Izazovi pred savremenim svetom (2)

Za sada, glavna opasnost proističe iz žestokog kontranapada koji je pokrenuo Zapad. Ali sukobi mogu i izbijaće gotovo svugde, uključujući i teritoriju ruske periferije

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Peti izvor napetosti u svetskom sistemu – već napred pomenuta, po istorijskim standardima gotovo momentalna, lavinska promena globalnog odnosa snaga; brzo opadanje sposobnosti Zapada da crpi svetski dohodak izaziva besnu uzvratnu reakciju. Zapad – ali prevashodno Vašington – uništava nekadašnju sopstvenu privilegovanu poziciju u ekonomskoj i finansijskoj sferi zloupotrebljavanjem ekonomskih veza i korišćenjem sile da bi usporio slabljenje svoje pozicije i naneo štetu konkurentima.

Baražna vatra sankcija i ograničenja na transfere tehnologije i visokotehnološka dobra narušili su globalne lance snabdevanja. Neometano štampanje dolara, a sada i evra, ubrzava inflaciju i povećava javni dug. Pokušavajući da očuvaju svoj status, SAD potkopavaju globalistički sistem koji su same stvorile, ali koji je istovremeno dao gotovo jednake mogućnosti bolje organizovanim i vrednijim konkurentima u „Svetskoj većini”. U toku su ekonomska deglobalizacija i regionalizacija; stare institucije globalnog ekonomskog upravljanja slabe. Uzajamna zavisnost – koja je nekada posmatrana kao alatka za razvoj i jačanje saradnje i mira – sve više postaje faktor ranjivosti i gubi svoju stabilizacionu ulogu.

Ratne pripreme

Šesti izazov: Pokretanjem očajničkog kontranapada – prevashodno protiv Rusije, ali takođe i protiv Kine – Zapad je otpočeo propagandnu kampanju bez presedana, koja neodoljivo podseća na ratnu, demonizujući protivnike – posebno Rusiju – i sistematski im uskraćujući ljudske, kulturne i ekonomske veze. Zapad je navukao gvozdenu zavesu, koja je teža od prethodne, i izgradio je sliku univerzalnog neprijatelja. Sa ruske i kineske strane, rat ideja nije totalan i zlokoban, ali snaga kontratalasa je sve veća. Sve ovo stvara političku i psihološku situaciju u kojoj Zapad dehumanizuje Rusiju i, u izvesnoj ali manjoj meri, Kinu (jer bi prekidanje veza sa Kinezima bilo mnogo skuplje), a i mi na Zapad gledamo sa sve većim prezirom. Dehumanizacija popločava stazu prema ratu. Deluje da je ona deo ratnih priprema na Zapadu. Naš odgovor stvara preduslove za nemilosrdnu borbu protiv onih koji nisu dostojni poštovanja ili milosti.

Sedmi izazov: Tektonske promene, uspon novih zemalja i kontinenata i ponovno rasplamsavanje starih sukoba koji su bili potisnuti strukturom hladnoratovskog suočavanja će neizbežno (ukoliko se novi lideri ne suprotstave ovom trendu aktivnom mirovnom politikom) voditi ka nizu sukoba. „Inter-imperijalističke” nedoslednosti ne postoje samo između starog i novog, već takođe i između novih delatnika. Prvi odblesci ovakvih sukoba mogu se već videti u Južnokineskom moru, takođe i između Indije i Kine. Ukoliko se sukobi budu umnožili, što je više nego verovatno, oni će izazvati lančanu reakciju koja povećava rizik svetskog rata. Za sada, glavna opasnost proističe iz gorepomenutog žestokog kontranapada koji je pokrenuo Zapad. Ali sukobi mogu i izbijaće gotovo svugde, uključujući i teritoriju ruske periferije.

Punjenjenj protivbrodskih raketa američke proizvodnje Harpon AGM-84 ispred borbenog aviona F-16V tokom vojne vežbe u bazi Hualijen na Tajvanu, 17. avgust 2022. (Foto: Sam Yeh/AFP via Getty Images)

Na Bliskom istoku, očekivano se razbuktao izraelsko-palestinski sukob, preteći da obuhvati čitav region. Niz ratova besni u Africi. Manji sukobi, koji nikada nisu okončani, razaraju Avganistan, Irak i Siriju. Zapad – koji i dalje uživa informacionu i propagandnu nadmoć – jednostavno bira da ih zanemaruje. Južna Amerika i Azija istorijski nisu ratoborne kao Evropa – gde je izbijala većina ratova, uključujući dva svetska rata u vremenskom rasponu jedne generacije – ali i tamo se odigravaju ratovi, i mnoge granice su arbitrarno povučene i nametnute od nekadašnjih kolonijalnih sila. Najupečatljiviji primer su Indija i Pakistan, ali ima još desetine sličnih slučajeva.

Povlačenje Zapada

Uzimajući u obzir tok razvoja prilika u Evropi – koje za sada, bez izuzetka, idu silaznom putanjom u pogledu opadanja ekonomske aktivnosti, rastuće ekonomske nejednakosti, sve većih problema sa migracijom, rastuće disfunkcionalnosti i dalje relativno demokratičnog političkog sistema, kao i  moralnog opadanja – moglo bi se očekivati, sa srednjoročnim visokim stepenom pouzdanosti, raslojavanje praćeno čak i kolapsom Evropske unije, uspon nacionalizma i fašizacija političkog sistema. Za sada, elementi liberalnog neofašizma već hvataju zalet, ali pomalja se i desničarski nacionalistički fašizam. Potkontinent će ponovo zapasti u svoje uobičajeno stanje nestabilnosti, čak bi mogao da postane i izvorište sukoba. Neizbežno povlačenje SAD – koje gube interesovanje za stabilnost na potkontinentu – će pojačati ovaj trend. Nije preostalo više od 10 godina. Voleo bih da nisam u pravu, ali zasad mi ne deluje da je tako.

Osmi izazov: Situacija je pogoršana realnim kolapsom globalnog upravljanja, i to ne samo ekonomskog, već i političkog i bezbednosnog: obnovljeno žestoko rivalstvo između velikih sila; oronula struktura UN koja čini ovu organizaciju sve manje i manje delotvornom; bezbednosni sistem u Evropi uništen širenjem NATO pakta. Pokušaji SAD i njihovih saveznika da oforme anti-kineski blok u Indo-pacifičkom regionu i borba za kontrolu pomorskih pravaca takođe povećavaju šanse da dođe do sukoba. Severnoatlantski savez – koji je u prošlosti obično bio bezbednosni sistem koji je uglavnom igrao stabilizacijsku i uravnotežujuću ulogu – pretvorio se u blok koji je izveo nekoliko akata agresije i koji trenutno vodi rat u Ukrajini.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg (desno) grli predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog nakon obraćanja na konferenciji za medije uoči sastanka ministara odbrane NATO pakta u sedištu ove organizacije u Briselu, 11. oktobar 2023. (Foto: AP Photo/Virginia Mayo)

Nove organizacije, institucije i koridori osmišljeni da, između ostalog, osiguraju međunarodnu bezbednost – kao što su Šangajska organizacija za saradnju, BRIKS i kontinentalni Pojas i put, kao i Severnomorska ruta – za sada su bili samo delimično kadri da nadomeste rastuće manjkavosti postojećih mehanizama za održanje bezbednosti. Ovaj deficit pojačan je kolapsom – prevashodno zbog delovanja Vašingtona – nekadašnjeg sistema kontrole naoružanja, koji je igrao ograničenu ali korisnu ulogu u sprečavanju trke naoružanja, ali još uvek obezbeđuje priličnu transparentnost i predvidljivost, čime u izvesnoj meri umanjuje sumnjičenja i nepoverenje.

Deveti izazov: Povlačenje Zapada – posebno SAD – sa dominantnog položaja u svetskoj kulturi, ekonomiji i politici, iako ohrabrujuće po tome što se otvaraju nove prilike za druge zemlje i civilizacije, nosi neprijatan rizik. Povlačeći se, SAD gube interes za održavanje stabilnosti u mnogim regionima i, posledično, počinju da izazivaju nestabilnost i sukobe. Najočigledniji primer je Bliski istok, nakon što su Amerikanci obezbedili svoju relativnu energetsku nezavisnost. Teško je zamisliti da je sadašnji palestinsko-izraelski sukob u Gazi puka posledica očevidne izraelske nesposobnosti i nesposobnosti američkih bezbednosnih službi. Ali čak i da je to slučaj, ovaj primer takođe ukazuje na gubitak interesa za mirni i stabilni razvoj. Međutim, ono što je zaista važno je da dok se polako povlače u neoizolacionizam, Amerikanci će tokom dugog niza godina živeti u skladu sa psihološkom paradigmom imperijalne dominacije i, ukoliko im bude dopušteno, izazivaće sukobe u Evroaziji.

Američka politička klasa će ostati, barem tokom još jedne generacije, u intelektualnim okvirima Mekinderovih teorija podstaknutih 15 godina dugom ali prolaznom geopolitičkom dominacijom. Preciznije, SAD će pokušati da ograniče uspon novih sila – prevashodno Kine, ali takođe i Rusije, Indije, Irana, zalivskih arapskih zemalja i u najskorije vreme Turske. Stoga, njena politika, za sada uspešno, provocira i izaziva oružani sukob u Ukrajini; pokušava da uvuče Kinu u rat oko Tajvana (za sada neuspešno); raspiruje kinesko-indijske razmirice, stalno se napreže da izazove sukob u Južnom kineskom moru, u osnovi stvarajući ga ni iz čega; podbunjuje situaciju u Istočnom kineskom moru; sistematično potkopava međukorejsko zbliženje i podstiče (za sada neuspešno) transkavkaski sukob i sukobe između arapskih zalivskih država i Irana. Možemo očekivati isto u zajedničkom komšiluku Rusije i Kine.

Najočiglednija ranjiva tačka je Kazahstan. Već se odigrao jedan ovakav pokušaj. Sprečili su ga ruski mirotvorci iz Organizacije za kolektivnu bezbednost (ODKB) koji su prispeli na zahtev kazahstanskog rukovodstva. Ali ovo će potrajati sve dok ne bude otišla sadašnja generacija američkih političkih elita i, ukoliko se to uopšte bude dogodilo, na vodeća mesta ne dođu manje globalistički i više nacionalno orijentisani ljudi. Za to će biti potrebno najmanje 15-20 godina. Ali naravno, ovaj proces se mora ohrabrivati u ime međunarodnog mira pa čak i interesa američkog naroda, iako će im biti potrebno dosta vremena pre nego što postanu svesni svojih interesa. To će se desiti ako i kada degradacija američke elite bude obustavljena, a SAD pretrpe još jedan poraz – ovoga puta u Evropi, u borbi oko Ukrajine.

Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik Ruske Federacije pri UN, drži dokumenta dok govori tokom sastanka Saveta bezbednosti UN na kome se raspravlja o sukobu između Rusije i Ukrajine u sedištu UN u Njujorku, 11. mart 2022. (Foto: AFP/Michael M. Santiago)

Boreći se očajnički da sačuvaju svetski poredak iz poslednjih 500, a posebno poslednjih 30 do 40 godina, SAD i njihovi saveznici – uključujući i nove kojima se čini da su se priključili pobednicima – provocirali su i sada održavaju rat u Ukrajini. Prvo su se nadali da slome Rusiju. Sada kada je taj pokušaj propao, oni će nastojati da produžavaju sukob, nadajući se da će iscrpeti i slomiti našu državu – vojno-političko jezgro „Svetske većine” – ili da će joj barem vezati ruke, sprečavajući njen razvoj, i umanjujući privlačnost alternative koju ona nudi (koja još uvek nije jasno formulisana, ali je prilično očigledna) zapadnoj političkoj i ideološkoj paradigmi.

Za godinu ili dve, specijalna vojna operacija u Ukrajini će se okončati odlučujućom pobedom tako da će sadašnja američka elita i sa njom povezane kompradorske elite u Evropi morati da se suoče sa gubitkom dominantnog položaja i da prihvate mnogo skromniji položaj u budućem međunarodnom poretku. Dugoročni ali urgentni zadatak jeste da se zastupa mirno povlačenje Zapada sa njegove nekadašnje hegemonističke pozicije.

Trka naoružanja

Deseti izazov. Tokom više decenija, relativni mir na planeti održavan je zahvaljujući strahu od nuklearnog naoružanja. Poslednjih godina, međutim, naviknutost na život u miru, gorespomenuta intelektualna degradacija i fragmentacija misaonog procesa širom društava (clip thinking; razmišljanje koje karakteriše fragmentacija, brzina i površnost; intelektualna regresija u velikoj meri vezana za digitalnu zavisnost od gedžeta koji formiraju nove kognitivne sposobnosti, usmerene na percepciju i analizu velikog broja malih nepovezanih informacionih blokova; prim. prev), a posebno među elitama, je dovelo do porasta „strategijskog parazitizma”. Ljudi se više ne plaše rata, čak ni nuklearnog naoružanja. Već sam pisao u ovome u mojim prethodnim člancima. Ali nisam jedini koji je tim povodom oglasio uzbunu. Ovu temu redovno je isticao i istaknuti ruski spoljnopolitički mislilac Dmitrij Trenin. [1]

I na kraju, jedanaesti i najočigledniji izazov, ili preciznije rečeno skup izazova. Nova kvalitativna ali takođe i kvantitativna trka naoružanja je u toku. Strateška stabilnost – indikator koji ukazuje na mogućnost nuklearnog rata – potkopana je sa svih strana. Nove vrste naoružanja za masovno uništenje, koje nisu obuhvaćene sporazumima o ograničenju i zabranama, pojaviće se ili su se već pojavile. Ovo obuhvata mnoge vrste biološkog naoružanja koje je usmereno kako na ljude i pojedine etničke grupe, tako i na životinje ili biljke. A moguća svrha ovog naoružanja jeste da izazovu glad i da rašire ljudske, životinjske i biljne bolesti. [2] SAD su oformile mrežu bioloških laboratorija širom sveta i druge države su verovatno učinile isto. Neka biološka oružja su relativno lako dostupna.

Pored širenja i dramatičnog povećanja broja i dometa raketa i drugih oružja različitih tipova, u toku je i revolucija dronova. Bespilotne letelice su relativno i/ili potpuno jeftine, međutim, one mogu biti i nosači oružja za masovno uništenje. Najvažnije, njihovo masovno širenje, koje je već otpočelo, može da učini uobičajeni život nepodnošljivo opasnim. Kao što je granica između rata i mira postala zamućena, ova oružja su savršena alatka za terorističke napade i puki banditizam. Skoro bilo koja osoba u relativno nezaštićenom prostoru može da postane žrtva onih koji se vode zlokobnim naumom. Rakete, dronovi i druga oružja mogu da izazovu ogromnu štetu civilnoj infrastrukturi sa svim pratećim posledicama za narode i države. Možemo da posvedočimo kako se ovo odigrava već tokom rata u Ukrajini.

Ukrajinski vojnik nosi dron kod linije fronta u blizini Avdejevke, Donjecka oblast, 17. februar 2023. (Foto: Libkos/AP photo)

Visokoprecizno dalekometno ne-nuklearno oružje potkopava strategijsku stabilnost „odozdo”. Istovremeno, u toku je rad (koji je iznova otpočet u SAD) da se smanji nuklearno naoružanje, što potkopava strategijsku stabilnost „odozgo”. Sve je više i više naznaka da se trka naoružanja odvija i u svemirskim prostranstvima.

Hipersonično oružje – u kojem, zahvaljujući Bogu i našim konstruktorima, mi i naši kineski prijatelji i dalje imamo preimućstvo – pre ili kasnije će se raširiti. Vreme leta do meta biće minimizovano. Rizik obezglavljujućeg udara na komandne centre će dramatično porasti. Strateška stabilnost će pretrpeti još jedan razarajući udarac. Veterani se sećaju kako smo mi i NATO paničili u vezi sa SS-20 i raketama Peršing. Međutim, sadašnja situacija je mnogo gora. U slučaju krize sve dalekometnije, precizne i nepobedive rakete će ugroziti najvažnije pomorske komunikacije kao što su Suecki i Panamski kanal. Bab el-Mandeb, Hormuz, Singapur i Malački moreuz.

Tekuća nekontrolisana trka naoružanja u gotovo svim sferama može da dovede svet do tačke kada će rakete i protivvazduhoplovni sistemi morati svuda da se rasporede. Prirodno, dalekometne i visokoprecizne rakete, poput nekih drugih oružja, mogu da pojačaju bezbednost i da, na primer, konačno neutrališu borbeni potencijal američke flote nosača aviona, kao i da umanje mogućnost Vašingtona da vodi agresivnu politiku i podržava svoje saveznike. Ali oni će ti saveznici takođe požuriti da se domognu nuklearnog naoružanja – što je, uostalom, više nego izvesno u slučajevima Republike Koreje i Japana.

Veštačka inteligencija

Na kraju, najpomodniji ali takođe i istinski opasan činilac: Veštačka inteligencija u vojnoj sferi ne samo što je znatno povećala opasnost od naoružanja, već je takođe stvorila nove rizike eskalacije u lokalnim sukobima, kada ljudi, društva i države gube kontrolu nad oružjima. Već možemo da vidimo autonomno naoružanje raspoređeno na bojnom polju. Ovo pitanje zahteva odvojenu, temeljnu analizu. U ovom trenutku, veštačka inteligencija u vojno-strateškoj sferi nosi više opasnosti. Ali možda, takođe, stvara nove prilike kako bi se ove opasnosti sprečile. Bilo kako bilo, oslanjanje isključivo na veštačku inteligenciju umesto na tradicionalne načine i metode odgovaranja na sve veće izazove bilo bi budalasto, čak i nemarno.

Mogao bih da nastavim da nabrajam činioce koji dovode do ivice rata ili čak do ratnih vojno-strateških situacija u svetu. Svet je na ivici ili je već prošao kriz niz katastrofa, ako ne i kroz globalnu katastrofu. Situacija je ekstremno – ako ne i bez presedana – zabrinjavajuća, čak više nego što je ikada bila u danima Aleksandra Bloka, koji je naslućivao 20. vek, tako zastrašujući za našu zemlju i ceo svet. Ovim putem pozivam čitaoca da ne zapada u paniku i malodušje. Postoje načini [za izlaz iz ove situacije] i već se radi na nekim rešenjima. Govoriću o njima u svom narednom članku.

Sve je u našim rukama. Ali moramo da shvatimo koliko su duboki, ozbiljni i jedinstveni trenutni izazovi, kako bismo im bili dorasli, ne samo tako što ćemo im odgovoriti, već i tako što ćemo uvek biti jedan korak ispred. Ponavljam: Rusiji je potrebna nova spoljna politika, novi prioriteti u unutrašnjem razvitku i novi društveni prioriteti, za svakog odgovornog građanina ove zemlje i sve stanovnike sveta. O tome ću pisati u narednom članku.

 

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] Vidite, na primer, Trenin, D.V., 2023. Conflict in Ukraine and Nuclear Weapons. Russia in Global Affairs, 20 June. Dostupno na: https://eng.globalaffairs.ru/articles/ukraine-and-nuclear-weapons/

[2] Zavriev, S.K., 2022. Sovremennye problemy biobezopasnosti i perspektivy mezhdunarodnogo sotrudnichestva [Moderni problemi biobezbednosti i perspektive međunarodne saradnje]. Mirovaya ekonomika i mezhdunarodnye otnosheniya, 66(4), pp. 94-100.

 

Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard

 

Izvor: globalaffairs.ru

 

Naslovna fotografija: Reuters/Kevin Lamarque

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u