Donedavno, Nemačka je u našoj javnosti još uvek važila za zemlju koja predstavlja oličenje reda i stabilnosti, a na Nemce se gledalo kao na sinonim za disciplinu, marljivost, preciznost, ali i poslušnost. Nemačkim vrlinama su se neki divili, dok su za druge Nemci zbog njihovog karaktera predstavljali izvor nepresušne zabave. Ernst Jinger je pisao da njegovi sunarodnici nikada nisu bili dobri građani. Njihovo držanje više je bilo vojničko, čak i u civilnom životu. Sa druge strane, Lenjin je govorio da će Nemci kada budu krenuli u revoluciju pre nego što se ukrcaju u voz prvo uredno kupiti karte. Opterećeni nasleđenim predstavama, ljudi nisu primećivali da nemački vozovi sve više kasne, a da je nekada uspešna privreda ove industrijski razvijene zemlje 2023. godine zapala u recesiju.
Možda se nemački karakter nije izmenio, možda su tamošnji radnici još uvek vredni kao i njihovi očevi, ali se o političkoj, ekonomskoj i socijalnoj stabilnosti više ne može govoriti. Da je socijalno pitanje ponovo postalo aktuelno u Nemačkoj upozorio je svojom knjigom publicista Benedikt Kajzer, koji je skrenuo pažnju na nezaposlenost i prikrivenu nezaposlenost, relativno siromaštvo i siromaštvo onih koji ostaju siromašni jer zavise od neke vrste pomoći uprkos tome što su zaposleni, „eskalaciju” sektora sa niskim primanjima, probleme vezane za penzioni sistem, „trijumf” visokih primanja koja nisu vezana za usluge zajednici, te naposletku na eroziju srednje klase (ovde).
Od tada se stvari nisu popravile, a Nemci su se suočili sa rastom inflacije i daljim padom životnog standarda. Tako su početak godine obeležili veliki protesti poljoprivrednika. Nezadovoljni agrarnom politikom vlade Olafa Šolca, seljaci su seli u svoje traktore i blokirali puteve širom zemlje, a jedan broj njih stigao je i do Brandenburške kapije – čime je centar glavnog grada ostao paralisan. Procenjuje se da je u blokadama učestvovalo oko 100.000 traktora. I tu nije kraj. Proteste su najavili i radnici na železnici, kao i špediteri.
Razloga za nezadovoljstvo očigledno ima mnogo. Prema anketama, čak 69% Nemaca podržava proteste poljoprivrednika i njihove zahteve. Pri tome bi oko 45% anketiranih bilo spremno da se i sami priključe protestima protiv vlade, dok je 40% izjavilo da iako su delimično nezadovoljni politikom vlade ipak ne bi želeli da uzmu učešće u demonstracijama. Ako je verovati anketi koju je preneo Bild, u Nemačkoj postoji mogućnost za masovne proteste, odnosno da nije isključeno da će se protesti dalje intenzivirati. Sve to još jednom potvrđuje da je koaliciona vlada socijaldemokrata, Zelenih i liberala najnepopularnija vlada u istoriji SR Nemačke.
Sve tri stranke beleže značajan pad popularnosti – što su potvrdili i prošlogodišnji izbori u Hesenu i Bavarskoj (ovde). Ipak, dok su simpatizeri Zelenih još uvek delom odani vrhu stranke, odnosno većina njih ne bi uzela učešće u demonstracijama protiv vlade, liberali imaju razloga za brigu. Anketa kaže da bi oko 48% njihovih birača moglo da zamisli da učestvuje u protestima protiv vlade, što se pre svega odnosi na mlađe simpatizere stranke. To drugim rečima znači da bi FDP mogao da izgubi podršku i da na sledećim izborima ostane van Bundestaga. Prema poslednjim anketama, stranka na saveznom nivou može računati na podršku od tek četiri odsto.
Tinjajuće nezadovoljstvo
Iako je reč o do sada najvećim protestima u Nemačkoj ne treba misliti da je reč o nekakvom ispadu posle koga će se stvari relativno brzo vratiti u mirnu luku. Naime u Nemačkoj se već skoro čitavu deceniju demonstrira više nego ikada ranije, a vremenom protesti postaju sve masovniji. Još od oktobra 2014. godina počelo je sa skupovima PEGIDE u Drezdenu, kada su se nezadovoljni građani svakog ponedeljka okupljali kako bi podigli svoj glas protiv islamizacije Zapada. Od tada je broj demonstranata rastao, da bi ih u januaru 2015. na ulicama bilo oko 25.000. Na „kontramitingu” u Drezdenu, iza koga je stajala čitava političko-medijska klasa, pojavilo se oko 7.000 ljudi.
Okupljanja su se nastavila i tokom 2015, 2016. i 2017, s tim što je broj učesnika vremenom opadao. U svakom slučaju, bio je to jasan pokazatelj tinjajućeg nezadovoljstva, barem na istoku. Kada su 2018. dvojica kurdskih migranata u Kemnicu usmrtila jednog Nemca, a drugog ozbiljno povredili, ponovo je došlo do protesta i ponovo se na meti kritika našla useljenička politika, kao i njene posledice po društvo. Zatim su usledili brojni protesti protiv vladine politike za suzbijanje virusa COVID-19. Naposletku, nakon početka rata u Ukrajini, u brojnim gradovima u Nemačkoj građani su ponovo izlazili na ulice nezadovoljni politikom vlade u jednom stranom sukobu i njenim mogućim posledicama. Sada su na red došli i poljoprivrednici.
Bez obzira na to što su se protesti događali u vreme različitih vlada, između njih je moguće uspostaviti vezu. Nije u pitanju samo protest protiv neke pojedinačne mere vlade ili neraspoloženje zbog rada ovog ili onog političara. Sada je sve već broj Nemaca nezadovoljan političko-medijskom elitom i celokupnim levo-liberalnim usmerenjem zemlje. Građani izlaze na ulice jer veruju da nametanje krutih ideoloških obrazaca društvu pogađa njihove konkretne interese. Naime, oni smatraju da otvaranje granica za migrante iz čitavog sveta – posebno za one koji dolaze iz tuđeg kulturnog kruga – ugrožava njihov nasleđeni način života. Rast imigracije sa sobom donosi i opadanje bezbednosti, predstavljajući istovremeno i finansijsko opterećenje za građane.
Istovremeno, građani počinju da gube strpljenje kada ista politička klasa – koja ne želi da vodi brigu o granicama sopstvene države – ugrožava životni standard svojih građana insistirajući na nepovredivosti granica Ukrajine. Protesti se intenziviraju kada vlada koja pruža novčanu pomoć stranoj državi želi da ukine subvencije domaćim proizvođačima hrane. Drugim rečima, veliki broj Nemaca više nema nameru da finansira megalomanske projekte i mesijansku politiku medijsko-političke klase, odnosno ne želi više da se žrtvuje za migrante, zaštitu klime, niti da se smrzava zbog Ukrajine.
Obični ljudi žele jednostavne stvari: da rade i da pristojno žive od sopstvenog rada, da vaspitavaju decu u skladu sa svojim vrednostima, da im država garantuje red i bezbednost kako bi sačuvali sopstveni način života. U svakom slučaju, ne žele konstantne moralne ucene i tutorisanje od strane vlasti. Svaka vlast koja uporno želi da menja narod – da ga preoblikuje prema svojim ideološkim obrascima, da ga urećuje protiv njegove volje, a ako ne ide drugačije i da ga zameni (Reno Kami) na kraju mora računati na otporom – i to je ono što se dešava u Nemačkoj. Povodi se menjaju, ali dubinske linije podele i razlozi za nezadovoljstvo ostaju.
Mobilizacija protiv desnice
U tom kontekstu zanimljivo je primetiti i kako je političko-medijska klasa do sada reagovala na proteste. Naime, tu se ponovo primećuje isti obrazac. Angela Merkel je 2015. godine demonstrante iz Drezdena nazivala ksenofobima. U Kemnicu su se medijima priviđali neonacisti, pa čak i lov na migrante. Kada je tadašnji šef Službe za zaštitu ustava, Hans-Georg Masen, izjavio da se tako nešto jednostavno nije dogodilo, morao je da napusti funkciju. U vreme protesta protiv mera protiv COVID-19 mediji su ponovo pokušali da sve demonstrante sabiju u stari kalup – proglašavajući ih za „ekstremne desničare” – iako je od samog početka bilo očigledno da ne može biti govora o ideološkoj homogenosti. Zapravo, na protestima su se okupljali ljudi potpuno različitih političkih ubeđenja.
Kada je izbio rat u Ukrajini, demonstranti koji su izašli na ulice ponovo su nazivani „ekstremnim desničarima”, odnosno žrtvama Putinove propagande, a mediji su budno motrili na svaki nacionalni simbol i na svaku rusku zastavu. Nije, dakle, iznenađenje kada se i u slučaju protesta poljoprivrednika ponovo čuju iste fraze. Šef liberala i ministar finansija, Kristijan Lindner, je požurio da zapreti pravnim posledicama. Bodo Ramelo iz Levice je one koji su ga izviždali na protestu gurnuo u desni ugao i jednostavno otpisao kao „građane rajha”. Čule su se i optužbe da veliki traktori na ulicama izazivaju strah kod dece, što je izjavila Renate Kinast iz Zelenih.
Takođe, predstavnici vlasti nisu propuštali ni da naglase da demonstranti ometaju saobraćaj i smetaju drugim ljudima. Naravno, takve izjave se nisu mogle čuti u slučaju protesta koje je radi zaštite klime organizovala tzv. „Poslednja generacija”, i kada su aktivisti ove grupe sami sebe lepili za asfalt. Izgleda da kada se demonstrira za ciljeve na koje vlada gleda sa simpatijama – tada ni ometanje saobraćaja ne predstavlja toliko veliki problem. Sa druge strane, upadljivo je da ankete pokazuju da građani imaju razumevanja za poljoprivrednike (69% anketiranih), ali ne i za klimom opsednute fanatike koje je podržavalo tek oko 16% stanovništva.
U svakom slučaju, najdalje je otišao vicekancelar, ministar privrede i zaštite klime iz redova Zelenih, Rober Habek, koji ni u video poruci nije uspeo da se suzdrži od pridikovanja. Dok je o problemima poljoprivrednika ima malo toga da kaže, kao iskusni političar uspeo je da krivicu za loše stanje diskretno svali na prethodne vlade, odnosno da za čitavu situaciju okrivi opoziciju koja je smatrala da je prethodni predlog budžeta bio neustavan, što je, uostalom, potvrdio i Savezni ustavni sud (ovde). Jednostavno rečeno, ministar ne vidi problem u tome što su on i njegove kolege pokušale da prekrše ustav, već odgovornost za proteste pronalazi u opoziciji koja ih je u tome sprečila.
Demokratija bi svakako bila mnogo prijatnija samo kada ne bi postojala ta dosadna opozicija. Ipak, najveći deo govora ministar je posvetio podgrevanju opasnosti od desnice. Svojim oštrim okom, Habek je uočio „narodnjačko-nacionalne” simbole i upozorio na „prevratničke fantazije”, odnosno „ekstremističke grupe”. „U pitanju je mnogo više od sadašnje odluke vlade i ne smemo dozvoliti da ekstremisti iskoriste ovu situaciju i unište našu demokratiju. Ekstremisti se koriste slobodom da bi je ukinuli, a to se ne sme tolerisati”, kaže Habek. Drugim rečima, ministar je time želeo da unapred delegitimizuje sasvim normalan demokratski protest, a da sebe i svoju vladu predstavi kao poslednju liniju odbrane pravne države i liberalne demokratije, protiv desnice i populista.
Zaklinjanje u demokratiju
Time je fokus sa konkretnih problema – kao što su inflacija i pad životnog standarda – pokušao da pomeri na apstraktne priče o borbi za „više vrednosti”. Pored toga, Habek nije odoleo iskušenju da spomene i ruskog predsednika koji, navodno, delom finansira kampanje na društvenim mrežama. Tako je, prema njegovom scenariju, protest poljoprivrednika prerastao u bitku za očuvanje demokratije, i to na globalnom nivou. Umesto predloga za rešavanje krize, ministar je izlaganje završio visokoparnim popovanjem o tome šta je to civilno društvo, nudeći građanima „civilnu hrabrost” protiv desničara i populista, odnosno pozivajući ih da pokažu solidarnost sa onima koje populisti napadaju.
U ovom kontekstu, to se može tumačiti kao poziv da se stegne kaiš i da se solidariše sa vladom i njenom misijom. Rečju, izdržite još malo dok ne rešimo pitanje klime, a posle će sve ići lakše. Novinarka Andrea Repke – koja zauzima mesto uvek budnog stručnjaka za desni ekstremizam – je spremno prihvatila igru, ukazujući da su među demonstrantima primećene desničarske strukture koje su uz to još i proruske. Drugim rečima, ti poljoprivrednici ne samo da plaše decu traktorima, već u svoje redove puštaju i opasne desničare. Tako se u dva koraka protest zbog ukidanja subvencija pretvorio u poziv na mobilizaciju protiv desnice i populista. Iz vlastima naklonjenih krugova stigli su i sasvim ozbiljni predlozi da poljoprivrednici okače zastave duginih boja, čime bi pokazali da stoje na pravoj strani.
Desnica je, dakle, ponovo proglašena za glavnog neprijatelja. Izgleda da vlada i njoj naklonjeni mediji na proteste reaguju tako što iznova konstruišu neprijatelja (populisti, desničari, Putin) – što služi tome da se pažnja skrene sa stvarnih problema. Ako je neprijatelj dovoljno opasan, ni pad standarda neće izgledati tako strašno. Iz vlade se do sada čulo da se, uprkos protestima, neće odustati od planiranih mera, uz objašnjenje da odluke koje donose političari nikada ne mogu da se dopadnu svima. U ovom slučaju, ipak, nije stvar u tome da se zadovolje svi, već se nevolja ogleda u tome što je ovakvom politikom nezadovoljna većina građana, što bi u demokratiji – koju Habek tako žustro brani – moralo da igra ulogu. Njegovo objašnjenje da je vlada nastojala da ravnomerno raspodeli teret štednje ne zvuči ubedljivo kada se uzme u obzir predviđena pomoć Ukrajini. Građani se stoga s pravom pitaju treba li njihova država da brine o svojim ljudima ili o strancima?
Ukratko, izjave predstavnika vlasti pokazuju da u konfliktu između ideologije i stvarnosti ova druga teško može doći do izražaja. Istovremeno, navedene izjave demonstriraju nadmenost političke klase koja nije u stanju da izdrži ni najmanju kritiku, već svako disonantno mišljenje nastoji da žigoše. Nije, dakle, više reč o razmeni argumenata, već o pokušaju uspostavljanja moralističke dominacije time što će se pozicija protivnika u diskusiji označiti kao desničarska, antidemokratska i stoga moralno neprihvatljiva. Zapravo, zaklinjući se u demokratiju – politička klasa je u stvarnosti obesmišljava i sužava prostor diskusije. Zato se ne treba čuditi kada narod na protestima daje oduška svom nezadovoljstvu i kada ne želi ni da sluša govore političara kao što su Ramelo ili Ezdemir, budući da su ti isti političari do sada sa pozicija moći demonstrirali gotovo savršenu aroganciju, uporno ignorišući raspoloženje značajnog dela stanovništva.
Šta bi iz ovih protesta moglo da nastane najviše zavisi od opozicije. Nemačku ove godine čekaju izbori u Tiringiji, Brandenburgu i Saksoniji, kao i izbori za Evropski parlament. U tri pomenute pokrajne na istoku zemlje stranke koje vladaju na saveznom nivou nemaju čemu da se nadaju i tamo se mogu očekivati dobri rezultati Alternative za Nemačku (AfD). Pitanje je, međutim, da li će opozicija uspeti da artikuliše zahteve naroda. Svakome je jasno da bilo kakvi protesti mogu biti uspešni jedino ukoliko su uklopljeni u dugoročnu strategiju političke promene. Kada toga nema svaki protest se rasprši. Da li će se to desiti i u ovom slučaju zavisi, pre svega, od opozicije.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Profimedia/AFP/Jörg Carstensen
BONUS VIDEO:
