Ljubiša Malenica: Kompradorski kapitalizam u Srbiji

U prvoj polovini prethodne godine, po ko zna koji put, premijerka Srbije, Ana Brnabić se pronašla u situaciji da putem medija demantuje određene navode koji su pronašli svoj put do srpske javnosti. Trenutne srpske vlasti same snose dobar dio odgovornosti za ovakvo stanje, s obzirom na određene ekonomske poteze koje se ne mogu opisati drugačije nego kao potpuno nerazumni – bez jasnog i razumljivog povoda, te ekonomski gledano – potpuno nepoželjni.

Ovaj put u pitanju su bili navodi, stigli na adresu vlade od strane političke platforme „Solidarnost”, da se vlasti u Srbiji spremaju za dalji proces privatizacije (čitaj: rasprodaje kolektivnih dobara) javnih preduzeća u posjedu Republike Srbije. [1][2] Prema javno raspoloživim podacima, u pitanju su 22 javna preduzeća, u koja spadaju čak i nacionalni parkovi Tara, Fruška Gora i Đerdap, ali takođe i Srbijagas, Službeni glasnik, Srbijavoda, Srbijašuma, Putevi Srbije, Pošta i drugi.

Podstaknuta datim tvrdnjama, Brnabić je navela da je ovo jedna u „nizu brutalnih, sramotnih i lako proverljivih laži. Cilj je destabilizacija Srbije, unošenje haosa i panike među stanovništvom. Ovo je knjiški primer pokušaja obojenih revolucija. Neće proći. Srbiju ćemo braniti svi mi zajedno – radom, ljubavlju, posvećenošću…Nadležni organi moraju da provere ko sve stoji iza plasiranja ovakvih laži – i iz zemlje, i iz inostranstva”. [3]

Zanimljivo je uočiti kako demant premijerke sadrži sve elemente na koje su Srbi postali osjetljivi. Prisutna je tvrdnja o vanjskom uplitanju, posebno korišćenje termina obojene revolucije, potom aludiranje na domaće kvislinge – kojih je u stvarnosti i više nego dovoljno, ali koje ove vlasti već godinama tolerišu. Poziva se na odbranu Srbije – slogan tako često provlačen kroz svakodnevno političko blato, toliko da je izgubio svaki mobilizacioni kapacitet – da bi se na kraju završilo prizivanjem „nadležnih organa”.

Fascinantno je kako su, manje-više, ti isti nadležni organi čitavu ovu godinu bili nesposobno riješiti pitanje nelegalnog ulaska migranata, njihovog kriminalnog ponašanja, a potom i nasilja nad građanima Srbije. U okviru ovoga članka dovoljno je osvrnuti se na aktivnosti „nadležnih organa” tokom većeg dijela 2023. godine, uključujući i akcije koje su sprovedene u posljednjih par mjeseci, a koje jasno ilustruju da su organi sigurnosti i reda imali sve kapacitete da onemoguće migrantsko nasilje ali da, iz određenog razloga, to nisu željeli ili im, pak, nije bilo dozvoljeno.

Profesonalizacija EPS-a

Bilo kako bilo, s obzirom da je tema ovoga teksta ekonomija, pitanje sigurnosti ćemo ostaviti za neki budući rad i vratiti se trenutnoj vlasti u Srbiji i suštini problema. Naime, kritike su se pojavile već prilikom prvih javnih spominjanja novoga zakona o upravljanju privrednim društvima, kojim se, prema riječima Melanije Lojpur „dovršava pljačka preostale državne imovine”, s obzirom da se tako stvara mogućnost „za konačnu rasprodaju javnih dobara”. [4]

Štaviše, ako je suditi po glasinama koje su stigle do srpske javnosti, grubo gledano, mjesec dana nakon iznad opisane epizode, navodna nadolazeća rasprodaja državne imovine neće ostati ograničena na ranije spomenute državne firme – već će uključivati i privatizaciju Elektroprivrede Srbije (EPS). Kao i u prethodnom slučaju, premijerka Brnabić je pronašla za shodno da reaguje na date navode. Tekst koji je Tanjug posvetio datoj temi ističe da je „predsednica Vlade, Ana Brnabić, rekla danas da ni u jednom trenutku nije planirano da se privatizuje Elektroprivreda Srbije, već da je u planu profesionalizacija EPS-a što je, smatra ona, u najboljem interesu radnika”. [5]

Autor je mišljenja da je opravdano zapitati se zar Elektroprivreda Srbije nije već profesinalizovana, kao institucija, od samog nastanka? Jasno je šta podrazumijeva pojam profesionalnosti i profesionalca, kao što je jasno da se nasuprot njemu nalazi termin amater, odnosno amaterstvo. Da li je ispravno izvući zaključak, iz premijerkine izjave, da je sve ove godine EPS funkcionisao na principu amaterstva? To, naravno, nije slučaj, s obzirom da unutar Elektroprivrede Srbije, pretpostavljamo, rade ljudi koji se mogu definisati kao stručnjaci u svojoj oblasti, bez obzira da li govorimo o terenskim ekipama, upravi, administraciji ili bilo kojem drugom segmentu firme. Ako profesionalizam već postoji unutar EPS-a, koja je svrha spomenute profesionalizacije?

U nastavku Tanjugovog članka se navodi da „Brnabić očekuje da se EPS u budućnosti vodi na profesionalniji način, kako bi mogao da se takmiči sa najjačim energetskim kompanijama na tlu Evrope, što će, ističe ona, za građane Srbije značiti sigurnost snabdevanja i dugoročnu održivost”. [6] Jedini način na koji će EPS biti konkurentan drugim energetskim kompanijama u Evropi – ako već govorimo o konkurentnosti – jeste da bude zaštićen od strane vlasti Srbije i zadrži status javnoga preduzeća. Slobodno tržište i njegova nevidiljiva ruka nisu ništa drugo do iluzije, odnosno, ne postoje. Da bi se zadovoljile teorije sumanutog Miltona Fridmena neophodno je postojanje savršenog svijeta, odnosno sistema, unutar kojeg su sve države, manje-više, identične u pogledu svojih ekonomski kapaciteta i spremne da u potpunosti igraju po identičnim pravilima.

Glavni ulaz sedišta EPS-a (Foto: Tanjug/Mira Đurđević)

Prilikom ideološkog zagovaranja Fridmanovih ideja naglasak je stavljen, što je potpuno razumljivo, na tvrdnju da će praćenje njegovih preporuka – koje su vremenom postale preporuke Svjetske banke i MMF-a – dovesti do rasta životnoga standarda čitavoga stanovništva određene države. To je teorijska pretpostavka. U praksi, primjena ideja Miltona Fridmena je dovela do čitavog niza društvenih tragedija i ekonomsko-finansijskog razaranja koje se po svojim posljedicama može uporediti sa ratom visokog intenziteta. Bez obzira da li govorili o ekonomskim eksperimentima po Latinskoj Americi, Africi, Aziji, Rusiji u 1990-im godinama prošloga vijeka – od ekonomske škole Miltona Fridmena korist su imali samo najuži i najbogatiji slojevi stanovništva – koji su, zajedno sa zapadnim pokroviteljima, parazitski nauštrb ostatka stanovništva, otvoreno postajali još bogatiji.

Vratimo se na temu Elektroprivrede Srbije i njenog budućeg rada, koji je premijerka Brnabić okarakterisala kao takmičenje sa najjačim energetskim kompanijama na tlu Evrope. Ovde se jedno sasvim logično pitanje nameće samo od sebe: Zašto se Elektroprivreda Srbije uopšte mora takmičiti sa bilo kim u okviru bilo kog prostora? Suštinska uloga i razlog osnivanja EPS-a jeste da građanima Srbije na čitavoj njenoj teritoriji omogući konstantan, stabilan, kvalitetan i ekonomski isplativ pristup električnoj energiji. Autoru, koji nije stručnjak u oblasti stvaranja i prenosa električne energije, ova formulacija uloge EPS-a čini se dovoljno logičnom, odnosno zdravorazumskom, da se može prihvatiti od bilo koje osobe, bez obzira bila ona stručna ili ne.

Uzevši u obzir svoj zadatak, EPS kao firma se vodi, odnosno trebalo bi da se vodi, principom kolektivnog dobra, te se od nje kao javne kompanije to i očekuje. Profit – koji je suštinski poriv i razlog postojanja privatnih firmi – niti može, niti se smije pojavljivati u javnim preduzećima kao osnovni razlog postojanja. Ekonomska opravdanost i održivost svakako su elementi koji moraju biti uzeti u obzir i na koje se mora obratiti posebna pažnja, ali osnovna funkcija javnog preduzeća nije sticanje dobiti za veoma ograničen broj osoba već pružanje određene usluge – što višeg kvaliteta – čitavoj populaciji određene države na celoj njenoj teritoriji.

S obzirom da smo, laički, definisali ideju vodilju i suštinski zadatak Elektroprivrede Srbije, iznova se nameće pitanje zašto je neophodno da se ona upušta u nekakav proces ekonomskog takmičenja, kada je to potpuno nepotrebno, nije joj je to razlog postojanja niti je, naposletku, samo dato „takmičenje” pravedno. Nazadnim idejama Miltona Fridmana – među kojima je i ona o nasušnoj neophodnosti ekonomskog takmičenja kako bi se navodno postigle najpristupačnije cijene usluga i dobara – odiše i čitav evropski narativ u pogledu ekonomije, pa tako i izlaganje Ane Brnabić o potrebi EPS-a da se takmiči sa najvećim evropskim energetskim divovima.

Ako je već neophodno – a nije – da se Elektroprivreda Srbije „takmiči” na evropskom tržištu, ona to može učiniti jedino uz podršku srpske države, međutim, ni tada uspjeh nije zagarantovan s obzirom da se čitava „fer tržišna utakmica” bez uplitanja državnih organa odnosi isključivo na male države, dok se evropski teškoligaši – poput Njemačke i Francuske – u oblastima koje Berlin i Pariz prepoznaju kao ključne ponašaju kako im je volja, odnosno, bar su se tako ponašali dok gazda preko Atlantika nije zategao lanac i primorao EU da sebi, u pogledu ruske energije, puca u oba koljena.

Tornjevi Zapadnog Balkana

Čitavom ovome nizu glasina – baš neposredno prije izbora u Srbiji – se pridružila i vijest koja je sektor telekomunikacija uvela u istu maglovitu zonu nesigurnosti i nepoznanica. Naime, prema datim navodima, srpska telekomunikaciona kompanija MTS – Telekom Srbija bi trebalo da proda sve predajnike u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori – čime bi u vlasništvo britanskoj kompanije Aktis (Actis GP LLP) trebalo da pređe 725 baznih stanica i predajnika – koje bi ista kompanija kasnije iznajmljivala i naplaćivala njihovu upotrebu. [7] Da je vijest bila istinita potvrđeno je objavama – i to neposredno nakon parlamentarnih izbora u Srbiji – o prodaji infrastrukture M:tel-a, koji je u većinskom vlasništvu MTS-a u Republici Srpskoj. [8][9]

Prema stranici same firme, Aktis se definiše kao „vodeći globalni investitor u održivu infrastrukturu. Mi ulažemo kako bismo ubrzali tranciziju ka neto nula budućnosti i usput izgradili kompetitivne rezultate”. [10] Kao što se može uočiti, ovakav narativ je sada već uobičajen za zapadne kompanije. Stvarni ciljevi – a to je uvijek što veći profit uz što manje troškove – se ovaj put maskiraju iza borbe protiv klimatskih promjena.

Prema navodima teksta sa portala Biznis info, „Telekom Srbija prodaje stratešku imovinu u BiH, kupac je britanski div… Telekom Srbija mjesecima priprema prodaju većine najznačajnijih telekomunikacionih antentskih stubova i njihove prateće infrastrukture, poput trafo-stanica, solarnih panela i dijela zemljišta… Ukupno 1.827 stubova – od kojih se 995 nalazi u Srbiji, 725 u Bosni i Hercegovini i 107 u Crnoj Gori – kupuje ih britanska firma Aktis”. [11]

Zgrada Telekom Srbije (Foto: advertiser-serbia.com)

U svome tekstu – u kojem se poziva na istraživanje BIRN-a – na ovu temu Vukanović iznosi nekoliko zanimljivih detalja. Prvenstveno, Aktis bi novac neophodan za kupovinu ove infrastrukture – 75 miliona dolara – trebalo da dobije, između ostalog, i od Međunarodne finansijske korporacije (International Finance Corporation), kreditne institucije Grupe Svjetske banke. Kada govorimo o Svjetskoj banci, mi zapravo govorimo o zapadnim finansijskim i ekonomskim interesima – pri čemu je prvi i osnovni interes očuvanje globalnog parazitskog sistema zapadnih finansija na kojima trenutno i počiva moć kolektivnog Zapada.

Prema raspoloživim podacima, kompanija Aktis je učestvovala u procesu aukcije, koju je Telekom Srbija pokrenuo još u posljednjem kvaratalu 2022. godine, da bi već u junu 2023. britanska firma bila izabrana kao njihov najpogodniji saradnik, nakon čega su sprovedeni bilateralni pregovori. Ovi podaci se mogu pronaći na stranici Međunarodne finansijske korporacije kao projekat „Tornjevi Zapadnog Balkana” (Western Balkan Towers). [12] Pored Aktisa i MFK u projekat je uključena i Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (EBRD), čiji zvanični portal takođe sadrži podatke o pomenutom projektu. [13]

Vukanović ističe da bi nakon prodaje čitave ove mreže nosećih stubova, Telekom Srbija trebala iste da iznajmljuje od Aktisa te da za „pruženu uslugu” plaća ovoj britanskoj kompaniji. Da stvar bude gora, neimenovan izvor iz samog Telekoma je naveo da su za potrebe izgradnje baznih stanica, posebno onih 4G, dizani krediti od strane samog Telekoma. Dati krediti se i dalje otplaćuju od strane države, a sada će se plaćati i iznajmljivanje antenskih stubova. Nije teško uočiti ekonomsku sumanutost ovakvog postupanja.

U razgovoru za BIRN, direktor Telekom Srbije Vladimir Lučić je napomenuo da nije riječ o strateški važnoj imovini, zbog čega će prodati sve antenske stubove koje imaju u Srbiji, Crnoj Gori i BiH, istovremeno ističući da je „strateška telekomunikacijska oprema na njima, odnosno bazne stanice, a njih ne prodajemo. Recimo, antenski stubovi su u velikim gradovima već uveliko prevaziđeni, samo u Beogradu imamo 500 baznih stanica, a nijedan antenski stub”. [14]

Upitna logika

Pored upitne logike po pitanju toga šta jeste a šta nije strateški važna infrastruktura Srbije, o čemu će kasnije biti nešto više govora, ovu maglovitu prodaju karakteriše i, po svemu sudeći, čitav niz pravnih pitanja koja izuzetno lako mogu prerasti u probleme.

Prvi od njih je pitanje transparentnosti, odnosno mogućnosti da je imovina Telekoma koja se prodaje, procijenjena na vrijednost znatnu manju od stvarne, odnosno, cijena koju će platiti britanska kompanija ne odgovara stvarnoj vrijednosti infrastrukture. Naime, prema informacijama koje je BIRN predstavio javnosti, za potrebe procesa prodaje, osnovane su kćerke kompanije pod nazivom Skaj taurs (Sky Towers). Ove firme osim direktora nemaju drugih zaposlenih, a po jedna se nalazi u Republici Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori. U gore spomenutom intervjuu za BIRN, direktor Telekoma Srbije je potvrdio da su firme osnovane za potrebe prodaje infrastrukture Britancima.

Vladimir Lučić je dokumentaciju 13. novembra 2023. nosio u Niš, a s obzirom da je kćerka firma u Srbiji prijavljena kao društvo sa ograničnom odgovornošću – procjena vrijednosti firme ne mora nužno biti javna. U Agenciji za privredne registre, novinari BIRN-a, prema sopstvenoj tvrdnji, date podatke nisu ni pronašli. Nepoznata je čak i kompanija koja je obavila datu procjenu i utvrdila da infrastruktura na teritoriji Srbije, koja se treba prodati Aktosu, vrijedi nešto više od 41 milion evra. [15]

Pored ovoga se nameće i problematika unosa, na ime kćerke firme, imovine koja ne pripada Telekomu već državi, a nad kojom MTES ima samo pravo korištenja. Ilustrativni primjeri su parcela u Požarevcu od 1.000 kvadratnih metara, kao i dva manja objekta u opštini Bečej. Ako je situacija ovakva – postavlja se logično pitanje kako upravljačke strukture Telekoma mogu prodavati ono što nije njihovo vlasništvo? Prema navodima BIRN-a – u okviru spiska imovine koju je Telekom preneo na novu firmu – čak 555 stubova prebačenih u vlasništvo ćerke firme nisu upisani u katastar. Ni to nije sve: za 13 stubova koji jesu u katastru – vlasnik je u potpunosti nepoznat, dok u slučajevima gdje se zna u čijem je vlasništvu dati resurs – vlasnik je najčešće sama država Srbija, lokalna samouprava, te fizička ili pravna lica. [16]

Direktor Telekom Srbije – opravdavajući ovu predstojeću prodaju infrastrukture – ističe kako je prodaja antenskih stubova zapravo svjetski trend, navodeći kako su „svi veliki operateri to prodali. Samo može da se postavi pitanje zašto ovo nismo i ranije uradili. U vreme satelita, kojih je sve više, iskoristili smo posljednji trenutak za ovakav poslovni potez. Za godinu ili dve više niko ne bi bio ni zainteresovan da od nas kupi te antenske stubove”. [17]

Prema informacijama na samom kraju BIRN-ovog članka navodi se da je „Junajted grupa” u aprilu ove godine prodala svoju čitavu infrastrukturu tornjeva u Bugarskoj, Hrvatskoj i Sloveniji kompaniji Taval – pri čemu je vrijednost 4.800 stubova iznosila 1.22 milijarde evra. Početkom prethodne godine, u februaru, Dojč telekom je prodao 51% učešća u kompaniji u čijem su vlasništvu tornjevi u Austriji i Njemačkoj. Kupci su bili firme „Didžital bridž” i „Brukfild”, a cijena nešto više od 10 milijardi evra.

Nekoliko pitanja

Kompanija Vodafon je u novembru 2022. ušla u strateško partnerstvo sa investicionim fondovima KKR i GIP, sa kojima je nekoliko mjeseci kasnije postala suvlasnik u novoformiranoj firmi na koju je Vodafon prenio vlasništvo većeg dijela infrastrukture mreže tornjeva. Na početku 2021 španska firma Telefonika je prodala čak 30.000 tornjeva u Španiji, Njemačkoj, Brazilu, Peruu, Čileu i Argentini američkom investicionom fondu „Amerikan Tauer Korporejšn”, za blizu 7.7 milijardi evra. Od značaja je ovde istaći da su većina kupaca ove infrastrukture firme iz SAD i Ujedinjenog Kraljevstva.

Nakon svega gorenavedenog, postavlja se nekoliko pitanja koja čine upitnom čitavu logiku na kojoj počiva prodaja infrastrukture Telekom Srbije. Započnimo od posljednje opaske gospodina Lučića. Na prvi pogled – gledajući sve pobrojane prodaje infrastrukturnih mreža od strane evropskih telekomunikacionih kompanija – stiče se utisak da je gospodin Lučić u pravu, te da zaista stubovi kao nosioci opreme jesu prevaziđeni, ali onda se treba zapitati zašto uopšte postoje zainteresovane strane koje plaćaju milijarde da bi došle u posjed te iste „prevaziđene” infrastrukture?

S obzirom da govorimo o klasičnim zapadnim kapitalističkim kompanijama, humanitarni razlozi – među koje spada i briga za životnu sredinu – se mogu odmah baciti u vodu. Kao i uvijek, zarada je najvažnija. Ove mreže se ne kupuju ni zbog čega drugog, već isključivo zbog toga što ti kupci u njima vide izvor prihoda. Jedini drugi razlog koji može zaintresovati pomenute firme jeste mogućnost da operišu u skladu interesa sopstvenih vlada i obavještajnih agencija.

Komentarišući ovaj slučaj za ranije spomenuti tekst BIRN-a, profesor u penziji beogradskog Elektrotehničkog fakulteta, Irina Reljin ističe da „prodajom antenskih stubova, koji su upisani u nadležni registar katastra nepokretnosti ili katastra vodova, dobija se izvanredna infrastruktura za svaku državu. To je, na neki način, nacionalno blago države”. [18]

Gospodin Lučić je istakao da „za godinu ili dve više niko ne bi ni bio zainteresovan da od nas kupi te antenske stubove”. Zar vrijednost ovih stubova tako brzo opada? Ako vrijednost zaista tako brzo opada, kako će promjena vlasnika zaustaviti dati proces degradacije? Logično gledano – nikako, iz čega možemo zaključiti da je Lučićev argument o prevaziđenosti stubova nosača, kao elemenata infrastrukture telekomunikacione mreže, bez ikakvog utemeljenja u stvarnosti. Štaviše, ukoliko se uzme argumentacija gospođe Reljin, prodajom ove infrastrukture se zapravo čini šteta državi.

Generalni direktor kompanije Telekom Srbija, Vladimir Lučić (Foto: Tanjug/Dopisnik KiM)

Postoji logična opravdanost da u velikim urbanim centrima stubovi nosači izlaze iz upotrebe. Zbog same svoje prirode, u gradovima se bazne stanice mogu postavljati na građevinama ili pak drugim objektima, ali šta je sa ruralnom Srbijom? Treba li internet i tim ljudima? Može li se kvalitetan internet shvatiti kao jedan od elemenata koji bi trebao poboljšati stepen života seoskog stanovništva, te samim tim i kao jedan od podsticaja da se mlađe osobe – posebno mladi bračni parovi – vraćaju u seoske sredine, čime bi se moglo pozitivno uticati na demografska kretanja države?

Opravdano se stiče utisak da su ovakva razmatranja previše složena za određene segmente vlasti i administracije u Srbiji. Stubovi su prevaziđeni – sve to treba rasprodati! Naravno, kome drugom nego našim vijekovnim „prijateljima” Britancima, kako bi se mogao finansirati onaj bataljon koji je nedavno prebačen sa perfidnog ostrva radi „osiguravanja mira” unutar okupirane srpske teritorije, Kosovu i Metohiji.

S obzirom da se domaća infrastruktura predaje u ruke strancima, tačnije kompanijama koja potiču iz otvoreno anti-srpski nastrojene države, postoje razumne osnove da se ovaj proces posmatra i iz perspektive sigurnosti, odnosno nesmetanog pristupa telekomunikacionom sistemu od strane neprijateljski nastrojenih obavještajnih struktura.

Ovde nije na odmet naglasiti da je sama firma „Aktis” osnovana od strane Kompanije za razvoj Komonvelta, u cilju privlačenja privatnih finansija. Istovremeno, Kompanija za razvoj Komonvelta (Commonwealth Development Company) služi kao glavna institucija britanske vlade za „finansijski razvoj”. [19] Bez obzira na svoju trenutnu upravljačku strukturu, naivno je pretpostaviti da nekadašnja ćerka firma nema više nikakve veze sa vlastima Velike Britanije koje su je i osnovale. Štaviše, privid privatnog preduzeća može olakšati obavljanje određenih poslova i sklapanje dogovora koji bi inače bili neprihvatljivi ili teško ostvarivi. Šta je još jedna u nizu bezličnih zapadnih korporacija?

U tekstu citiranom iznad pokrenuto je i pitanje održavanja ove infrastrukture. Naime, sam direktor Telekom Srbije je istakao da ova firma nema kapacitete niti odgovornost da se stara o stanju stubova i njihovoj upotrebljivosti, zbog čega se prodaja kompaniji, koja bi pružila date usluge, čini sasvim logičnom. Ko je do sada održavao našu infrastrukturu? Nemoguće je da su ovi stubovi bili prepušteni sami sebi i prirodnim elementima odmah nakon postavljanja.

S obzirom da sigurno nije bilo tako, neko je morao da ih održava, odnosno neko je bio zadužen za čitavu ovu mrežu nosača. Za potrebe ovog teksta, pretpostavimo da zaista niko nije održavao datu infrastrukturu. U takvoj situaciji logična i opravdana potreba postoji, no zar se nije mogao dati zadatak povjeriti domaćoj, srpskoj firmi? Zašto ovlaštenja i obaveze Telekom Srbije nisu proširena, kako bi održavanje ove mreže stubova ušlo u osnovne zadatke firme? Ako već Telekom ne može preuzeti na sebe datu obavezu, da li je sama Srbija mogla osnovati novu kompaniju koja bi se bavila ovim poslovima?

Kao što se može uočiti, postoji više rješenja koja se autoru teksta čine logičnijim nego nebulozna prodaja infrastrukture Telekom Srbije stranoj kompaniji koja je povezana sa neprijateljskom vladom, što dalje vodi do ograđivanja od smješne tvrdnje da nije u pitanju strateška infrastruktura naše države. Ako mreža stubova nosača za čitav telekomunikacioni sistem Srbije nije naša strateška infrastruktura, ili bar jedan njen značajan dio, onda nije jasno šta zapravo spada u kategoriju „strateške infrastrukture”?

Po svemu sudeći, promašena ekonomska politika srpskih vlasti se uporno nastavlja. U više navrata i u bezbroj tekstova spomenut je slučaj Komercijalne banke, koja je iz nekog razloga prije dvije godine prodata Novoj ljubljanskoj banci, da bi se situacija posebno pogoršala nakon 2002. godine kada su ugašene četiri najveće srpske banke: Beobanka, Jugobanka, Invest banka i Beogradska banka. [20][21] Rezultat ovih događaja je bio nesmetan ulazak stranih banaka na srpsko tržište, a sa prodajom Komercijalne banka dati proces se samo nastavlja i utvrđuje. [22][23][24] Prema raspoloživim izvorima, Nova ljubljanska banka se nalazi u vlasništvu države Slovenije i američkih banaka iz Njujorka. Suštinski posmatrano, slovenska banka sa nalazi u rukama srpskih političkih neprijatelja. [25]

Neophodno je, jednom i zauvijek, prihvatiti stvarnost da niti jedna strana banka, koja je trenutno prisutna u Srbiji, nije tu zarad ekonomske dobrobiti i napretka države Srbije. Novac srpskih građana, koji se nalazi u ovim bankama, prvenstveno služi za ekonomski razvoj zemalja iz kojih date banke potiču, kao i za dalje bogaćenje privatnih lica u čijem vlasništvu su date institucije. Važno je imati u vidu da, s obzirom na svoju povezanost sa političkim centrima moći matičnih zemalja, ove banke mogu biti iskorišćene, a vjerovatno se već i koriste, kao sredstvo pritiska na Srbiju.

Smenjeni ministar privrede, Rade Basta (sredina desno), na sastanku sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) koju predvodi Donald Mekgetigan (sredina levo), na temu reformi u srpskoj privredi, 27. mart 2023. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Istovremeno, Srbija je ušla u još jedan sporazum sa MMF-om po pitanju novog kredita – teškog 2.4 milijarde evra – na period od dvije godine. [26][27] Zao glas koji – globalno gledano – prati MMF je sada već stvar opšteg znanja, kao i razlozi za negativno posmatranje ove – sada već otvoreno – prozapadne institucije. U suštini, govorimo o ponašanju koje je autor već istakao u ranijim tekstovima, a tiče se parazitizma u oblasti ekonomije.

Činjenica da je Beograd potpisao sporazum za novi kredit sa MMF-om bi, sama po sebi, trebala da bude problematična, ali kada se pogledaju detalji samog dogovora – kao što je to učinio Branko Pavlović u svome tekstu „Šta smo to potpisali sa MMF-om” [28] – onda sasvim slobodno možemo govoriti o svojevoljnoj i zlonamjernoj retardaciji srpskog ekonomskog rasta i privrednog razvoja, od strane domaćih i spoljnih aktera.

Iznad spomenuti članak svakako treba u celosti pročitati, ali za potrebe ovoga teksta biće dovoljno izdvojiti zaključak gospodina Branka Pavlovića, koji ističe da su „projekcije budućeg razvoja Srbije po ovom sporazumu sumorne. Planira se rast BDP-a od 2,5 do četiri odsto. A sasvim bi bilo realno da slabo razvijena privreda, kakva je naša, raste stopama od šest i više procenata prosečno u narednih 10 godina. Sve ispod pet posto bi moralo da zvoni na uzbunu. Projekcije MMF-a suštinski znače zaostajanje Srbije i večito tavorenje građana. Ambicija ovoga sporazuma je da se rasprava o stvarnim strateškim pravcima oslobađanja od neokolonijalizma odloži za najmanje dve godine.” [29]

Privatizacija Jugoinspekta

Slučaj Jugoinspekta, po svemu sudeći, je identičan slučaju Komercijalne banke. Prema raspoloživim podacima, Jugoinspekt, firma u državnom vlasništvu, posluje sa dobitkom ili, u najmanju ruku, bez nekih izraženijih problema [30] i koja se bavi kontrolom kvaliteta gotovo svih vrsta roba u Srbiji, sa posebnim naglaskom na prehrambene proizvode. Sama kompanija ima tradiciju postojanja dugu 125 godina, a prema pisanju medija iz Srbije, javni poziv za prikupljanje pisama zainteresovanih objavljen je na sajtu Ministarstva privrede, pri čemu je rok za prijavu bio 5. oktobar 2023. Pomalo i simbolično, zar ne?

Prema navodima prozapadnog portala N1, u tekstu posvećenom ovom pitanju se ističe da Jugoinspekt „akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države, decenijama kontroliše kvalitet hrane, energenata, ruda, tekstila, kože i drugih proizvoda. Poziv za privatizaciju najstarijeg preduzeća ovog tipa na Balkanu – iznenadilo je struku. Tvrde da je ova vest, pre svega, loša za potrošače, a od državnog monopola jedino je gori privatni.” [31]

U navedenom tekstu, doktor ekonomskih nauka, Milan Kovačević navodi da „onaj deo koji utvrđuje objektivno, u nekim važnim slučajevima, kvalitet određenog proizvoda – kada bi bio privatizovan, postojala bi mogućnost da se korupcijom ne dobije prava istina, već da on posluži za učešće u korupciji”.

Obraćanje turskog predsednika Redžepa Erdogana na poslovnom forumu „Srbija-Turska”, u organizaciji kompanije Jugoinspekt, u Palati Srbija, Beograd, 14. februar 2023. (Foto: jugoinspekt.rs)

Branislav Jorgić, finansijski analitičar, u istom tekstu iznosi mišljenje da „u uslovima kada imamo državnu kompaniju koja se bavi kontrolom kvaliteta mogući su pojedini uticaji interesnih grupa, ali imajući u vidu da je vlast smenjiva, te interesne grupe nikada neće moći da ostvare trajni uticaj. U slučaju ako dođe do privatizacije jedne takve ustanove – vlasnici bi mogli da imaju gotovo trajni uticaj na poslovnu politiku i da dođu u situaciju da mogu da protežiraju određene proizvode”. [32]

Melanija Lojpur – ranije spominjana u ovom tekstu – portparol političke platforme „Solidarnost” se takođe osvrnula na ovaj slučaj opaskom da „kao što smo i ranije upozoravali javnost – preduzeća sa AD ili DOO statusom lako mogu biti privatizovana. To je bio razlog zašto smo se borili protiv Zakona o upravljanju privrednim društvima. Odričemo se državne kontrole nad najvažnijim proizvodima, a svakako od državnog monopola – kao što kažu stručnjaci iz Jugoinspekta – gori je privatni. Prodaja ovog preduzeća znači da bi ubuduće privatna lica mogla da kontrolišu kvalitet proizvoda koje drugi privatnici stavljaju na tržište – jasno je da je mogućnost kupovine pogodnih analiza mnogo veća u slučaju kada je taj proces pod kontrolom privatnika. Kako će biti sprečeno da upravo neko čije proizvode treba kontrolisati postane slavnik preduzeća zaduženog za kontrolu kvaliteta? Novac, a ne znanje i struka, odlučiće šta će moći da se nađe na našem tržištu, na našoj trpezi, odnosno, šta na kraju odlučuje o našem zdravlju. Država, a time zapravo i njeni građani gube svaku suverenost, sigurnost i autonomiju.” [33][34][35]

Ono malo što je u čitavom slučaju Jugoinspekta pozitivno jeste da, zaključno sa oktobrom mjesecom prošle godine, još uvijek nije bilo zainteresovanih „privatnika” koji bi „uložili” u Jugoinspekt, najvjerovatnije po istom šabloni po kojem je i do sada „ulagano” u većinu državnih preduzeća bivše Jugoslavije.

Trošni temelji

Zahvaljujući politici trenutne vlasti, Srbija je na sjeveru Kosmeta izgubila sve državne nadležnosti osim zdravstva i obrazovanja. Upitno je koliko će i te oblasti ostati pod kontrolom Beograda – koji se i ne čini previše zabrinut dešavanjima na Kosmetu – jer naš put u Evropsku uniju nema alternativu, jelte. Loše poteze na polju politike, stare/nove vlasti, po svemu sudeći, nastavljaju i u oblasti ekonomije – čime se status Srbije kao kolonije time više učvršćuje, a sam opstanak Srba kao naroda ozbiljno dovodi u pitanje. Kolonijalnim upraviteljima nikada nije ni bio interes da očuvaju bilo koji autohtoni narod od čijih teritorija su izgradili svoje kolonije. Zašto bi Zapad podržavao opstanak Srba kada se, vremenom, Srbija može naseliti nisko plaćenim migrantima, a sami Srbi raseliti „potragom za boljim životom”?

Prema raspoloživim podacima, do kraja 2023. Srbija je izdala 80.000 radnih dozvola za strane radnike [36] dok, prema podacima Republičke agencije za statistiku, broj nezaposlenih građana iznosi 285.700. [37] Broj radno sposobnih, a nezaposlenih osoba, u samoj Srbiji je više od tri puta veći od broja radnika iz inostranstva koji su Srbiji, navodno, neophodni. Iz svakoga poteza srpskih vlasti, u pogledu ekonomskog razvoja, osjeća se truli vonj ideološkog smeća Miltona Fridmena. Ovo ne treba da nas čudi, s obzirom da je dotični jedan od tvoraca američke globalne dominacije – sa posebnim naglaskom na oblast ekonomije.

Novi zakon koji reguliše strane radnike u Srbiji – donešen prethodne godine – olakšao je dolazak inostrane radne snage. [38] Unija poslodavaca Srbije je, naravno, pozdravila novi zakon. A zašto i ne bi? Sada će za isti, ili čak veći uloženi rad, morati da izdvoje manje novca nego kada je u pitanju domaći radnik. To je, naposljetku, karakteristika kompradorskog kapitalizma. Uz izuzetke koji sigurno postoje, dobrobiti same države i nacije uopšte, privatnicima u Srbiji ne predstavljaju ideju vodilju prilikom njihovog djelovanja. U skladu sa lekcijama poteklim sa Zapada: sticanje bogatstva za samog sebe – što vremenom neminovno poprimi patološke odlike – jeste jedini i osnovni razlog rada i postojanja. To je samo biznis, ništa lično.

Suverena država se na ovakvim temeljima graditi ne može, niti jedna nacija može osigurati svoj biološki, pa potom i svaki drugi, opstanak. Da bi Srbija stvarno počela da napreduje, da Srbi ne bi samo ostajali u Srbiji već da bi se i rado vraćali u nju, da se na nacionalno poželjan način djeluje po pitanju Republike Srpske, Kosmeta i Crne Gore – za sve to su potrebne snage koje su imune i koje sa prezirom gledaju na kompleks inferiornosti pozicije i stokholmski sindromom opozicije prema Kolektivnom zapadu. Činjenica da nešto više od 40% osoba sa pravom glasa u Srbiji [39] nije glasalo na poslednjim izborima jasno ukazuje da se ogromnom broju Srba ne dopada politika ni vlasti ni opozicije. Ova latentna snaga se mora u budućnosti iskoristiti u cilju ispunjavanja srpskih nacionalnih interesa – a suverenitet, ekonomski i svaki drugi, je temeljni interes svake nacije zainteresovane za sopstveno očuvanje.

Ljubiša Malenica je diplomirani politikolog. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] https://www.danas.rs/vesti/politika/brnabic-odbacila-navode-da-se-privatizuju-22-javna-preduzeca-i-nacionalni-parkovi/

[2] https://www.politika.rs/sr/clanak/555519/Ana-Brnabic-Saznacemo-ko-stoji-iza-pokusaja-obojene-revolucije-Srbija-nece-stati

[3] https://twitter.com/anabrnabic/status/1663580284552372225

[4] https://twitter.com/anabrnabic/status/1663580284552372225

[5] https://www.tanjug.rs/ekonomija/srbija/42641/ana-brnabic-ni-u-jednom-trenutku-nismo-planirali-da-privatizujemo-eps/vest

[6] https://www.tanjug.rs/ekonomija/srbija/42641/ana-brnabic-ni-u-jednom-trenutku-nismo-planirali-da-privatizujemo-eps/vest

[7] https://nebojsavukanovic.info/predaje-li-se-tajno-mtel-u-ruke-engleza/

[8] https://www.capital.ba/mtel-transformacijom-poslovanja-do-kvalitetnije-usluge-i-liderske-pozicije-na-trzistu/

[9] https://www.capital.ba/prodaja-antenskih-stubova-telekoma-srbija-strateska-dobit-za-sve/