razloga misliti, da će seljaci i radnici, kojih će socijalna važnost neizbežno porasti, stremiti k profesionalnom, korporativnom pretstavništvu i samoupravi, k „sovjetskom” principu, no u istinitom i realnom smislu reči, a ne u tom fiktivnom, kojim se prikriva diktatura komunističke partije u „sovjetskoj” Rusiji. Spašavaće državu i društvo od konačnoga raspadanja i rasapa društveni savezi, u višem stepenu životni, korporativno-profesionalni, s jedne strane zemaljski, s druge duhovni. Iz tih će se saveza složiti društvo i država novoga srednjovekovlja. Moraju biti zadovoljeni materijalni i duhovni zahtevi masa, a ne njihovo stremljenje na vlast. Vlast nikada nije pripadala i ne može pripadati većini. To protivreči prirodi vlasti. Vlast je po prirodi i po redu hijerarhična. Tako će biti i u budućnosti. Narod ne može sam sobom upravljati, njemu treba upravljač.
U demokratskim republikama nikako ne upravlja narod, već neznatna manjina vođa političkih partija, bankara, novinara itd. Takozvani narodni suverenitet samo je trenutak u životu naroda, tek raspojasanje narodne stihije. Postanak društva i države, obrazovanje socijalnog kosmosa svagda je proces rađanja nejednakosti i hijerarhije, izdvajanje vladajućeg sloja. I potpuno je moguće, da će se jedinstvo socijalnih zajednica i država u novo srednjovekovlje sliti u monarhijske forme. Narodne mase mogu poželeti monarha, mogu prepoznati svoga vođu i heroja. No ako su monarhije još moguće, to će biti, dabome, novoga tipa, ne tipa stare nove istorije, biće bliže srednjevokovnom tipu, u njima će prevladati crte cezarizma. Ja već odavno mislim, i iskazivao sam tu misao još u 18-19 godini, da mi – osobito Rusija, idemo k svojelikom tipu, koji je moguće nazvati „sovjetskom monarhijom”, sindikalističkom monarhijom, monarhijom novoga socijalnog obojenja.
Stari je legitimizam umro, on je pripadao novoj istoriji i trka za njegovom uspostavom, trka je za utvarom. Monarhije novoga srednjovekovlja neće biti formalističko-legitimističke monarhije. U njima će princip socijalnog realizma prevladati nad principom juridičkog formalizma. Monarhiju neće okruživati staleži, već socijalne i kulturne profesije i hijerarhijskom poretku. No vlast će biti silna, često diktatorska. Narodna stihija dodeliće izabrane ličnosti svečanim atributima vlasti. Neće se dati primorati narod za monarhiju, narod će realno životnim putevima rešavati forme vladanja u zavisnosti od svojih verovanja. No takve vrste „narodni suverenitet”, koji je izvesnom smislu svagda postojao, ne znači demokratiju. U svakom slučaju, treba smatrati pitanje o formama vlasti problematičnim i drugostepenim.
Buduće socijalne zajednice biće, dabome, radne socijalne zajednice. U njihov temelj biće položen princip rada, duhovnog i materijalnog, ne beskvalitetnog rada socijalista, već kvalitativnog rada. Takve je svagde bila hrišćanska ideja. Suviše velika dokolica i dangubica privilegovanog sloja nove istorije, prestaće. Aristokratija će se sačuvati naveka, no imaće više oduhovljeni karakter, biće pre psihološka nego sociološka kategorija. Život će postati grublji i bedniji, sjaja nove istorije više neće biti. Nastupaju vremena, koja će zahtevati ogromni napor čovečjeg duha, ogromni rad. Moraće se izraditi u svetu posebna vrsta monaštva, poseban tip monaških ordena. Biće postavljen problem o religioznom smislu i religioznoj posveti rada, za koji nije htela znati nova istorija, jer je stremila da oslobodi čoveka i klase bremena rada. Sam rad biće shvaćen kao stvaralaštvo.
Kapitalizam i socijalizam mahaniziraju rad i stoga problem rada za njih ne postoji. Ograničenje potreba i veći napor rada svih klasa društva karakterističan je za novi istorijski period. Samo tako moći će se da se održi osiromašeno čovečanstvo. Unutarnje težište života mora biti preneseno sa sredstava života, kojima su tako dugo bili isključivo zauzeti ljudi nove istorije, na ciljeve života. To znači obraćanje samom životu, njegovom unutarnjem sadržaju, a ne projiciranje života na spoljašnjost, na vreme, na budućnost. Ideja „progresa” biće odbačena, jer skriva istinite ciljeve života. „Progres” prestaće sa koncem nove istorije. Biće sam život, biće stvaralaštvo, biće obraćanje k Bogu ili k đavolu, no neće biti „progresa” u tom smislu, kako je idejom progresa bio obuzet XIX vek. Neophodno je potrebno, da se ustavi ubrzani pokret vremena, koji nas vuče k nebivstvu, da se nađe smisao za večnost. No uporedo s tim dejstvovaće antihristov duh.
Karakteristično za novo srednjovekovlje čini mi se još to, da će u njemu veću ulogu igrati žene. Isključivo muška kultura istrošila se i nadrla u svetskom ratu. I žena je u poslednjim godinama velikih iskušenja počela igrati ogromnu ulogu, ona se je pokazala na većoj visini. Žena je više svezana sa dušom sveta, s prvobitnim stihijama i kroz ženu se muškarac pridružuje ovim prvobitnim stihijama. Muška kultura je suviše racionalistička, suviše daleko otišla od neposrednih tajni kosmičkog života, a vraća se njima kroz ženu. Žene igraju veliku ulogu u religioznom probuđenju našega vremena. Žene su predznačene da budu žene-mironositeljice. Dan je bio doba isključivog prevladavanja muške kulture.
Noć je doba, kad stupa u svoja prava i ženska stihija. Uveličavanje uloge žene u idućem istorijskom periodu nikako ne znači produženje ženskoga emancipacijskog pokreta novog vremena, koji je stremio da upodobi ženu mužu i povede ženu muškim putem. To je bio antihijerarhijski, izjednačujući pokret, koji je poricao jedinstvena svojstva ženske prirode, večnu ženstvenost. Muško načelo mora vladati ženskim, a ne da mu robuje, kako je često bivalo u novoj istoriji, na pr. u Francuskoj. Ne emancipovana žena i mužu upodobljena žena, nego večna ženstvenost igraće veću ulogu u idućem periodu istorije. To će biti povezano s krizom stihije roda i porodice, koja sačinjava duboko podzemlje preživljene svetske krize.
Hrišćanstvo ne može ostvariti svoja nadanja u stihiji roda, u toj rađajućoj stihiji, osuđenoj na ružnu beskonačnost pokoljenja, koja se izmenjuju. Osnovni problem života i jest problem preobražaja pola, prosvetljenje ženstvene stihije, pretvaranje energije rađanja u energiju stvaralačku. Prirodni rod staroga Adama mora biti pretvoren i preobražen u duhovni rod novoga Adama. To je svezano sa raskrićem mističkoga smisla ljubavi, ljubavi koja preobražava, koja ne obraća k vremenu, već k večnosti. Tu mi izlazimo za obale nove istorije, iz njenog racionalnog dana i stupamo u mističku noć srednjevekovlja.
Za nastup novoga srednjovekovlja karakteristično je takođe rasprostranjenje teozofskih učenja, smisao za okultne nauke, preporod magije. Sama se nauka vraća k svojim magijskim izvorima i uskoro će se konačno pokazati magijski karakter tehnike. Religija i znanje nanovo prilaze u uzajamni dodir i rađa se potreba religioznoga gnozisa. Mi opet stupamo u atmosferu čudesnoga, tako tuđu novoj istoriji. Opet će postati moguća bela i crna magija. Opet će postati mogući strastveni sporovi o tajnama božanskog života. Mi prelazimo od duševnog perioda duhovnom periodu. Budućnost je podvojena i mi ne verujemo u neophodnost i prisilu utešne, svetle, poželjne budućnosti.
Iluzije zemne sreće nemaju nikakve sile nad nama. Osećaj zla postaće silniji i oštriji u novom srednjovekovlju. Sila zla će porasti, primiće nove forme i uzrokovati nova stradanja. No čoveku je data sloboda duha, sloboda izabiranja puta. Hrišćani moraju volju svoju upraviti na izgradnju hrišćanske zajednice i hrišćanske kulture; pre svega treba da traže carstvo Božje i njegovu pravdu. Mnogo zavisi od naše slobode, od stvaralačkih čovečjih napora. Baš zbog toga su moguća dva puta. Ja slutim, da će u budućnosti porasti sila zla, no htedoh odrediti moguće pozitivne crte budućeg ljudskog društva. Mi smo već srednjovekovni ljudi ne samo zbog toga, što je takva sudbina i fatum istorije, već i zbog toga, što mi to hoćemo. Vi ste još ljudi nove istorije, jer nećete da izberete. U predosećaju noći treba se duhovno naoružati za borbu sa zlom, izoštriti sposobnost njegova razlikovanja, izrađivati novo viteštvo.
„S nebesa gleda iz tajanstvenih dubina
Ožaren slavom svojom zvezda sjaj,
A čovek plovi posred bezdanih nizina,
U neizmerni, neznani mu kraj.”
______________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Svrhracionalizam, odnosno nadracionalizam (prim. prir.)
[2] Misli se na I svetski rat (prim. prir.)
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod: Nikola Taler
Izvor: Nikolaj Berđajev, Novo srednjovekovlje, Hipnos, Beograd, 1990.
Naslovna fotografija: Vecteezy/R2 Studio
BONUS VIDEO:
